MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD
ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU

Predmet br. IT-02-54-T

PRED PRETRESNIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Richard May, predsedavajući
sudija Patrick Robinson
sudija O-Gon Kwon

Sekretar: g. Hans Holthuis

Datum: 8. maj 2002.

TUŽILAC

protiv

SLOBODANA MILOŠEVIĆA

ODGOVOR AMICI CURIAE NA PREDLOG OPTUŽBE
ZA FORMALNO PRIMANJE NA ZNANJE SUDA ČINJENICA O KOJIMA JE PRESUĐENO A KOJE SU VEZANE ZA OPŠTINU BRČKO

Uvod

1. Dana 25. aprila 2002. godine tužilac je podneo predlog za formalno primanje na znanje činjenica o kojima je prethodno presuđeno a koje su vezane za događaje koji su se desili u opštini Brčko (dalje u tekstu: Predlog) na osnovu pravila 94(B) Pravilnika o postupku i dokazima (dalje u tekstu: Pravilnik).
2. Tužilac traži da Pretresno veće formalno primi na znanje činjenično stanje koje je utvrdilo Pretresno veće u predmetu Tužilac protiv Gorana Jelisića (predmet br. IT-95-10-T, 14. decembar 1999). Te činjenice navedene su u Aneksu A Predloga.
3. Tužilac u prilog svom predlogu citira načelo ekonomičnosti sudskog postupka kao važan razlog naročito u ovom predmetu "za koji je Pretresno veće optužbi ograničilo vreme za izvođenje dokaza o tim događajima"[1]. Takođe navodi da činjenice o kojima je presuđeno ne obuhvataju dela koja je počinio neposredno optuženi.
4. Amici curiae dostavljaju ovaj odgovor kako bi pomogli Pretresnom veću da ispravno presudi o zahtevu za formalno primanje na znanje "predloženih činjenica o kojima je presuđeno" u Aneksu A Predloga.

Formalno primanje na znanje

5. Pravilo 94 Pravilnika o postupku i dokazima predviđa sledeće:

1. Pretresno veće neće tražiti dokazivanje opštepoznatih činjenica nego će ih formalno primiti na znanje.

2. Na zahtev jedne od strana ili proprio motu pretresno veće može, nakon što je saslušalo strane, odlučiti da formalno primi na znanje činjenice o kojima je presuđeno ili pismeni dokazni materijal iz drugih postupaka pred Međunarodnim sudom koji se odnose na pitanja od važnosti za tekuće suđenje.

Ovo pravilo ima dva aspekta; (A) koji se odnosi na "opštepoznate" činjenice", (B) koji se odnosi samo na činjenice o kojima je presuđeno, odnosno na pismeni dokazni materijal iz drugih postupaka koji su prethodno vođeni pred Međunarodnim sudom.

6. Prilikom određivanja primerenog obima formalnog primanja na znanje pred ovim Međunarodnim sudom, Pretresnom veću može biti od koristi da razmotri način na koji je do danas ova doktrina primenjivana u nacionalnim pravnim sistemima, međunarodnom pravu i pred tribunalima ad hoc.

Nacionalni pravni sistemi i "opštepoznate činjenice"

7. Formalno primanje na znanje se već dugo koristi u mnogim pravnim sistemima da bi se omogućilo sudijama da po skraćenom postupku prihvate takve činjenice kao očigledno dokazane pošto bi njihovo dokazivanje predstavljalo rasipanje i vremena i novca.
8. U Ujedinjenom Kraljevstvu, doktrina formalnog primanja na znanje može da se primeni na činjenice koje su toliko notorne, ili jasno dokazane, ili se mogu utvrditi pozivanjem na već dostupan i autoritativan izvor, da dokazivanje njihovog postojanja nije neophodno.[2] Međutim, uopšte uzevši, sudovi su krajnje oprezni, pazeći da formalno ne prime na znanje činjenicu koja bi iziskivala dokazivanje redovnim putem.
9. Savezna pravila o dokazivanju u Sjedinjenim Državama[3] predviđaju da činjenice koje ne podležu razumnom osporavanju mogu da budu formalno primljene na znanje ukoliko su (i) "opštepoznate u okviru teritorijalne nadležnosti pretresnog suda ili ih je (ii) moguće tačno i lako utvrditi iz "pouzdanih izvora, čija se tačnost ne može na razuman način dovesti u pitanje."
10. Sudovi u Kanadi imaju mogućnost da formalno prime na znanje ono što "razumni ljudi u to vreme i na tom mestu smatraju nespornim bilo na osnovu pozivanja na ono što je opštepoznato ili na izvore čija se pouzdanost ne može dovesti u pitanje i koji su lako dostupni ljudima koji su u položaju da budu članovi sudske instance."[4]
11. Sudovi u Holandiji mogu formalno da primaju na znanje nakon što se uvere da je reč o činjenicama ili pojedinostima koje bi trebalo da zna svaki razuman čovek u zajednici bez detaljnog ispitivanja ili koje on lako može izvesti na osnovu opšteprihvaćenih javnih izvora[5].

Međunarodno pravo

12. Rimski Statut Međunarodnog krivičnog suda sadrži jedan član o dokazivanju u kome se kaže da "Sud neće tražiti dokaze o činjenicama koje su opštepoznate nego ih može formalno primiti na znanje."[6]
13. Pitanjem formalnog uzimanja na znanje u međunarodnom pravu pozabavio se tužilac MKSJ-a u postupku pred Žalbenim većem po interlokutornoj žalbi na nadležnost u predmetu Tužilac protiv Tadića.[7] U svom obraćanju, tužilac je objasnio da je koncept formalnog primanja na znanje obrađen u više presuda Međunarodnog suda pravde. Tužilac je ukazao Žalbenom veću na to da je "neophodno da ovaj Međunarodni sud kao krivični sud zauzme možda i konzervativniji stav kada je reč o formalnom primanju na znanje činjenica pred krivičnim sudom nego što bi to sebi mogao da dozvoli Međunarodni sud pravde kada je reč o građanskopravnim sporovima koji se vode između vlada pojedinih država. Vlade su u stanju da o svojim interesima povedu više računa nego što je to optuženi koji se pojavljuje pred krivičnim sudom." On dalje navodi da Međunarodni sud mora "u interesu pravičnosti i pravde da formalno primi na znanje činjenice koje smatra notornim u kontekstu u kojem o njima presuđuje". Tužilac takođe sugeriše da Međunarodni sud može uzeti u obzir, inter alia, dokumente i rezolucije UN-a i rezolucije Saveta bezbednosti. Takav pristup u skladu je sa praksom većine nacionalnih pravnih sistema, naročito kada se radi o uzimanju u obzir zakonodavnih akata.

Pravo MKSJ-a i MKSR-a

14. I MKSJ i MKSR su razmatrali doktrinu formalnog primanja na znanje. Konkretno, dali su smernice o (a) obimu primene ove doktrine, (b) sporazumima oko izjašnjavanja o krivici, (c) presudnoj dokaznoj prirodi činjenica koje se primaju na znanje, i (d) izvlačenju pravnih zaključaka iz činjenica koje su formalno primljene na znanje.

Obim primene

15. U predmetu Tužilac protiv Simića,[8] Pretresno veće u čijem sastavu su bile sudije Robinson, May i Bennouna, rešavalo je po pretpretresnom zahtevu koji je podneo tužilac a kojim se traži da Veće formalno primi na znanje međunarodni karakter sukoba u Bosni i Hercegovini. Tužilac se u svom zahtevu pozvao i na pravilo 94A i na pravilo 94B.
16. U ime optuženog, tada se tvrdilo da nakon uvida u međunarodnu i lokalnu pravnu praksu, Pretresno veće može da formalno primi na znanje notorne činjenice koje se ne mogu razumno osporavati "ili koje je moguće odmah i tačno utvrditi korištenjem lako dostupnih izvora čija je pouzdanost neupitna" te da pitanju formalnog primanja na znanje u krivičnom postupku treba pristupiti sa "velikim oprezom i velikom pažnjom."
17. Razmatrajući Zahtev, Pretresno veće navelo je da je svrha formalnog primanja na znanje ekonomičnost sudskog postupka i da to pravilo treba tumačiti tako da ono obuhvata činjenice koje se ne mogu razumno osporavati. Treba uspostaviti ravnotežu između ekonomičnosti sudskog postupka i prava optuženog na pravično suđenje. U vezi sa karakterom i posledicama zaključaka drugih pretresnih veća, Sud je zaključio da takvi zaključci nemaju nikakvu obavezujuću snagu izuzev između strana u tom konkretnom postupku i da su okolnosti u svakom od predmeta različite. Veće nije formalno primilo na znanje međunarodni karakter ovog sukoba, ali jeste formalno primilo na znanje proglašenje nezavisnosti Bosne i Hercegovine i priznanje ovog proglašenja od strane EZ i SAD.

18. Pored toga, u vezi s primerenim obimom formalnog primanja na znanje, Žalbeno veće u predmetu Tužilac protiv Kupreškića i drugih [9] zaključilo je da "nejasan i uopšten predlog da se formalno primi na znanje jedna cela presuda nije dovoljan da bi se ispunio zahtev pravila 94(B)". U tom predmetu optuženi su tražili da Žalbeno veće formalno primi na znanje presude u predmetima Kordić, Čerkez i Furundžija. Veće je navelo da "predlog mora jasno da konkretizuje paragraf(e) ili delove presude za koje se želi da formalno budu primljeni na znanje i mora se pozivati na one činjenice koje je utvrdilo Pretresno veće. Jedna cela presuda ne može biti predmet formalnog primanja na znanje".

19. U presudi u predmetu Akayesu[10] pred MKSR-om, Veće je formalno primilo na znanje izveštaje UN-a kojima su detaljno dokumentovani masakri u Ruandi 1994. godine.[11]
20. U predmetu Tužilac protiv Semanze[12] od Pretresnog veća je traženo da formalno primi na znanje "(a) osnovne činjenice vezane za društveno-politički kontekst, koje se odnose na postojanje "genocida", "oružanog sukoba" i "rasprostranjenih sistematskih napada" i (b) zakonodavne i upravne propise i izveštaje o istraživanjima vlade o genocidu u Ruandi (uključujući izveštaje UN-a)".
21. U vezi sa (a) Pretresno veće je primetilo da neke od stvari odbrana nije osporila (npr. "rasprostranjene i sistematske napade") te da "shodno tome nema prepreke za formalno uzimanje na znanje onih stvari koje su opštepoznate i u razumnoj meri nesporne." Pretresno veće je smatralo da je pitanje da li se dogodio genocid ili nije "toliko fundamentalno da treba dostaviti formalne dokaze kojima se dokazuje postojanje obeležja bića ovog krivičnog dela koje je preduslov za postojanje nadležnosti." Međutim, Pretresno veće formalno je primilo na znanje postojanje pobrojanih radnji od kojih se sastoji krivično delo genocida.[13]
22. U u vezi materijala gorenavedenih pod (b), Pretresno veće zaključilo je da postoji "više nego dovoljno presedana da Međunarodni sud formalno primi na znanje postojanje i autentičnost takvih dokumenata bez formalnog uzimanja na znanje činjenica koje su u njima sadržane". Veće jeste međutim formalno primilo na znanje sadržaj rezolucija Saveta bezbednosti, izjava predsednika Saveta bezbednosti kao i zakone Ruande.

Sporazumi o izjašnjavanju o krivici[14]

23. MKSR je dao određene smernice u vezi s pitanjem mogu li se formalno uzeti na znanje činjenice koje su utvrđene u okviru sporazuma o izjašnjavanju o krivici ili koje su dobrovoljno priznate u okviru postupka. U predmetu Tužilac protiv Semanze[15] Pretresno veće navodi: To što optuženi priznaje činjenicu u sklopu sporazuma o izjašnjavanju o krivici ne otkriva ništa o prirodi tih činjenica bilo kao opštepoznatih ili neoborivih. Slično tome, činjenice koje optuženi dobrovoljno prizna u okviru postupka nisu prikladne za formalno uzimanje na znanje zbog toga što takva priznanja ne govore ništa ni o opštoj aktuelnosti događaja niti o njegovom neosporivom karakteru." Ovde treba primetiti da se tužilac u svom predlogu pred ovim Pretresnim većem oslanja na predmet Jelisić, u kojem je takođe došlo do izjašnjavanja o krivici i u kojem postoji činjenična osnova o kojoj su se strane u pismenoj formi dogovorile.

Odlučujući dokazi

24. U predmetu Tužilac protiv Semanze[16] Pretresno veće zaključilo je sledeće: "ako bi se dopustilo odbrani da podnosi dokaze usmerene na pobijanje činjenica koje su formalno uzete na znanje, to bi potkopalo samu prirodu doktrine čija je suština u tome da se formalno ne dokazuje ono što je opštepoznato i u razumnoj meri neoborivo". U paragrafu 11 predloga u ovom predmetu tužilac, izgleda, sugeriše se mogućnost da sud dozvoli izvođenje daljih dokaza koji bi mogli da dovedu do pobijanja činjenica koje su formalno uzete na znanje.

Donošenje pravnih zaključaka iz činjenica koje su formalno uzete na znanje

25. U predmetu Tužilac protiv Kvočke i drugih, pojavilo se pitanje mogu li se izvlačiti pravni zaključci iz činjenica koje su formalno uzete na znanje. Tužilac je zatražio od Suda da formalno primi na znanje činjenice sadržane u 444 od 583 pragrafa presude u predmetu Tadić. Strane u predmetu Kvočka postigle su sporazum o činjenicama sadržanim u 444 paragrafa ali je odbrana osporila pravo suda da donosi pravne zaključke na osnovu tih činjenica, odnosno da su tim činjenicama van razumne sumnje dokazani zajednički elementi člana 3 i 5.
26. Pretresno veće je zaključilo da, "čak i kad bi se pravilo 94 odnosilo samo na formalno primanje na znanje činjenica i dokumentarnih dokaza, nijedna odredba Statuta ili Pravilnika ne sprečava Pretresno veće da donosi pravne zaključke zasnovane na činjenicama koje su utvrđene van razumne sumnje, pod uslovom da prethodno povede računa o pravima optuženog."
27. Treba primetiti da je drugačiji zaključak izveden u Odluci u predmetu Simić (gorepomenutoj) gde je Pretresno veće stalo na stanovište da je namera pravila 94 bila samo da obuhvati činjenice a ne pravne posledice koje iz njih proizilaze.[17]

Presuda u predmetu Jelisić

Pozadina

28. Svojim aktuelnim Predlogom, tužilac traži od Veća da formalno primi na znanje činjenice o kojima je presudilo Pretresno veće u predmetu Tužilac protiv Gorana Jelisića. Te činjenice navedene su u Aneksu A tužiočevog podneska.
29. U vezi s navedenim zahtevom, Pretresno veće mora da ima u vidu okolnosti u kojima je presuđeno o činjenicama u predmetu Jelisić.
30. U predmetu Jelisić, u pretpretresnoj fazi, između strana je postignut sporazum o činjeničnoj osnovi. Dana 29. oktobra 1998, g. Jelisić se izjasnio da je kriv po trideset i jednoj tački optužnice, uključujući kršenje zakona i običaja ratovanja i zločine protiv čovečnosti. On se izjasnio da nije kriv po tački optužnice kojom se tereti za genocid, tako da se dalji postupak pred Pretresnim većem ograničio na ovu tačku optužnice.
31. Činjenice o kojima je prethodno presuđeno i koje tužilac želi da iskoristi i u suđenju Miloševiću čine sastavni deo odeljka o istorijskoj pozadini događaja u presudi u predmetu Jelisić.[18] Iz fusnota presude jasno proizilazi da su činjenice koje su u njoj detaljno navedene zasnovane na izjavama svjedoka i opisima sadržanim u činjeničnoj osnovi za koju je odbrana izrazila svoje slaganje.[19]

Analiza

32. Amici curiae smatraju da činjenice o kojima je presuđeno iz Aneksa A nisu prikladan predmet za formalno primanje na znanje zbog sledećih razloga:

1. U skladu s precedentnim pravom MKSJ-a i MKSR-a, pravilo 94 treba tumačiti tako da obuhvata "činjenice koje nisu podložne razumnom osporavanju". Stoga je važno da Pretresno veće razmotri i karakter i izvor činjenica koje su navedene u Aneksu A.
2. Prilikom razmatranja karaktera i izvora činjenica, iz presude u predmetu Jelisić nije moguće sa sigurnošću ustanoviti da li su činjenični nalazi izvedeni na osnovu (a) saslušanja uživo svedočenja svedoka koji su bili podvrgnuti unakrsnom ispitivanju pred Pretresnim većem; (b) dogovorene činjenične osnove ili (c) hibrida između svedočenja svedoka i dogovorenih činjenica.

3. Ukoliko činjenice u Aneksu A proizilaze iz dobrovoljnih priznanja koja je učinio Jelisić, onda takve činjenice nisu prikladan predmet formalnog primanja na znanje, pošto takva priznanja ne govore ni o "opštoj aktuelnosti činjenice niti o njenom neosporivom karakteru".

4. U ovoj fazi postupka, nejasno je da li će optuženi osporiti činjenice iz Aneksa A. Međutim, iz njegovih dosadašnjih izjava pred Pretresnim većem izgleda da on neće prihvatiti te činjenice.

5. Optuženi ima pravo na pravično suđenje kako je to predviđeno članom 21(2). On takođe ima pravo da ispita ili da se u njegovo ime ispitaju svedoci koji ga terete (član 21(4)(e)). Pored toga optuženi ima opšte pravo na nezavisno utvrđivanje činjenica koje su predmet spora.

6. U svom Predlogu, tužilac sugeriše da ne postoji ništa što bi sprečavalo Veće da, inter alia, prihvati druge dokaze ukoliko smatra da oni imaju dokaznu vrednost u skladu sa pravilom 89(C). Međutim, predočavanje dokaza kao pobijanje činjenica koje su formalno primljene na znanje išlo bi u pravcu potkopavanja same prirode doktrine čiju primenu traži tužilac.

Zaključak

Od Pretresnog veća se uz dužno poštovanje traži da odbije traženo pravno sredstvo.

8. maj 2002.
Za amici curiae

Steven Kay, QC
Prof. Michail Wladimiroff

[2] Archbold Criminal Pleading, Evidence and Practice 2002, par. 10.71, str. 1219.

[3] FRE 201 (vidi Evidence - State and Federal Rules by Rothstein, Reader and Crump).

[4] (Bennet (1971) 4 CCC (2nd) 55.

[5] Het Nederlandse Strafprocresrecht, Corstens, str. 598.

[6] Član 69 (6).

[7] Transkript sa pretresa, 7. septembar 1995, str. 107-110 (preneseno u prvom izdanju knjige Johna Jonesa pod naslovom "The Practice of The International Criminal Tribunals for the Former Yugoslavia and Rwanda (str. 310).

[8] Odluka o pretpretresnom podnesku optužbe kojom se traži da Pretresno veće formalno primi na znanje međunarodni karakter sukoba u Bosni i Hercegovini od 25. marta 1999.

[9] Odluka po predlozima Josipovića, Z. Kupreškića i V. Kupreškića da se prihvate dodatni dokazi u skladu s pravilom 115 i o formalnom primanju na znanje činjenica o kojima je već presuđeno u skladu s pravilom 94 (B). Odluka od 8. maja 2001.

[10] 2. septembar 1998, paragrafi 129, 157, 165, 627.

[11] Izveštaji su formalno primljeni na znanje i korišteni su u opštim zaključcima Veća o činjeničnim navodima sadržanim u paragrafima 5-11 optužnice.

[12] Odluka po zahtevu tužioca za formalno primanje na znanje i prezumpciju činjenica u skladu s pravilima 94 i 54. Odluka od 3. novembra 2000.

[13] Pobrojane radnje koje su formalno uzete na znanje: "Širom Ruande došlo je do rasprostranjenih i sistematskih napada na civilno stanovništvo zasnovanih na etničkoj identifikaciji. Tokom napada, neki državljani Ruande ubili su ili naneli teške telesne ili psihičke povrede ljudima za koje se smatralo da pripadaju plemenu Tutsi. Zbog ovih napada ubijen je veliki broj pripadnika etničke grupe Tutsi." Napomenimo i to da da je u svojoj Odluci po podnesku odbrane u vezi s nadležnošću, Pretresno veće u predmetu Tužilac protiv Kanyabashija formalno primilo na znanje "činjenicu da je sukob u Ruandi doveo do masovnog talasa izbeglica, od kojih su mnogi bili naoružani, u susedne zemlje, što je samo po sebi dovelo do značajnog rizika od ozbiljne destabilizacije lokalnih zemalja domaćina u kojima su izbeglice smeštene."

[14] Vidi predmete MKSR-a: Musema; Kambanda; Serushago; Ruggiu i predmete MKSJ-a: Jelisić.

[15] Odluka po predlogu tužioca za primanje na znanje i prezumpciju činjenica u skladu sa pravilima 94 i 54. Odluka od 3. novembra 2000.

[16] Ibid.

[17] Vidi takođe, u predmetu Tužilac protiv Semanze, Odluku po zahtevu tužioca za formalno primanje na znanje i prezumpciju činjenica u skladu sa pravilima 94 i 54, od 3. novembra 2000. U toj odluci, Pretresno veće je stalo na stanovište da, "u interesu zaštite prava optuženog, Veće nalazi da ono na osnovu pravila 94 ne može formalno primiti na znanje zaključke koje treba izvući iz činjenica formalno primljenih na znanje koje su navedene u Dodatku A".

[18] 14. decembar 1999.

[19]