PRED ŽALBENIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Fausto Pocar, predsedavajući
sudija Mohamed Shahabuddeen
sudija David Hunt
sudija Mehmet Güney
sudija Inés Mónica Weinberg De Roca

Sekretar: g. Hans Holthuis

Odluka od: 28. oktobra 2003.

TUŽILAC
protiv
Slobodana MILOŠEVIĆA

Tužilaštvo:
g. Geoffrey Nice
g. Hildegard Uertz-Retzlaff
g. Dermot Groome

OVO ŽALBENO VEĆE Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine (u daljem tekstu: Međunarodni sud);

REŠAVAJUĆI PO "Interlokutornoj žalbi optužbe na 'Odluku po predlogu optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je već presuđeno' Pretresnog veća od 10. aprila 2003" uloženoj 21. maja 2003. (u daljem tekstu: Interlokutorna žalba);^[1]

IMAJUĆI U VIDU "Opservacije amici curiae o Interlokutornoj žalbi optužbe na 'Odluku po predlogu optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je već presuđeno' koju je Pretresno veće donelo 10. aprila 2003", podnete 30. maja 2003. (u daljem tekstu: Opservacije);

IMAJUĆI U VIDU repliku optužbe na opservacije podnete 3. juna 2003. (u daljem tekstu: Replika);

IMAJUĆI U VIDU "Zahtev optužbe za ranije donošenje odluke po žalbi na 'Odluku po predlogu optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je već presuđeno' Pretresnog veća od 10. aprila 2003' " podnet 16. septembra 2003;

IMAJUĆI U VIDU da je 12. decembra 2002. Tužilaštvo pred Pretresnim većem podnelo zahtev u kojem traži da se formalno prime na znanje 482 činjenice o kojima je već presuđeno iz četiri predmeta o kojima su pred Međunarodnim sudom donete pravosnažne odluke po žalbama (u daljem tekstu: Zahtev optužbe);^[2]

IMAJUĆI U VIDU da je 2. aprila 2003. Tužilaštvo podnelo "Dodatne informacije u vezi s predlogom optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je već presuđeno od 2. aprila 2003." (u daljem tekstu: Dodatne informacije), kojima se Pretresno veće u ovom predmetu^[3] upozorava na činjenicu da je 28. februara 2003. Pretresno veće u drugom predmetu, Tužilac protiv Momčila Krajišnika, formalno primilo na znanje oko 620 činjenica,^[4] i da su "sve činjenice koje su u Decembarskom podnesku [tj. Zahtevu optužbe] predložene za formalno primanje na znanje bile među otprilike 620 činjenica koje je Veće u predmetu Krajišnik prihvatilo ",^[5]

IMAJUĆI U VIDU da je 10. aprila 2003. Pretresno veće odlučilo da prihvati 130 paragrafa činjenica navedenih u Dodatku A Zahtevu optužbe, a da ne prihvati ostale činjenice navedene u tom Dodatku;^[6]

IMAJUĆI U VIDU da je 22. aprila 2003. optužba od Pretresnog veća zatražila potvrdu za ulaganje žalbe na Pobijanu odluku;^[7]

IMAJUĆI U VIDU da je Pretresno veće 6. maja 2003. odobrilo zahtev optužbe i dalo potvrdu za ulaganje interlokutorne žalbe na Pobijanu odluku,^[8] uvaživši činjenicu da je jedan od razloga zašto Tužilaštvo traži potvrdu taj što je Pretresno veće u predmetu Krajišnik došlo do zaključka drugačijeg od zaključka Pretresnog veća u ovom predmetu;

UZIMAJUĆI U OBZIR da se glavno sporno pitanje u ovom žalbenom postupku odnosi na pravni test za prihvatanje činjenica o kojima je već presuđeno prema pravilu 94 (B),^[9] te da u razmatranju tog pitanja Žalbeno veće neće uzeti u obzir navodnu grešku u vezi sa svakom od činjenica odbijenih Pobijanom odlukom, te da je na Pretresnom veću da odluči o primeni tog testa na svaku pojedinu odbijenu činjenicu u skladu s kriterijumima koji se iznose u daljem tekstu;

UZIMAJUĆI U OBZIR da pravilo 94 (B) ne definiše činjenice o kojima je već presuđeno niti pravilo 94 (A) objašnjava koje su to "opštepoznate činjenice";

UZIMAJUĆI U OBZIR da pravilo 94(A) nalaže formalno primanje na znanje a pravilo 94 (B) daje diskreciono ovlašćenje za to i da je, u slučaju pravila 94 (A), osnova za formalno primanje na znanje to da je materijal opštepoznat dok je, u slučaju pravila 94 (B), osnova to što je, kada je reč o činjenicama o kojima je već presuđeno, o materijalu presudilo drugo pretresno veće;^[10]

UZIMAJUĆI U OBZIR da formalnim primanjem na znanje neke činjenice o kojoj je već presuđeno, veće utvrđuje osnovanu pretpostavku o tačnosti te činjenice, koju stoga ne treba ponovo dokazivati na suđenju,^[11] ali koja se, kao predmet te pretpostavke, može pobijati na suđenju;

IZ GORENAVEDENIH RAZLOGA Žalbeno veće, na osnovu odluke većine, s tim da je sudija Hunt bio suprotnog mišljenja,

VRAĆA predmet Pretresnom veću da preispita formalno primanje na znanje činjenica o kojima je već presuđeno u skladu s ovom odlukom.

Sastavljeno na francuskom i engleskom, pri čemu je merodavan engleski tekst.

Sudija Hunt ovoj odluci prilaže suprotno mišljenje.

Druge sudije zadržavaju pravo da ovoj odluci prilože svoja mišljenja.

[pečat Međunarodnog suda]

"Odluka po interlokutornoj žalbi optužbe na 'Odluku Pretresnog veća po predlogu optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je već presuđeno' koju je Pretresno veće donelo 10. aprila 2003."

SUPROTNO MIŠLJENJE SUDIJE DAVIDA HUNTA

1. U ovoj žalbi je reč o pravilnom tumačenju pravila 94 (B) Pravilnika o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik). U julu 1998. godine, postojećem pravilu 94 dodat je paragraf 94 (B), pri čemu je ostali deo pravila ostao nepromenjen. To pravilo sada glasi:

Pravilo 94

Formalno primanje na znanje

(A) Pretresno veće neće tražiti dokazivanje opštepoznatih činjenica nego će ih formalno primiti na znanje.

(B) Na zahtev jedne od strana ili proprio motu pretresno veće može, nakon što je saslušalo strane, odlučiti da formalno primi na znanje činjenice o kojima je presuđeno ili pismeni dokazni materijal iz drugih postupaka pred Međunarodnim sudom koji se odnose na pitanja od važnosti za tekuće suđenje.

2. Optužba je tokom suđenja predložila da se u spis uvrsti velik broj činjenica o kojima su presudila razna pretresna veća u druga četiri suđenja i o kojima je konačno presuđeno u žalbenom postupku. Iznela je tvrdnju da su to činjenice o kojima je već "presuđeno" u smislu pravila 94 (B) i da su prikladne za formalno primanje na znanje. Pretresno veće se složilo s tim da formalno primi na znanje neke, ali ne sve, činjenice koje je optužba po toj osnovi predložila.^[12] Žalba, za čije je ulaganje Pretresno veće dalo potvrdu prema pravilu 73 (B), odnosi se na činjenice koje Pretresno veće nije htelo formalno da primi na znanje.

3. Po mišljenju Pretresnog veća, pravilo 94 (B) se pravilno tumači na sledeći način:^[13]

   1) Formalno primanje na znanje ima za cilj da doprinese ekonomičnosti sudskog postupka i ograniči činjenična pitanja.

   2) Nužno je uspostaviti ravnotežu između ekonomičnosti postupka i prava optuženog na pravedno suđenje.

   3) Pretresno veće može formalno primiti na znanje činjenične nalaze iz drugih predmeta, ali ne i pravnu karakterizacija tih činjenica.

   4) Pretresno veće može formalno primiti na znanje samo one činjenice koje nisu predmet razumnog spora.

   5) Da bi se činjenica mogla formalno primiti na znanje prema pravilu 94 (B), o njoj je već moralo biti presuđeno i ona se ne sme zasnivati na sporazumu između strana u ranijim postupcima.

Ovo mišljenje se odnosi samo na četvrti korak, koji je bio ključan za odbijanje Pretresnog veća da formalno primi na znanje činjenice na koje se odnosi ova žalba.

4. Optužba tvrdi da se Pretresno veće u postupanju "očito" rukovodilo pretpostavkom da sve činjenice koje se ne mogu okarakterisati kao podaci o "istorijskom i geografskom kontekstu" mogu biti predmet razumnog spora i tvrdi da nijedno drugo veće nije prihvatilo tako radikalna ograničenja u prihvatanju činjenica o kojima je već presuđeno.^[14] Reč je o pogrešnom tumačenju onoga što je Pretresno veće reklo. Pretresno veće je zapravo reklo da od činjenica koje je optužba podnela prihvata samo one koje nisu predmet razumnog spora i navelo konkretne činjenice koje je prihvatilo kao podatke o istorijskom i geografskom kontekstu.^[15] Ono nije impliciralo da činjenice koje nisu predmet razumnog spora ograničava na činjenice koje spadaju u tu kategoriju, a značajno je to da u tumačenju pravila 94 (B) koje je Pretresno veće smatralo pravilnim nema takvog ograničenja. Bilo bi nepravilno nametati takvo ograničenje, a Pretresno veće to i nije učinilo.

5. Optužba tvrdi da je činjenica neosporna ako je pobijana na suđenju i u žalbenom postupku,^[16] premda prihvata da se "u izuzetnim slučajevima" i te činjenice mogu pokazati nepouzdanim, te mogu postati predmet razumnog spora.^[17] Ali, optužba tvrdi da, pre nego što donese takav zaključak, Veće mora utvrditi da zbog konkretnog razloga postoji izuzetna situacija koja je dovela do konkretnog spora.^[18] Jednom prihvaćena, činjenica o kojoj je presuđeno postaje "osporiva pretpostavka" koja se može pobijati ili dodatno utvrditi drugim dokazima.^[19] Ako optuženi želi da pobije neku činjenicu, on mora dokazati da je nepouzdana.^[20] Optužba priznaje da se time na optuženog premešta "izvesni, premda neznatan" teret dokazivanja.^[21] Tvrdi da ovo "ograničeno prebacivanje odgovornosti" ne dovodi u pitanje prezumpciju nevinosti optuženog iz člana 21.3 Statuta Međunarodnog suda^[22]i da prebacivanje tereta dokazivanja na optuženog "nije novo u krivičnim postupcima na ovom Međunarodnom sudu" kada optuženi želi da iznese osnov za opravdanje ili izgovor.^[23]

6. Sve te tvrdnje su međusobno povezane. Osim toga, zasnivaju se na pogrešnom shvatanju. Razne kategorizacije pretpostavki su velikim delom rezultat razmišljanja pravnika koji se bave građanskim i kanonskim pravom i, po svemu sudeći, mnogo raspravljaju o tome. Međutim, opšte je prihvaćeno da korišćenje pretpostavki u uobičajenim procesima rezonovanja zasnovanim na izvođenju zaključaka može dovesti do konfuzije.^[24] Takozvane činjenične pretpostavke moguće je osporiti, ali one u suštini uopšte i nisu pretpostavke. Dve postojeće pretpostavke koje su u uskoj vezi s krivičnim pravom jesu prezumpcija nevinosti i prezumpcija uračunljivosti. Prva pretpostavka ide u prilog optuženom i optužba, na kojoj je teret dokazivanja njegove krivice, može da je osporava. Druga ide u prilog optužbi i nju može osporavati optuženi na kojem je teret dokazivanja neuračunjivosti (manji teret dokazivanja). No, nije primereno uvoditi osporive činjenične pretpostavke u prilog optužbe kojima se dokazuje njena vlastita teza.

7. Kada se činjenica o kojoj je već presuđeno okarakteriše kao osporiva pretpostavka to nužno (kako tvrdi optužba) stavlja na optuženog određeni teret dokazivanja (tačnije, onus probandi),^[25] što je u suprotnosti sa prezumpcijom nevinosti koja je predviđena Statutom. Prezumpcija uračunljivosti, kojom se na optuženog stavlja teret osporavanja pretpostavke, trajni je izuzetak od prezumpcije nevinosti koji ima veliku tradiciju. Sugestija optužbe da prebacivanje tog tereta na optuženog "nije novo" u postupcima na ovom Međunarodnom sudu je u drugim pogledima netačna. U vezi s prezumpcijom uračunljivosti, optužba upućuje na odluku Žalbenog veća u predmetu Delalić.^[26] U svim drugim slučajevima, kao što je (na primer) "odbrana" alibijem, na optuženog se ne stavlja nikakav teret dokazivanja. Optužba uvek mora van razumne sumnje dokazati da je optuženi počinio dela koja se navode u optužnici. Ako optuženi ukaže na dokaze (iz bilo kog izvora) koji pokazuju da je u vreme kad je delo počinjeno bio negde drugde, on od optužbe samo traži da isključi razumnu mogućnost da njegov alibi stoji.^[27] Odlukom da neku činjenicu formalno primi na znanje veće ne ostavlja optužbi prostor ni za kakvu pretpostavku.

8. Koncept formalnog primanja na znanje bio je opšte prihvaćen kada je prvi put uveden u pravilo 94 (A). Za taj koncept je bilo bitno da dokazi o činjenici koja je formalno primljena na znanje nisu potrebni jer dotična činjenica nije predmet razumnog spora.^[28] Kada je dodato pravilo 94 (B), upotrebljen je isti izraz "formalno primanje na znanje" koje se pominje u pravilu 94 (A). Stoga je namera očito bila da formalno primanje na znanje u oba paragrafa ima isto značenje, odnosno da je reč o činjenici koja nije predmet razumnog spora, te da stoga nisu potrebni dokazi da bi se potvrdila. Što se tiče pravila 94 (B), umesto upućivanja na atlase, rečnike i drugu priručnu literaturu (koji nisu uvršteni u dokaze), Veće mora konsultovati presude na koje ga strane u postupku upućuju (koje takođe nisu uvrštene u dokaze).^[29] Ako činjenica koja se iznosi kao opštepoznata ili utvrđena u drugim postupcima pred Međunarodnim sudom (koja se naziva činjenicom o kojoj je već presuđeno) nije predmet razumnog spora, formalno se prima na znanje opštepoznata ili utvrđena činjenica, ali (kada je riječ o ovoj drugoj) ne i dokazi na kojima se zasniva taj činjenični nalaz. Uvođenje diskrecionog ovlašćenja u pravilo (B) koje ne postoji u pravilu 94 (A) nije bilo ništa drugo nego priznanje da, u konkretnom predmetu, formalno primanje na znanje činjenica o kojima je presuđeno (iz čega nužno proizlazi da ne mogu biti osporene) ne bi bilo pravedno prema optuženom u tom predmetu.

9. Činjenica koja je formalno primljena na znanje tada ne postaje dokaz u uobičajenom smislu te reči, to jest jedna od činjenica u tom predmetu. Stoga je pogrešno uvrštavati druge dokaze u predmetni spis radi osporavanja (ili, tačnije rečeno, pobijanja) činjenice koja je formalno primljena na znanje. Takvi dokazi se ne mogu prihvatati na samom suđenju.^[30] Veću, dakako, može biti predočen materijal koji je relevantan za pitanje da li je konkretna činjenica ili nalaz predmet razumnog spora, ali taj materijal tada ne postaje dokazni materijal u postupku. Činjenica koja je formalno primljena na znanje zato ne sme biti predmet razumnog spora. Svaki drukčiji stav predstavlja odstupanje od tog osnovnog koncepta formalnog primanja na znanje. Praktično gledano, u svakom slučaju, bilo bi očito nezadovoljavajuće kada bi Pretresno veće moralo odlučiti o tome da li da prihvati nalaze formalno primljene na znanje u drugim postupcima uzimajući u obzir dokaze koji su tom Veću predočeni radi njihovog pobijanja. Da bi donelo valjanu odluku, Pretresno veće bi pred sobom moralo imati dokaze na kojima se zasniva dotični nalaz kako bi odredilo kako na njih utiču dokazi kojima se ti nalazi pobijaju – baš kao što postupa Žalbeno veće prilikom razmatranja uticaja dodatnih dokaza (predočenih u žalbenom postupku prema pravilu 115) na činjenične nalaze Pretresnog veća.^[31]

10. Neosnovana je tvrdnja optužbe da je neka činjenica neosporiva samo zato što je pobijana na suđenju i u žalbenom postupku. Negativno rešavanje žalbe vezane za činjenične nalaze pretresnog veća znači samo da žalilac nije uspeo da dokaže da, na osnovu dokaza predočenih pretresnom veću, nijedna razumna instanca koja presuđuje o činjenicama ne bi mogla doneti takav zaključak.^[32] Isto tako, ne može se reći da se činjenica koja je pobijana na suđenju i u žalbenom postupku može pokazati nepouzdanom samo u izuzetnim slučajevima. Konkretna optužena osoba u kasnijem postupku će često mnogo lakše pribaviti dokaze u vezi sa činjenicama o kojima je već presuđeno u ranijem postupku nego optužena osoba u tom ranijem postupku. To je naročito tačno sada kad su optuženi kojima se sudi sve češće osobe koje su bile na odgovornijim položajima nego one kojima se sudilo ranijih godina. Činjenični nalazi Pretresnog veća u vezi s međunarodnim karakterom oružanog sukoba u predmetu Tadić iz 1997. godine predstavljaju jednostavan primer. Optuženi u tom predmetu je bio vlasnik kafića i manje važan lokalni političar. Mnoge od tih činjenica su bitne i danas kad se sudi načelnicima Generalštaba, potpredsednicima, čak i jednom predsedniku. Njima su daleko dostupniji relevantni dokazi nego optuženima kojima se sudilo ranije.

11. Optužba još jednom pokušava da na optuženog prebaci teret dokazivanja da je činjenica nepouzdana. I, opet, ta tvrdnja je suprotna prezumpciji nevinosti sadržanoj u Statutu. Tužilaštvo traži da se te činjenice formalno prime na znanje i Tužilaštvo zato mora dokazati da ima pravo na to pravno sredstvo. Na Tužilaštvu je da dokaže da te činjenice nisu predmet razumnog spora, a ne na optuženom da dokaže da su nepouzdane. Međutim, nije dovoljno da optuženi jednostavno kaže da pobija sporne činjenice. Kao i u slučaju "odbrane" alibijem, on mora ukazati na date dokaze (ili raspoloživi materijal) koji pokazuju da je reč o stvarnom pobijanju. No, bilo bi potpuno netačno tvrditi da je na njemu bilo kakav teret dokazivanja nepouzdanosti činjenica.

12. U ovom predmetu, optužba će moći vrlo brzo da dokaže činjenice koje je Pretresno veće odbilo da formalno primi na znanje, podnoseći, na osnovu pravila 92 bis(D), transkripte iskaza na kojima se zasnivaju činjenični zaključci raznih pretresnih veća podneti na osnovu pravila 94 (B),.^[33]

13. Iz svega što je rečeno proizlazi da su tri odluke Pretresnog veća I na koje se optužba pozvala potkrepljujući svoju argumentaciju pogrešne, te da ih vezano za ta pitanja treba poništiti.^[34]

14. Iz tih razloga, ne slažem se sa stanovištem većine da se za činjenicu koja je formalno primljena na znanje samo pretpostavlja da je tačna, te da se može pobijati na suđenju. Kao što sam već rekao, uvođenje osporivih činjeničnih pretpostavki u prilog optužbi, koja pritom nosi teret dokazivanja u vezi s tom činjenicom, nije primereno. Prema Statutu Međunarodnog suda, osnovno pravo optužene osobe je da se smatra nevinom dok Tužilaštvo ne dokaže njegovu ili njenu krivicu. Dokazivanje putem činjeničnih pretpostavki, koje će se dozvoliti odlukom većine, ugrožava to osnovno pravo. Činjenica se može formalno primiti na znanje samo onda kada nije predmet razumnog spora, te se ne može pobijati.

15. Pretresno veće nije donelo pogrešnu odluku i žalbu treba odbaciti.

Sastavljeno na engleskom i francuskom, pri čemu je merodavna engleska verzija.

[pečat Međunarodnog suda]

^[1] Interlokutorna žalba je podneta na osnovu "Naloga kojim se odobrava produženje roka" od 21. maja 2003, kojim se odobrava prvi zahtev optužbe za produženje roka od 13. maja, a odbija drugi od 19. maja, s tim da je sudija Hunt bio suprotnog mišljenja, a sudija Pocar i Shahabuddeen su nalogu priložili zajedničku izjavu.

^[2] U stvari, u Dodatku su bile navedene samo 462 činjenice jer su nedostajale činjenice 132-150.

^[3] Optužba je to pomenula i na sjednici održanoj tog dana u sudu. Interlokutorna žalba, par. 14.

^[4] "Odluka po zahtjevima optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je presuđeno, te za prihvatanje pismenih izjava svjedoka na osnovu pravila 92 bis", 28. februar 2003. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Krajišnik).

^[5] Interlokutorna žalba, par. 9. Približno 1.132 činjenica je predloženo za prihvatanje u predmetu Krajišnik.

^[6] "Odluka po predlogu optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je već presuđeno", 10. april 2003. (u daljem tekstu: Pobijana odluka).

^[7] "Zahtev optužbe za potvrdu na osnovu pravila 73 (B)", 22. april 2003.

^[8] "Odluka po dva zahteva optužbe za potvrdu radi ulaganja žalbe na odluku Pretresnog veća", 5. maj 2003.

^[9] Zahtev optužbe, par. 1.

^[10] Vidi takođe Tužilac protiv Kupreškića i drugih, predmet br. IT-95-16-A, "Odluku po prijedlozima Drage Josipovića, Zorana Kupreškića i Vlatka Kupreškića da se prihvate dodatni dokazi u skladu s pravilom 115 i o formalnom primanju na znanje činjenica o kojima je već presuđeno u skladu s pravilom 94 (B)", 8. maj 2001, par. 6, u kojoj Žalbeno vijeće kaže: "Samo činjenice iz presude protiv koje nije uložena žalba ili po kojima je zaključen žalbeni postupak mogu se uistinu smatrati 'činjenicama o kojima je presuđeno' u smislu pravila 94 (B)."

^[11] Odluka u predmetu Krajišnik, par. 16.

^[12] "Odluka po predlogu optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je već presuđeno", 10. april 2003. (u daljem tekstu: Odluka Pretresnog veća).

^[13] Odluka Pretresnog veća, str. 3.

^[14] "Interlokutorna žalba optužbe na 'Odluku po predlogu optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je već presuđeno' Pretresnog veća od 10. aprila 2003.", 21. maj 2003. (u daljem tekstu: Interlokutorna žalba), par. 55.

^[15] Odluka Pretresnog veća, par. 4. "UZEVŠI U OBZIR da prvih 130 paragrafa u kojima su navedene činjenice u Dodatku A Predloga optužbe predstavljaju činjenice koje se na prikladan način mogu okarakterisati kao podaci o istorijskom i geografskom kontekstu i nisu podložne razumnom osporavanju".

^[16] Interlokutorna žalba, par. 51.

^[17] Ibid., par. 52.

^[18] Ibid, par. 52. Naglasak u Interlokutornoj žalbi.

^[19] Ibid, par. 35, 59-60.

^[20] Ibid, par. 61.

^[21] Ibid, par. 61.

^[22] Ibid, par. 61. Interlokutorna žalba netačno upućuje na član 20.3.

^[23] Ibid, par. 62.

^[24] Ponekad se pogrešno tvrdi, na primer, da se namera optužene osobe može utvrditi primenom takozvane pretpostavke da svi nameravaju da postignu ono što je prirodna posledica njihovih dela. Time se teret dokazivanja namere nelegitimno prebacuje s optužbe na optuženog: Stapleton v. the Queen /Stapleton protiv kraljice/ (1952) 86 CLR 358, na str. 365; Smyth v. The Queen /Smyth protiv kraljice/ (1957) 98 CLR 163, na str. 166-167; Parker v. The Queen /Parker protiv kraljice/(1963) 111 CLR 610, na str. 632; Regina vs. Stokes & Difford /Regina protiv Stokes & Difford/ (1990) 51 A Crim R 25, na str. 28-30.

^[25] Teret dokazivanja obično podrazumeva standard dokazivanja koji je potrebno postići (bez razumne sumnje ili šta god) a onus probandi se obično odnosi na to koja strana u postupku mora da ga ponese.

^[26] Tužilac protiv Delalića i drugih, predmet br. IT-96-21-A, Presuda, 20. februar 2001. (u daljem tekstu: Drugostepena presuda u predmetu Delalić), par. 582.

^[27] Ibid, par. 581; Tužilac protiv Kunarca i drugih, predmet br. IT-96-23 i 23/1-T, Presuda, 22. februar 2001, par. 625. U Presudi Žalbenog veća se ta tvrdnja ne kritikuje: predmet br. IT-96-23 i 23/1-A, 12. juni 2002. (u daljem tekstu: Drugostepena presuda u predmetu Kunarac), par. 204-206.

^[28] To je isto i u common law- u (vidi, na primer, Commonwealth Shipping Representative v. P&O Branch Services /Pomorski zastupnik Commonwealtha protiv P&O podružnica/ [1923] AC 191, na str. 212; Baldwin & Francis Ltd. v. Patents Appeals Tribunal /Baldwin & Francis Ltd. protiv Žalbenog patentnog suda/ [1959] AC 663, na str. 691) i u građanskom pravu (vidi, na primer, Strafprozessordnung, StPO /nemački Zakon o krivičnom postupku/, Deo 244(3); Wetboek van Strafvordering /holandski Zakon o krivičnom postupku/, član 339(2).

^[29] Primer za formalno primanje na znanje nalaza iz drugih predmeta, pa samim tim i toga da utvrđena činjenica nije predmet razumnog spora, jeste predmet Jones (Robert) v. Williams /Jones (Robert) protiv Williamsa/ [1969] 3 All ER 1556, na str. 1561 (formalno primanje na znanje činjenice da je državni sekretar, u skladu s važećim zakonskim odredbama, odobrio konkretnu vrstu alkotesta). O tom predmetu se govori i u [1970] 1 WLR 16.

^[30] Morgan, "Formalno primanje na znanje" (1944) 57 Harvard Law Review 269.

^[31] Tužilac protiv Kupreškića i drugih, "Odluka po zahtjevima žalilaca Vlatka Kupreškića, [i drugih] da se prihvate dodatni dokazi", 26. februar 2001, par. 12; Tužilac protiv Kupreškića i drugih, "Odluka o prihvaćanju dodatnih dokaza nakon pretresa 30. marta 2001.", 11. april 2001, par. 8; Tužilac protiv Kupreškića i drugih, Drugostepena presuda, 23. oktobar 2001. (u daljem tekstu: Drugostepena presuda u predmetu Kupreškić), par. 66, 75.

^[32] Tužilac protiv Tadića, predmet br. IT-94-1-A, Presuda, 15. juli 1999, par. 64; Tužilac protiv Aleksovskog, predmet br. IT-95-14/1-A, Presuda, 24. mart 2000, par. 63; Tužilac protiv Jelisića, predmet br. IT-95-10-A, Presuda, 5. juli 2001, par. 37; Tužilac protiv Furundžije, predmet. br. IT-95-17/1, Presuda, 21. juli 2000, par. 37; Drugostepena presuda u predmetu Delalić, par. 434; Drugostepena presuda u predmetu Kupreškić, par. 30; Drugostepena presuda u predmetu Kunarac, par. 39; Tužilac protiv Mucića i drugih, predmet br. IT-61-21-Abis, Presuda po žalbi na kaznu, 8. april 2003, par. 55.

^[33] Tužilaštvo će moći da iskoristi i nedavnu odluku Žalbenog veća u sledećim predmetima: Tužilac protiv Miloševića, predmet br. IT-02-54-AR73.4, "Odluka po interlokutornoj žalbi u vezi s prihvatanjem glavnih iskaza u pismenom obliku", 30. septembar 2003.

^[34] Tužilac protiv Ljubičića, predmet br. IT-00-41-PT, "Odluka po zahtjevu optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je presuđeno", 23. januar 2003; Tužilac protiv Krajišnika, predmet br. IT-00-39-PT, "Odluka po zahtjevima optužbe za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je presuđeno, te za prihvatanje pismenih izjava svjedoka na osnovu pravila 92 bis", 28. februar 2003; Tužilac protiv Stankovića, "Odluka po zahtjevu optužbe kojim se na osnovu pravila 94 (B) traži formalno primanje na znanje činjenica", 16. maj 2003.