MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD
ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU

Predmet br. IT-03-67-PT

Sudija: O-Gon Kwon

Sekretar suda: g. Hans Holthuis

Datum: 28. februar 2003.

TUŽILAC
protiv
VOJISLAVA ŠEŠELJA

Tužilaštvo
Hildegard Uertz-Retzlaf
Ulrich Mussemeyer
Daniel Saxon

Optuženi
Vojislav Šešelj

MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD
ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU

TUŽILAC
protiv
VOJISLAVA ŠEŠELJA

predmet br. IT-03-67-I

I. Uvod

1. Dana 26. februara 2003. godine optuženi je obavestio Pretresno veće da želi sâm da se brani pred ovim većem, a ne da ima branioca koji bi mu u tome pomagao. Na osnovu članova 20 i 21 Statuta ovog Međunarodnog suda (u daljem tekstu: Statut) i pravila 54 Pravilnika o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik), optužba traži da Pretresno veće izda nalog kojim odbacuje zahtev optuženog da se sâm brani i kojim će naložiti da se imenuje branilac koji će pružiti pomoć optuženom u vođenju odbrane. Optuženi je javno izrazio nameru da naudi ovom Međunarodnom sudu i da ovaj postupak iskoristi kao podijum za odbranu srpskih nacionalnih interesa, a ne kao sredstvo da se brani od optužbi kojima se tereti. Stoga, u ovom slučaju, optužba smatra da nije u interesu pravde dopustiti optuženom da se sam brani. Umesto toga, interesi pravde (kao što stoji u članu 21(4)(d) Statuta) zahtevaju da Veće izda nalog da se imenuje branilac koji će pomoći optuženom u vođenju odbrane.

II. Istorijat postupka

2. Dana 24. februara 2003. godine optuženi je uhapšen i prebačen u Pritvorsku jedinicu Ujedinjenih nacija. Dana 26. februara optuženi je prvi put stupio pred Pretresno veće. Tokom svog prvog pojavljivanja na sudu optuženi je obavestio Veće da ne namerava da traži pomoć branioca za svoju odbranu pred ovim Većem. On je umesto toga izrazio želju da se sâm brani. ^[1]

III. Diskusija

3. Član 20(1) Statuta propisuje sledeće:

Početak i vođenje sudskog postupka

1. Pretresna veća moraju osigurati da suđenje bude pravično i ekspeditivno, te da se postupak vodi u skladu s pravilima o postupku i dokazima uz puno poštovanje prava optuženog i dužnu brigu o zaštiti žrtava i svedoka.

4. Član 21(4) Statuta predviđa sledeće:

Prava optuženog

4. Prilikom presuđivanja o svakoj optužbi protiv optuženog u skladu s ovim Statutom, optuženi ima, s punom ravnopravnošću, pravo na sledeće minimalne garancije:

(d) da mu se sudi u njegovom prisustvu i da se brani lično ili putem pravnog zastupnika po sopstvenom izboru; da se, ako nema pravnog zastupnika, obavesti o tom pravu; te da mu se, kad god to zahtevaju interesi pravde, dodeli pravni zastupnik, a da pritom ne snosi troškove odbrane ako za to nema dovoljno sredstava; (kurziv dodat)

5. Ograničene garancije koje član 21 daje za slučaj da optuženi želi sam da se brani odražavaju pravnu doktrinu koja je najčešća u sistemima “anglosaksonskog prava” i izvesnim međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima. ^[2] U međunarodnom običajnom pravu ne postoji pravna norma kojom se zabranjuje nametanje branioca optuženom koji želi sâm da se brani. ^[3] Iako u zemljama s anglosaksonskim pravnim sistemom optuženi često ima pravo da se sâm brani, to pravo nije apsolutno i može se ukinuti kad se optuženi namerno “neprimereno ponaša i opstruira rad”. ^[4] U sistemima kontinentalnog prava, zakonodavstvo često zahteva da se optuženom nametne branilac. Na primer, u Francuskoj, osoba koja je optužena za teško krivično delo mora ili da izabere branioca ili mu ga treba dodeliti ^[5] i na pretresima ga mora zastupati branilac. ^[6] U Belgiji je slična situacija. ^[7] U Nemačkoj je zastupnik obavezan ukoliko je optuženi optužen za teško krivično delo. ^[8] U Danskoj je branilac obavezan u izvesnim krivičnim postupcima. ^[9] Značajno je da je u Saveznoj Republici Jugoslaviji branilac obavezan u slučaju kad optuženom može biti izrečena kazna od više od deset godina ili još teža kazna. ^[10] Optužba stoga, uz dužno poštovanje, smatra da Pretresno veće može da razmotri mogućnost nametanja branioca optuženom u ovom predmetu. ^[11]

6. Dalje, sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) ide u prilog predlogu da se optuženom nametne branilac. Član 6(3)(c) Evropske konvencije o ljudskim pravima predviđa da optuženi ima pravo da se sâm brani. Međutim, u predmetu Nemačka protiv Croissanta ESLJP je rešio da nemački propis po kojem optuženi u svim fazama postupka pred okružnim sudom mora da ima branioca nije protivan Konvenciji. ^[12] Dakle, ESLJP smatra da, iako u Konvenciji eksplicitno piše da optuženi ima pravo da se sâm brani, postoje okolnosti u kojima se branilac može nametnuti. ^[13]

7. Optužba ističe da je Komisija Ujedinjenih nacija za ljudska prava došla do drugačijeg zaključka o pitanju da li nametanje branioca optuženom predstavlja kršenje člana 14(3)(2) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljem tekstu: MPGPP). U predmetu Brian Hill protiv Španije ^[14] Komisija je zaključila da optuženi na osnovu član 14(3)(d) MPGPP-a ima pravo da se sâm brani čak i u slučaju da je pravno zastupanje statutarno propisano. Međutim, optužba smatra da odluku u predmetu Hill treba ograničiti na veoma posebne okolnosti tog predmeta, u kojem su prekršene skoro sve garancije propisane članom 14 MPGPP-a. ^[15]

8. Dale, međunarodno pravo (uključujući međunarodno pravo iz oblasti ljudskih prava) i član 21(4)(d) Statuta dopuštaju pretresnim većima da optuženom nametnu branioca “kad god to zahtevaju interesi pravde”. ^[16] Na primer, u postupku u predmetu Barayagwiza koji se vodi na MKSR-u, sudija Gunawardana je zaključio da ova klauzula predstavlja odredbu na osnovu koje se može imenovati “pomoćni branilac”. ^[17] Optužba smatra, imajući u vidu upravo argumentaciju sudije Gunawardane, da ova odredba predviđa dodelu branioca u ovim okolnostima. U ovom predmetu, ako se imaju u vidu stav i namere koje je optuženi izneo, složenost ovog predmeta, javni interes da se obnovi mir u bivšoj Jugoslaviji i interes da se ovaj predmet dovede do kraja, vidi se da interesi pravde nalažu dodelu pravnog zastupnika.

9. U ovom slučaju optuženi je više puta naznačio da ne namerava da se brani od optužbi kojima se tereti. On je, umesto toga, iskazao nameru da ovo suđenje iskoristi kao podijum za odbranu srpskih nacionalnih interesa i sredstvo za uništavanje ovog Međunarodnog suda. ^[18] Međutim, takva politička razmatranja ne bi trebalo da igraju nikakvu ulogu u postupku pred ovim Međunarodnim sudom. ^[19] Ako optuženom bude dopušteno da se sâm brani, od svega bi mogla da ispadne, da upotrebimo reči optuženog, “predstava”. ^[20] Pošto optuženi namerava da se usredsredi na svoje političke ciljeve, a ne na optužbe za krivična dela za koja se tereti, ovaj postupak će postati “predstava”, a ne ozbiljno suđenje za krivična dela, što će naneti trajnu štetu integritetu ovog Međunarodnog suda. Međutim, svako pretresno veće ima inherentnu dužnost da štiti sprovođenje pravde. ^[21] Stoga, u cilju očuvanja sprovođenja pravde i integriteta ovog postupka, interesi pravde idu u prilog dodeljivanju branioca optuženom radi pružanja pomoći u vođenju odbrane.

10. Okolnosti u kojima optuženi zahteva da se sâm brani jasno se razlikuju od situacije Slobodana Miloševića, jedinog drugog optuženog koji je tražio da se sâm brani. U suđenju Miloševiću optužba je tražila da se optuženom nametne branilac prvenstveno zbog zabrinutosti da će breme odbrane biti preteško za njegovo zdravstveno stanje. Pretresno veće je s obzirom na okolnosti u tom predmetu odbilo zahtev, mada je zadržalo pravo da tu odluku izmeni:

U ovim okolnostima optuženom neće biti nametnut branilac protiv njegove volje. To inače nije uobičajeno u akuzatornom postupku kao što je ovaj. Pretresno veće će ostaviti mogućnost da ponovo razmatra ovo pitanje. ^[22]

11. Međutim, Pretresno veće u predmetu Milošević nije moralo da se bavi okolnostima kakve postoje u ovom predmetu, a ipak, što je značajno, ostavlja otvorenu mogućnost da u naročitim okolnostima nametne branioca. Kao bivši šef države, optuženi Milošević nema potrebe da remeti ili opstruira postupak, ili da izaziva skandale kako bi zadržao pažnju javnosti. Stoga, iako on ne priznaje Međunarodni sud kao takav, kao ni njegova ovlašćenja, Miloševićevo dosadašnje učešće u suđenju je većim delom bilo primereno. Od optuženog Šešelja treba očekivati suprotno. Optuženi Šešelj živi od izazivanja skandala, zavera i publiciteta. ^[23] Ratoborne izjave koje je u javnosti davao o optužnici i budućem “suđenju” ukazuju na nameru optuženog Šešelja da ovo Pretresno veće iskoristi kao svoju sledeću političku pozornicu i izvor medijske pažnje. ^[24] Na primer, na mitingu koji je organizovan veče uoči njegovog odlaska iz Beograda u Hag, optuženi Šešelj je rekao da će on da sudi “Americi, Haškom tribunalu i NATO-u”. ^[25] Nakon što je podignuta optužnica, optuženi Šešelj je za štampu izjavio: “Uveren sam da sam u stanju da pobedim Haški tribunal i da pobijem zapadne optužbe na račun srpskog naroda. Idem da se borim protiv Haškog tribunala”. ^[26]

12. Optuženi Šešelj zaista je započeo svoju “borbu” protiv ovog Međunarodnog suda čak pre nego što je protiv njega podignuta optužnica. Na konferenciji za štampu 9. februara 2003. godine optuženi Šešelj je izneo u javnost poverljive beleške sa razgovora sa svedokom optužbe koji treba da svedoči protiv Miloševića. Optuženi Šešelj je na sledeći način pretio ovom i drugim potencijalnim svedocima:

Vidite koliko je čoveku stalo da bude izdajnik, mada nema pojma o događajima koji su se zbivali, o kojima bi želeo da svedoči, ali toliko je jak njegov unutrašnji poriv da se dokaže kao izdajnik, da je i u ovo bio spreman da se upusti. ^[27]

13. Za razliku od Slobodana Miloševića, takve provokativne javne pretnje i govori protiv nesrba puni mržnje su uobičajena praksa optuženog Šešelja još od ranih godina sukoba u bivšoj Jugoslaviji. ^[28] Ako bi se optuženom Šešelju dala još jedna prilika da javno daje takve huškačke izjave, to bi delovalo razorno na jedan od osnovnih ciljeva ovog Međunarodnog suda: da doprinese obnovi mira u bivšoj Jugoslaviji. ^[29] Pored toga, optuženi je izrazio nameru da brani srpski nacionalizam kao i čitav srpski narod, a ne sebe. ^[30] Međutim, ovaj Međunarodni sud je, između ostalog, osnovan kako bi razbio mit o kolektivnoj krivici za zločine i podržao načelo individualne krivične odgovornosti za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava. ^[31] Strategija odbrane optuženog Šešelja bi, okretanjem ove ideje naglavačke, narušila rad i reputaciju ovog Međunarodnog suda. Osim toga, imajući u vidu činjenicu da optuženi namerava da se usredsredi na odbranu srpskog nacionalizma i srpskog naroda, potreban mu je branilac koji će ga braniti od navoda optužnice. Stoga interesi pravde u slučaju ovog “izuzetnog” optuženog iziskuju da mu se za pomoć u vođenju odbrane dodeli pravni zastupnik.

14. Dalje, budući da su postupci pred ovim Sudom u suštini akuzatornog tipa, u ovom izuzetnom predmetu bi bilo problematično u postupak uneti bez ikakvih ograda praksu koja inače spada u kontinentalno pravo, koja optuženom omogućava direktnu ulogu u postupku, čak i kada mu je dodeljen branilac. ^[32] Međutim, optuženi bi i dalje u ograničenoj meri, uz odobrenje veća, mogao direktno da učestvuje u postupku, pod uslovom da ne ometa normalno vođenje postupka. ^[33]

15. Iz svih gorenavedenih razloga, optužba smatra da interesi pravde zahtevaju da se imenuje pravni zastupnik radi pružanja pomoći optuženom u pripremanju i vođenju odbrane.

IV. Traženi pravni lek

Da Pretresno veće izda nalog kojim se sekretaru nalaže da imenuje pravnog zastupnika radi pružanja pomoći optuženom Šešelju u pripremanju i vođenju odbrane.

^[1] Pravilo 45(G) predviđa da “osumnjičeni ili optuženi koji odluči da se sâm brani o tome odmah pismeno obaveštava sekretara”. Optuženi je sekretara o tome obavestio 25. februara 2003. godine.

^[2] Na primer, na sudovima u Engleskoj i Velsu, kad optuženi izrazi želju da se sam brani, to mu se mora i dopustiti, i ne treba mu dodeljivati branioca protiv njegove volje. Ernest Isaac Woodward, (1948), Cr. App. R. 159, str. 161. U predmetu Faretta protiv Kalifornije Vrhovni sud Sjedinjenih Država je zaključio da sud ne sme nametnuti branioca optuženom koji je pismen, kompetentan i razuman, ako se on svojevoljno odrekao prava na pomoć branioca. 422 U.S. 806 (1975). U Kanadi, “merodavno pravilo jeste da se optuženom ne može dodeliti branilac protiv njegove volje”. Regina protiv Bowlesa i Danylaka, 21. C.C.C. (3d) 540, 20. avgust 1985. Član 14(3)(d) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima garantuje da svakome ko je optužen za krivična dela mora biti dopušteno da se “brani sâm ili putem pravnog zastupnika po sopstvenom izboru; … i da mu se dodeli pravni zastupnik kad god to zahtevaju interesi pravde, …” U Njujorku, 16. decembra1966. godine, Generalna skupština Ujedinjenih nacija, Rezolucija 2200. Član 6(1)(C) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadrži sličan tekst. U Rimu, 4. novembra 1950. U.N.T.S 221.

^[3] Ne postoji jasna i dosledna praksa država koja je otrebna da bi nešto postalo norma međunarodnog običajnog prava. Tokom pretpretresnog postupka u predmetu Milošević, Pretresno veće je bilo mišljenja da bi nametanje branioca optuženom “predstavljalo kršenje stavova iz međunarodnog običajnog prava”. Predmet br. IT-99-37-PT, 30. avgust 2001. godine, transkript suđenja, str. 18. Uz dužno poštovanje prema Pretresnom veću u predmetu Milošević, optužba smatra da je ova izjava u suprotnosti kako sa praksom država tako i s jurisprudencijom.

^[4] Faretta protiv Kalifornije, fusnota 46.

^[5] Vidi član 274 francuskog Code de Procédure Pénale.

^[6] Vidi član 317 francuskog Code de Procédure Pénale.

^[7] Ovo sledi iz člana 294 Code d’ instruction criminelle.

^[8] Vidi član 140 Zakona o krivičnom postupku koji propisuje da je advokat odbrane obavezan u slučaju da se glavni pretres u prvostepenom postupku vodi pred sudom drugog stepena ili okružnim sudom.

^[9] Poglavlje 731 danskog Zakona o sudskom postupku.

^[10] Vidi član 71 Zakona o krivičnom postupku SRJ.

^[11] Ovaj zaključak je potkrepljen pravilom 62(i) u kojem se potvrđuje da će se prilikom prvog stupanja nekog optuženog pred ovaj Međunarodni sud Pretresno veće ili sudija “uveriti da je poštovano pravo optuženog na branioca” (kurziv dodat). U ovom pravilu ne pominje se pravo optuženog da se sâm brani.

^[12] Predmet Croissant protiv Nemačke, Evropski sud za ljudska prava, br. 62/1991/314/385, 25. septembar 1992. godine, A237-B, paragraf 27, drugi stav. Valja primetiti da Croissant nije pokrenuo pitanje pravne zasnovanosti nametanja branioca per se.

^[13] Tako je u predmetu Croissant ESLJP je istakao da u izvesnim slučajevima interesi pravde mogu iziskivati da se optuženom nametne više branilaca.

^[14] Predmet Michael i Brian Hill protiv Španije, br. 526/1993 (stavovi usvojeni 2. aprila 1997. na 59. sednici Komisije), Izveštaji Komisije za ljudska prava, tom II, dokumentacija Generalne skupštine, dodatak 40 (A/52/40).

^[15] Činjenice u predmetu Hill pokazuju da je španski sistem imao veoma nepravičan odnos prema engleskim okrivljenicima te da su advokati koji su bili na raspolaganju i koji su nametnuti optuženima bili nekompetentni. Optuženima ni u jednoj fazi postupka nisu pružene odgovarajuće usluge tumača kako bi mogli da komuniciraju sa španskim vlastima i daju uputstva svojim pravnim zastupnicima. Dalje, pravni zastupnici koji su im dodeljeni veoma su se malo pripremali za izvođenje dokaza. Stoga su se optuženi najvećim delom sami pripremali za izvođenje dokaza. Na suđenju je jedan od optuženih zatražio da se sâm brani, ali je pretresni sudija odbacio njegov zahtev. Međutim, pravni zastupnik koji mu je dodeljen izveo je veoma neadekvatnu odbranu i nije postavljao relevantna pitanja niti je osporavao dokaze optužbe. Suđenje je trajalo jedva 40 minuta, tokom kojih je sudija pokazao da je već ranije odlučio da osudi optužene, te su oni osuđeni i izrečena im je kazna od šest godina zatvora.

^[16] Predmet Tužilac protiv Jean-Boscoa Barayagwize, predmet br. ICTR-97-19-T, “Odluka po zahtevu branioca za povlačenje”, od 2. novembra 2000. godine, Saglasno i izdvojeno mišljenje sudije Gunawardane, str. 10. Uz to, pitanje prava optuženog da se sâm brani pokrenuto je pred Žalbenim većem u predmetu Akayesu. Akayesu je osporio dve odluke Pretresnog veća: odluku o odbacivanju Akayesuovog zahteva da se sâm brani tokom suđenja i odluku kojom mu se dopušta da se sâm brani na raspravi o odmeravanju kazne. Žalbeno veće je odbilo žalbu na osnovu merituma predmeta, te se zbog toga nije izjasnilo o pravnim pitanjima koja su pokrenuta Akayesuovom žalbom, pa ni o pitanju da li optuženi ima apsolutno pravo da se sam brani. Tužilac protiv Jen-Paula Akayesua, “Presuda”, predmet br. ICTR-96-4-A, 1. juni 2001. Što se tiče prvog pitanja, Žalbeno veće je zaključilo da se Akayesu nije na jasan način odrekao svog prava na branioca i da se zapravo čini da je potvrdio da želi da ima zastupnika. Vidi paragrafe 65 i 66. Što se tiče drugog pitanja, Žalbeno veće je zaključilo da se Akayesu odrekao svog prava na zastupnika te da je u vezi sa kaznom izneo opsežne i relevantne tvrdnje. Vidi paragrafe 391-399.

^[17] Ibid. Valja primetiti da je “pomoćni branilac” mehanizam koji se razvio u sudskoj praksi Sjedinjenih država. Sudija može da dodeli rezervnog branioca optuženom bez branioca čak i protiv njegove volje, kako bi mu pomogao kada i ukoliko se to od njega zatraži i bio na raspolaganju da zastupa optuženog u slučaju da postane neophodno da se optuženi više ne brani sam. Vidi Faretta protiv Kalifornije, 422. U.S. 806: 95 S. Ct. 2525; 45 L Ed. 562; 1975 U.S. LEXIS 83 str. 18, paragraf 46.

^[18] Na primer, 9. februara 2003. godine, kada su ga na konferenciji za štampu upitali da li će se predati MKSJ-u “iz ideoloških razloga”, optuženi je odgovorio: “Da. Iz ideoloških razloga jer smatram da je Haški Tribunal sad izvanredan poligon gde ja mogu da branim, štitim srpske nacionalne interese i za srpsku nacionalnu ideju spreman sam i svoj život u svakom trenutku da žrtvujem” [vidi prilog B(1) ovde]. Dana 4. februara 2003. godine beogradski dnevnik “Blic Politika” pisao je da je optuženi na konferenciji za štampu 3. februara rekao da potencijalni krivični postupak na MKSJ-u vidi kao: “dobar poligon da štiti nacionalne interese” [vidi prilog B(2) ovde]. Dana 3. februara 2003. nemačka novinska agencija “Deutsche Presse Agentuur” javila je da je optuženi rekao da će rado otputovati u Hag da “uništi” sud za ratne zločine u slučaju da pokrenu postupak protiv njega. /prevod s engleskog/ [vidi prilog B(3) ovde]. U intervjuu za francuski film “Crimes at Criminels” /Zločini i zločinci/ 1994. godine, na pitanje kako će se braniti ako MKSJ bude pokrenuo krivični postupak protiv njega optuženi je odgovorio: “Nemam nameru da se branim, ja mogu samo da napadam.” /prevod s engleskog/ [vidi prilog B(4) ovde]. Još 1993. godine optuženi je rekao: “U Hagu mogu da mi sude samo za srpski nacionalizam, kao srpskom nacionalisti. Spreman sam da branim srpski nacionalizam pred celim svetom, i da ukažem na sve zločine koje je međunarodna zajednica počinila nad srpskim narodom”. Izjave sa TV foruma SRT-a otprilike 14. maj 1993. godine /prevod s engleskog/ [vidi prilog B(5) ovde].

^[19] Barayagwiza, “Odluka po zahtevu advokata odbrane za povlačenje”, paragraf 15. Na primer, u predmetu Milošević, jedinom dosadašnjem postupku na ovom međunarodnom sudu u kojem se optuženi sam brani, Pretresno veće je neprestano moralo da opominje optuženog da ne drži “govore” i da se bavi relevantnim pitanjima. Predmet br. IT-02-54-T, transkript suđenja, str. 19, 30. avgust 2001. godine, transkript suđenja , str. 683, 20. februar 2002. godine, transkript suđenja str. 1330, 28. februar 2002. godine, transkript suđenja str. 1802, 8. mart 2002. godine, transkript suđenja str. 2244, 14. mart 2002. godine, transkript suđenja str.2671, 9. april 2002. godine.

^[20] U filmu “Crimes et Criminels” (prilog B(4)), optuženi je rekao: “Ja lično ne priznajem Haški tribunal. Smatram da on nema pravne osnove, ali ako me pozovu u Hag rado ću smesta otići. Ni za živu glavu ne bih propustio tu predstavu.” (kurziv dodat) /prevod s engleskog/.

^[21] Vidi predmet Tužilac protiv Tihomira Blaškića, “Presuda po zahtevu Republike Hrvatske za preispitivanje odluke Pretresnog veća II od 18. jula 1997. godine”, predmet br. IT-95-14-AR 108 bis, od 29. oktobra 1997. godine, paragraf 33 (u kojoj ono smatra da ovaj Međunarodni sud ima inherentno pravo da donosi sudske odluke neophodne za obavljanje svojih osnovnih sudskih dužnosti i očuvanje svoje sudske uloge). Na osnovu pravila 77(A), Međunarodni sud “koristeći svoje inherentno pravo”, može da proglasi krivim za nepoštovanje suda onoga ko svesno i namerno ometa sprovođenje pravde.

^[22] Predmet br. IT-02-54-T, transkript suđenja str.14574, 18. decembar 2002. godine.

^[23] Na primer, u subotu, 1. februara 2003. godine (trinaest dana pre podizanja optužnice), optuženi Šešelj je navodno izjavio za štampu da je na njega izvršen pokušaj “otmice” s ciljem da se izruči Haškom tribunalu, ali su članovi Srpske radikalne stranke koji su obezbeđivali njegovu kuću osujetili tu “otmicu”. Kako kaže optuženi Šešelj, javnost u Srbiji je trebalo da bude obaveštena da je otputovao dobrovoljno. Štaviše, Šešelj je rekao da je grupa agenata britanske elitne vojne jedinice SAS-a doputovala u Beograd radi hapšenja drugih optuženih. “Danas”, 3. februar 2003. (http://www.danas.co.yu/20030203/hronika1.htm). [Vidi prilog B(6) ovde]. Nakon što je protiv njega potpisana optužnica, Šešelj je za “Blic news” rekao: “Hteli su da me otmu između 31. januara i 1. februara, da sud tamo dovedu pred svršen čin”. “Spremaju se veliki obračuni u Srbiji… veliko krvoproliće…da se uhapsi …Mladić… da se ubiju Legija i Frenki.” http://blicnews.gates96.com/aktuelno/2intervju/Intervju1.htm. [Vidi prilog B(7)].

^[24] Kad mu je, nakon što je podignuta optužnica, postavljeno pitanje da li namerava da se pojavi pred ovim Međunarodnim sudom, optuženi Šešelj je odgovorio: “Nisam lud. Ukazala mi se životna šansa da se proslavim širom sveta.” … Ibid.

^[25] “Šešelj stiže u Hag”, Reuters, http://www.reuters.com/, /prevod s engleskog/ [Vidi prilog B(8)]. Uz to, optuženi Šešelj je sledećim rečima komentarisao svoju optužnicu:

Svojim glupim optužbama namerili su se na najveći živi pravni um u Srbiji. Razbiću ih. (kurziv dodat) /prevod s engleskog/, “Šešelj dismisses Hague Indictment” /Šešelj odbacuje hašku optužnicu/, AP, ponedeljak, 17. februar 2003. godine, http://www.ap.org. [Vidi prilog B(9) ovde].

^[26] “Šešelj, predstavnik srpske tvrde struje, pozvan u Hag”, petak, 14. februar 2003. http://www.b92.net; http://www.reuters.com. /prevod s engleskog/ [Vidi prilog B(10)].

^[27] Konferencija za štampu Srpske radikalne stranke, nedelja, 9. februar 2003. godine, [Vidi prilog B(1)].

^[28] U maju 1992. godine, na primer, optuženi Šešelj je pozivao na progon Hrvata iz Srbije. Onim Srbima kojima se takav način ne sviđa obećao je mesta u kamionima s Hrvatima. Borba, 25. maj 1992. godine [Vidi prilog B11) ovde]. U oktobru 1997. godine optuženi Šešelj je rekao: “Mi nismo fašisti. Mi smo samo šovinisti koji mrze Hrvate”. http://news.bbc.co.uk/1/hi/europe/2793899.stm. /prevod s engleskog/ [Vidi prilog B(12)].

^[29] Vidi Rezoluciju 808 Ujedinjenih nacija (1993); koja je potvrđena Rezolucijom 1166 Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija (1998).

^[30] Osim izjava navedenih u fusnoti 18 gore, koje je optuženi Šešelj dao pre dolaska u Hag, on je za Blic news rekao: “Verovatno imaju neke političke namere. Verovatno žele sve Srbe da osude kao narod… To mora biti političko suđenje, jer i ratna propaganda je politička propaganda.” (kurziv dodat). http://blicnews.gates96.com/aktuelno/2intervju/Intervju1.htm. [Vidi prilog B(7)]. Kako javlja BBC, Šešelj je rekao: “Ne znam kada ću se vratiti ali u Hagu neću gubiti vreme. Razotkriću tamošnju antisrpsku zaveru”. http://news.bbc.uk/1/hi/world/europe/2793899.stm /prevod s engleskog/ [Vidi prilog B(12)]. Šešelj je na konferenciji za štampu rekao da svoje predstojeće suđenje vidi kao priliku “da brani srpske interese”. Deutsche Presse Agentuur, 3. februar 2003. godine /prevod s engleskog/ [Vidi prilog B(13)].

^[31] U Prvom godišnjem izveštaju ovog Međunarodnog suda predsednik Cassese je istakao da se “…na ovom Međunarodnom sudu ne može suditi ni organizacijama ni pravnim licima ni državama: postupak se može pokrenuti samo protiv pojedinaca. Prema međunarodnom humanitarnom pravu, koncept “kolektivne” odgovornosti sve više uzmiče pred idejom individualne odgovornosti.” Citirano u M. Cherif Bassiouni, The Law of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia”, (Njujork: Transnational Publishers, Inc., 1996), str. 344.

^[32] Na primer, u nemačkom Zakonu o krivičnom postupku, član 240 propisuje da predsedavajući sudija mora dozvoliti optuženom da vrši direktno ispitivanje svakog svedoka. Isto tako, član 318 Zakona o krivičnom postupku SRJ dopušta optuženom da ispituje svedoke. Obično se to čini preko predsedavajućeg veća. Međutim, član 331 dopušta optuženom i da direktno ispituje svedoka uz odobrenje predsedavajućeg sudije.

^[33] Član 104 argentinskog Zakona o krivičnom postupku navodi da “optuženi ima pravo da se sâm brani samo ako to ne ide na štetu efikasnosti odbrane i ne ometa vođenje postupka”.