Mandat i misija
Tužilaštvo je, uz Sudska veća i Sekretarijat, jedno od tri organa Međunarodnog suda. Tužilaštvo ima mandat da vrši istrage i krivično goni osobe odgovorne za neka od najgorih kršenja osnovnih ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava počinjena u Evropi posle Drugog svetskog rata, ona koja su se desila tokom nasilnog raspada Jugoslavije 90-tih godina 20. veka.
Tužilaštvo vodi tužilac kojeg postavlja Savet bezbednosti na četvorogodišnji mandat uz mogućnost reizbora, uz zamenika tužioca, kojeg imenuje Generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Tužilac je nezavisan i ne traži niti dobija instrukcije od spoljnih faktora poput vlada ili međunarodnih organizacija, niti od druga dva organa Međunarodnog suda.
Posao tužioca se uglavnom sastoji iz dva dela: da istraži zločine i iznese dokaze tokom suđenja i kasnije, ukoliko je to potrebno, žalbi. Tokom godina, fokus rada Tužilaštva pomeren je sa istraga ka krivičnom gonjenju, a ova dva odeljnenja danas funkcionišu u međuzavisnom odnosu kao jedinstveno tužilačko odeljenje.
Istrage
Pravni postupak pred Međunarodnim sudom pokreće tužilac. Na Međunarodnom sudu ne postoje istražne sudije. Tužilac je taj koji odlučuje kada da započne neku istragu, šta da istražuje, koje osobe da krivično goni i po kojim optužbama. Nakon što se tužilac uveri da postoji dovoljna osnova da neko bude krivično gonjen, sastavlja se optužnica u kojoj su sadržane optužbe. Tužilac je upotpunosti nezavisan u donošenju ovih odluka. Međutim, pre nego što neka osoba bude optužena i uhapšena, optužnicu mora potvrditi sudija, koji mora biti uveren da postoji dovoljno dokaza da podrži optužbe.
Kao prvo, Kolegijum koji se sastoji od predsednika, potpredsednika suda i predsedavajućih sudija pretresnih veća utvrđuje da li se optužnica usredsređena na jednog ili više vođa na najodgovornijim funkcijama i da li zločini za koje se terete spadaju u nadležnost Međunarodnog suda. Ukoliko ispuni ove kriterijume, tužilac onda podnosi optužnicu i propratni dokazni materijal sudiji Međunarodnog suda na pregled. Ukoliko se sudija složi sa tim da je postoji dovoljno dokaza da bi mu se sudilo, sudija potvrđuje optužnicu i izdaje nalog za hapšenje.
Međunarodni sud vrši istrage i krivično goni počinioce četiri kategorije krivičnih dela: za teške povrede ženevskih konvencija iz 1949. godine, kršenja zakona i običaja ratovanja, genocid i zločine protiv čovečnosti. Ovo obuhvata krivična dela poput ubistva, mučenja, deportacije, progona, porobljavanja, pljačke, bezobzirnog uništavanje gradova i sela i hotimičnog nanošenja štete verskim objektima.
Istražitelji Međunarodnog suda sa iskustvom u policijskom radu sakupljaju i analiziraju dokaze, pronalaze i ispituju svedoke i osumnjičene i vrše uviđaje mesta zločina, uključujući ekshumacije masovnih grobnica. Za razliku od većine zločina u nacionalnim jurisdikcijama, mnogi zločini kojima se bavilo Tužilaštvo su počinjeni za vreme ratnog stanja, često su se dešavali na velikom prostoru, u toku više meseci i bili veoma organizovani. Uključivali su redovne vojnike, naoružanu policiju, paravojne formacije, političare i obične civile.
Materijali sakupljeni tokom raznih istraga se koriste za podizanje optužnica protiv osoba osumnjičenih da su počinile zločine. Optuženi se mogu teretiti za jednu ili obe vrste individualne krivične odgovornosti: kao prvo za neposredno činjenje, naređivanje, planiranje, podsticanje ili pomaganje i podržavanje zločina u nadležnosti Međunarodnog suda, ili kao drugo, zbog korištenja pozicije vlasti ili ne sprečavanja i kažnjavanja da takve zločine počine njihovi podređeni. Potonja je poznata pod nazivom "komandna odgovornost".
Tužilaštvo vrši istrage nad, i krivično goni isključivo pojedince. Jurisdikcija Međunarodnog suda ne uključuje političke grupacije, organizacije, institucije ili države. Tužilac može krivično goniti bilo kog pojedinca, uključujući one koji su obično zaštićeni tradicionalnim shvatanjima imuniteta. Pozivajući visoke vojne i političke rukovodioce na odgovornost, Međunarodni sud je pokazao da ni šefovi država nisu iznad zakona.
U skladu sa strategijom okončanja rada Međunarodnog suda, Tužilaštvo je okončalo istrage i podiglo poslednje optužnice 2004. godine. Neke od istražnih radnji se, međutim, i dalje obavljaju kao potpora tekućim suđenjima, kao i traganje za preostalim optuženim u bekstvu.
Međunarodni sud nema svoje policijske snage i ne može da hapsi optužene. Umesto toga u potpunosti se oslanja na saradnju državnih vlasti i međunarodnih tela u hapšenju i prebacivanju optuženih. U skladu sa rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Statutom Međunarodnog suda, države članice Ujedinjenih nacije imaju obavezu da u potpunosti sarađuju sa istragama i krivičnim gonjenjima koje sprovodi Tužilaštvo. U praksi, međutim, ova saradnja često nije bila potpuna, posebno u odnosu na neke države koje su ranije bile deo Jugoslavije.
Krivično gonjenje
Osim da vrši istrage, drugi glavni zadatak Tužilaštva je da dokazuje svoje optužbe u sudnici. Postupci pred Međunarodnim sudom su jedinstvena mešavina procedura običajnog (precedentnog ili “anglo-saksonskog”) i građanskog ili kontinentalnog prava. Tužilac je uz odbranu jedna od dve strane u pravnom postupku. Na Stranama u postupku leži najveća obaveza za izvođenje dokaze pred sudom. Zbog prirode samih predmeta, suđenja pred MKSJ često su duža i komplikovanija nego ona na nacionalnom nivou. Samo izvođenje dokaza Tužilaštva u jednom predmetu može trajati duže od godinu dana.
Predemete u pretresnom postupku vode veća sastavljena od troje sudije. Na Međunarodnom sudu ne postoji institucija porote, a uz Tužilaštvo i odbranu, sudije takođe mogu ispitivati svedoke ili uvoditi dodatne dokaze. Presude Međunarodnog suda izriču sudije.
Tokom suđenja, viši zastupnici Tužilaštva pozivaju svedoke i ispituju ih u sudnici sa ciljem da pred sudijama dokažu krivicu osumničenog van svake razumne sumnje. Svedoci mogu biti žrtve, preživeli ili svedoci očevici, ali isto tako međunarodni zvaničnici, takozvani svedoci “insajderi” ili čak i izvršioci zločina. Takozvani svedoci veštaci mogu rezimirati zaključke istraživanja koja su sproveli u okviru oblasti za koju su specijalizovani, poput ekshumacija, kretanja stanovništva ili vojnih struktura. Dokazni predmeti poput vojnih naređenja, policijskih izveštaja, fotografija i video zapisa često bivaju uvršteni u predmetne spise tokom suđenja i o njima govore odgovarajući svedoci.
Viši zastupnici Tužilaštva pred sudom iznose teze o širokom spektru pravnih pitanja i pripremaju podneske poput zahteva ili molbi, ili odgovora na podneske odbrane. Na kraju svakog suđenja obe strane u postupku podnose sudu svoju završnu reč, u kojoj rezimiraju svoje poglede u odnosu na pitanje krivice optuženog na osnovu dokaza izvedenih tokom suđenja i u skladu sa merodavnim pravom.
Na većinu prvostepenih presuda se ulažu žalbe, ili od strane Tužilaštva ili odbrane. Žalbeni postupak vodi veće od petoro sudija Žalbenog veća Međunarodnog suda. Žalbeni postupak se uglavnom vodi putem pisanih podnesaka. Pravnici iz Žalbenog odeljenja Tužilaštva iznose argumente u predmetima u ime Tužilaštva.
Uspostavljanje presedana
Kada su prvi istražitelji stigli na Međunarodni sud 1994. godine, suočili su se sa obeshrabrujućim zadatkom – istragom zločina u sred rata u kojem su imali gotovo nikakav pristup mestima gde su zločini počinjeni. Bilo je malo sličnih slučajeva međunarodnog krivčnog gonjenja na osnovu kojih bi se mogao zasnovati praktičan rad Suda, ili ih uopšte nije bilo. Legitimitet Međunarodnog suda su osporavale upravo one vlasti od čije saradnje su zavisila hapšenja i prebacivanja optuženih. Istražiteljima je onemogućen pristup mestima na kojima su počinjeni zločini i uskraćena dozvola da razgovaraju sa svedocima, dva ključna izvora dokaza bez kojih bi bilo nemoguće nastaviti rad.
Mnoge istrage su započete daleko od mesta na kojima su zločini počinjeni, među hiljadama izbeglica koje su pobegle od sukoba u druge delove sveta. Iskazi iz prve ruke žrtava i svedoka mučenja, silovanja, zatočenja i progona su dali dragocene dokaze protiv ljudi koji su neposredno počinili zločine, ali oni nisu bili u stanju da impliciraju one koji su bili na rukovodećim položajima. Ovo je imalo za posledicu da su prve optužnice koje je tužilac podigao bile protiv osoba nižeg ranga, poput vojnika, logorskih čuvara ili stražara.
Kako je kredibilitet Međunarodnog suda rastao, a saradnja država se poboljšavala, ukazalo se više mogućnosti za dobavljanje dokaza i postalo je moguće povezati osobe na višim položajima koje bi se mogle smatrati najodgovornijim za zločine. Postepeno, Međunarodni sud se usredsredio na svoj glavni cilj, krivično gonjenje najviših civilnih i vojnih funkcionera.
Tužilaštvo je podiglo optužnice protiv 161 osobe, od kojih su neki predsednici država, premijeri i visoki politički i vojni rukovodioci.
> Podaci o postupcima
Istrage koje je sprovodilo Tužilaštvo su u mnogome doprinele uspostavljanju određenih činjenica o ratu u bivšoj Jugoslaviji, poput genocida u Srebrenici, progona, mučenja i ubistava u logorima u Prijedoru i desetinama drugih opština Bosne i Hercegovine, kao i silovanjima u Foči. Suđenja pred MKSJ su takođe bila od velike važnosti kao prekretnica u međunarodnom humanitarnom i krivičnom pravu, uključujući priznanje silovanja kao oblika mučenja i zločina protiv čovečnosti i primenu ženevskih konvencija i doktrine “komandne odgovornosti”.
U decembru 2004. godine tužilac je podigao poslednju optužnicu, završivši time prvu fazu strategije okončanja rada Međunarodnog suda. Pa ipak, rad Tužilaštva se nastavlja. Osim predmeta u predpretresnoj i pretresnoj fazi postupka u Hagu, ono pruža podršku nacionalnim tužilaštvima tako što prosleđuje dokaze protiv niže i srednje rangiranih optuženih sakupljene tokom svojih istraga, čime pomaže u uspostavljanju nacionalnih pravnih infrastruktura i doprinosi miru i stabilnosti u novim državama nastalim nakon raspada Jugoslavije.
>> Saznajte više o prenošenju predmeta na razmatranje drugim sudovima
Tužilaštvo se razvilo u samostalno međunarodno telo za krivično gonjenje, uspostavljajući temelje za druge međunarodne sudove i čineći gonjenje ratnih zločinaca na međunarodnom nivou realnošću.
Organizaciona struktura
Do nedavno se Tužilaštvo sastojalo od zasebnog istražnog i odeljenja za krivično gonjenje, koje se opet sastoji o odeljenja za pretresne i žalbene postupke. Takođe postoje odeljenja za podatke i dokaze. Zbog pomaka u radu izazvanih strategijom okončanja rada Međunarodnog suda, Tužilaštvo danas radi kao jedinstveno odeljenje za krivično gonjenje. Tužilaštvo upošljava osoblje iz više od 50 zemalja sa svih kontinenata čije iskustvo policijskog rada, istrage zločina, forenzičkog rada, analitičkog, pravnog, tužilačkog i pravno-savetodavnog rada u nacionalnim sistemima objedinjeno u jedinstven sistem međunarodnog krivičnog pravosuđa.
Tužilaštvo vodi tužilac kojeg bira Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija na mandat od četiri godine sa mogućnošću reizbora, kao i zamenik tužioca kojeg postavlja Generalni sekretar Ujedinjenih nacija.
Aktuelni tužilac je Serge Brammertz iz Belgije. On je postavljen za tužioca 1. januara 2008. godine. Njegova prethodnica bila je Carla del Ponte iz Švajcarske (od 15. septembra 1999. do 31. decembra 2007. godine). Prva osoba postavljena kao tužilac MKSJ je bio Ramon Escovar Salom iz Venecuele (od 21. oktobra 1993. do 3. februara 1994. godine) ali on nikada nije preuzeo dužnost. Prvi tužilac koji je obavljao tu funkciju je bio Richard Goldstone iz Južnoafričke Republike (od 15. avgusta 1994. do 1. oktobra 1996. godine) a nakog njega tu funkciju je obavljala Louise Arbour iz Kanade (od 1. oktobra 1996. do 15. septembra 1999. godine).