|
MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU Predmet br. IT-03-67-PT PRED PRETRESNIM VEĆEM U sastavu:
Sekretar: g. Hans Holthuis Datum: 7. juli 2004. TUŽILAC Tužilaštvo
MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU TUŽILAC Predmet br. IT-03-67-PT 1. Na osnovu pravila 73 Pravilnika o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik), Tužilaštvo ovim podnosi svoj odgovor na "Zahtev optuženog za izdavanje naloga o puštanju na slobodu" (u daljem tekstu: Zahtev), zaveden 24. juna 2004. Na osnovu paragrafa 7 Uputstva o dužini podnesaka i zahteva, Tužilaštvo traži dozvolu Pretresnog veća da prekorači dužinu od deset stranica, koliko je određeno za odgovore na podneske. Tužilaštvo tvrdi da po ovom pitanju postoje izuzetne okolnosti koje iziskuju da odgovor bude pet stranica duži zbog broja pitanja koja je optuženi pokrenuo u Podnesku. I. Uvod i istorijat postupka 2. Dana 14. februara 2003. potvrđena je optužnica protiv optuženog u vezi s njegovim učešćem u zločinima počinjenim u Republici Hrvatskoj, Republici Bosni i Hercegovini i Republici Srbiji. Vojislav Šešelj se dobrovoljno predao, te je 24. februara 2003. uhapšen i prebačen u Pritvorsku jedinicu UN-a. 3. Optuženi sada traži privremeno puštanje na slobodu. Tužilaštvo se protivi tom zahtevu. II. Primenjivo pravo 4. Pravilo 65(B) predviđa sledeće: "Pretresno veće može da izda nalog za puštanje na slobodu samo nakon što zemlji-domaćinu i državi u koju optuženi traži da bude pušten dā priliku da se izjasne, i samo ako se uverilo da će se optuženi pojaviti na suđenju i da, u slučaju puštanja na slobodu, neće predstavljati opasnost ni za jednu žrtvu, svedoka ni bilo koju drugu osobu." 5. Zadatak pretresnog veća jeste da uspostavi ravnotežu, pri čemu će odvagati konkretne okolnosti svakog pojedinačnog predmeta.[1] Na optuženom je teret dokazivanja Pretresnom veću da treba naložiti privremeno puštanje na slobodu.[2] Taj teret je nazvan "znatnim".[3] 6. Ukoliko se Pretresno veće ne uveri da će se optuženi pojaviti na suđenju i da neće predstavljati opasnost ni po jednu žrtvu, svedoka ni bilo koju drugu osobu, zahtev za privremeno puštanje na slobodu mora se odbiti.[4] 7. Naposletku, čak ako se Pretresno veće i uveri da će se optuženi pojaviti na suđenju i da neće predstavljati opasnost ni po jednu žrtvu, svedoka ni bilo koju drugu osobu, ono i dalje ima diskreciono pravo da ne odobri privremeno puštanje na slobodu. Pretresno veće II je sledećim rečima objasnilo prirodu tog diskrecionog prava: "Mora biti jasno da se, općenito, radi o diskrecionom pravu odbijanja da to naloži iako je podnosilac zahtjeva dokazao da su dva uslova koja su identificirana u tom pravilu ispunjena. Ne radi se, općenito, o diskrecionom pravu da se nalog odobri iako podnosilac zahtjeva nije uspio dokazati da su oba uslova ispunjena."[5] III. Rezime argumenata 8. Optuženi iznosi niz argumenata (od kojih je neke nazvao "činjenicama"[6]) u prilog svom Zahtevu za privremeno puštanje na slobodu. Nekoliko tih argumenata su potpuno irelevantni kad je reč o tome da li Pretresno veće treba da odobri njegov Zahtev za privremeno puštanje na slobodu,[a] te o njima u ovom Odgovoru neće biti reči. Međutim Tužilaštvo će se pozabaviti sledećim argumentima optuženog:
9. Tužilaštvo prilaže četiri dodatka koji sadrže (i) spisak pravnih izvora citiranih u ovom Odgovoru, (ii) izveštaje iz štampe ili rezimee izveštaja iz štampe, intervjua i konferencija za novinare, uključujući direktne navode samog optuženog, (iii) odlomke transkripata statusnih konferencija i (iv) relevantne primere iz sudske prakse.[12] Tvrdimo da je taj materijal od velikog značaja za odluku Pretresnog veća po datom podnesku.[13] Da li će se optuženi pojaviti na suđenju? Dobrovoljna predaja optuženog 10. Optuženi u svom Zahtevu konstatuje da se dobrovoljno predao, te da je to dokaz da će se pojaviti na suđenju. Iako dobrovoljna predaja može da bude faktor koji ide u prilog privremenom puštanju na slobodu, to ne mora nužno da bude tako, niti predstavlja pravilo. Pretresna veća su i ranije odbijala da puste na slobodu osobe koje su se dobrovoljno predale.[14] Postavlja se pitanje da li to što se neki optuženi dobrovoljno predao predstavlja dokaz da nema opasnosti od njegovog bekstva.[15] Dobrovoljna predaja jeste jedan od faktora koje valja uzeti u obzir,[16] ali sama po sebi ne i garancija da će optuženi pojaviti na suđenju ukoliko bude pušten na slobodu. Pored toga, primereno je pozabaviti se pobudama i okolnostima koje su dovele do predaje.[17] 11. Optuženi se možda jeste dobrovoljno predao, ali je u izjavama koje je dao novinarima i pred ovim Međunarodnim sudom pokazao da ne priznaje valjanost[18] i nepristrasnost ovog Međunarodnog suda,[19] kao ni valjanost bilo koje od optužbi kojima ovaj Međunarodni sud tereti njega[20] ili bilo kojeg drugog Srbina.[21] Na primer, u svom "Prigovoru na optužnicu" optuženi je izjavio da je osnivanje ovog Međunarodnog suda "nelegitimno i nelegalno",[22] te da on, stoga, nije nadležan da sudi pojedincima.[23] Za ovog optuženog, Statut Međunarodnog suda je "ex post facto krivični zakon za Srbe".[24] Prošlog meseca, optuženi je izneo stav da je "MKSJ nelegitimna institucija koja sve više podseća na inkviziciju, kojoj je za krivicu, osudu i egzekuciju bilo potrebno da se samo u nekoga uperi prst."[25] 12. Na konferenciji za štampu održanoj 9. februara 2003, optuženi je izjavio da "haški istražitelji i tužioci" pribegavaju "lažnim svedocima" i "falsifikovanim dokazima".[26] U zahtevu koji nije usvojen, a u kojem je tražio izuzeće čitavog Pretresnog veća, optuženi je izneo tvrdnju da je "nemoguće da mu sude Nemci ili katolici, a da suđenje bude objektivno i nepristrasno."[27] U samom Zahtevu za privremeno puštanje na slobodu optuženi tvrdi da se nalazi u pritvoru dok se protiv njega "pakuje" dokazni materijal i da je optužnica protiv njega podignuta da bi se "prof. dr Vojislav Šešelj eliminisao iz političkog života u Srbiji."[28] 13. Optuženi o svom prisustvu na Međunarodnom sudu neprestano govori ružno i huškački. Govorio je o "prokletstvu" onih koji "najbolje Srbe" izruče u Hag.[29] U oktobru 2001. javljeno je da je rekao sledeće: "Napašću Haški tribunal, a holandska kraljica će biti deo kolateralne štete."[30] Početkom 2003. navodno je rekao da će rado otići u Hag kako bi "uništio" tribunal za ratne zločine "ukoliko pokrenu sudski postupak protiv njega".[31] 14. Pored toga, od kako je pritvoren, optuženi je dosledno pokazivao prezir prema pravilima ovog Međunarodnog suda. Na primer, podnosio je ili pokušavao da podnese podneske dugačke na stotine stranica, uprkos tome što mu je više puta skretana pažnja na ograničenje broja stranica propisano Uputstvom o dužini podnesaka i zahteva.[32]Optuženi je mesecima odbijao da se povinuje pravilima Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: PJUN) u vezi s pravima na komunikaciju.[33] 15. Iz gorenavedenog se s pravom može izvesti zaključak da predaja optuženog nije motivisana željom da odgovara pred sudom i pospeši sudski postupak. Tvrdimo da je optuženi bio motivisan jakom željom da promoviše sebe samoga, opredeljenjem da podriva rad ovog Međunarodnog suda i uverenjem da dokazi protiv njega neće biti dovoljni. Taj stav potkrepljuje i pismo koje je optuženi 15. aprila 2004. poslao predsedničkom kandidatu i kolegi Tomislavu Nikoliću, zajedno s uputstvima da primerke datog pisma distribuira novinarima.[34] U tom pismu, optuženi je izrazio želju da "razbesni" službenike Međunarodnog suda, a svoju borbu protiv "diskriminacije" i ponižavanja" od strane ovog Međunarodnog suda navodi uporedo s promovisanjem svojih političkih ciljeva. Valja istaći da je optuženi tek sada, nakon što se predao, dobio priliku da vidi i proceni težinu dokaza Tužilaštva protiv njega. Imajući u vidu očigledno i deklarisano nepoštovanje prema ovom Međunarodnom sudu, tvrdimo da se optuženi, nakon što razmotri dokaze, kada bude pušten iz pritvora u PJUN, neće smatrati obaveznim da se vrati i pojavi na suđenju. 16. Isto tako, tvrdimo da je optuženog na predaju možda nagnao i brižljivo proračunat lični interes, to jest mogućnost da, u slučaju doborovoljne predaje, bude privremeno pušten na slobodu. Iz izveštaja sredstava javnog informisanja može se izvesti zaključak da je prividna spremnost optuženog da se stavi na raspolaganje Međunarodnom sudu zapravo znak uverenja, proisteklog iz njegove sopstvene analize, da je izručenje skoro neizbežno.[35] Naravno, optuženi nije oduvek pokazivao spremnost da se pojavi pred ovim Međunarodnim sudom.[36] Međutim, već je konstatovao da će se opirati hapšenju.[37] Ostali faktori 17. Analiza ostalih faktora koji su relevantni za razmatranje prvog preduslova od strane Pretresnog veća dodatno govori protiv puštanja na slobodu.[38] Optuženi je javna ličnost koja je, prema Statutu ovog Međunarodnog suda, optužena za teška krivična dela.[b] Ako se ima u vidu njegova uloga u zločinima za koje se tereti najverovatnije ga, ukoliko bude osuđen, čeka dugotrajna kazna zatvora. To je značajan razlog za bekstvo.[39] Stoga, jemstva koja pruža sām optuženi imaju malo ili nimalo značaja.[40] Tužilaštvo dalje ističe da optuženi nije dostavio garancije Republike Srbije i Crne Gore da će se, ukoliko bude pušten na slobodu, pojaviti na suđenju. Žalbeno veće u predmetu Blagojević bilo je mišljenja da je poželjno imati garancije, mada to nije preduslov.[41] Veoma je mala verovatnoća, ako se imaju u vidu nedavni komentari koje je optuženi dao pred Pretresnim većem i novinarima, da će bilo kakva garancija biti tražena ili data.[42] Čak ako optuženi zatraži i dobije odgovarajuće garancije Vlade Srbije i Crne Gore, Pretresno veće tim "garancijama" treba da prida malu težinu. Pre samo nekoliko dana, tužilac je obavestio Savet bezbednosti o tome da tokom poslednjih šest meseci "vlasti u Srbiji i Crnoj Gori skoro uopšte nisu sarađivale" i da je pomenuta država "postala utočište za begunce".[43] Čak ako Vlada Srbije i Crne Gore ubuduće poboljša saradnju s MKSJ-om, biće veoma teško postupiti u skladu s tim garancijama, uhapsiti optuženog u Srbiji i Crnoj Gori i izručiti ga u Hag, budući da je on vođa stranke koja je na poslednjim predsedničkim izborima osvojila skoro 1,5 miliona glasova (45 procenata od ukupnog broja). Ti faktori umanjuju verovatnoću da će se optuženi pojaviti na suđenju ako bude pušten na slobodu.[c] 18. U svetlu svih gorenavedenih okolnosti, tvrdimo da optuženi nije ispunio obavezu dokazivanja prvog preduslova iz pravila 65(B).[d] Da li će optuženi predstavljati opasnost po druge? 19. Isto tako, optuženi nije pokazao da neće predstavljati opasnost ni za jednu žrtvu, svedoka ni bilo koju drugu osobu, u skladu s pravilom 65(B). Nema žrtava koje bi mogle da svedoče protiv optuženog 20. Optuženi iznosi neuverljivu tvrdnju da nema žrtava koje bi pristupile sudu da svedoče protiv njega. Na osnovu pravila 66(A)(i), Tužilaštvo je optuženom dostavilo primerak propratnog materijala koji je priložen uz optužnicu kada je podneta na potvrdu. Taj propratni materijal uključuje izjave velikog broja žrtava kažnjivog ponašanja optuženog, koje su spremne da svedoče protiv njega. "Teoretska mogućnost" da optuženi predstavlja opasnost po druge 21. Na konferenciji SRS-a za novinare, održanoj 9. februara 2003, optuženi je od reči do reči pročitao odlomke iz rezimea beležaka istražitelja MKSJ-a o razgovoru s jednim svedokom u predmetu Milošević, Nenadom Čankom, i taj sažetak podelio prisutnim novinarima.[44] Taj svedok je upravo trebalo da svedoči u postupku protiv Slobodana Miloševića. Sažetak razgovora s njim nije bio obelodanjen javnosti, ali je u maju 2002. bio obelodanjen Slobodanu Miloševiću i amici curiae u tom predmetu.[45] Nije bilo razloga da ovaj optuženi dođe do tog poverljivog materijala, na šta svakako nije ni imao pravo, kao ni na obelodanjivanje njegovog sadržaja javnosti. Isto tako, optuženi nije imao drugog razloga da sažetak razgovora s ovim svedokom obelodani javnosti nego da ga zastraši. Optuženi je tokom konferencije za novinare rekao za Čanka da je "izdajnik".[46] Na istoj konferenciji za novinare govorio je o svedočenju generala Aleksandra Vasiljevića koje je (tada) bilo u toku na suđenju Miloševiću. Za Vasiljevića je rekao da je "lažni svedok" i da laže.[47] Na račun generala Vasiljevića je izneo razne navode o protivzakonitim aktivnostima.[48] 22. Tvrdimo da je na predmetnoj konferenciji za novinare optuženi pokazao da je spreman i kadar da zastrašuje svedoke koji se pojavljuju pred ovim Međunarodnim sudom, te da je spreman i kadar da preduzme akcije čiji je cilj da se svedoci spreče da svedoče u postupku koji se vodi protiv njega i/ili drugih optuženih.[49] 23. Nešto skorije, na otvorenoj statusnoj konferenciji na ovom Međunarodnom sudu, optuženi je zastrašivao buduće svedoke Tužilaštva iznevši skandaloznu tvrdnju da Tužilaštvo psihološki slama svedoke i primorava ih da daju lažna svedočenja.[50] Optuženi je, isto tako, koristio pojavljivanja u sudnici i podneske za iznošenje neosnovanih optužbi u kojima govori o akademskom nepoštenju,[51] klevetama,[52] o tome da je vlada umešana u organizovani kriminal,[53] te o onemogućavanju sprovođenja pravde putem "podmuklih kriminalnih korupcionaških radnji" većeg broja lica, uključujući sekretara ovog Međunarodnog suda[54] i papu Jovana Pavla II, kojeg je nazvao "najvećim zločincem iz ovog poslednjeg balkanskog rata."[55] Jednom prilikom je to dovelo do pokretanja krivičnog postupka protiv optuženog u Srbiji.[56] Tužilaštvo tvrdi da takvo ponašanje ukazuje na spremnost optuženog da napadne i povredi one koje smatra svojim neprijateljima. Dakle, postoji velika a ne samo "teoretska mogućnost" da će optuženi predstavljati opasnost za žrtve svedoke i druge osobe ukoliko Veće odobri njegov Zahtev za privremeno puštanje na slobodu. 24. Dalje tvrdimo da će to što optuženi poseduje neredigovane izjave svedoka (što je slučaj sa većim delom do sada obelodanjenih izjava svedoka[57]) dodatno povećati ne samo rizik da će optuženi opstruirati i zastrašivati, već i rizik da će predstavljati opasnost po žrtve, potencijalne svedoke ili druge osobe. Tvrdimo da činjenice u ovom predmetu i velika mogućnost da će zastrašivati svedoke i vršiti pritisak na njih znače da će on to i učiniti.[e] Ne postoji mogućnost da se optuženi nađe u isto vreme i na istom mestu kao svedoci Tužilaštva 25. Veliki broj svedoka Tužilaštva i dalje živi na teritoriji bivše Jugoslavije. Shodno tome, postoji veoma realna mogućnost da će se optuženi, njegovi saradnici i pristalice iz Srpske radikalne stranke i nekadašnjeg Srpskog četničkog pokreta naći istovremeno na istom području kad i neki svedok. Ako se ima u vidu sklonost optuženog ka nasilju, njegova spremnost i mogućnost da zastrašuje svedoke Tužilaštva, čak i dok je pritvoren u Hagu i njegov deklarisani cilj da "uništi" ovaj Međunarodni sud, Tužilaštvo tvrdi da bi bilo nepošteno i protivno Statutom propisanim pravima žrtava i svedoka izložiti ih takvom riziku.[58] Ovaj Međunarodni sud može da odredi odgovarajuće uslove kako bi garantovao prava žrtava, svedoka i svih drugih osoba kojima bi pretila opasnost ukoliko optuženi bude pušten na slobodu 26. Postojanje odgovarajućih uslova koje odredi Pretresno veće, koji će garantovati prava žrtava, svedoka i svih drugih osoba kojima bi pretila opasnost ukoliko bi optuženi bio pušten na slobodu, temelji se na spremnosti optuženog da ih poštuje. Iz gorenavedenih razloga, neosnovano je verovati da će optuženi poštovati bilo kakve uslove koje ovaj Međunarodni sud uvede u vezi s njegovim privremenim puštanjem na slobodu. Naprotiv, optuženi je rečima i delom pokazao da se u potpunosti oglušuje i ne pridržava odluka i naloga ovog Međunarodnog suda. 27. Pored toga, optuženi se i ranije nasilno ponašao. Već godinama se beleži i izveštava o njegovim delima fizičkog nasilja, mahanju pištoljem u javnosti i tome da je onima nad kojima je imao kontrolu dopuštao dela neumerenog fizičkog nasilja.[59] Onima koji se nisu slagali s njegovim mišljenjem uzvraćao je pretnjama i fizičkim zlostavljanjem. U februaru 2000. pretio je novinaru B-92 sledećim rečima: "Pripazite se! Vi sa B2-92 i ostali izdajnici, ne verujete valjda da ćete preživeti ako nas smaknu. Grešite, opasno grešite. Rukavice su skinute. Ko god radi za Amerikance mora da snosi posledice. Kakve posledice? Najgore moguće. Među vama koji radite za strane obaveštajne službe tražimo ubice. Vi ste saučesnici u ubistvu. Isti ste." /prevod s engleskog/[60] 28. Tvrdimo da je optuženi sasvim kadar da lično ostvari svoje pretnje fizičkim nasiljem ili da naloži drugima da ih ostvare.[f] Od juna 1991. bio je poslanik u Skupštini Republike Srbije. Od maja 1992, kao lider SRS-a, bio je poslanik u saveznoj Skupštini. Prema toj instituciji, njenim članovima i njihovom fizičkom integritetu nije pokazivao nikakvo poštovanje. U oktobru 1994. javljeno je da mu je oduzet poslanički imunitet zbog dva incidenta koje je izazvao u saveznoj Skupštini.[61] U julu 1997. dok je bio predsednički kandidat SRS-a na izborima koji je trebalo da se održe u septembru 1997. navodno je dopustio svom telohranitelju da nogom i pesnicom udari člana Narodne skupštine nakon što mu je javno pretio tokom televizijskog duela u prostorijama BK televizije.[62] Taj incident pokazuje u kojoj je meri optuženi spreman i kadar da ostvari svoje pretnje. 29. Date okolnosti pokazuju da optuženi nije pokazao da neće predstavljati opasnost po žrtve, svedoke ili druge osobe, uključujući potencijalne svedoke ili druge osobe s kojima je obavljen razgovor ili koje na drugi način pomažu Tužilaštvu pri vršenju istraga. Već to je dovoljan razlog da Pretresno veće odbije Zahtev za privremeno puštanje na slobodu. Odlaganje postupka ugrožava pravo optuženog na ekspeditivno suđenje 30. Tužilaštvo preliminarno tvrdi da do sada nije bilo neprimerenih ili nerazboritih odlaganja u ovom postupku. Optuženi je stavljen u pritvor 24. februara 2003. a pred Sud je prvi put stupio 26. februara 2003. U skladu s pravilom 66(A)(i), Tužilaštvo je obelodanilo materijal koji je priložen uz Optužnicu kada je 17. marta 2003. podneta na potvrdu. Tužilaštvo je nastavilo da ispunjava trajnu obavezu obelodanjivanja prema pravilu 66(A)(ii),[g] pravilu 68[h] i pravilu 66(B).[i] Optuženi je podneo "Prigovor na optužnicu" 31. decembra 2003, više od osam meseci nakon isteka roka od trideset dana propisanog pravilom 72(A).[63] Nakon što je Tužilaštvo podnelo odgovore, Pretresno veće je 26. maja 2004. donelo odluku.[64] Po tom pitanju trenutno rešava Žalbeno veće.[65] Tužilac je pregledao podnesak optuženog na 479 stranica naslovljen "Posebna odbrana,"[66] a 28. maja 2004. Tužilaštvo je optuženom uputilo pismo u kojem ga pita da li se slaže s tim da četiri činjenice koje je predložilo Tužilaštvo nisu sporne među stranama u postupku.[67] Nacrti pretpretresnog podneska Tužilaštva, spisak njegovih svedoka i sažetak očekivanog svedočenja za svakog od svedoka biće podneti do sredine oktobra 2004, mada Pretresno veće nije odredilo rokove za taj materijal. Ukoliko bude potrebno, Tužilaštvo bi moglo da bude spremno za početak suđenja krajem 2004, što je manje od dve godine od kako je optuženi u pritvoru. 31. Pri proceni razumnog trajanja pritvora pre suđenja za navodne teške povrede međunarodnog humanitarnog prava, pretresna veća treba da uzmu u obzir složenost predmeta, kao i druge relevantne kriterijume.[68] U ovom slučaju, optuženi se u Optužnici tereti za krivičnu odgovornost za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja počinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji. Pravna i činjenična pitanja koja čine suštinu ovog postupka su brojna i složena. Ti zločini se tiču hiljada žrtava i brojnih pojedinačnih počinilaca koje je optuženi podstrekivao, naređivao im i/ili pomagao i podržavao. Učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu, kao što se navodi u paragrafima od 6 do 8 Optužnice, bile su osobe koje su, poput optuženog, delovale na najvišem nivou vlasti Republike Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. U takvim okolnostima, trajanje pretpretresnih priprema i pritvora biće neizbežno duže nego kad je reč o drugim vrstama zločina u domaćem pravosuđu. 32. Optuženi u ovom predmetu nalazi se u pritvoru 15 meseci. Taj period spada u razumne okvire pritvora pre početka suđenja, prihvaćene od strane istaknutih tela koja se bave pitanjima međunarodnog humanitarnog prava.[69] Na primer, Evropska komisija za ljudska prava (u daljem tekstu: Komisija) i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) razmatrali su pitanje "razumnog" trajanja pritvora pre suđenja u velikom broju predmeta. Zauzet je stav da je pritvor pre suđenja u trajanju od tri do pet godina primeren, u zavisnosti od okolnosti datog predmeta.[70] U predmetima u kojima je ESLJP bio mišljenja da je dugotrajan pritvor pre suđenja nedopustiv, uzrok je najčešće bilo to što prvostepeni sudovi nisu izneli relevantne i dovoljne razloge za produženi pritvor (ili su prenebregli dokaze koji govore suprotno) ili to što domaće vlasti nisu pokazale "naročitu revnost" u vođenju postupka.[71] U slučaju ovog optuženog ne važi nijedan od tih nedostataka. 33. Član 9(3) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (dalje u tekstu: MPGLJP) predviđa da pritvorene osobe imaju pravo da im se sudi "u razumnom roku" ili da budu oslobođene: "Pritvaranje lica koja čekaju na suđenje nije obavezno…" Međutim, u jednom uvaženom pravnom izvoru je objašnjeno da izraz "razuman rok" treba tumačiti u svetlu svih okolnosti datog predmeta.[72] Sudovi mogu da vagaju faktore kao što su opasnost od gubitka dokaznog materijala, dalje kažnjivo ponašanje i bekstvo.[73] Pored toga, pretresna veća ovog Međunarodnog suda insistirala su na neophodnosti tumačenja odredaba MPGLJP u okviru jedinstvenog konteksta i pravnih okvira ovog Međunarodnog suda.[74] Stoga, odredbe MPGLJP o pritvoru pre suđenja treba tumačiti u ovom fleksibilnijem smislu.[75] 34. Kao što je gore pomenuto, optuženi je u pritvoru proveo manje od godinu i po dana čekajući početak suđenja. To trajanje pritvora pre početka suđenja jeste u okviru međunarodno prihvaćenih standarda o ljudskim pravima, naročito ako se ima u vidu težina zločina za koje se optuženi tereti, moguća opasnost po svedoke i verovatnoća da će pobeći, te složenost istraga i krivičnog gonjenja za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava.[j] Svaka eventualna šteta naneta optuženom može se nadoknaditi prilikom odmeravanja kazne (pod pretpostavkom da optuženi bude proglašen krivim) budući da će Pretresno veće, pri određivanju kazne, verovatno imati u vidu vreme provedeno u pritvoru pre početka suđenja. 35. Prema tvrdnji Tužilaštva, svako dosadašnje odlaganje u ovom postupku bilo je rezultat opstruktivnog ponašanja optuženog, a ne grešaka ili propusta Tužilaštva ili Pretresnog veća. Od kako je pritvoren, optuženi je u više navrata podnosio (ili nastojao da podnese) podneske koji su bili obesni,[76] uvredljivi,[77] neblagovremeni[78] ili preobimni.[79] Svaki od tih podnesaka iziskuje vreme i trud službenika Sekretarijata koji ih prevode, potom vreme i trud Tužilaštva koje na njih odgovara i naposletku vreme i trud Pretresnog veća, koje po njima donosi odluku. Pored toga, optuženi je tokom pojavljivanja u sudnici više puta uludo trošio vreme ovog Međunarodnog suda, iznoseći obesne, klevetničke i uvredljive optužbe na račun službenika ovog Međunarodnog suda ili drugih lica.[80] Sve strane u postupku, uključujući optuženog, bile bi ranije spremne za početak suđenja kad bi se optuženi uzdržao od takvog nedoličnog ponašanja. 36. Naposletku, optuženi iznosi tvrdnju da nije u mogućnosti da pripremi svoju odbranu dok je u pritvoru, naročito zbog ograničenja prava na komunikaciju koja mu je odredio Sekretarijat. Tužilaštvo najpre želi da istakne da su ta ograničenja sada ukinuta, tako da ubuduće ne može biti reči o nemogućnosti optuženog da komunicira sa svojim savetnicima. Uz to, prigovor optuženog čini se prilično neobičan, budući da su Zahtev, kako se navodi u njegovom tekstu, sastavili njegovi "pravni savetnici".[81] Tokom protekle godine, osim dvoje "pravnih savetnika," optuženi je na raspolaganju imao i "dvadesetak istražitelja"[82] i neutvrđen broj "drugih advokata"[83] angažovanih na pripremi njegove odbrane. Osim dvoje "pravnih savetnika", "ekspertski tim" koji trenutno radi na pripremi njegove odbrane broji 19 ljudi.[84] Mesečno se sastavlja i optuženom podnosi po tri podneska "u vidu različitih zahteva utemeljenih na Statutu i Pravilniku".[85] Ograničenja prava na komunikaciju koja je odredio Sekretarijat, stoga, ne ometaju optuženog u pripremi odbrane. Isto tako, činjenica da je u pritvoru sama po sebi ne sprečava optuženog da priprema odbranu. Na primer, Pretresno veće u predmetu Milošević je istaklo da "optuženi mora da se priprema za odbranu dok je u pritvoru."[86] U ovom predmetu, optuženi je prošle godine podneo dokument od 479 strana naslovljen "Posebna odbrana". Stoga dalji pritvor optuženog pre početka suđenja neće ugroziti njegovo pravo na pripremu svoje odbrane u okviru pravičnog suđenja. IV. Primena diskrecionih prava 37. Tužilaštvo prvenstveno tvrdi da ovaj podnesak neće i ne treba da zavisi od univerzalnog diskrecionog prava Pretresnog veća da odbije privremeno puštanje na slobodu na osnovu pravila 65 (B). Međutim, ukoliko optuženi uveri Veće da su zadovoljeni preduslovi propisani ovim pravilom,[87] Tužilaštvo će izneti tvrdnju da privremeno puštanje na slobodu u svakom slučaju treba odbiti. Naročito tvrdimo da konferencija za novinare na kojoj je optuženi govorio o svedoku Čanku,[88] to što je dobio i obelodanio javnosti beleške o razgovoru s tim svedokom, te javni uvredljivi komentari optuženog o tome kako Tužilaštvo "slama" svedoke kako bi lažno svedočili, predstavljaju dokaze ozbiljnog pokušaja optuženog da omete sprovođenje pravde. Pretresno veće treba da uzme u obzir ovaj faktor pri primeni svojih diskrecionih prava.[89] 38. Odbijanje optuženog da prizna ovaj Međunarodni sud, neumesni i huškački komentari na račun ove institucije, nepoštovanje društvenih organa sopstvene zemlje u kojima je delovao i u čiji je sastav bio izabran, kao i sve druge okolnosti, ukazuju na to da će on, ukoliko bude pušten na slobodu, dati sve od sebe da spreči ili omete svedoke da pristupe i svedoče pred ovim Međunarodnim sudom, ili da na drugi način omete sprovođenje pravde u ovom i drugim predmetima koji se vode pred ovim Međunarodnim sudom. Naročito je velika verovatnoća da će se tako ponašati nakon obelodanjivanja dokaznog materijala Tužilaštva. Imajući u vidu sve date okolnosti, Pretresno veće bi trebalo da upotrebi svoje diskreciono pravo da odbije privremeno puštanje na slobodu. V. Odgoda eventualnog naloga o puštanju na slobodu 39. Na osnovu pravila 65(E), ukoliko Pretresno veće odobri Zahtev, Tužilaštvo traži odgodu izdavanja naloga Pretresnog veća kojim se odobrava puštanje na slobodu do rešavanja žalbe Tužilaštva na takvu odluku. VI. Zaključak 40. Iz gorenavedenih razloga, Zahtev treba odbiti. /potpis na originalu/ Dana 7. jula 2004.
DODATAK A – PRAVNI IZVORI [a] Na primer, optuženi iznosi bizaran argument da Tužilaštvo nije navelo nikakve razloge za dalje trajanje njegovog pritvora, da je optuženi u pritvoru već 15 meseci čekajući da se optužnica potvrdi; da optuženi "sebi predstavlja najbolju moguću stručnu odbranu pred" MKSJ-om, da su optuženom ograničena prava na komunikaciju, da se optuženi smatra nevinim, da je optuženi navodno učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu zajedno s drugim osobama koje su optužene pred ovim Međunarodnim sudom, da je prekršeno pravo optuženog da bude blagovremeno obavešten o optužbama protiv njega na jeziku koji razume i da ovaj Međunarodni sud drži optuženog u pritvoru kako bi ga primorao da prizna krivicu. Zahtev. Nijedan od ovih argumenata nema težinu kad je reč o tome da li će se optuženi pojaviti na suđenju i predstavljati opasnost po neku žrtvu, svedoka ili neku drugu osobu ukoliko Pretresno veće odobri privremeno puštanje na slobodu. [b] Žalbeno veće trenutno razmatra da li se opseg nadležnosti ovog Međunarodnog suda proteže na zločine koji su navodno počinjeni u pokrajini Vojvodini. Vidi Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Žalba Tužilaštva na 'Odluku po podnesku Vojislava Šešelja kojim se osporavaju nadležnost i forma optužnice,'" predmet br. IT-03-67-AR72.1, 28. juni 2004. Međutim, čak ako Žalbeno veće i odluči da Međunarodni sud nije nadležan za krivična dela počinjena u Vojvodini, u preostalim tačkama Optužnice optuženi se tereti za izuzetno teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na osnovu kojih bi, ukoliko se dokažu, optuženom mogla da bude izrečena dugotrajna kazna zatvora. [c] Odluka po žalbi u predmetu Šainović, par. 9, fusnota 3 gore. U prilog svom Zahtevu optuženi takođe kaže da ne postoje dokazi u prilog optužbama kojima se tereti u Optužnici. Međutim, optuženi raspolaže celokupnim propratnim materijalom koji je priložen uz Optužnicu kad je tražena njena potvrda. Štaviše, o tome da li su dokazi dovoljni treba rešavati tokom suđenja a ne u kontekstu Zahteva za privremeno puštanje na slobodu. Ukoliko bi vladalo drugačije mišljenje, svaka rasprava o privremenom puštanju na slobodu postala bi "suđenje u okviru suđenja" u vezi s tim da li su dokazi protiv nekog optuženog dovoljni. [d] Prema standardu tereta dokazivanja za koji se Međunarodni sud opredeli. [e] Povećana mogućnost maltretiranja uzeta je u obzir u predmetu Tužilac protiv Miroslava Kvočke, Milojice Kosa, Mlađe Radića i Zorana Žigića, "Odluka po zahtjevu za privremeno puštanje Miroslava Kvočke na slobodu," 2. februar 2000. Tužilaštvo ističe komentare Pretresnog veća u dvema odlukama u predmetu Brđanin, ibid., od marta 2001 (para. 35 i 36) i jula 2000 (par. 19) o tome da povećana mogućnost uticanja nakon obelodanjivanja, sama po sebi nije dovoljna da se odbije zahtev za privremeno puštanje na slobodu. Međutim, ukoliko, na osnovu činjenica, povećana mogućnost uticanja na svedoke ukazuje na to da će optuženi to i učiniti, to ne znači da to ne treba uzeti u obzir pri rešavanju zahteva za privremeno puštanje na slobodu. [f] Teza Tužilaštva protiv optuženog delom se i odnosi na to što je on, tokom perioda na koji se odnosi Optužnica, podsticao i podstrekivao činjenje zločina u Vojvodini, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. [g] Do danas, Tužilaštvo nije značajnije napredovalo u obelodanjivanju izjava svedoka koji su osetljiv izvor informacija prema pravilu 66(A)(ii), pošto se čeka konačna odluka Pretresnog veća po poverljivom i ex parte "Zahtevu optužbe za neobelodanjivanje materijala dostavljenog na osnovu pravila 66(a)(ii) i 68 i za zaštitne mere za svedoke tokom pretpretresne faze," podnetom 15. septembra 2003. Dana 11. februara 2004, Pretresno veće je delimično odobrilo taj zahtev i naložilo Tužilaštvu da Veću dostavi "dodatne informacije u vezi sa prirodom zatraženih zaštitnih mera za svakog od relevantnih svedoka, kao i razloge za podnošenje" zahteva za takve mere. Tužilaštvo je te dodatne informacije dostavilo 15. aprila 2004. [h] Na poslednjoj statusnoj konferenciji od 4. juna 2004. optuženi je priznao da mu je "Tužilaštvo do tada dostavilo veliku količinu oslobađajućeg materijala." Transkript, str. 245. [i] U skladu s pravilom 66(B) i usmenim nalogom Pretresnog veća od 4. juna 2003. Tužilaštvo će do 14. avgusta 2004. obelodaniti izjave svedoka Tužilaštva u kojima se pominje ime optuženog. [j] Optuženi, između ostalog, tvrdi da je u njegovom slučaju privremeno puštanje na slobodu opravdano jer njegovo suđenje (prema njegovim rečima) neće početi sve do 2007. Zahtev, par. 9, 15.3, 17 i 19. Kad su pitanja spekulativne prirode ili se ne mogu predvideti, ne mogu poslužiti kao pouzdani faktori pri odlučivanju o tome da li treba odobriti privremeno puštanje na slobodu. Tužilac protiv Kordića i Čerkeza, "Odluka po zahtjevu Marija Čerkeza za privremeno puštanje na slobodu," predmet br. IT-95-14/2-A, 12. decembar 2003, par. 8. Stoga, predviđanja optuženog o mogućem datumu početka njegovog suđenja ne predstavljaju faktor koji ide u prilog privremenom puštanju na slobodu. [1]. Tužilaštvo se poziva na analizu Pretresnog veća u odlukama po zahtevima za privremeno puštanje na slobodu Rahima Ademija i Miodraga Jokića, a naročito na pitanje da li je izmenom pravila 65(B) privremeno puštanje na slobodu postalo pravilo a pritvor izuzetak ili obratno. Vidi predmet Tužilac protiv Rahima Ademija, "Nalog po zahtjevu za privremeno puštanje na slobodu," 20. februar 2002. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Ademi) i predmet Tužilac protiv Miodraga Jokića, "Nalog po zahtevu za privremeno puštanje na slobodu," 20. februar 2002. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Jokić). U oba slučaja Pretresno veće je bilo mišljenja da predmetnom izmenom pritvor nije postao izuzetak a puštanje na slobodu pravilo, niti je došlo do toga da je, uprkos izmeni, pritvor ostao pravilo a puštanje na slobodu izuzetak. [2]. Tužilac protiv Milana Martića, "Odluka po molbi za dozvolu ulaganja žalbe," predmet br. IT-95-11-AR65, 18. novembar 2002. (u daljem tekstu: Odluka u žalbenom postupku u predmetu Martić), str. 3; Odluka u predmetu Ademi, par. 18-19; Odluka u predmetu Jokić, par. 17-18. Vidi i Tužilac protiv Brđanina i Talića, predmet br. IT-99-36-PT, "Odluka po zahtjevu Radoslava Brđanina za privremeno puštanje na slobodu," 25. juli 2000. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Brđanin), par. 12 i 13. [3]. U vezi s izbegavanjem opasnosti od bekstva, vidi Odluku predmetu Brđanin, par. 18. Isto tako, u vezi s oba preduslova, vidi predmet Brđanin i Talić, "Odluka po zahtjevu Momira Talića za privremeno puštanje na slobodu," 28. mart 2001. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Talić), par. 18. Vidi i odluku Pretresnog veća u predmetu Tužilac protiv Momčila Krajišnika i Biljane Plavšić, predmet br. IT-00-39 i 40-PT, "Odluka po obavijesti Momčila Krajišnika o zahtjevu za privremeno puštanje na slobodu," 8. oktobar 2001. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Krajišnik), u kojoj je zauzet stav da teret koji počiva na optuženom "ne može biti malen", par. 16. Iako se većina članova Žalbenog veća u svojoj odluci u predmetu Tužilac protiv Šainovića i Ojdanića, predmet br. IT-99-37-AR65, "Odluka u vezi s privremenim puštanjem na slobodu," Žalbeno veće, 30. oktobar 2002. (u daljem tekstu: Odluka po žalbi u predmetu Šainović") nije bavila tim pitanjem, Tužilaštvo ističe da je sudija Shahabuddeen izneo izdvojeno mišljenje, par. 20-41, kako sledi: "Pretresno veće mora da se uveri u ove propisane stvari na osnovu višeg standarda nego što je odmeravanje verovatnoće, a nižeg od dokaza van svake razumne sumnje. Smatram da je ovde primeren test koji se sastoji u obavezi podnosioca molbe za privremeno puštanje na slobodu da Pretresnom veću predoči dobro potkrepljene osnove da bi ga uverilo da će se on stvarno pojaviti na suđenju i da, ako bude pušten na slobodu, neće predstavljati opasnost ni za jednog svedoka, žrtvu ili drugu osobu." Tužilaštvo takođe ukazuje na suprotno mišljenje sudije Hunta, koji je odbacio taj pristup i istakao sledeće: "Što je ozbiljnija stvar koja se tvrdi, ili što su ozbiljnije posledice koje proističu iz konkretnog zaključka, biće teže uveriti nadležni sud u to da je veća verovatnoća da je ono što se tvrdi istinito, nego da nije... ali teret dokazivanja je isti: da je verovatnije da je ono što molilac tvrdi tačno nego da nije tačno." U praksi ovog Međunarodnog suda teret dokazivanja da nema opasnosti po druge, koji snosi optuženi, prihvaćen je skoro kao apsolutan: u predmetu Tužilac protiv Blaškića, predmet br. IT-95-14-T, "Nalog kojim se odbija zahtjev za privremeno puštanje na slobodu," 25. april 1996. str. 5, Pretresno veće je zaključilo da ne može biti "sigurno" da optuženi, ukoliko bude privremeno pušten na slobodu, neće predstavljati opasnost po neku žrtvu, svedoka ili drugu osobu u svetlu činjenice "da bi zbog znanja koje on, kao optuženi, posjeduje u vezi s dokaznim materijalom koji je predočio tužilac, mogao doći u situaciju da izvrši pritisak na žrtve i svedoke, što bi moglo značajno ugroziti istragu u tom predmetu." [4]. Odluka po žalbi u predmetu Martić, str. 2; Tužilac protiv Milana Martića, "Odluka po molbi za privremeno puštanje na slobodu," predmet br. IT-95-11-PT, 10. oktobar 2002, str. 7; Odluka u predmetu Ademi, par. 21. U Odluci po žalbi u predmetu Šainović, par. 6, Žalbeno veće je izložilo niz faktora koje pretresno veće mora da ima u vidu prilikom odlučivanja o tome da li će se optuženi pojaviti na suđenju ukoliko bude privremeno pušten na slobodu. Među njima su i sledeći: činjenica da su molioci optuženi za teška krivična dela, činjenica da će im, ukoliko budu osuđeni, verovatno biti izrečena dugotrajna kazna zatvora; okolnosti u kojima su se predali; stepen saradnje vlasti SRJ i Srbije; činjenica da je u SRJ nedavno usvojen Zakon o saradnji s Međunarodnim krivičnim sudom i tako dalje (naglasak dodat). [5]. Odluka u predmetu Brđanin, par. 22 (fusnote izostavljene). Vidi i Odluku predmetu Ademi, par. 22. [6]. Zahtev, str. 11-12. [7]. Zahtev, par. 2 i par. 18. [8]. Zahtev, par. 3-5. [9]. Zahtev, par. 6. [10]. Podnesak, par. 5, 14, 15.3 i 16-17. [11]. Podnesak, par. 12,13, 15.2 i 15.4-15.5. [12]. Dodatak A sadrži pravne izvore koje je Tužilaštvo citiralo u ovom Odgovoru. Dodatak B sadrži izveštaje iz štampe ili njihove rezimee koji govore o komentarima optuženog. Dodatak C sadrži odlomke iz transkripata statusnih konferencija a Dodatak D sadrži relevantne primere iz sudske prakse. [13]. Što je zaključilo i Žalbeno veće u Odluci po žalbi u predmetu Šainović, par. 10. Tužilaštvo je u donjim paragrafima navelo pitanja za koja je dati materijal relevantan. [14]. Vidi odluke u predmetu Tužilac protiv Mileta Mrkšića, predmet br. IT-95-13/1, "Odluka po zahtevu Mileta Mrkšića za privremeno puštanje na slobodu," 24. juli 2002, potvrđenu u žalbenom postupku ("Odluka po žalbi na odluku o odbacivanju zahteva za privremeno puštanje na slobodu," Žalbeno veće, 8. oktobar 2002); Tužilac protiv Milana Martića, predmet br. IT-95-11-PT, "Odluka po molbi za privremeno puštanje na slobodu," 10. oktobar 2002. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Martić); Tužilac protiv Milana Martića, predmet br. IT-95-11-AR65, "Odluka po molbi za dozvolu ulaganja žalbe," 18. novembar 2002. (Molba optuženog za dozvolu ulaganja žalbe je odbijena.) Pretresno veće u predmetu Martić bilo je mišljenja da činjenica da je optuženi "javno i više puta pokazao ozbiljno nepoštovanje Međunarodnog suda tokom poslednjih godina" predstavlja faktor koji "odnosi znatnu prevagu protiv pretpostavke odbrane da ne postoji rizik bekstva ovog optuženog" (Odluka u predmetu Martić). Tužilac protiv Dragoljuba Kunarca i Radomira Kovača, predmet br. IT-96-23-PT, "Odluka po zahtjevu za privremeno puštanje Dragoljuba Kunarca na slobodu," 11. novembar 1999, par. 3 i 4; Tužilac protiv Kupreškića, predmet br. IT-95-16-PT, "Odluka po zahtjevu za privremeno puštanje Draga Josipovića na slobodu od 21. decembar 1999," 22. decembar 1999, par. 2; Tužilac protiv Kupreškića, predmet br. IT-95-16-PT, "Odluka po zahtjevu za privremeno puštanje na slobodu što su ga podnijeli Zoran Kupreškić, Mirjan Kupreškić, Drago Josipović i Dragan Papić," 15. decembar 1997, par 12. [15]. Vidi Odluku u predmetu Jokić, par. 22 i 23. [16]. Vidi, na primer, Tužilac protiv Kordića i Marija Čerkeza, predmet br. IT-95-14/2-T, "Povjerljivi nalog po zahtjevu Darija Kordića za privremeno puštanje na slobodu u skladu s pravilom 65," 17. decembar 1999. [17]. U paragrafu 6 Odluke po žalbi u predmetu Šainović, Žalbeno veće je zauzelo stav da, pri proceni verovatnoće da će se neki optuženi pojaviti na suđenju, treba uzeti u obzir te okolnosti. [18]. Vidi intervju France 3 sa Šešeljem od juna 1994: "Ja lično ne priznajem Haški tribunal. Smatram da on nije pravno utemeljen, ali ako me ikada pozovu u Hag, ja ću rado smesta otići. Nikad ne bih propustio takvu predstavu... Ne nameravam da se branim, ja mogu samo da napadam." /prevod s engleskog/. Vidi intervju za budimpeštansku televizijsku mrežu MTV od 28. januara 1996. [19]. Vidi izveštaj agencije SRNA o konferenciji SRS-a za štampu od 4. aprila 1996, u kojem optuženi kaže: "To što se Haški tribunal sada obraća Savetu bezbednosti s ciljem da prikaže SRJ kao zemlju lupeža, poslednja je ucena svetskih sila." /prevod s engleskog/ [20]. Vidi komentare optuženog tokom okruglog stola televizije SRT-SA, verovatno od 14. maja 1993: "U Hagu mogu da mi sude samo kao nacionalisti, srpskom nacionalisti. Spreman sam da branim srpski nacionalizam pred celim svetom i da ukažem na sve zločine koje je međunarodna zajednica izvršila nad srpskim narodom." /prevod s engleskog/ [21]. Čak i u vezi s predmetom protiv osuđenog optuženika Dušana Tadića, kako prenosi beogradski dnevnik Naša borba, optuženi je na konferenciji SRS-a za štampu od 10. maja 1996. izjavio da Tribunal "nema dokaze ni protiv jednog jedinog Srbina… sude Tadiću, pa ga čak optužuju za stvari koje sam, navodno, ja uradio." /prevod s engleskog/ [22]. Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Prigovor na optužnicu," predmet br. IT-03-67-PT, 15. januar 2004, str. 18. [23]. Ibid., str. 44. [24]. Ibid., str. 16. [25]. Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Zahtev optuženog za donošenje odluke o uređivanju prava na komunikaciju i posete dok se nalazi u pritvoru," predmet br. IT-03-67-PT, 24. juni 2004, str. 3. Stavovi optuženog se dalje mogu sagledati u sledećem citatu iz intervjua za SRT: "…Ja sam kategorički protiv da se bilo koji Srbin izručuje haškom tribunalu iz više razloga. Prvo zato što mi, Srbi, ne zaslu`ujemo da imamo dr`avu ako ćemo nekome drugome naše dr`avljane isporučivati. Drugo, haški tribunal je pokazao da je izrazito anti-srpski orijentisan. Treće, nema nikakvog realnog pravnog osnova za postojanje haškog tribunala i zato nema nikakvih razloga da se Srbi isporučuju. I četvrto, što je najva`nije, haški tribunal proziva ono najbolje što je srpska majka u dvadesetom veku rodila i srpska kolevka odnjihala, proziva za ratne zločine i tra`i da im se sudi u Hagu, a to zaista ni po koju cenu ne smemo prihvatiti." U istom intervjuu optuženi je izrazio svoju podršku optuženima u bekstvu Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću: "Pokušavaju da uhvate Radovana Karadžića. Pre dva dana su pokušali da uhvate četničkog vojvodu i junačkog branioca Srpskog Sarajeva Slavka Aleksića, člana Centralne otadžbinske uprave Srpske radikalne stranke… Mi one najbolje me|u nama ne damo. Pogotovu ne damo ni Radovana Karad`ića, ni Milana Martića, ni Ratka Mladića." Vidi izveštaj SRNE od 7. juna 1996: "Na jednom mitingu SRS-a … Šešelj je rekao da srpski lideri (Karadžić i Mladić) nikad neće biti izručeni u Hag." (tekst u zagradi dodat) Dalje vidi V.I.P. od 4. jula 2001 u kojem se prenose komentari optuženog: "Drago nam je da je Slobodna Milošević jak i da se dostojanstveno nosi sa kriminalnim haškim tribunalom" /prevod s engleskog/; i dalje: SRS želi da Milošević "istraje s takvim stavom, da odbrani interese srpskog naroda i raskrinka Haški tribunal, koji je oruđe NATO pakta." /prevod s engleskog/ Vidi i govor optuženog koji prenosi Odsek za praćenje medija Outreach programa MKSJ-a, od 20. novembra 2002. na mitingu u centru Beograda u organizaciji udruženja "Sloboda". Navodi se da je optuženi izjavio da su Haški tribunal "osnovali neprijatelji srpskog naroda kako bi sudili srpskim liderima, srpskim borcima za slobodu i srpskim državnicima" /prevod s engleskog/. On dalje kaže sledeće: "Haški tribunal ne sudi Miloševiću nego Srbiji i celom srpskom narodu. Milošević u Hagu ne brani sebe, već srpski narod, čast, istoriju i dostojanstvo Srbije" /prevod s engleskog/. [26]. Konferencija za štampu Srpske radikalne stranke, 9. februar 2003, Dodatak C, str. 1, gde se govori o suđenju Slobodanu Miloševiću. Takođe se navodi da je optuženi rekao da je "celo suđenje namešteno" i da se radi o "političkom procesu u kojem se ne sudi Slobodanu Miloševiću nego celom srpskom narodu i srpskoj državi" /prevod s engleskog/. [27]. Podnesak br. 13 od 22. maja 2003. Ovaj zahtev je odbijen jer je "podnesen obesno i predstavlja zloupotrebu postupka." Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Odluka po zahtevu za izuzeće sudija," predmet br. IT-03-67-PT, 10. juni 2003, str. 3. [28]. Zahtev, str. 10. [29]. Vidi časopis Velika Srbija od februara 1996. [30]. Holandski dnevnik Spits, prenoseći vesti ANP & RK, agencije SRNA, 12. oktobar 2001. [31]. Vidi članak Deutsche Presse Agentuuur (u daljem tekstu: DPA) od 3. februara 2003. Dalje, vidi članak u crnogorskom dnevniku Publika od 22. januara 2003: "Otići ću u Hag, ali, kad stignem tamo, neću se predati. Čim stignem na aerodrom boriću se protiv njih na svaki mogući način, šeširom, štapom, jaknom, motkom…" /prevod s engleskog/. [32]. Tokom ponovnog pojavljivanja pred Sudom i tokom statusne konferencije održane 26. februara 2003, pretpretresni sudija Schomburg je obavestio optuženog da postoji Uputstvo o dužini podnesaka i zahteva (IT/184/Rev.1), 5. mart 2002. Na toj konferenciji optuženi je dobio primerak datog Uputstva na bosanskom/hrvatskom/srpskom jeziku. Dana 27. maja 2003, u dopisu višeg sudskog savetnika Pretresnog veća II, optuženom je skrenuta pažnja na Uputstvo o dužini podnesaka i zahteva i obavešten je o tome da Pretresno veće neće uzeti u razmatranje podnesak od 116 stranica. U svom "Podnesku br. 16" od 26. maja 2003, optuženi je istakao da odbija da primi dati dopis i objašnjava da je Uputstvo o dužini podnesaka i zahteva "najobičniji je akt beskrupulozne samovolje" (str. 1). U dopisu od 27. juna 2003. viši sudski savetnik skrenuo je pažnju optuženom na Pravilnik o postupku i dokazima Međunarodnog suda i objasnio da Žalbeno veće neće uzeti u razmatranje žalbu dugačku 37 stranica, podnetu bez zatražene potvrde Pretresnog veća u skladu s pravilom 73. "Podnesak br. 18" od 24. jula 2003. na 306 rukom pisanih stranica podnet je Žalbenom veću bez zatražene potvrde za ulaganje žalbe. Dana 12. septembra 2003. viši sudski savetnik Žalbenog veća poslao je optuženom još jedan dopis kojim obija tu "žalbu" i skrenuo mu pažnju na Uputstvo. [33]. Odluka zamenika sekretara na osnovu pravila 60 i pravila 63 Pravilnika o pritvoru, 12. decembar 2003; Odluka sekretara suda na osnovu pravila 60 i pravila 63 Pravilnika o pritvoru, 29. decembar 2003; Odluka zamenika sekretara suda na osnovu pravila 60 i pravila 63 Pravilnika o pritvoru, 9. januar 2004; Odluka zamenika sekretara suda na osnovu pravila 60 i pravila 63 Pravilnika o pritvoru, 6. februar 2004; Odluka zamenika sekretara suda na osnovu pravila 60 i pravila 63 Pravilnika o pritvoru, 9. mart 2004; Odluka zamenika sekretara suda na osnovu pravila 60 i pravila 63 Pravilnika o pritvoru, 8. april 2004; Odluka zamenika sekretara suda na osnovu pravila 60 i pravila 63 Pravilnika o pritvoru, 7. maj 2004; Odluka zamenika sekretara suda na osnovu pravila 60 i pravila 63 Pravilnika o pritvoru, 9. juni 2004. [34]. Nedeljni telegraf, "Ekskluzivno – Integralni tekst pisma Vojislava Šešelja iz pritvora u Hagu upućeno Tomislavu Nikoliću: Sistematski me psihički muče jer sam raskrinkao aferu oko kra|e novca UN u haškom sudu." 21. april 2004, str. 6-8. [35]. Vidi intervju koji je objavio NIN 6. februara 2003; "Motivi su čisto politički. Jedan od glavnih motiva je nagli rast popularnosti Srpske radikalne stranke. Ja sam ovde nepodnošljiv [Đinđiću, Nebojši Čoviću, Goranu Svilanoviću i Vojislavu Koštunici. Apsolutno sam im nepodnošljiv.] Ne znam da li je Koštunica tra`io od zapadnjaka da me optu`e, ali \in|ić, Svilanović i ^ović svaki svoj kontakt sa zapadnim političarima su koristili da insistiraju da se bilo šta protiv mene preduzme, samo da se maknem." [36]. Vidi izveštaj Channel 4 (nema datuma): "Najpre morate da me porazite na bojištu, onda da me uhvatite živog, potom da me izvedete pred sud, a to će biti teško izvesti" /prevod s engleskog/. [37]. Vidi članak iz crnogorskog dnevnika Publika od 22. januara 2003: "Definitivno neću čekati da me uhapsi DOS-ovska gamad. Otići ću u Hag, ali, kad stignem tamo, neću se predati. Čim stignem na aerodrom boriću se protiv njih na svaki mogući način, šeširom, štapom, jaknom, motkom…" /prevod s engleskog/. [38]. Vidi Odluku po žalbi u predmetu Šainović, fusnota 3 gore. [39]. Prošle godine jedno pretresno veće je istaklo da "što je veća kazna s kojom je optuženi suočen, to je veći njegov motiv da pobegne." Tužilac protiv Limaja, Bale i Musliua, "Odluka po zahtevu Haradina Bale za privremeno puštanje na slobodu," predmet br. IT-03-66-AR65.2, 31. oktobar 2003, par. 25. [40]. O težini takvog jemstva govorilo je Veće u odluci u predmetu Krajišnik, par. 17. [41]. Vidi odluku Žalbenog veća u predmetu Tužilac protiv Vidoja Blagojevića, Dragana Obrenovića i Dragana Jokića, predmet br. IT-02-53-AR65, "Odluka po zahtjevu za privremeno puštanje Dragana Jokića na slobodu," 28. maj 2002. [42]. Optuženi je tokom prvog stupanja pred sudom 26. februara 2003. izjavio sledeće: "...Ne postoji nijedna vlada koja bi za mene mogla da da garancije. Ja uopšte ne postavljam zahtev za puštanje na slobodu pošto je nemoguće da se na|e vlada koja bi garantovala za mene ako budem privremeno pušten na slobodu." Transkript, str. 64. Vidi i članak iz Nacionala od 3. februara 2003: "Moja saradnja s Hagom zavisi samo od mene. Ne trebaju meni Đinđićeve garancije da bih otišao u Hag. Neću da imam ništa s tim govnima" /prevod s engleskog/. [43]. Obraćanje Carle Del Ponte, glavnog tužioca na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, 29. juni 2004. [44]. Vidi gore, par. 14. [45]. Razgovor je obelodanjen na engleskom jeziku 31. maja 2002, a na b/h/s-u 3. jula 2002. [46]. Vidi str. 9 radne verzije prevoda, Dodatak B. [47]. Vidi str. 1 radne verzije prevoda, ibid. [48]. Vidi str. 5, ibid. [49]. Navodi se da je Nenad Čanak kao svedok rekao sledeće: "Prepoznao sam tekst koji je Šešelj obelodanio, uključujući citate i imena koja sam pomenuo. To pokazuje da je tačan utisak da nikom ko želi da svedoči nije garantovana tajnost" /prevod s engleskog/. Vidi Dodatak B: V.I.P. Daily News Report, 13. februar 2003, str. 7. [50]. Transkript, str. 203. [51]. Transkript, str. 120. [52]. Transkript, str. 120. [53]. Transkript, str. 120-122. [54]. Transkript, str. 119, "Podnesak br. 23," 6. novembar 2003, str. 1. [55]. "Podnesak br. 19," 9. septembar 2003, str. 2. [56]. Transkript, str. 170-171. [57]. U skladu s obavezama Tužilaštva na osnovu pravila 66(A) Pravilnika. [58]. Član, 20, član 21(2) i član 22. [59]. Vidi snimak emisije i komentare optuženog u intervjuu za Studio B od 11. juna 1992, u vezi s fizičkim nasiljem i korišćenjem pištolja na protestnom skupu. Dalje vidi intervju za TV Politika od 4. juna 1991. tokom kojeg je optuženi izvadio pištolj i prikazao ga javnosti, kao i snimak okruglog stola na NTV Studio B otprilike od 14. juna 1991. [60]. Vidi transkript cele konferencije za štampu optuženog od 10. februara 2000. Dalje, kao primer reakcije optuženog na drugačije stavove nekih novinara tokom sukoba, vidi konferenciju za novinare od 6. januara 1993, na kojoj je rekao: "Svuda gde smo na vlasti i gde učestvujemo u vlasti uslediće čistka." ... "Ne mogu u administraciji i dr`avnim medijima raditi oni koji su se stranački eksponirali a izgubili na izborima." Borba, 7. januar 1993. [61]. Vidi izveštaj TANJUG-a od 25. oktobra 1994; V.I.P. od 28. septembra 1994 i izveštaj RTS-a bez navedenog datuma. Prema V.I.P.-u, zbog incidenta koji se odigrao u maju, protiv optuženog i drugih poslanika SRS-a podignuta je krivična prijava zbog napada na radnike bezbednosti. Jedan beogradski sud im je u septembru 1994. izrekao uslovnu kaznu. [62]. Vidi V.I.P. Daily News Report od 17. jula 1997, u kojem se citira izveštaj TV Studio B, dostupan u elektronskoj verziji. [63]. Dana 18. novembra 2003. Pretresno veće je zaključilo da "bi u interesu pravde bilo da se pruži prilika optuženom da na odgovarajući način pokrene ova pitanja koja spadaju u delokrug pravila 72," Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Odluka o potvrdi za ulaganje žalbe i o produženju roka za podnošenje izvesnih preliminarnih podnesaka," predmet br. IT-03-67-PT, str. 3. [64]. Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Odluka po podnesku Vojislava Šešelja kojim se osporavaju nadležnost i forma Optužnice," predmet br. IT-03-67-PT. [65]. Vidi "Žalbu Tužilaštva na 'Odluku po podnesku Vojislava Šešelja kojim se osporavaju nadležnost i forma optužnice,'" predmet br. IT-03-67-AR72.1, 28. juni 2004. [66]. Tužilac protiv prof. dr Vojislava Šešelja, "Optuženi prof. dr Vojislav Šešelj obaveštava tužioca o svojoj nameri da iznese posebnu odbranu u smislu pravila 67 (A) (ii) Pravilnika o postupku i dokazima," predmet br. IT-03-67-PT, septembar 2003. Prevod ovog dokumenta na engleski brojao je 479 strana. [67]. Dana 4. juna 2004. Pretresno veće je uputilo optuženog da ne odgovara usmenim putem na pitanje Tužilaštva jer on "nije advokat", te mu je predložilo da, pošto još malo razmisli, odgovori usmeno. Transkript, str. 226-228. [68]. Odluka po žalbi u predmetu Šainović, fusnota 3, gore, Izdvojeno mišljenje sudije Shahabuddeena, par. 16. [69]. U izveštaju Savetu bezbednosti u vezi s osnivanjem ovog Međunarodnog suda, generalni sekretar je istakao da je važno obezbediti da se na Međunarodnom sudu u svim fazama postupka poštuju međunarodno prihvaćeni standardi o ljudskim pravima. "Izveštaj generalnog sekretara u skladu sa paragrafom 2 Rezolucije Saveta bezbednosti 808 (1993)", par. 106, U.N. Doc. S/25704, 3. maj 1993. [70]. U predmetu Ventura v. Italy, App. No. 7438/76, Comm, Report 15.12.80, Komisija je bila mišljenja da pritvor pre suđenja u trajanju od pet godina, sedam meseci i dvadeset sedam dana nije neprimeren. U Predmetu Ferrari-Bravo v. Italy, App. No. 9627/81, Comm. Report 14.3.84, Komisija je bila mišljenja da pritvor pre suđenja u trajanju od četiri godine i 11 meseci nije protivzakonit zbog složenosti predmeta, opasnosti od bekstva i ponašanja optuženog tokom postupka. U predmetu Bonnechaux v. Switzerland, App. No. 8224/78, Comm. Report 5.12.79, Komisija je smatrala da pritvor pre suđenja u trajanju od 24 meseca zbog prevara u upravljanju zgradom ne predstavlja kršenje ljudskih prava optuženog. u Predmetu Schertenleib v. Switzerland, App. No. 8339/78, Comm. Report 11.12.80, Komisija je donela odluku da je pritvor pre suđenja u trajanju od dve i po godine u skladu sa zakonom. ESLJP je došao do sličnih zaključaka u vezi s tim koliko, u skladu sa zakonom, može da traje pritvor pre suđenja. U predmetu W. v Switzerland, Eur. Court HR, 26. januar 1993, Series A no. 254, ESLJP je zaključio da pritvor pre suđenja u trajanju od četiri godine spada u okvire prihvaćenih standarda, imajući u vidu složenost predmeta i ponašanje optuženog. U predmetu Van der Tang v. Spain, Eur. Court HR, 13. juli 1995, Series A no. 326, ESLJP je zaključio da pritvor pre suđenja u trajanju od skoro tri godine ne predstavlja kršenje ljudskih prava. U predmetu Grisez v. Belgium, Eur. Court HR, 26. septembar 2002. (podnesak br. 35776/97), ESLJP je doneo odluku da je više od dve godine pritvora pre suđenja opravdano težinom optužbi i brojem pitanja koje treba istražiti. U predmetu Pantano v. Italy, Eur. Court HR, 6. novembar 2003. (podnesak br. 60851/00), ESLJP je bio mišljenja da je pritvor pre suđenja u trajanju od skoro tri godine dopustiv, naročito ako se ima u vidu složenost predmeta i navodne veze optuženog s organizovanim kriminalom. [71]. Na primer, u predmetu Barfuss v. The Czech Republic, 31. juli 2000. (podnesak br. 35848/97), ESLJP je bio mišljenja da je pritvor od tri i po godine neprimeren, uprkos tome što su razlozi za pritvor pre suđenja bili razumni i dovoljni. U tom predmetu, ESLJP je potvrdio da se o pitanju razumnog trajanja pritvora ne može rešavati in abstracto. O tome da li je razumno da neki optuženi ostane u pritvoru mora se rešavati od slučaja do slučaja, u zavisnosti od konkretnih osobenosti svakog od njih. Međutim, u predmetu Barfuss, ESLJP je bio mišljenja da je dolazilo do prevelikih odlaganja koja nisu bila opravdana. Vidi i predmet Vaccaro v. Italy, 16. novembar 2000. (podnesak br. 41852/98) i predmet Punzelt v. The Czech Republic, 25. april 2000. (podnesak br. 31315/96). [72]. Manfred Novak, U.N. Covenant on Civil and Political Rights: CCPR Commentary /Pakt UN-a o građanskim i političkim pravima: Komentar/, (Kehl: N.P. Engel Publisher, 1993), str. 177. [73]. Ibid. [74]. Predmet Duško Tadić, "Odluka po zahtevu tužioca za zaštitne mere za žrtve i svedoke," predmet br. IT-94-1-T, 10. avgust 1995, par. 25, 28, 30 i 36; vidi i predmet Tužilac protiv Radislava Brđanina, "Odluka po 'Prigovoru na prihvatanje presretnutih razgovora kao dokaza' koji je uložila odbrana," predmet br. IT-99-36-T, 3. oktobar 2003, par. 54 i 62 i str. 23 (gde je zauzet stav da se mora održati odgovarajuća ravnoteža između temeljnih prava optuženog i suštinskih interesa Međunarodnog suda za krivično gonjenje osoba optuženih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava). [75]. Vidi Odluku po žalbi u predmetu Šainović, fusnota 3 gore, Izdvojeno mišljenje sudije Shahabuddeena, par. 16 (u kojem ističe da pretresna veća, pri razmatranju zahteva za privremeno putanje na slobodu, treba da povedu računa o složenosti predmeta i o drugim kriterijumima relevantnim za procenu šta bi bio razuman period pre početka suđenja za velika kršenja međunarodnog humanitarnog prava koja se terete). [76]. Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Odluka po zahtevu za izuzeće sudija," predmet br. IT-03-67-PT, 10. juni 2003, str. 3. [77]. Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Odluka o izvesnim tvrdnjama iz ‘Podneska br. 23,’" predmet br. IT-03-67-PT, 18. novembar 2003, str. 3. [78]. Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Odluka o potvrdi za ulaganje žalbe i o produženju roka za podnošenje izvesnih preliminarnih podnesaka," predmet br. IT-03-67-PT, 18. novembar 2003, str. 2-3. [79]. Na primer, "Podnesak br. 6, Odgovor na zahtev optužbe da mi se nametne branilac protiv moje volje" od 20. marta 2003. imao je 104 stranice pisane rukom. [80]. Transkript, str. 83, 3. juli 2003; str. 119-122, 130-131, 29. oktobar 2003; str. 202-204, 210-211, 17. februar 2004. [81]. Vidi rukom pisanu belešku na 13. stranici Zahteva ICTR-96-4. [82]. Transkript, str. 90, 3. juli 2003. [83]. U pismu zameniku predsednika Srpske radikalne stranke Tomislavu Nikoliću od 15. aprila 2004. (dok su ograničenja prava na komunikaciju bila na snazi) optuženi je istakao sledeće: "Što se tiče Komiteta za moju odbranu i mojih pravnih savetnika, za mene treba da uradite sledeće stvari: Da Maja Gojković i Slavko Jerković pripreme i meni dostave podnesak u obliku zahteva da mi Sekretarijat Suda na ime troškova pripremanja odbrane u 2003. godini isplati 200.000 dolara. Oko sastavljanja troškovnika neka konsultuju druge advokate." [84]. Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Podnesak br. 37" podnet 2. jula 2004, par. 11. [85]. Ibid. [86]. Predmet br. IT-02-54-T, 2. septembar 2003, transkript, str. 25947. [87]. Drugim rečima, ako se Pretresno već "uveri" da će se optuženi pojaviti na suđenju i da neće predstavljati opasnost ni za jednu žrtvu, svedoka ili neku drugu osobu; vidi Odluku u predmetu Jokić, par. 20. [88]. Vidi paragraf 21 gore. [89]. Vidi Odluku u predmetu Jokić, par. 21. |
|||||