PRED ŽALBENIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Fausto Pocar, predsedavajući
sudija Mohamed Shahabuddeen
sudija David Hunt
sudija Mehmet Güney
sudija Inés Mónica Weinberg De Roca

Sekretar: g. Hans Holthuis

Odluka od: 31. oktobra 2003.

TUŽILAC
protiv
Slobodana MILOŠEVIĆA

Tužilaštvo:
g. Geoffrey Nice, gđa Hildegard Uertz-Retzlaff i g. Dermot Groome

1. Slažem se s odlukom Žalbenog veća od 28. oktobra 2003. Prilažem ovo izdvojeno mišljenje uz odluku u skladu s napomenom o zadržanom pravu na poslednjoj strani te odluke.

2. S odlukom se slažem iz dva međusobno povezana razloga. Smatram (i) da druga strana može pobijati "činjenice o kojima je presuđeno ili pismeni dokazni materijal iz drugih postupaka", koji su formalno primljeni na znanje na osnovu pravila 94 (B) Pravilnika o postupku i dokazima i (ii) da se prema tom pravilu materijal koji je predmet "razumnog spora" između strana u postupku može formalno primiti na znanje.

A. Pitanje osporivosti materijala

3. Postoje dve različite kategorije, i to: formalno primanje na znanje neke činjenice i sudsko utvrđivanje neke činjenice zasnovano na dokazima. Premda je reč o pitanju koje je mnogo proučavano, moguće ga je donekle pojednostaviti ako se uzmu u obzir položaj Međunarodnog suda kao međunarodnog pravosudnog organa koga ne obavezuju nacionalni propisi o dokazima, te dve odredbe pravila 94 o tom pitanju koje je Sud usvojio. To pravilo, pod naslovom "Formalno primanje na znanje", glasi:

   (A) Pretresno veće neće tražiti dokazivanje opštepoznatih činjenica nego će ih formalno primiti na znanje.

   (B) Na zahtev jedne od strana ili proprio motu pretresno veće može, nakon što je saslušalo strane, odlučiti da formalno primi na znanje činjenice o kojima je presuđeno ili pismeni dokazni materijal iz drugih postupaka pred Međunarodnim sudom koji se odnosi na pitanja koja su sporna u tekućem suđenju.

Paragraf (A) je uveden u februaru 1994, a paragraf (B) je dodat u julu 1998. U koju od dve gorepomenute kategorije spadaju ta dva paragrafa?

4. Paragraf 94 (A) spada u prvu kategoriju. Njime se reguliše uobičajeno formalno primanje na znanje "opštepoznatih činjenica". Kao što se vidi iz knjiga, sud može sprovesti istragu pre nego što se odluči za formalno primanje na znanje, ali to ne znači da sud zaključuje na osnovu dokaza, već samo teži da prikupi što više činjenica. Sud postupa na osnovu toga što su te činjenice opštepoznate; u velikoj meri, one su preduslov i osnov funkcionisanja suda. U tom slučaju, to pravilo nalaže formalno primanje na znanje i brani Pretresnom veću da za relevantne činjenice traži dokaze. Stoga, pošto se odluka o formalnom primanju na znanje ne zasniva na dokazima, nijednoj strani nije dozvoljeno da izvodi protivdokaze.

5. Uprkos tome što koristi terminologiju formalnog primanja na znanje, pravilo 94 (B) se, naprotiv, približava drugoj kategoriji, ili čak u nju potpuno spada. Između tog pravila i pravila 94 (A) postoje četiri razlike.

6. Prvo, za razliku od pravila 94 (A), pravilo 94 (B) je diskreciono: Pretresno veće se može, ali ne mora, odlučiti za formalno primanje na znanje. Drugo, strane u postupku imaju pravo da budu saslušane pre nego što Pretresno veće postupi po tom pitanju; pravilo 94 (A) im ne daje to pravo, premda predviđa mogućnost da im se ta povlastica dâ. Treće, pravilo 94 (B) polazi od toga da je o datoj činjenici već presuđeno u drugim postupcima ili da je u tim postupcima iznet pismeni dokazni materijal, premda te činjenice ili taj pismeni dokazni materijal ne odgovaraju "opštepoznatim činjenicama" iz pravila 94 (A) već pre "pitanjima koja su sporna u tekućem suđenju". Četvrto, shodno tome, pravilo 94 (B) se odnosi na situacije u kojima je dokaz potreban osim ako to nije postalo izlišno usled formalnog primanja na znanje; za pravilo 94 (A) nisu potrebni dokazi.

7. Shodno tome, ako Pretresno veće, koristeći svoje diskreciono pravo, odluči da ne iskoristi svoje ovlašćenje iz pravila 94 (B), dokazi o "pitanjima koja su sporna u tekućem suđenju" moraju se izvesti na uobičajen način; ako jedna strana u postupku izvede dokaze o "pitanjima koja su sporna u tekućem suđenju" na uobičajen način, druga strana nesumnjivo ima pravo da pobija te dokaze. Da li se to pravo na pobijanje gubi ako Pretresno veće odluči da relevantnu činjenicu formalno primi na znanje kao činjenicu o kojoj je već presuđeno?

8. Time što pravilo 94 (B) predviđa rešenje u vidu "formalnog primanja na znanje" ne prikriva se prava priroda učinka tog pravila, a za ovu analizu ona je važna. Ta odredba se naizgled ne odnosi na opštepoznata pitanja koja se, ako su formalno primljena na znanje, ne dokazuju. Ona "formalno primanje na znanje" koristi kao sredstvo da izbegne potrebu za izvođenjem dokaza o pitanjima koja su "sporna" za strane u postupku i koja zato treba dokazati na uobičajen način, izvođenjem dokaza. To "formalno primanje na znanje" stoga nema iste posledice kao kad je reč o opštepoznatim pitanjima.

9. Prema jednom argumentu, izrazu "formalno primanje na znanje" u obe odredbe treba pridati isto značenje. Reči koje se pojavljuju na više mesta u nekom zakonu nesumnjivo je uputno tumačiti na isti način. Ali to nije kruto pravilo, kao što se vidi iz sudske prakse, ono se može menjati ako to kontekst nalaže.^[1] Po mom mišljenju, kontekst ovog predmeta nalaže da se izraz "formalno primanje na znanje" tumači na različite načine u dve razmatrane odredbe.

10. Moguće je da je pravilo 94 (B) zamišljeno po modelu okolnosti koji države regulišu zakonima kako bi se omogućilo formalno primanje na znanje pitanja koja se ne mogu uvek smatrati opštepoznatim. Ali o takvim zakonima se mogu reći tri stvari.

11. Prvo, takvi zakoni se donose u vezi s pitanjima za koja je očito da se mogu tačno proveriti, čak i onda kad nisu opštepoznata. Imajući to u vidu, državno zakonodavstvo se umešalo i reklo da dokazivanje – premda izvodljivo – nije neophodno, s obzirom na to da predstavlja gubitak vremena. U ovom predmetu, očito je moguće tačno proveriti činjenicu presuđivanja. No, tačnost činjenice o kojoj je već presuđeno možda nije očito moguće tačno proveriti. Mnogo toga zavisi o tačnosti činjenice o kojoj je već presuđeno; suprotna strana može zastupati sasvim drukčije stanovište. Zašto joj ne dozvoliti da ga iznese?

12. Drugo, takvi zakoni su, opšte uzevši, karakteristični za osnovno zakonodavstvo.^[2] Time se, na izvestan način, onemogućava pobijanje. Pravilo 94 (B) je, naprotiv, karakteristično za dopunske zakone: usvojile su ga sudije koristeći svoje ovlašćenje za usvajanje pravila iz člana 15 Statuta. Stoga je važno imati na umu ograničenja iz Statuta, posebno opšti zahtev da suđenja budu pravična.

13. Treće, kada je reč o tim zakonima, opšte uzevši, nema opasnosti da oni budu u suprotnosti s najvažnijim zahtevom vezanim za prezumpciju nevinosti: pitanja koja su regulisana tim zakonima nisu zamišljena tako da tu pretpostavku dovedu u pitanje. Kada je reč o pravilu 94 (B), ovo pravilo funkcioniše tako da, ako nema prava pobijanja, postoji realna opasnost da ono dođe u sukob s tom pretpostavkom. Zašto je to tako?

14. Ako nema prava na pobijanje, formalnim primanjem na znanje suprotna strana bi bila obavezna da prihvati činjenicu o kojoj je presuđeno bez prilike da je pobije novim dokazima. To je više nego nepoželjno, naročito u krivičnom postupku. Činjenica o kojoj je presuđeno može biti važna za ishod predmeta. Kao što će se videti iz daljeg teksta, ona se može odnositi na pitanje koje je predmet razumnog spora između strana u postupku.

15. Stoga bi postojao osnov za prigovor da se prezumpcija nevinosti, zajamčena članom 21(3) Statuta, ugrožava time što ne postoji pravo na pobijanje. Pravilnik treba tumačiti u kontekstu odredbi Statuta. Stoga postoji veoma jak razlog iz kojeg se tačnost činjenice o kojoj je presuđeno, a koja se formalno prima na znanje na osnovu pravila 94 (B), ne sme smatrati definitivno obavezujućom za optuženog. Ti argumenti vrede i onda kada Veće postupa proprio motu prema pravilu 94 (B).

16. Tačno je da pravilo 94 (B) govori o "činjenicama o kojima je presuđeno" a ne o dokazima na kojima se to presuđenje zasniva, ali činjenica o kojoj je presuđeno može suprotnoj strani biti jednako važna kao i dokazi na kojima se zasniva. Osim toga, treba imati u vidu da Pretresno veće "formalno prima na znanje" ne samo "činjenice o kojima je presuđeno" nego i "dokazni materijal". Može se dogoditi da presuđenje prvog pretresnog veća ne obuhvati i predočeni "dokumentarni materijal". Zašto druga strana ne bi smela pobijati "dokumentarni materijal" ili pravi učinak tog materijala?

17. Može se dodati da, ako postoji pravo na pobijanje, ono se ne ostvaruje na osnovu napomene u pravilu 94 (B) da veće donosi odluku o formalnom primanju na znanje "nakon što je saslušalo strane". Naime, pretresno veće odlučuje o formalnom primanju na znanje činjenice o kojoj je presuđeno nakon što je prethodno saslušalo strane. Postavlja se pitanje da li suprotna strana ima pravo da pobija činjenicu o kojoj je presuđeno nakon što se ona formalno primi na znanje. Mislim da to pravo postoji.

18. Ono što se dogodilo u predmetu U.S. v. Weizsaecker /SAD protiv Weizsaeckera/^[3] pokazuje zašto je optuženom važno dati pravo na pobijanje. U tom predmetu, prema članu X Uredbe vojnih vlasti br. 7 od 18. oktobra 1945. određene odluke Međunarodnog vojnog suda "obavezuju sudove osnovane [tom Uredbom] i neće se dovoditi u pitanje, osim kada se radi o konkretnim osobama koje su njihov predmet ili koje za njih znaju".^[4] Uprkos tome, ne pozivajući se na izuzetak od pravila, sud je u tom predmetu odlučio da odbrani dozvoli izvođenje dokaza kojima se pobija pitanje o kojem je Međunarodni vojni sud već presudio, navodeći da "[p]ri tom nismo smatrali da taj član ograničava pravo [ovog] suda da uzme u obzir sve eventualne dokaze na osnovu bi se pravedno presudilo o činjenicama."

19. Moguće tumačenje predmeta Weizsaecker je da je ranija odluka uistinu obavezivala kasniji sud (kao što nalaže član X Uredbe), ali samo u pogledu odluka o činjenicama predočenim ranijem sudu. Shodno tome, ništa nije sprečavalo kasniji sud da razmatra primenjivost ranije odluke na novi predmet u svetlu eventualnih novih činjenica. Slični argumenti se mogu izneti i u prilog prava na pobijanje u ovom predmetu.

20. Naposletku, jedan zanimljiv argument zasniva se na stavu Pretresnog veća da "prihvaćena činjenica jeste činjenica koju je Veće prihvatilo i ona ne ostavlja mesta pretpostavkama"^[5]. Taj argument glasi: davanje prava na pobijanje suprotnoj strani pretvara formalno primanje na znanje činjenice o kojoj je presuđeno u prezumpciju tačnosti, što se ne sme dogoditi jer je formalno primanje na znanje konačno.

21. Međutim, kao što se tvrdi ranije u tekstu, ovo pitanje zavisi ne samo od upotrebe samog izraza "formalno primanje na znanje" nego i od konteksta u kojem se taj izraz koristi, što uključuje ograničenja iz Statuta prema kojima su sudije usvojile pravilo o formalnom primanju na znanje činjenica o kojima je već presuđeno. U tom kontekstu, čini se da formalno primanje na znanje stvara, ako ne pretpostavku, ona nešto nalik na pretpostavku,^[6] jer sud mora zaključiti da je činjenica o kojoj je već presuđeno tačna – ali samo ako nije ili sve dok nije pobijena.

22. To ograničenje posebno važi za krivične predmete. Ono je u osnovi pravila 201(g) Saveznog pravilnika o dokazima Sjedinjenih Američkih Država u kojem se kaže: "Kada je reč o krivičnom predmetu, sud će uputiti porotu^[7] da može, ali ne mora, prihvatiti bilo koju činjenicu koja je formalno primljena na znanje kao konačnu". O toj odredbi, jedan izvor kaže: "Kada je reč o krivičnom predmetu, pravilo 201(g) govori o formalnom primanju na znanje kao o pretpostavci:^[8] oslobađa jednu stranu obaveze dokazivanja, ali ne brani drugoj strani da pobija" - dokazima i argumentima - činjenice koje su formalno primljene na znanje pred porotom.^[9]

23. S tim u vezi, prema članu 15 Statuta sudije Međunarodnog suda imaju pravo da usvajaju pravila o dokazima. Imaju ovlašćenje da usvoje pravilo o tome da će se činjenica smatrati dokazanom ako se dokažu neke druge činjenice. Pravilo koje je tako usvojeno može, na primer, imati za posledicu odredbu po kojoj se prisustvo vojske jedne države u drugoj državi smatra dokazanim ako se dokaže da je neko pretresno veće ranije donelo takav činjenični zaključak. Ali, to ovlašćenje se može koristiti samo uz razumna ograničenja.^[10] Posebno treba uzeti u obzir prezumpciju nevinosti – pandan načelu da je na optužbi teret dokazivanja.^[11] To znači da treba uzeti u obzir i to da li postoji pravo na pobijanje materijala koji iznela optužba,^[12] naročito kada je reč o pitanju koje je "sporno" za strane u postupku. Ako takvog prava na pobijanje nema, postoji realna mogućnost da to ugrozi prezumpciju nevinosti.

24. Gledano iz tog ugla, pitanje prebacivanja tereta dokazivanja se ne postavlja. Valja napraviti razliku između omogućavanja dokazivanja i oslobađanja od obaveze dokazivanja. Optuženi ne mora dokazivati svoju nedužnost, još uvek je na optužbi da dokaže njegovu krivicu. Zakon samo omogućuje dokazivanje, dopuštajući stranama u postupku da izvedu dokaze na određen način. Vrednost dokaza izvedenih na uobičajen način tako postaje stvar strana u postupku. Prilikom utvrđivanja vrednosti tih dokaza – uključujući dokaze uvrštene formalnim primanjem na znanje činjenica o kojima je već presuđeno – optuženi ima pravo na pobijanje.

B. Da li razumni spor isključuje mogućnost formalnog primanja na znanje

25. Kada se materijal odnosi na pitanje koje nije predmet "razumnog spora" između strana u tekućem postupku, slažem se da formalno primanje na znanje činjenice o kojoj je presuđeno nije moguće osporiti. Zapravo, nema potrebe da se pobija činjenica koja nije predmet razumnog spora; štaviše, to bi moglo da bude očigledno kontradiktorno. S druge strane, ako se materijal odnosi na pitanje koje jeste predmet razumnog spora između strana u postupku, sve govori u prilog postojanju prava na pobijanje.

26. Pitanje se stoga svodi na to da li se pravno načelo može protumačiti tako da je formalno primanje na znanje prema pravilu 94 (B) ograničeno na materijal koji se tiče pitanja koje nije predmet razumnog spora između strana u tekućem postupku. Iz dolenavedenih razloga, u merodavnim tekstovima nisam uspeo da pronađem razloge za takvo ograničenje, čak naprotiv.

27. U pravilu 201(a) Saveznog pravilnika o dokazima SAD se kaže da to pravilo "reguliše samo formalno primanje na znanje činjenica po kojima se može presuditi" – a ne, usput, formalno primanje na znanje "činjenica o kojima je presuđeno". Paragraf (b) onda glasi:

    Činjenica koja je formalno primljena na znanje ne sme da bude predmet razumnog spora jer je ili (1) opštepoznata na teritoriji u nadležnosti suda ili (2) se može tačno i brzo utvrditi konsultovanjem izvora čija tačnost se ne može dovesti u razumnu sumnju.

28. Postoje tri razlike između strukture ovog saveznog pravila i strukture pravila 94 (B). Prvo, u saveznom pravilu se pojavljuje formulacija "predmet razumnog spora", koje nema u pravilu 94 (B). Drugo, po saveznom pravilu, činjenica koja je formalno primljena na znanje ne sme da bude predmet "razumnog spora" između strana u postupku, jer iz pravila proizlazi da su razumno neosporive i osnove za formalno primanje na znanje; to nije slučaj kod pravila 94 (B). Treće, u saveznom pravilu se ne pominje izraz "sporno", za razliku od pravila 94 (B), u kojem se taj izraz pominje.

29. U pravilu 94 (B) se izričito kaže da važi za materijal koji se odnosi na "pitanja koja su sporna u tekućem suđenju". Izraz "sporan" je merodavno definisan kao nešto "o čemu postoje suprotna stanovišta, o čemu se spori".^[13] Stoga je pitanje o kojem postoji "razumni spor" pitanje koje je "sporno". Nedopustivo je nametati ograničenje pitanjima o kojima ne postoji razumni spor; to je u suprotnosti s iznetom namerom. Uz dužno poštovanje, u odredbama nema potpore za stav Pretresnog veća u predmetu Simić^[14] (koji je prihvaćen u drugim predmetima): "da pravilo 94 treba tumačiti tako da obuhvata činjenice o kojima se ne može razumno sporiti..."

30. Mogla bi se izneti tvrdnja da reč "sporan" može da obuhvati činjenična pitanja koja su od važnosti za predmet, ali o kojima strane nemaju suprotna stanovišta. Ako je tako, moguće je postići sporazum po pravilu 65 ter(H), pa se rešenje ne mora tražiti u pravilu 94 (B). No, bez obzira na to da li je to tumačenje moguće, ono ne isključuje značenje po kojem dati izraz obuhvata pitanja o kojima se strane u postupku aktivno spore.

31. Može se postaviti pitanje kako se, uprkos naizgled jednoznačnom tekstu koji govori suprotno, počelo smatrati da je formalno primanje na znanje činjenica o kojima je već presuđeno ograničeno na situacije kada ta činjenica nije predmet "razumnog spora" između strana u postupku. To je verovatno zato što se smatralo da je takva činjenica neosporiva. Polazeći od te premise, verovatno se činilo primerenim ograničiti primenu pravila na slučajeve kada o datoj činjenici ne postoji razumni spor između strana u postupku. Ali, to ograničenje je u suprotnosti sa eksplicitnim pominjanjem "pitanja koja su sporna" u tom pravilu.

32. U ovakvim slučajevima, kada takvih ograničenja nema, neko pitanje se može formalno primiti na znanje čak ako i jeste predmet razumnog spora između strana u postupku, što ide u prilog tumačenju da je zakonodavac smatrao da drugoj strani treba dati priliku da pobija pitanja koja su formalno primljena na znanje. U protivnom, premda se materijal koji je formalno primljen na znanje odnosi na pitanja "koja su sporna" između strana u postupku, suprotnoj strani ne bi bilo dozvoljeno da pobija materijal bez obzira na to koliko je važan za pitanja "koja su sporna".

33. U smislu pravila 94 (B), formalno primanje na znanje se zapravo odnosi na "pitanja koja su sporna". Ovaj izraz se ne može tumačiti kao da ima suprotno značenje – to jest, kao da znači "pitanja koja nisu sporna". No, činjenica da se formalno primanje na znanje odnosi na "pitanja koja su sporna" u ravnoteži je s pravom na pobijanje; te dve stvari su međusobno povezane i zavise jedna od druge.

34. Još samo jedna konačna napomena. Ona se odnosi na ono što je o obimu činjenica o kojima je već presuđeno rečeno u fusnoti 10 Odluke Žalbenog veća u ovom predmetu. Žalbeno veće je s pravom smatralo da je potrebno sprečiti formalno primanje na znanje činjenica koje mogu biti preinačene u žalbenom postupku, i ja se s tim slažem. Shodno tome, ako protiv nekog konkretnog činjeničnog nalaza nije uložena žalba on se može formalno primiti na znanje u drugim postupcima bez obzira na to što nije okončan žalbeni postupak po drugim pitanjima.

C. Zaključak

35. Pravilo 94 (B) čini zadatak strane koja podnosi zahtev jednostavnijim time što joj omogućava da dokaze podnese u vidu "činjenica o kojima je presuđeno ili pismenog dokaznog materijala iz drugih postupaka", umesto da se oni izvode na uobičajen način. Zamišljeno je tako da se, u cilju ubrzavanja sudskih postupaka, umesto normalnog ali vremenski zahtevnijeg oblika, strani koja podnosi zahtev omogući skraćeni oblik dokazivanja. Osim toga, stvara pretpostavku da je činjenica o kojoj je presuđeno tačna ako nije pobijana. Namera ovog pravila nije da se ukine pravo suprotne strane na pobijanje.

36. Taj zaključak je u skladu s oprezom koji se smatra primerenim ovoj temi i opštem stavu da je "[f]ormalno primanje na znanje samo zamena za konvencionalnu metodu dokazivanja činjenica".^[15]

37. Ukratko, postavlja se pitanje da li, u eri brige za ljudska prava (uključujući ona na koja se odnosi međunarodno krivično pravo), pravila koja usvajaju sudije Međunarodnog suda koristeći svoje relevantno ovlašćenje mogu isključiti uobičajeno pravo na pobijanje činjeničnog pitanja u krivičnom predmetu u slučaju da nije reč o opštepoznatoj činjenici. Priklanjajući se ranijim sudskim mišljenjima na Međunarodnom sudu, ja se s tim ne bih složio.^[16] Stoga se, uz dužno poštovanje, slažem s odlukom Žalbenog veća da prihvati ovu žalbu.

Sastavljeno na engleskom i francuskom, pri čemu je merodavan engleski tekst.

[pečat Međunarodnog suda]

^[1] Vidi Maxwell on the Interpretation of Statutes /Maxwell o tumačenju zakona/, 12. izdanje (London, 1969), str. 279-280; Craies on Statute Law /Craies o zakonodavstvu/, 7. izdanje (London, 1971), str. 168-169; i F.A.R. Bennion, Statutory Interpretation /Tumačenje zakona/, 4. izdanje (London, 2002), str. 1042-1043.

^[2] To se praktično odnosilo i na član IX Uredbe vojnih vlasti br. 7 od 18. oktobra 1946. kojim se od vojnih sudova tražilo da formalno prime na znanje "spise i zaključke vojnih i drugih sudova Ujedinjenih nacija".

^[3] "Predmet ministarstava", Suđenja ratnim zločincima pred Vojnim sudom u Nürnbergu prema Zakonu Kontrolnog saveta br. 10, tom XIV, na str. 317 i na str. 323.

^[4] Vidi 6 TWC (Buffalo, New York, 1997) na str. XXVI.

^[5] Strana 4 Pobijane odluke.

^[6] Vidi neke od upućivanja na izvore u Cox v. Crooks /Cox protiv Crooksa/ (br. 2), [2000] TASSC 34.

^[7] Kada je reč o Međunarodnom suda, sudije utvrđuju činjenice, ali ta razlika se ne smatra bitnom za predmet ove rasprave.

^[8] Naglasak dodat.

^[9] 21 Wright i Graham, Federal Practice and Procedure /Savezni pravilnik o postupku/, Deo 5111 (Dopuna iz 1999), koji se pominje u United States v. Bello /SAD protiv Belloa/, 194 F.3d 18 (1999).

^[10] Vidi Hoang v. France /Hoang protiv Francuske/ (1992) 16 EHRR 53, 78, par. 33; Salabiaku v. France /Salabiaku protiv Francuske/ (1988) 13 EHRR 379, 388, par. 28; Evropska komisija za ljudska prava, Bullock v. UK /Bullock protiv Ujedinjenog Kraljevstva/ (1996), 21 EHRR CD 85, 85-86, par. 1.

^[11] Vidi Stephen Seabrooke i John Sprack, Criminal Evidence and Procedure /Krivični dokazi i postupak/ (London, 1996), str. 6, par. 1.3.3, i par. 12 presude Pretresnog veća u predmetu Vasiljević, predmet br. IT-98-32-T od 29. novembra 2002.

^[12] Vidi Bullock v. UK /Bullock protiv Ujedinjenog Kraljevstva/, supra, str. 86, par. 1.

^[13] Vidi Black's Law Dictionary /Blackov pravni rečnik/, 7. izdanje (Minnesota, 1999), str. 122. Premda se cela rasprava zasniva na engleskoj verziji, valja primetiti da je moguće da francuska verzija sadrži drugačiju formulaciju. Međutim, francuske reči "en rapport avec l'instance" zasigurno ne znače da se nešto može formalno primiti za znanje samo ako nije predmet razumnog spora.

^[14] Predmet br. IT-95-9-PT od 25. marta 1999, str. 4.

^[15] Grand Opera Co. v. Twentieth Century Fox Film Corp. /Kompanija "Grand Opera" protiv korporacije "Twentieth Century Fox Film"/, C.A.7 (III.) 1956, 235 F. 2d 303, na str. 307. Vidi U.S. v. Briddle /SAD protiv Briddlea/, S.D.Cal 1962, 212 F. Dop. 584, na str. 589.

^[16] Izvan okvira Međunarodnog suda, vode se velike rasprave između zagovornika "osporivosti" i "neosporivosti". Međutim, valja primetiti da se u Government of Virgin Islands v. Gerau /Vlada Devičanskih ostrva protiv Geraua/, C.A.3 (Virgin Islands) 523 F. 2d 140 (1975), na str. 147, fusnota 17, kaže da činjenice koje su formalno primljene na znanje "mogu...biti predmet razumnog spora".