MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU

Predmet br. IT-02-54-T

PRED PRETRESNIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Patrick Robinson, predsedavajući
sudija O-Gon Kwon
sudija Iain Bonomy

Sekretar: g. Hans Holthuis

Datum: 8. jul 2004.

TUŽILAC
protiv
SLOBODANA MILOŠEVIĆA

KONTEKST I NAPOMENE

1. U svom "Nalogu po zahtevu amicus curiae za razdvajanje i produženje rokova za dostavljanje pismenih podnesaka" od 5. novembra 2003. Pretresno veće je odobrilo zahtev ovog amicus da pismene podneske za deo predmeta koji se odnosi na Hrvatsku i za deo predmeta koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu dostavi odvojeno, te da prvo dostavi podnesak za deo predmeta koji se odnosi na Hrvatsku.^[1] Veće je amicus naložilo da prvi od ta dva pismena podneska dostavi do 11. februara 2004, a drugi do 25. februara 2004. Amicus je svoj pismeni podnesak o pitanju samoodbrane pokrenutom u delu predmeta koji se odnosi na Hrvatsku dostavio 11. februara 2004^[2], a o pitanju samoodbrane pokrenutom u delu predmeta koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu 1. marta 2004.^[3]

2. Amicus je objasnio da je bilo neophodno ograničiti se na razmatranje dokaznog materijala izvedenog zaključno sa 31. oktobrom 2003, kako bi se pismeni podnesci o pitanju samoodbrane u delu predmeta koji se odnosi na Hrvatsku i u delu predmeta koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu mogli dostaviti do roka u februaru 2004. koji je odredilo Veće. Amicus je predvideo da će biti potrebno da se dokazni materijal izveden u postupku nakon 31. oktobra 2003. razmotri po završetku izvođenja dokaza optužbe.^[4] Shodno tome, ovaj pismeni podnesak se odnosi na dokazni materijal koji je izveden u postupku od 1. novembra 2003. do 25. februara 2004.

3. U nalogu koji je 23. jula 2003. izdalo ovom amicus, Veće je objasnilo šta kasniji pismeni podnesci u vezi s pitanjem samoodbrane treba da obuhvate, naloživši da ih se pripremi "na istoj osnovi kao i podneske ... u vezi sa Kosovom".^[5] U prvobitnom nalogu za pripremu pismenog podneska u vezi s pitanjem samoodbrane u delu predmeta koji se odnosi na Kosovo, koji je Veće izdalo 11. decembra 2002, traži se da: "s obzirom na stadijum u kojem se nalazi suđenje, ne treba izvlačiti zaključak o tome da li izvedeni dokazi imaju dokaznu vrednost za odbranu koju u svoje ime vodi optuženi."^[6]

4. Amicus ima u vidu da optuženi tek treba da izvede svoje dokaze u postupku. Ovi argumenti tiču se jedino predloženih dokaznih predmeta optužbe koje je Veće uvrstilo u spis, kao i transkripata iz dela suđenja u kojem su izvođeni dokazi optužbe nakon 31. oktobra 2003. Transkripti suđenja, naravno, obuhvataju unakrsno ispitivanje svedoka optužbe koje su vodili optuženi i amici curiae, a ponekad i članovi Veća. Unakrsno ispitivanje svedoka optužbe od strane optuženog često govori o tome kako optuženi vidi određene događaje i takve indikacije su više puta od suštinskog značaja za moguću relevantnost samoodbrane za optuženog. Amicus se trudio da ne odmerava relativnu dokaznu vrednost nijednog dokaza koji je izvela optužba i da ne donosi definitivne sudove o primenljivosti ili neprimenljivosti argumenata o samoodbrani. Namera amicus je da ovim podneskom upotpuni ranije pismene podneske i da Veću pomogne tako što će jednostavno navesti koji su to aspekti završne faze izvođenja dokaza optužbe u kojima bi se moglo javiti pitanje samoodbrane.

5. U paragrafima 93-94 pismenog podneska od 14. jula 2003. koji se odnosi na delove (b) i (c) naloga koji je Veće izdalo amicus 11. decembra 2002^[7], amicus je ukratko izložio gledište da samoodbrana kao oslobađajuća odbrana nije direktno na raspolaganju optuženom u ovom predmetu. U skladu sa argumentima iz tog pismenog podneska, argumenti u ovom podnesku zasnovani su na pretpostavci da samoodbrana nije direktno primenljiva kao oslobađajuća odbrana.

6. Ima i drugih pitanja koja se u ovom podnesku ne analiziraju. Optuženi je, na primer, tvrdio da su neki navodi o nedelima srpskih snaga izmišljeni i da predstavljaju neistinite tvrdnje protiv njega lično i protiv srpskog naroda u celini. Optuženi je takođe tvrdio da su neka nedela zapravo počinile snage drugih naroda, a ne srpske snage. Za argumente o samoodbrani, takve tvrdnje su irelevantne. Pitanje primenljivosti ili neprimenljivosti samoodbrane postaje relevantno jedino u slučaju kada se optuženi na samoodbranu poziva da bi opravdao neku inače protivpravnu radnju. Tvrdnja da se određena dela kojima se optuženi tereti uopšte nisu dogodila ili da su neka od tih dela počinile druge strane, a da su ona pogrešno pripisana snagama pod kontrolom optuženog, pokreću pitanja koja su potencijalno veoma značajna za odbranu optuženog, pa amicus nema nameru da ovde takve tvrdnje odbaci. Međutim, činjenica je da to nisu pitanja koja se tiču samoodbrane i ona, stoga, ne spadaju u okvire ovih argumenata.

OPŠTI PRISTUP OVIH ARGUMENATA

7. U paragrafima 95-96 pismenog podneska koji je amicus dostavio 14. jula 2003.^[8] pomenute su dve različite situacije u kojima samoodbrana može imati posredan značaj za optuženog u ovom predmetu. Ti paragrafi se konkretno bave delom predmeta koji se odnosi na Kosovo. Međutim, te dve različite situacije u kojima samoodbrana može imati posredan značaj za optuženog primenljive su na sva tri dela predmeta – Kosovo, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.

8. Kriterijum koji se primenjuje u prvoj od te dve situacije jeste u kojoj su meri osobe – pripadnici srpske vojske, paravojske ili policije – za koje se tvrdi da su počinile krivična dela u stvarnoj nadležnosti Međunarodnog suda, postupale u skladu sa standardom za samoodbranu iz člana 31 (1) (c) Rimskog statuta (kao primenljivoj formulaciji međunarodnog običajnog prava). U svim okolnostima koje se u vezi s tim kriterijumom navode, te osobe bi osnovu samoodbrane po međunarodnom pravu bile oslobođene odgovornosti za krivična dela. Gospodin Milošević ne može snositi krivičnu odgovornost za radnje kojima se tereti neko drugi, a koje nisu predstavljale krivična dela, pošto su počinjene u samoodbrani.

9. Kriterijum u drugoj od te dve situacije jeste u kojoj meri je optuženi verovao u nužnost vojne intervencije radi odbrane od nelegalne vojne sile. U delu predmeta koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu, relevantna međunarodna pravna načela vezana za vrstu sile koja može opravdati vojni odgovor srpskih snaga donekle se razlikuju od načela koja se pojavljuju u delovima predmeta koji se odnose na Kosovo i Hrvatsku. Kao srpska autonomna pokrajina, Kosovo je tokom celog perioda na koji se odnosi optužnica bilo u sastavu suverene teritorije Srbije. U skladu sa međunarodnim pravom, država ima neosporno pravo upotrebe vojne sile unutar svoje suverene teritorije radi gušenja oružanog ustanka i time očuvanja svog teritorijalnog integriteta. U delu predmeta koji se odnosi na Hrvatsku, optuženi je pak svoje argumente o pravu na vojnu intervenciju na teritoriji Hrvatske zasnovao na dve odvojene i različite osnove. Optuženi je tvrdio da je JNA, do proglašenja hrvatske nezavisnosti i raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ), imala ustavnu obavezu odbrane teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka SFRJ. Nakon otcepljenja Slovenije i Hrvatske od SFRJ, koje je dovelo do raspada bivše federacije, Beograd se usredsredio na odbranu Srba u Hrvatskoj.^[9]

10. Period oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini na koji se odnosi optužnica^[10] započinje 1. martom 1992. godine - kada se SFRJ već raspala. U skladu s tim, optuženi u dosadašnjem delu suđenja nije tvrdio da je Beograd imao pravo upotrebe vojne sile u Bosni i Hercegovini radi odbrane teritorijalnog integriteta SFRJ. On se, umesto toga, usredsredio na opasnost koja je pretila srpskom stanovništvu u Bosni i Hercegovini.

11. Gospodin Milošević se iscrpno bavio pitanjem agresije na Srbe u Bosni i Hercegovini i pitanjem njihovog progona od strane bosanskih Muslimana kako bi objasnio i opravdao nastojanja Beograda da odbrani živote i imovinu svojih sunarodnika. U svom pismenom podnesku o pitanju samoodbrane pokrenutom u delu predmeta koji se odnosi na Hrvatsku, amicus se ukratko dotaknuo pitanja prava Beograda na vojnu intervenciju radi odbrane Srba u Hrvatskoj prema međunarodnom pravu, a argumentacija koja je tamo izneta relevantna je i ovde.^[11] U tom podnesku se tvrdi da je međunarodno pravo davno priznalo pravo država na upotrebu sile radi odbrane svojih državljana na stranoj teritoriji, u situaciji gde ta strana država ne želi ili ne može da zaštiti živote i imovinu tih stranih državljana. U ovom predmetu situacija nije bila identična i, u periodu na koji se odnosi optužnica protiv gospodina Miloševića, pitanje državljanstva srpskih stanovnika Bosne i Hercegovine još nije bilo rešeno. Međutim, sve da su Srbi u Bosni i Hercegovini i bili bosanski državljani (u kom slučaju se intervencija u Bosni i Hercegovini ne bi mogla pravdati izbavljanjem vlastitih državljana koji su se zatekli u Bosni) može se tvrditi da, ako ništa drugo, međunarodno pravo priznaje pravo država na vojnu intervenciju na teritoriji drugih država iz humanitarnih razloga - radi zaštite onih koji su izloženi teškim kršenjima ljudskih prava.

12. U ovom predmetu nije konačno ni bitno da se tačno utvrdi pravna osnova za opravdanost bilo kakve intervencije. Razlog tome je taj što se gospodin Milošević ne tereti za krivično delo agresije ili za zločine protiv mira, gde bi, u oba slučaja, ponuđeno opravdanje za vojnu intervenciju bilo od suštinskog značaja da se utvrdi da li je, na osnovu odredaba međunarodnog prava, ta vojna intervencija opravdana ili ne.^[12] Ovde se pitanje posredne relevantnosti samoodbrane može pokrenuti na osnovu stanja svesti optuženog u vezi sa vrstom opasnosti koja je pretila životima i imovini Srba u Bosni i Hercegovini, te vrstom i obimom vojne intervencije za koju se tvrdi da je preduzeta radi odbrane te nacionalne manjine nad kojom je vršen progon.

13. Nikakvo uverenje optuženog da bosanskim Srbima preti opasnost i da im je očajnički potrebna vojna pomoć da se odbrane ne može da opravda činjenje zločina kojima se krše bilo međunarodno humanitarno pravo bilo norme međunarodnih ljudskih prava. Pitanje srazmernosti sile biće od suštinskog značaja za svako ocenjivanje tvrdnje da su zločini počinjeni u Bosni i Hercegovini za koje se terete snage srpskih vlasti počinjeni jedino u odbrani bosanskih Srba.

14. Prilikom analize ove dve situacije upućivaćemo na dokazni materijal koji je ponuđen u vezi s delom ovog predmeta koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu. U delu suđenja od 1. novembra 2003. do 25. februara 2004. bilo je veoma malo svedoka koji su svedočili o događajima na Kosovu ili u Hrvatskoj – većina svedoka koje je optužba pozvala u tom periodu svedočila je o događajima u vezi s delom predmeta koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu. Po mišljenju amicus, oni malobrojni svedoci koji su svedočili o događajima na Kosovu ili u Hrvatskoj nisu izneli ništa novo u vezi s pitanjima samoodbrane koja su ranije razmatrana u pismenim podnescima koji se odnose na ta dva dela predmeta. Za potrebe ove analize, usredredićemo se na drugu od dve goreopisane situacije - meru u kojoj je učešće optuženog u bilo kojem od zločina za koje se tereti bilo motivisano legitimnom odbranom bosanskih Srba od nezakonite bosanske vojne sile usmerene protiv njih.

UPOTREBA VOJNE SILE U ODBRANU BOSANSKIH SRBA

15. U pismenom podnesku od 1. marta 2004.^[13] objašnjeno je da je gospodin Milošević izneo tvrdnju da su bosanski Srbi samo pokušavali da se odbrane od uspostavljanja islamske republike na celokupnoj teritoriji Bosne i Hercegovine, iz koje bi, kako je Alija Izetbegović navodno izjavio, bile isključene sve druge nacionalne grupe.^[14] U delu suđenja nakon 31. oktobra 2003. gospodin Milošević je izneo tvrdnje da je bosanskim Srbima pretila opasnost od bosanskih Muslimana, koje su u skladu sa njegovim tvrdnjama iznetim u ranijem delu suđenja. Na primer, tokom unakrsnog ispitivanja svedoka B-1531, gospodin Milošević je izneo tvrdnju da je ekstremistička muslimanska Stranka demokratske akcije (SDA) imala uporište u Foči. U avgustu 1990. u Foči (gradu od nešto više od 40.000 stanovnika) okupilo se više od 100.000 ljudi na mitingu koji je organizovala SDA kako bi izrazili podršku ideji o prevlasti i ekskluzivitetu Muslimana na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine.^[15] Tokom unakrsnog ispitivanja u vezi s ovim događajem, optuženi je aludirao na to da je takva snažna potvrda težnje za isključivom muslimanskom prevlašću na celoj fizičkoj teritoriji Bosne i Hercegovine izazvala kod bosanskih Srba osećaj ugroženosti i nesigurnosti.

16. Tokom unakrsnog ispitivanja svedoka B-1021 iz Ključa, optuženi je izneo tvrdnju da se SDA spremala za rat nekoliko meseci pre izbijanja sukoba u Bosni i Hercegovini, te da su muslimanske jedinice formirale krizne štabove sa jasnom komandnom strukturom i nacrtima ratnih planova u raznim opštinama.^[16] Gospodin Milošević je takođe tvrdio da su u Bosnu bili doputovali pripadnici mudžahedinskih jedinica i drugih terorističkih grupa da se bore zajedno sa svojom muslimanskom braćom iz Bosne i da su te jedinice izazivale među Srbima strah, jer su bile na glasu po zločinačkom postupanju u ratu.^[17]

17. Tokom unakrsnog ispitivanja svedoka B-1619 iz Žepe, gospodin Milošević je izneo tvrdnju da su u junu 1992. snage bosanskih Muslimana izvele usklađene napade na više srpskih sela u opštini Rogatica - Agoroviće, Simiće, Presiriće, Koziće, Pijesko, Borac i Vraselicu. Optuženi je naveo da su u tim napadima ubijeni mnogi srpski seljani, te da je njihova imovina opljačkana a njihova sela spaljena. Izneti su i navodi o razbijanju i uništavanju nadgrobnih spomenika, te o skrnavljenju groblja.^[18]

18. Gospodin Milošević nije pritom samo ponavljao svoje tvrdnje o neprijateljstvu Muslimana prema Srbima, već su one potvrđene i iskazima svedoka optužbe. Neke od tvrdnji koje je optuženi izneo potvrdilo je i više svedoka koji su svedočili na suđenju nakon 31. oktobra 2003. Na primer, sudija Robinson je zatražio od generala Philllippa Morillona da pojasni šta je, po njegovom tumačenju, motivisalo lokalne Srbe da izvrše pokolj nad bosanskim Muslimanima iz Srebrenice (naročito u Bratuncu). Svedok je izneo nedvosmislenu tvrdnju da su, po njegovom mišljenju, ti zločini počinjeni u znak odmazde zbog pokolja Srba koji je 1993. izvršio vođa bosanskih Muslimana Naser Orić.^[19]

19. Dalje, bivši zamenik komandanta Holandskog bataljona u Srebrenici potpukovnik Robert Franken je potvrdio da je čuo za plan armije bosanskih Muslimana da se enklava Goražde, Žepa i Srebrenica povežu i pripoje široj regiji Sarajevo-Tuzla pod kontrolom Muslimana.^[20] Major kanadske vojske i viši vojni posmatrač UN u Sarajevu svedok Francis Thomas potvrdio je da su u nekoliko sela u okolini Han Pijeska snage bosanskih Muslimana sravnile sa zemljom sve srpske kuće. Major Thomas je takođe naveo da je muslimanska strana odbila da prihvati prekid vatre na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine, što, prema optuženom, potvrđuje da su bosanski Muslimani odbacivali mirno rešenje sukoba sa Srbima.^[21]

20. Tokom unakrsnog ispitivanja svedoka B-1804 od strane optuženog, taj svedok je potvrdio da su jedinice bosanskih Muslimana napale jedinice JNA prilikom njihovog povlačenja iz kasarne "Husinska buna" u Tuzli, uprkos dogovoru da će se povlačenje izvršiti mirno. U tom konkretnom incidentu, poginulo je čak 160 vojnika JNA, a još 200 je ranjeno.^[22] Svedok B-1804 je takođe govorio o tome kako je, paralelno sa opštim porastom napetosti u Bosni i Hercegovini, rasla svest bosanskih Srba o neprijateljstvu prema njima. Svedok B-1804 je opisao blokadu Zvornika od strane Muslimana i evakuisanje Srba iz tog grada. Gospodin Milošević je postavljao svedoku pitanja o muslimanskim napadima na srpske kuće i imovinu u Zvorniku i njegovoj okolini. Svedok je potvrdio da su na barikadama bili pripadnici muslimanskih snaga, kao i da su, tokom višednevnih borbi u Kula Gradu, muslimanske snage dejstvovale iz tog sela po području Zvornika te, preko Drine, po teritoriji Srbije. Svedok je takođe potvrdio da su snage JNA uzvratile vatru iz Srbije tek pošto je na njih izvršen napad sa bosanske strane reke.^[23]

21. Svedok B-1805 je potvrdio navod da su, posle dužeg perioda nacionalne napetosti, pripadnici paravojnih jedinica bosanskih Muslimana u proleće 1992. izvršili napad na Prijedor. On je takođe potvrdio da je u gradu bilo opšte poznato da SDA ima planove za likvidaciju građana srpske nacionalnosti i da je vođa bosanskih Srba Milomir Stakić te tvrdnje često pominjao.^[24] Svedok B-1619 je takođe potvrdio da su snage bosanskih Muslimana iz zasede napale jednu jedinicu JNA koja se kretala u pravcu Žepe. U tom napadu je poginulo 45 vojnika JNA.^[25]

22. Iz ove analize se vidi da je tvrdnja optuženog da je vojna intervencija radi odbrane života i imovine bosanskih Srba bila opravdana tokom izvođenja dokaza optužbe dobila određenu potvrdu. Međutim, iste one primedbe koje su iznete u pismenom podnesku amicus od 1. marta 2004. relevantne su i ovde. Treba imati u vidu da optužnica uopšte ne pominje pitanje motivacije za vojne operacije u Bosni i Hercegovini. Optužba, dakle, ni posredno ni neposredno ne poriče da su postojale okolnosti koje su mogle navesti optuženog da poveruje da je angažovanje vojne sile bilo kako neophodno, tako i opravdano. Gospodin Milošević se ne tereti za zločine koji su bili posledica angažovanja srpskih snaga radi zaštite života i imovine Srba u Bosni i Hercegovini. Optužnica je, umesto toga, usredsređena isključivo na vrstu i razmere angažovane vojne sile, te na identitet žrtava koje su bile cilj srpskih vojnih operacija.

23. U većini pojedinačnih tačaka optužnice za deo predmeta koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu navodi se da je postojala koordinirana i hotmična kampanja čišćenja delova teritorije Bosne i Hercegovine, naseljenih većinskim srpskim stanovništvom, od nesrba. Jedini izuzetak odnosi se na opsadu Sarajeva (tačke 23 - 29). Gospodin Milošević je optužen po posebnim tačkama za učešće u genocidu, kao i zločinima protiv čovečnosti i/ili ratnim zločinima progona, istrebljenja, ubistva, hotimičnog lišavanja života, protivpravnog zatočenja, zatvaranja, mučenja, hotimičnog nanošenja velikih patnji, deportacije, bezobzirnog razaranja, pljačke javne i privatne imovine, te za druga nehumana dela. Svaka ta konkretna tačka odnosi se na navodna dela počinjena u dugom nizu navedenih gradova i sela širom Bosne i Hercegovine. Suština većine tih konkretnih tačaka jeste to da su srpske vojne i paravojne snage preuzimale kontrolu nad tim gradovima, a potom primenjivale širok raspon metoda da bi ih "očistile" od nesrba i obezbedile da rezultati takvog "čišćenja" budu trajni: ubistva, prisilno uklanjanje, uključujući deportacije i/ili zatočenje, progon i diskriminaciju smišljene sa ciljem da se nesrpsko stanovništvo podstakne na beg ili istera sa srpskih područja, uništavanje domova i druge imovine ili nasilna plenidba i prisvajanje imovine nesrba, itd. Te navodne mere bile su usmerene protiv civila, a ne protiv naoružanih protivničkih boraca.

24. Priroda dela koja su obuhvaćena tim konkretnim optužbama je prima faciae nespojiva sa argumentima o samoodbrani – da je tako nadmoćna vojna sila predstavljala nužni minimum za odbranu onih čiji su životi bili u opasnosti. Gospodin Milošević u ovom predmetu tvrdi da su Srbi u Bosni i Hercegovini imali pravo na upotrebu vojne sile za svoju odbranu i da im je ta sila bila očajnički potrebna. Međutim, gospodin Milošević ne ide tako daleko da tvrdi da su navodni zločini u Bosni i Hercegovini bili počinjeni legitimno, radi odbrane tamošnjih srpskih zajednica.

25. U paragrafu 6 gore, pomenuti su odgovori optuženog na konkretne navode u optužnici, koji predstavljaju alternativna objašnjenja argumentaciji o samoodbrani. Po mišljenju amicus, nijedno takvo alternativno objašnjenje koje je gospodin Milošević izneo u delu suđenja na koji se ovi argumenti odnose, nije primenljivo na pitanja pokrenuta u paragrafima 32 i 33 pismenog podneska od 1. marta 2004.

SRPSKE SNAGE DELUJU U LEGITIMNOJ SAMOODBRANI

26. U paragrafu 95 podneska amicus od 14. jula 2003.^[26] sažeto je opisana mogućnost posredne relevantnosti samoodbrane za optuženog, i to na osnovu činjenice da je samoodbrana potencijalno relevantna za fizičke izvršioce zločina za koje se tereti u optužnici. Zadati kriterijum za samoodbranu, predviđen članom 31 (1) (c) Rimskog statuta, koji je Pretresno veće u Presudi u predmetu Kordić^[27] usvojilo kao merodavni izraz međunarodnog običajnog prava, izričito odbacuje pojam putativne samoodbrane:

    Činjenica da je osoba u času izvršenja dela nastupala u odbrambenoj operaciji oružanih snaga, sama po sebi ne predstavlja osnovu isključenja krivične odgovornosti prema ovom potparagrafu.

Optuženi, dakle, radnje pojedinačnih srpskih vojnika i policajaca u konkretnim incidentima ne može braniti samo uopštenom tvrdnjom da su oni tada učestvovali u legitimnoj odbrani Srba od muslimanske i hrvatske agresije. Neprimerenost tako uopštene tvrdnje detaljno je razmotrena u paragrafima 17-19 podneska amicus od 14. jula 2003.^[28]

27. Po mišljenju amicus, tvrdnje gospodina Miloševića da su srpske snage odgovarale na vojnu agresiju bosanskih Muslimana, iznete u delu suđenja na koji se ovi argumenti odnose, nisu primenljive na pitanja pokrenuta u paragrafima 35-37 pismenog podneska od 1. marta 2004.

ZAKLJUČNE OPSERVACIJE

28. Da bi pitanje samoodbrane bilo relevantno za pojedinačne vojnike JNA, pripadnike srpske policije i/ili paravojnih grupa, kao i posredno relevantno za optuženog po bilo kojem od dva osnova krivične odgovornosti koje navodi optužba, biće potrebno izvesti dokaze koji pokazuju da su fizički izvršioci zločina lično bili izloženi istinskoj i neposrednoj opasnosti, te da su dotičnim, inače protivpravnim, radnjama pribegli da bi odbranili sebe i osobe u svojoj nadležnosti. Amicus je već pomenuo da se svaki argument takve vrste čini malo verovatnim, pogotovo kada se ima u vidu priroda pojedinačnih navoda, a naročito priroda argumenata koje je optuženi već izneo u vezi s mnogim navodima protiv njega. Međutim, s obzirom na fazu u kojoj se suđenje nalazi, amicus ne može da isključi mogućnost da optuženi izvede dokaze u prilog samoodbrane u vezi s navodnim fizičkim izvršiocima krivičnih dela navedenih u optužnici.
    

29. Činjenica da pojedinačni vojnici ili policajci u nekoj od konkretnih situacija navedenih u optužnici možda nisu postupali u samoodbrani ne znači automatski da pitanje samoodbrane nije relevantno za optuženog. Dve različite situacije u kojima samoodbrana može biti posredno relevantna za optuženog međusobno su nezavisne. Sada je na optuženom da izvede dokaze u svoju odbranu – uključujući i dokaze o svojim saznanjima o događajima, te dokaze u vezi s pitanjem srazmernosti.

/potpis na originalu/
profesor Timothy L. H. McCormack,
Melburn
8. jul 2004.

^[1] Tužilac protiv Slobodana Miloševića, "Nalog po zahtevu amicus curiae za razdvajanje i produženje rokova za dostavljanje pismenih podnesaka", predmet br. IT-02-54-T, 5. novembar 2003.

^[2] Tužilac protiv Slobodana Miloševića, "Argumenti amicus curiae o pitanju samoodbrane pokrenutom u delu predmeta koji se odnosi na Hrvatsku, zatraženi nalogom koji je Veće izdalo amicus 23. jula 2003", predmet br. IT-02-54-T, 11. februar 2004.

^[3] Tužilac protiv Slobodana Miloševića, "Argumenti amicus curiae o pitanju samoodbrane pokrenutom u delu predmeta koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu, zatraženi nalogom koji je Veće izdalo amicus 23. jula 2003", predmet br. IT-02-54-T, 1. mart 2004.

^[4] Vidi paragraf 9, koji je zajednički pismenim podnescima o pitanju samoodbrane u delu predmeta koji se odnosi na Hrvatsku (gore, fusnota 2) i u delu predmeta koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu (gore, fusnota 3).

^[5] Tužilac protiv Slobodana Miloševića, "Nalog da amicus pripremi pismene podneske", predmet br. IT-02-54-T, 23. jul 2004.

^[6] Tužilac protiv Slobodana Miloševića, "Nalog jednom amicusu da pripremi pismene podneske", predmet br. IT-02-54-T, 11. decembar 2002.

^[7] Tužilac protiv Slobodana Miloševića, "Argumenti amicus curae o pravu o samoodbrani u skladu sa delovima (b) i (c) naloga koji je Veće izdalo amicus 11. decembra 2002", predmet br. IT-02-54-T, 14. jul 2003.

^[8] Vidi gore, fusnota 7.

^[9] Vidi gore, fusnota 7, paragrafi 16-44, za detaljnu analizu te dve različite osnove za srpsku vojnu intervenciju u Hrvatskoj.

^[10] Tužilac protiv Miloševića, Izmenjena optužnica - Bosna i Hercegovina, predmet br. IT-02-54-T (22. novembar 2002).

^[11] Vidi gore, fusnota 2, paragrafi 35 i 36.

^[12] Ograničenja nadležnosti ratione materiae Međunarodnog suda detaljno se razmatraju u pismenom podnesku koji je amicus dostavio 14. jula 2003, fusnota 7 gore.

^[13] Vidi gore, fusnota 3, paragrafi 18-20.

^[14] Vidi transkript od 26. septembra 2002, strane 10254 i 10255.

^[15] Vidi transkript od 4. novembra 2003, strane 28583-28587.

^[16] Vidi transkript od 3. decembra 2003, strana 29974, red 17 – strana 29975, red 23.

^[17] Vidi unakrsno ispitivanje svedoka Nenada Zafirovića, transkript od 13. januara 2004, strana 30748, red 20 – strana 30750, red 15.

^[18] Vidi transkript od 17. decembra 2003, strana 30604, red 23 - strana 30605, red 10.

^[19] Vidi transkript od 12. februara 2004, strana 31975, redovi 6-25.

^[20] Transkript od 13. novembra 2003, strana 29019, red 2 – strana 29010, red 10.

^[21] Vidi transkript od 12. novembra 2003, strana 28885, red 10 – strana 29996, red 11 i strana 28887, red 19 – strana 28888, red 4.

^[22] Vidi transkript od 12. februara 2004, strana 31854, red 20 – strana 31855, red 16.

^[23] Vidi transkript od 11. februara 2004, strane 31859 - 31863.

^[24] Vidi transkript od 13. januara 2004, redovi 2 - 22.

^[25] Vidi transkript od 17. decembra 2003, strana 30603, redovi 7 – 18.

^[26] Vidi gore, fusnota 7.

^[27] Tužilac protiv Kordića i Čerkeza (Presuda), predmet br. IT-95-14/2-T, (26. februar 2001), (u daljem tekstu: Presuda u predmetu Kordić), par. 450.

^[28] Vidi gore, fusnota 7.