|
|
“Mogu to dokazati i nekom drugom činjenicom. Ja sam bila na tavanu svoje kuće, sa dvoje dece koje je preživelo, i jasno sam čula glas moje svekrve kako kaže: "Nenade, pa kako možeš da ubiješ mog sina?" Možete me pitati da li su oni bili maskirani i ja vam mogu reći da oni koji su stajali ispred moje kuće, tih šest policajaca, nisu bili maskirani. Imali su crne beretke i mogla sam jasno da im vidim lica. Mogli smo ih sve prepoznati jer je ulica te noći bila osvetljena.” Aferdita Hajrizi, kosovska Albanka, supruga i majka, odgovara na pitanja optuženog o identitetu počinilaca ubistva njenog supruga, sina i svekrve. Svedočila je 26. aprila 2002. u predmetu protiv Slobodana Miloševića i 26. septembra 2006. u predmetu protiv Milana Milutinovića i drugih.
|
Aferdita Hajrizi odrasla je u Kosovskoj Mitrovici, gradu na severu Kosova. Godine 1984. udala se za Agima Hajrizija i zajedno su imali troje dece: ćerku, Arbnoru, i dva sina, Ilira i Arianita.
Suprug gđe Hajrizi bio je politički aktivist u borbi za prava kosovskih Albanaca. Tokom perioda od nekoliko godina, zauzimao je razne političke položaje i funkcije u sindikalnim udruženjima. Godine 1995. izabran je za predsednika Skupštine nezavisnih sindikata Kosova.
Zbog angažmana g. Hajrizija, on i njegova porodica često su bili žrtve šikaniranja i pretnji srpskih zvaničnika. Gđi Hajrizi je upućeno nekoliko pretećih telefonskih poziva, a policija je njenog muža više puta hapsila i premlaćivala. Najmanje jednom prilikom ispitivale su ga jugoslovenske tajne službe. Jednoga dana, 15. marta 1999, gđa Hajrizi se javila na telefon i čula nepoznat muški glas kako joj govori da je njena porodica pod prismotrom i da će svi biti pobijeni. Gđa Hajrizi, ne želeći da pokaže strah, odgovorila je da mogu da pokušaju i da će ona braniti svoju porodicu. Prema njenim rečima, muški glas postao je ljutit i počeo je da viče da će joj pred očima silovati kćerku jedinicu.
Nakon tog telefonskog poziva, gđa Hajrizi počela je sve više da se plaši za sebe i svoju porodicu. Ona i njen suprug bili su naročito zabrinuti da će u slučaju eventualne vojne akcije NATO protiv Srbije doći do reakcije protiv albanskog stanovništva u Mitrovici. Njihovi strahovi pokazali su se itekako osnovanim.
U noći 24. marta 1999, kada je počela kampanja NATO bombardovanja, gđa Hajrizi je napravila zalihe vode i hrane u slučaju da budu prisiljeni da napuste Kosovsku Mitrovicu. Njen suprug i njihov jedanaestogodišnji sin Ilir zabarikadirali su ulazna vrata starom peći i drvima. Napolju, na ulici, čuli su pucnjavu.
Kako je padala noć, gđa Hajrizi je svoje troje djece stavila na spavanje u krevet u svojoj sobi. Dok ih je stavljala u krevet, zagrlila je svako od njih, kako je kasnije rekla, “ne znajući da će to biti poslednji put da grlim i ljubim svog dečaka [Ilira]”. Njena svekrva, Nazmije Hajrizi, takođe je otišla na spavanje. Gđa Hajrizi i njen suprug ostali su budni, gledali vesti i pokušavali da shvate šta se napolju dešava.
Oko 00:30 u ranim jutarnjim satima 25. marta 1999, gđa Hajrizi i njen suprug čuli su kako se dva vozila približavaju i parkiraju pred njihovom kućom. Čuli su kako se gase motori. Kada su pogledali kroz prozor, videli su dva crna automobila parkirana ispred kuće. Iz automobila su izašla šestorica muškaraca, a u oba automobila je ostao po jedan vozač.
Svetla iz prodavnice preko puta ulice jasno su osvetljavala šestoricu muškaraca. Gđa Hajrizi je mogla da vidi da su svi bili obučeni u crno-plave maskirne uniforme i nosili crne beretke, koje je gđa Hajrizi prepoznala kao uniforme srpskih paravojnih policijskih snaga, koje su se razlikovale od policijskih uniformi redovne policije koje su sastojale od svetlo plavih košulja i tamno plavih pantalona.
Gđa Hajrizi je odmah prepoznala dvojicu muškaraca: jedan je bio Nenad Pavićević, koji je preko dvadeset godina bio prvi komšija gđe Hajrizi i njene porodice, a drugi je bio muškarac po imenu Boban, za kojeg je znala da radi s Nenadom Pavićevićem. Gđa Hajrizi je znala da su i Pavićević i Boban pripadnici redovnih policijskih snaga. Štaviše, Pavićević je godinu dana pre ovih događaja uhapsio njenog muža. Gđa Hajrizi je kasnije svedočila: “Ja sam svojim očima videla kako su oni usred pijace maltretirali Albance, hapsili ih. Uvek su bili upetljani u takve aktivnosti. Čak i mala deca u Kosovskoj Mitrovici znaju Nenada i Bobana.” Suprug gđe Hajrizi jasno je prepoznao još dvojicu muškaraca kao Ratka Antonijevića i Dejana Savića. Preostalu dvojicu muškaraca nisu poznavali, a vozače nisu mogli da vide.
Dok su gđa Hajrizi i njen suprug gledali kroz prozor, šestorica muškaraca su ušla kroz kapiju i počela da udaraju po ulaznim vratima, pokušavajući da otklone prepreku. Suprug gđe Hajrizi je mobilnim telefonom pozvao kolegu iz sindikata da ga upozori da mu je u kuću došla policija i da bi se na meti mogli naći i drugi aktivisti. Gđa Hajrizi je otvorila prozor i pozvala komšije u pomoć, ali jedan od njih je viknuo na nju i rekao joj “Ulazi unutra!” Zatim je pucao na nju. Suprug gđe Hajrizi je zatim probudio decu i doveo ih do nje. Zajedno sa svojom svekrvom okupili su se u hodniku i slušali udarce pesnica i čizama o vrata.
Gospodin Hajrizi je rekao supruzi da odvede decu i da se sakriju na tavanu. Dok je gđa Hajrizi vodila svoje troje dece uz stepenice prema tavanu, čula je lom stakla i pucanje drveta u trenutku kad su vrata srušena. Ilir, jedanaestogodišnji sin gđe Hajrizi, naglo se otrgnuo od majke i potrčao niz stepenice kako bi bio sa ocem i bakom koji su ostali u prizemlju kuće. Gđa Hajrizi je htela da potrči za njim, ali je čula policajce kako trče uz stepenice u kuću, te je požurila na tavan gde se skrila sa kćerkom i mlađim sinom.
Iznenada, do nje su doprli pucnji iz prizemlja. Čula je ječanje svog muža i svekrvu kako govori: “Nenade, pa kako možeš da ubiješ mog sina?” Nakon toga, kako je gđa Hajrizi kasnije svedočila: “Bila sam u stanju šoka i nisam znala šta da radim, osim da svog mlađeg sina privučem još bliže sebi”.
Zatim je usledila tišina. Ćerka gđe Hajrizi htela je da siđe s tavana, ali joj to ona nije dozvolila. Iz prizemlja, muški glas je povikao na srpskom: “Ima li koga gore? Siđite dole!” Gđa Hajrizi je rekla deci da se ne mrdaju i da budu tihi. Mogla je da čuje muškarce kako dole hodaju i razgovaraju o tome šta da rade. Zatim je čula jednog od njih kako kaže: “Ima ih još gore”. Vrata pri dnu stepenica koje vode do tavana su se otvorila i čula je jednog muškarca kako se penje uz stepenice. Zvuk je prestao i muškarac na stepenicama je pozvao: “Siđite dole”. Iznenada, jedan od muškaraca u prizemlju je povikao: “Hajdemo!” i muškarac na stepenicama se okrenuo i vratio, ostavivši gđu Hajrizi i njeno dvoje dece u tami.
Gđa Hajrizi se dugo vremena plašila da učini bilo kakav pokret. Osluškivala je ne bi li čula nekoga da se kreće po kući, ali sve je bilo tiho. Nakon nekog vremena, odlučila je da mora da siđe i da proveri, tako da je decu ostavila na tavanu, skinula papuče i šunjajući se sišla niz stepenice.
Kada je došla do hodnika, videla je svog muža Agima kako leži na leđima. Ruka mu je počivala na telu njenog sina Ilira, koji je ležao pored njega. Njena svekrva je ležala licem prema podu, s rukama preko Agimovog tela. Gđa Hajrizi je mogla da vidi da se na telu njenog sila Ilira nalazi više prostrelnih rana od metaka. Na podu su bile velike lokve krvi. Odmah je shvatila da su sve troje mrtvi. Gđa Hajrizi kasnije je svedočila: “Sećam se kako je bilo strašno kada sam ugazila u krv svog sina”.
Gđa Hajrizi je otišla u predsoblje da telefonira, ali je telefonski kabl bio iščupan iz zida. Pronašla je mobilni telefon svog muža i ponela ga sa sobom. Zatim je tela pokrila ćebetom kako ih drugo dvoje dece ne bi videlo. Decu je spustila s tavana, pokušajući da im zakloni pogled na tela, i izvela ih na ulicu. U blizini je čula pucnjavu, iz pravca kuće Latifa Berishe, još jednog od političkih aktivista, koji je bio lokalni vođa glavne političke stranke kosovskih Albanaca – Demokratske lige Kosova. Gđa Hajrizi je kasnije saznala da je i g. Berisha ubijen te noći.
Gđa Hajrizi nije znala gde da ode, ali je znala da mora naći sigurno mesto za svoju decu. Kucala je na vrata svojih komšija, ali niko nije htio da im otvori. Na kraju, jedan stariji par ih je pustio da uđu i tu provedu noć. Pozvala je svog brata i rekla mu šta se dogodilo. Dogovorili su se da se nađu sledećeg dana. Nije se usudila da mu kaže gde su u strahu da se telefon njenog muža prisluškuje.
Sledećeg dana, nakon što se videla s bratom, gđa Hajrizi se s decom počela da krije kod rođaka u naselju Tavnik u Kosovskoj Mitrovici. Plašila se da ostane kod brata, jer je policajac Nenad Pavićević znao gde on živi. Rođaci gđe Hajrizi su joj rekli da Pavićević traži nju i njenu decu. Isuviše se plašila da ode i identifikuje tela, tako da je umesto nje to učinio njen nećak. Policija je zahtevala da im se saopšti gde su gđa Hajrizi i njena deca. Kao posledica toga, gđa Hajrzi je bila isuviše uplašena da prisustvuje sahrani svog muža, sina i svekrve. Umesto toga, ostala je u svom skrovištu.
Dana 28. marta 1999. srpska policija i paravojne jedinice počele su da pale kuće i proteruju albanske stanovnike iz naselja Tavnik u kojem se nalazila i gđa Hajrizi s decom. S porodicom svog brata, pobegli su u obližnje selo Žabare (Zhabar) kuda su ih uputile srpske snage. Međutim, nakon tri dana provedena u Žabarima, srpske snage su ih prisilile da se vrate u Kosovsku Mitrovicu.
Dana 3. aprila 1999. gđa Hajrizi je s porodicom napustila Kosovo i otišla u Crnu Goru autobusima koje su organizovale srpske vlasti s ciljem da premeste albansko stanovništvo s Kosova. Iz Crne Gore su otišli u Albaniju, zatim u Italiju i Nemačku, da bi na kraju stigli u Holandiju gde živi brat gđe Hajrizi. Gđa Hajrizi, koja je u vreme ovih događaja bila u trećem mesecu trudnoće, doživela je pobačaj zbog pretrpljene traume i prebačena je u bolnicu nekoliko dana po dolasku u Holandiju.
Dana 2. decembra 1999, gđa Hajrizi i njeno dvoje dece uspeli su da se vrate svojoj kući u Kosovskoj Mitrovici.
Dana 16. decembra 2000. Okružni sud u Kosovskoj Mitrovici, pod jurisdikcijom Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu, proglasio je Nenada Pavićevića krivim za ubistvo Agima Hajrizija, Ilira Hajrizija i Namzije Hajrizi. Sud ga je osudio na 20 godina zatvora. Suđenje je održano u Pavićevom odsustvu pošto je on, kako je Sud zaključio, begunac u Srbiji i izvan jurisdikcije tog Suda.
Aferdita Hajrizi je svedočila na suđenju Slobodanu Miloševiću 26. aprila 2002. U ovom predmetu, svedočenja mnogih žrtava podnesena su u pisanom obliku kao dokazni predmet, a svedoci su se pojavili pred Međunarodnim sudom kako bi odgovorili na pitanja optuženog i sudija. Aferdita Hajrizi je Tužilaštvu dala izjave o ovim događajima 3. juna 1999. i 20. avgusta 2001. Slobodan Milošević je umro u pritvoru Međunarodnog suda i postupak protiv njega je okončan. Dana 26. septembra 2006, gđa Hajrizi je o istim događajima svedočila u predmetu protiv šestorice drugih visokih jugoslovenskih zvaničnika - Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića, Vladimira Lazarevića, Nebojše Pavkovića i Sretena Lukića - koji su zajedno sa Slobodanom Miloševićem terećeni za zločine počinjene na Kosovu.
>> Pročitajte celokupno svedočenje Aferdite Hajrizi i njenu izjavu u predmetu protiv Slobodana Miloševića , kao i celokupno svedočenje u predmetu Milutinović i drugi. Pročitajte i presudu Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici kojom je Nenad Pavićević proglašen krivim za ubistvo supruga, sina i svekrve gđe Hajrizi. (dostupno na engleskom)