TUŽILAC MEĐUNARODNOG SUDA
PROTIV
SLOBODANA MILOŠEVIĆA
MILANA MILUTINOVIĆA
NIKOLE ŠAINOVIĆA
DRAGOLJUBA OJDANIĆA
VLAJKA STOJILJKOVIĆA

IZMENJENA OPTUŽNICA

Tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 18 Statuta Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (dalje u tekstu: Statut Međunarodnog suda), optužuje:

za ZLOČINE PROTIV ČOVEČNOSTI i KRŠENJA ZAKONA I OBIČAJA RATOVANJA, kako sledi:

OPTUŽENI

1. Slobodan MILOŠEVIĆ rođen je 20. avgusta 1941. godine u Požarevcu u današnjoj Republici Srbiji (dalje u tekstu: Srbija). Godine 1964. diplomirao je pravo na Univerzitetu u Beogradu i započeo karijeru kao privredni rukovodilac i bankar. Slobodan MILOŠEVIĆ je do 1978. godine bio zamenik direktora, a zatim generalni direktor preduzeća Tehnogas, velikog preduzeća za proizvodnju gasa. Zatim je postao predsednik Beogradske banke (Beobanke), jedne od najvećih banaka u bivšoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (dalje u tekstu: SFRJ), i na tom radnom mestu je ostao do 1983. godine.

2. Svoju političku karijeru Slobodan MILOŠEVIĆ je započeo 1983. godine. Postao je predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda 1984. godine. Za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije izabran je 1986, i ponovo 1988. godine. Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije ujedinili su se 16. jula 1990; nova stranka je nazvana Socijalistička partija Srbije (SPS), a za njenog predsednika izabran je Slobodan MILOŠEVIĆ. I na dan podizanja ove optužnice na funkciji je predsednika SPS-a.

3. Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za predsednika Predsedništva Srbije 8. maja 1989. godine, i ponovo 5. decembra iste godine. Posle usvajanja novog Ustava Srbije 28. septembra 1990. godine, na višestranačkim izborima održanim 9. i 26. decembra 1990. godine, Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran na novo-ustanovljenu funkciju predsednika Srbije; ponovo je izabran 20. decembra 1992. godine.

4. Po isteku dva mandata na funkciji predsednika Srbije, Slobodan MILOŠEVIĆ je 15. jula 1997. izabran za predsednika Savezne Republike Jugoslavije (dalje u tekstu: SRJ), a zvanično je stupio na dužnost 23. jula 1997. godine. Posle poraza na predsedničkim izborima održanim u septembru 2000. godine, Slobodan MILOŠEVIĆ je 6. oktobra 2000. godine prestao da obavlja ovu funkciju. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, Slobodan MILOŠEVIĆ je bio na položaju predsednika SRJ.

5. Milan MILUTINOVIĆ rođen je 19. decembra 1942. godine u Beogradu u današnjoj Srbiji. Milan MILUTINOVIĆ je diplomirao pravo na Beogradskom univerzitetu.

6. Tokom čitave svoje političke karijere, Milan MILUTINOVIĆ je obavljao brojne visoke državne funkcije u Srbiji i SRJ. Milan MILUTINOVIĆ je bio poslanik u Društveno-političkom veću i član Odbora za spoljnopolitičke odnose Savezne skupštine; bio je sekretar za obrazovanje i nauku Srbije, član Izvršnog veća Skupštine Srbije i direktor Srpske narodne biblioteke. Milan MILUTINOVIĆ takođe je bio ambasador u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove i ambasador SRJ u Grčkoj. Na dužnost ministra spoljnih poslova SRJ postavljen je 15. avgusta 1995. godine. Milan MILUTINOVIĆ je član SPS-a.

7. Milan MILUTINOVIĆ je izabran za predsednika Srbije 21. decembra 1997. godine. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, Milan MILUTINOVIĆ je bio na položaju predsednika Srbije.

8. Nikola ŠAINOVIĆ rođen je 7. decembra 1948. godine u Boru, Srbija. Diplomirao je na Ljubljanskom univerzitetu 1977. godine i ima titulu magistra hemije. Političku karijeru je započeo u opštini Bor, gde je na dužnosti predsednika Skupštine opštine Bor bio od 1978. do 1982. godine.

9. Tokom čitave svoje političke karijere, Nikola ŠAINOVIĆ je bio aktivni član Saveza komunista, odnosno Socijalističke partije Srbije (SPS). Bio je na funkciji predsednika Opštinskog komiteta Saveza komunista Bora. Za člana Glavnog odbora SPS-a i njegovog Izvršnog odbora Nikola ŠAINOVIĆ je izabran 28. novembra 1995. godine. Imenovan je i za predsednika Odbora za pripremu Trećeg redovnog kongresa SPS-a (održanog u Beogradu 2-3. marta 1996. godine). Dana 2. marta 1996. godine Nikola ŠAINOVIĆ je izabran za jednog od nekoliko potpredsednika SPS-a. Na tom položaju nalazio se do 24. aprila 1997. godine.

10. Nikola ŠAINOVIĆ je obavljao više funkcija u vladi Srbije i SRJ. Godine 1989. bio je član Izvršnog veća Skupštine Srbije i sekretar za industriju, energetiku i tehnologiju Srbije 1989. godine. Za ministra za rudarstvo i energetiku Srbije postavljen je 11. februara 1991. i ponovo 23. decembra 1991. godine. Dana 23. decembra 1991. godine imenovan je i na funkciju potpredsednika Vlade Srbije. Nikola ŠAINOVIĆ postavljen je za ministra privrede SRJ 14. jula 1992. i ponovo 11. septembra 1992. godine. Na tu funkciju dao je ostavku 29. novembra 1992. godine. Dana 10. februara 1993. godine Nikola ŠAINOVIĆ je izabran za predsednika Vlade Srbije.

11. Dana 22. februara 1994. godine Nikola ŠAINOVIĆ je postavljen za potpredsednika Vlade SRJ. Ponovo je postavljen na ovu dužnost u tri naredne vlade: 12. juna 1996, 20. marta 1997. i 20. maja 1998. godine. Slobodan MILOŠEVIĆ je odredio Nikolu ŠAINOVIĆA za svog predstavnika za Kosovo. Nikola ŠAINOVIĆ je bio predsednik Komisije za saradnju sa Verifikacionom misijom Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) na Kosovu i zvanični član srpske delegacije na mirovnim pregovorima u Rambouilletu februara 1999. godine. Nikola ŠAINOVIĆ prestao je da obavlja dužnost potpredsednika Vlade SRJ na dan ili pre 4. novembra 2000. godine, kada je formirana nova savezna vlada. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, Nikola ŠAINOVIĆ je bio na položaju potpredsednika Vlade SRJ.

12. General-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ rođen je 1. juna 1941. godine u selu Ravni kod Užica u današnjoj Srbiji. Završio je Pešadijsku podoficirsku školu 1958. godine, a 1964. godine je diplomirao na Vojnoj akademiji kopnene vojske. General-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je 1985. godine završio Komandno-štabnu akademiju i Školu narodne odbrane sa titulom magistra vojnih nauka. Svojevremeno je obavljao dužnost sekretara Saveza komunista u 52. korpusu Jugoslovenske narodne armije (JNA), preteči 52. korpusa Oružanih snaga SRJ (dalje u tekstu: VJ) .

13. General-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je 1992. godine bio zamenik komandanta 37. korpusa JNA, kasnije VJ-a, sa komandom u Užicu u Srbiji. Unapređen je u general-majora 20. aprila 1992. godine i postao je komandant Užičkog korpusa. Pod njegovom komandom Užički korpus je angažovan u vojnim operacijama u istočnoj Bosni u vreme rata u Republici Bosni i Hercegovini (dalje u tekstu: Bosna i Hercegovina). General-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je 1993. i 1994. godine služio kao načelnik Generalštaba Prve armije SRJ. Od 1994. do 1996. godine bio je komandant Prve armije. Godine 1996. postao je zamenik načelnika Generalštaba VJ-a. Slobodan MILOŠEVIĆ je 26. novembra 1998. godine postavio general-pukovnika Dragoljuba OJDANIĆA za načelnika Generalštaba VJ-a, gde je zamenio generala Momčila Perišića. General-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ imenovan je za saveznog ministra odbrane 15. feburara 2000. i tu funkciju je obavljao do 3. novembra 2000. Penzionisan je iz vojne službe predsedničkim dekretom od 30. decembra 2000. godine. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ nalazio se na dužnosti načelnika Generalštaba VJ-a.

14. Vlajko STOJILJKOVIĆ rođen je u Maloj Krsni u Srbiji. Diplomirao je pravo na Univerzitetu u Beogradu, a zatim se zaposlio u opštinskom sudu. Nakon toga je postao načelnik Međuopštinskog sekretarijata unutrašnjih poslova u Požarevcu. Vlajko STOJILJKOVIĆ je bio direktor PIK-a Požarevac, potpredsednik i predsednik Privredne komore Jugoslavije i predsednik Privredne komore Srbije.

15. Do aprila 1997. godine, Vlajko STOJILJKOVIĆ je postao potpredsednik Vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova Srbije. Srpska skupština je 24. marta 1998. godine izabrala novu vladu, a Vlajko STOJILJKOVIĆ je imenovan na funkciju ministra unutrašnjih poslova Srbije. Takođe je član Glavnog odbora SPS-a. Vlajko STOJILJKOVIĆ je 9. oktobra 2000. dao ostavku na funkciju ministra unutrašnjih poslova Srbije. Poslanik je u Veću Republika u Saveznoj skupštini. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, Vlajko STOJILJKOVIĆ nalazio se na dužnosti ministra unutrašnjih poslova.

OPTUŽBE

16. Od januara 1999. godine pa do 20. juna 1999, Slobodan MILOŠEVIĆ, Milan MILUTINOVIĆ, Nikola ŠAINOVIĆ, Dragoljub OJDANIĆ i Vlajko STOJILJKOVIĆ planirali su, podsticali, naredili, počinili ili na neki drugi način pomagali i podržavali kampanju terora i nasilja uperenu protiv albanskog civilnog stanovništva koje živi na Kosovu u SRJ. Koristeći u ovoj optužnici reč "počinili" tužilac nema nameru da sugeriše da je ijedan od optuženih fizički počinio bilo koji od zločina za koji se terete, lično.

17. Kampanju terora i nasilja uperenu protiv kosovskog albanskog stanovništva vršili su VJ, policijske snage SRJ, policijske snage Srbije i paravojne jedinice (dalje u tekstu, svi: snage SRJ i Srbije) koji su postupali po uputstvu, na podsticaj ili uz podršku Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILJKOVIĆA. Operacije usmerene protiv kosovskih Albanaca preduzete su sa ciljem da se znatan deo kosovskog albanskog stanovništva ukloni sa Kosova u nastojanju da se obezbedi dalja srpska kontrola u pokrajini. Radi postizanja tog cilja, snage SRJ i Srbije, delujući u sprezi, preduzele su dobro planirane i iskoordinirane operacije kao što je opisano u paragrafima od 18 do 24 dole.

18. Snage SRJ i Srbije su na sistematski način silom proterale stotine hiljada kosovskih Albanaca iz njihovih domova širom cele pokrajine Kosovo i raselile ih unutar Kosova. Da bi omogućile ova proterivanja ili raseljenja, snage SRJ i Srbije su namerno stvarale atmosferu straha i pritiska primenom sile, pretnje silom i delima nasilja.

19. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije su harale i pljačkale ličnu imovinu i privredne objekte kosovskih Albanaca isteranih iz svojih domova. Policajci, vojnici i vojne starešine koristili su masovne racije, pretnje silom i dela nasilja da bi kosovskim Albancima opljačkali novac i dragocenosti, a vlasti na graničnim prelazima SRJ sistematski su krale lična vozila i drugu imovinu kosovskih Albanaca koji su deportovani iz pokrajine.

20. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije vodile su sistematsku kampanju uništavanja imovine albanskih civila na Kosovu. To su činili masovnim granatiranjem gradova i sela; spaljivanjem kuća, poljoprivrednih gazdinstava i privrednih objekata i uništavanjem lične imovine. Usled tih usaglašenih aktivnosti, sela, gradovi i čitave oblasti postali su nenastanjivi za kosovske Albance.

21. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije su fizičkim i verbalnim iživljavanjem šikanirale, ponižavale i degradirale albanske civile na Kosovu. Policajci, vojnici i vojne starešine su kosovske Albance neprestano podvrgavali uvredama, rasnim pogrdama, ponižavajućim postupcima, batinanjima i drugim oblicima fizičkog zlostavljanja na osnovu njihove rasne, verske i političke pripadnosti.

22. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije sistematski su oduzimale i uništavale dokumenta za ličnu identifikaciju i saobraćajne dozvole za vozila koja su pripadala albanskim civilima na Kosovu. Kako su kosovski Albanci isterivani iz svojih domova i upućivani ka granicama Kosova, na odabranim punktovima na putu ka graničnim prelazima i na graničnim prelazima prema Republici Albaniji i Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji od njih je traženo da predaju lična dokumenta. Ove radnje su preduzimane kako bi se izbrisao svaki trag prisustva deportovanih kosovskih Albanaca na Kosovu i kako bi im se uskratilo pravo na povratak svojim domovima.

23. Počev od 1. januara 1999. godine ili približno tog dana pa sve do 20. juna 1999, snage SRJ i Srbije, postupajući po uputstvu, na podsticaj ili uz podršku Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILJKOVIĆA, počinile su dela navedena u paragrafima od 18 do 22, što je imalo za posledicu prisilnu deportaciju približno 740.000 albanskih civila sa Kosova. Ta dela su počinjena u svim krajevima Kosova i ta sredstva i metode su korišćeni širom pokrajine, uključujući i sledeće opštine:

a. Đakovica/Gjakove: Dana 2. aprila 1999. godine ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije počele su da prisiljavaju stanovnike grada Đakovica/Gjakove na odlazak. Snage SRJ i Srbije rasporedile su se po gradu i idući od kuće do kuće terale kosovske Albance iz njihovih domova. U nekim slučajevima ljudi su ubijani, a većini lica je bilo zaprećeno smrću. Mnoge kuće i radnje koje su pripadale kosovskim Albancima zapaljene su, dok su radnje Srba bile zaštićene. U periodu od 2. do 4. aprila 1999. godine, hiljade kosovskih Albanaca koji su živeli u Đakovici/Gjakove i susednim selima priključile su se velikoj koloni, bilo pešice ili kolima, kamionima i traktorima, i krenuli prema granici s Albanijom. Snage SRJ i Srbije usmeravale su ljude koji su bežali na unapred određene pravce, a na usputnim policijskim kontrolnim punktovima većini kosovskih Albanaca oduzimani su lični dokumenti i automobilske tablice. U nekim slučajevima, za prevoz lica do granice s Albanijom korišćeni su kamioni jugoslovenske vojske.

b. Gnjilane/Gjilan: Snage SRJ i Srbije ušle su u mesto Prilepnica/Perlepnice 6. aprila 1999. godine ili približno tog datuma i naredile stanovnicima da ga napuste rekavši im da će sledećeg dana to mesto biti minirano. Meštani su otišli i pokušali da odu do drugog sela, ali ih je policija vratila. Stanovnici Prilepnice/Perlepnice su 13. aprila 1999. godine ponovo obavešteni da moraju napustiti mesto do sledećeg dana. Sledećeg jutra meštani, kosovski Albanci, otišli su konvojem u kome je bilo otprilike 500 vozila i uputili se ka makedonskoj granici. Ubrzo pošto su meštani otišli, kuće u Prilepnici/Perlepnice su zapaljene. Kosovski Albanci iz drugih sela u opštini Gnjilane/Gjilan takođe su isterani iz svojih domova i prisiljeni da se priključe drugom konvoju prema makedonskoj granici. Usput su iz konvoja izdvojeni neki muškarci i ubijeni pored puta. Kada su kosovski Albanci stigli na granicu, oduzeta su im lična dokumenta.

c. Kosovska Mitrovica/Mitrovice: Krajem marta 1999. godine, snage SRJ i Srbije počele su sa sistematskim pretresom grada Kosovska Mitrovica/Mitrovice. Ulazili su u kuće kosovskih Albanaca i naređivali stanarima da odmah napuste svoje kuće i idu na autobusku stanicu. Neke kuće su zapaljene pa su stanari bili prisiljeni da pobegnu u druge delove grada. U periodu od dve nedelje snage SRJ i Srbije nastavile su da isteruju kosovske Albance, stanovnike tog grada. U tom periodu uništavana je imovina u vlasništvu kosovskih Albanaca, a kosovskim Albancima je otiman novac, vozila i druge dragocenosti. Slično se ponovilo i u drugim selima u opštini Kosovska Mitrovica/Mitrovice, u kojima su kosovski Albanci isterivani iz svojih domova, da bi zatim snage SRJ i Srbije razorile njihova sela. Kosovski Albanci, stanovnici ove opštine, prisiljavani su da se priključe konvojima koji su išli ka albanskoj granici. Na putu do granice srpski vojnici, policajci i vojne starešine pljačkali su im dragocenosti i oduzimali im lična dokumenta.

d. Orahovac/Rahovec: Ujutro 25. marta 1999. godine, snage SRJ i Srbije opkolile su selo Celine tenkovima i oklopnim vozilima. Nakon granatiranja sela, u selo su ušli vojnici koji su sistematski harali i pljačkali iz kuća sve što je imalo ikakvu vrednost. Većina kosovskih Albanaca meštana pobegla je u obližnju šumu pre nego što su stigle vojska i policija. Na dan 28. marta jedan broj srpskih policajaca naterao je hiljade ljudi koji su se skrivali u šumi da izađu. Pošto su civile naterali da otpešače do obližnjeg sela, muškarci su odvojeni od žena, pretučeni, opljačkani i oduzeta su im sva lična dokumenta. Muškarci su naterani da otpešače do Prizrena, a na kraju da odu na albansku granicu.

Na dan 25. marta 1999. godine, jedna velika grupa kosovskih Albanaca otišla je na planinu u blizini sela Nagafc, takođe u opštini Orahovac/Rahovec, tražeći spas od napada na obližnja sela. Snage SRJ i Srbije su ih opkolile i narednog dana naredile da 8.000 ljudi koji su tu potražili sklonište ode s planine. Kosovski Albanci su prisiljeni da odu u obližnju školu, a zatim su nasilno raštrkani po obližnjim selima. Tri ili četiri dana kasnije, snage SRJ i Srbije ušle su u sela, išle od kuće do kuće i isterivale ljude iz kuća. Na kraju su ih ponovo naterali da uđu u kuće i rekli im da ne izlaze. Oni koji nisu mogli da se smeste u kuće morali su da ostanu u automobilima i traktorima koji su bili parkirani nedaleko odatle. Na dan 2. aprila 1999. godine, snage SRJ i Srbije počele su da granatiraju sela i ubile pritom jedan broj ljudi koji su spavali u traktorima i automobilima. Preživeli su se uputili ka albanskoj granici. Dok su prolazili kroz druga sela kosovskih Albanaca koja su bila uništena, srpski vojnici su ih izazivali. Kada su ovi seljani stigli na granicu, oduzeta su im sva lična dokumenta.

e. Peć/Peje: Snage SRJ i Srbije su 27. i 28. marta 1999. godine išle od kuće do kuće u gradu Peć/Peje prisiljavajući kosovske Albance da ih napuste. Neke kuće su zapaljene, a više ljudi je ubijeno iz vatrenog oružja. Vojnici i policajci bili su razmešteni duž svake ulice i usmeravali kosovske Albance ka centru grada. Kada su ljudi stigli do centra grada, oni koji nisu imali kola ili vozila bilu su prisiljeni da uđu u autobuse ili kamione kojima su odvezeni u grad Prizren. Pred Prizrenom kosovski Albanci su naterani da izađu iz autobusa i prepešače oko 40 kilometara do albanske granice, gde im je naređeno da predaju svoja dokumenta srpskim policajcima.

f. Priština/Prishtine: Na dan 1. aprila 1999. godine ili približno tog datuma, srpska policija je obilazila kuće kosovskih Albanaca u gradu Priština/Prishtine i terala stanare da ih napuste u roku od nekoliko minuta. U toku ovih prisilnih isterivanja jedan broj ljudi je ubijen. Mnogi od onih koji su isterani iz svojih domova otišli su direktno na železničku stanicu, dok su drugi potražili sklonište u obližnjim naseljima. Stotine ljudi albanske nacionalnosti, usmeravani na svakoj raskrsnici od strane pripadnika srpske policije, okupili su se na železničkoj stanici, a zatim su, posle dugog čekanja, bez da im je obezbeđena hrana i voda, ukrcani u pretrpane vozove ili autobuse. Oni koji su ukrcani u vozove stigli su do sela Đeneral Janković/Hani e Elezit u blizini makedonske granice. Za vreme putovanja vozom mnogim ljudima su oduzeta lična dokumenta. Kada su sišli iz voza, srpski policajci su kosovskim Albancima rekli da pođu do Makedonije hodajući prugom pošto je okolni prostor miniran. Oni koji su pokušali da se sakriju u Prištini/Prishtine isterani su na sličan način nekoliko dana kasnije.

U istom periodu, snage SRJ i Srbije ušle su u sela u opštini Priština/Prishtine gde su pretukle i ubile mnoge kosovske Albance, opljačkale im novac, imovinu i spalile im domove. Mnogi seljani su kamionima odvezeni u Glogovac u opštini Lipljan/Lipjan. Odande su vozom prebačeni do sela Đeneral Janković/Hani e Elezit odakle su peške otišli do makedonske granice. Drugima su, nakon što su se probili do grada Uroševac/Ferizaj, srpski policajci naredili da se ukrcaju na voz za Đeneral Janković/Hani e Elezit, odakle su pešice prešli granicu i ušli u Makedoniju.

g. Prizren: Dana 25. marta 1999. godine snage SRJ i Srbije opkolile su selo Pirana tenkovima i raznim vojnim vozilima. Selo je granatirano i jedan broj meštana je poginuo. Policija je zatim ušla u selo i spalila kuće kosovskih Albanaca. Posle napada, preostali meštani su napustili Piranu i otišli u susedna sela. Neki od kosovskih Albanaca koji su bežali prema Srbici ubijeni su ili ranjeni snajperima. Srpske snage su zatim započele ofanzivu u okolini Srbice i granatirale sela Reti e Utlet, Reti i Randobrava. Seljani, kosovski Albanci, isterani su iz svojih domova i poslati na albansku granicu. Od 28. marta 1999. godine, u samom gradu Prizrenu srpski policajci su išli od kuće do kuće naređujući stanovnicima, kosovskim Albancima, da odu. Naterani su da se priključe konvojima vozila i ljudi koji su išli pešice do albanske granice. Na granici su im srpski policajci oduzeli sva lična dokumenta.

h. Srbica/Skenderaj: Na dan 25. marta 1999. godine ili približno tog datuma, sela Vojnik, Lecina, Klladernica, Turiqevc Broje i Izbica razorena su granatiranjem i spaljena. Grupa od oko 4.500 kosovskih Albanaca iz ovih sela okupila se ispred sela Izbica gde su pripadnici snaga SRJ i Srbije od njih tražili novac i odvojili muškarce od žena i dece. Veliki broj muškaraca je zatim ubijen. Preživele žene i deca prebačeni su u grupi prema Vojniku, a zatim do albanske granice.

i. Suva Reka/Suhareke: Ujutro 25. marta 1999. godine, snage SRJ i Srbije opkolile su mesto Suva Reka/Suhareke. Tokom narednih dana pripadnici policije su išli od kuće do kuće, pretili stanovnicima kosovskim Albancima i pod pretnjom oružja odvodili mnoge ljude iz njihovih domova. Policajci su oterali žene, decu i starija lica, a onda su pripadnici SRJ i Srbije ubili jedan broj muškaraca. Kosovski Albanci morali su da beže, probijajući se u kamionima, traktorima i prikolicama prema granici sa Albanijom. Dok su prelazili granicu, oduzeta su im sva dokumenta i novac.

Na dan 31. marta 1999. godine, otprilike 80.000 kosovskih Albanaca raseljenih iz sela u opštini Suva Reka/Suhareke okupilo se u blizini mesta Bellanice. Sledećeg dana, snage SRJ i Srbije granatirale su Bellanice, prisiljavajući raseljena lica d beže prema albanskoj granici. Pre nego što su prešli granicu, oduzeta su im sva lična dokumenta.

j. Uroševac/Ferizaj: U periodu od 4. do 14. aprila 1999. godine, snage SRJ i Srbije granatirale su sela Softaj, Rahovica, Zltara, Pojatista, Komoglava i Sojevo i ubile jedan broj meštana. Posle granatiranja, policijska i vojna vozila ušla su u sela i naredila meštanima da ih napuste. Pošto su meštani napustili svoje kuće, vojnici i policajci su te kuće spalili. Raseljeni meštani su se priključili konvoju prema makedonskoj granici. Na granici su im oduzeta sva dokumenta.

24. Počev od 1. januara 1999. godine ili približno tog datuma pa sve do 20. juna 1999, snage SRJ i Srbije, postupajući po uputstvu, na podsticaj ili uz podršku Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILJKOVIĆA, ubile su na stotine civila kosovskih Albanaca. Ta rasprostranjena ili sistematska ubistva vršena su širom pokrajine Kosovo i imala su za posledicu smrt mnogobrojnih muškaraca, žena i dece. Među slučajevima masovnih ubijanja nalaze se i sledeći:

a. Na dan 15. januara 1999. godine ili približno tog datuma, u ranim jutarnjim časovima, snage SRJ i Srbije napale su selo Račak (opština Štimlje/Shtime). Pošto su jedinice VJ-a granatirale selo, kasnije istog jutra u selo je ušla srpska policija i počela da vrši pretres od kuće do kuće. Po celom selu pucali su na meštane koji su pokušavali da pobegnu pred srpskom policijom. Grupa od oko 25 muškaraca pokušala je da se sakrije u jednoj zgradi, ali ih je srpska policija otkrila. Tukli su ih, a zatim odveli na obližnje brdo gde su ih policajci ubili iz vatrenog oružja. Snage SRJ i Srbije ubile su ukupno oko 45 kosovskih Albanaca u Račku i njegovoj okolini. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu A koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

b. Na dan 25. marta 1999. godine ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije napale su selo Bela Crkva (opština Orahovac/Rahovec). Mnogi meštani Bele Crkve pobegli su do korita jednog potoka pokraj sela i potražili zaklon pod železničkim mostom. Dok su se mostu približavali novi seljani, jedna patrola srpske policije otvorila je na njih vatru i ubila 12 lica, među kojima je bilo 10 žena i dece. Policajci su zatim naredili ostalim seljanima da izađu iz korita potoka i onda odvojili muškarce od žena i male dece. Policajci su muškarcima naredili da se svuku, a zatim su im sistematski opljačkali sve dragocenosti. Ženama i deci je tada naređeno da idu. Seoski lekar je pokušao da razgovara sa komandirom policije, ali je ustreljen, kao i njegov nećak. Ostalim muškarcima je zatim naređeno da se vrate u korito potoka. Kada su poslušali, policajci su na muškarce otvorili vatru i ubili oko 65 kosovskih Albanaca. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu B koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

c. Na dan 25. marta 1999. godine ili približno tog datuma, sela Velika Kruša i Mala Kruša/Krushe e Mahde i Krushe e Vogel (opština Orahovac/Rahovec) napale su snage SRJ i Srbije. Meštani su potražili zaklon u šumovitom području pored Velike Kruše/Krushe e Mahde, odakle su mogli da vide kako srpski policajci sistematski pljačkaju, a zatim pale kuće seljana. Ujutro 26. marta 1999. godine ili približno u to vreme, srpska policija je otkrila seljane u šumi. Policajci su ženama i maloj deci naredili da idu odatle i pođu u Albaniju. Policajci su zatim pretresli muškarce i mladiće i oduzeli im lična dokumenta, a zatim su ih naterali da pešice odu do jedne napuštene kuće između šume i Male Kruše/Krushe e Vogel. Kada su se muškarci i mladići okupili u kući, srpski policajci su na ovu grupu ljudi otvorili vatru. Posle nekoliko minuta puščane paljbe, policajci su preko muškaraca i mladića nabacali seno i zapalili ga kako bi spalili tela. U pucnjavi i plamenu, oko 105 kosovskih Albanaca, muškaraca i mladića, ubijeno je od strane srpske policije. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu C koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

d. Uveče 26. marta 1999. godine ili približno u to vreme, u gradu Đakovica/Gjakove, naoružana lica, Srbi, došli su u jednu kuću u ulici Ymer Grezda. Žene i deca koji su bili u kući odvojeni su od muškaraca i naređeno im je da odu na sprat. Naoružana lica, Srbi, zatim su pucali i ubili šestoricu kosovskih Albanaca koji su bili u kući. (Imena ubijenih navedena su u Prilogu D koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

e. U jutarnjim časovima 27. marta 1999. godine ili približno u to vreme, snage SRJ i Srbije napale su selo Crkolez/Padalishte (opština Istok/Istog). Ulazeći u selo pucali su na kuće i na seljane koji su pokušavali da pobegnu. Osam članova porodice Beke IMERAJA isterani su i ubijeni ispred svoje kuće. Drugi meštani sela Crkolez/Padalishte ubijeni su u svojim domovima i u koritu potoka u blizini sela. Snage SRJ i Srbije ubile su ukupno oko 20 kosovskih Albanaca iz sela Crkolez/Padalishte. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu E koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

f. Na dan 27. marta 1999. godine ili približno tog datuma, snage SRJ i Republike Srbije napale su selo Izbica (opština Srbica/Skenderaj). Nekoliko hiljada meštana sela potražilo je utočište na jednoj poljani izvan sela. Na dan 28. marta 1999. godine ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije opkolile su seljane, a zatim im prišle tražeći novac. Kada su vojnici i policajci pokrali njihove dragocenosti, muškarci su odvojeni od žena i male dece. Muškarci su zatim podeljeni u dve grupe od kojih je jedna poslata na obližnje brdo, a druga je upućena u korito obližnjeg potoka. Snage SRJ i Srbije su tada otvorile vatru na obe grupe muškaraca i ubile približno 130 muškaraca, kosovskih Albanaca. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu F koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici).

g. U ranim jutarnjim časovima 2. aprila 1999. godine ili približno u to vreme, srpska policija je započela akciju u naselju Qerim u Đakovici/Gjakove. Tokom nekoliko sati, srpski policajci su silom ulazili u kuće kosovskih Albanaca u naselju Qerim, ubijale stanare i zatim palile zgrade. U podrumu kuće u ulici Millosh Gilic, srpski policajci su pucali na 20 stanara i ubili ih, a zatim su zapalili kuću. U pucnjavi i požarima koje su zapalili srpski policajci živote je izgubilo 20 kosovskih Albanaca, među kojima je bilo 19 žena i dece. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu G koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

h. Na dan 2. maja 1999. ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije koje su dolazile iz severnog dela opštine Vučitrn/Vushtrri napale su više sela, među kojima su bili Skorovna/Skrone, Boshlan/Bozhlan, Gumnište/Gumnishta, Pasoma/Pasome, Milenica, Kurilovo/Kurillova, Slakovac/Sllakoc i Cecelija/Ceceli. Seljani su isterani iz svojih domova, a mnoge od njihovih kuća su spaljene. Kasnije su ih prisilili da se priključe konvoju od oko 30.000 do 40.000 ljudi koji su putem kroz kanjon Studime putovali u pravcu Vučitrna/Vushtrri. Tokom tih dejstava, snage SRJ i Srbije zlostavljale su, tukle i ubile oko 104 kosovskih Albanaca. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu H koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

i. U ranim jutarnjim časovima 27. aprila 1999. godine ili približno u to vreme, snage SRJ i Srbije počele su masovni napad na kosovske Albance koji su živeli u dolinama Carragojs, Erenik i Trava (opština Đakovica/Gjakove), kako bi ih isterali iz tog kraja. Tu je razmešten velik broj vojnika i policajaca i podignuto je nekoliko punktova. Celog tog dana, suočeni s direktnom pretnjom snaga SRJ i Srbije, seljani su napuštali svoje kuće i na traktorima, zaprežnim kolima i u automobilima priključivali se nekolicini izbegličkih konvoja. U mestima Meja/Meje, Korenica/Korenice i Meja Orize/Meje Orize veliki broj, koji do sada nije tačno utvrđen, muškaraca albanskih civila sa Kosova izdvojen je iz mase seljana koji su bežali i odveden. Mnoge od tih muškaraca pogubili su po kratkom postupku, a oko 300 lica se još uvek vode kao nestala. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu I koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

j. Dana 22. maja 1999. godine ili približno tog datuma, u ranim jutarnjim časovima, jedan uniformisani zatvorski čuvar u zatvorskom kompleksu Dubrava/Dubrave (opština Istok/Istog) objavio je sa stražarnice da svi zatvorenici treba da uzmu svoje lične stvari i da se postroje na sportskom terenu zatvorskog kompleksa kako bi ih prebacili u zatvor u Nišu, u Srbiji. Za veoma kratko vreme na sportskom terenu se okupilo na stotine zatvorenika sa torbama u kojima su bile lične stvari i postrojilo se u redove da sačekaju prevoz. Bez upozorenja, uniformisani zatvorski čuvari su na zatvorenike otvorili vatru sa stražarnice, iz otvora na zidu koji okružuje kompleks i mitraljeskih gnezda iza zida. Mnogi zatvorenici su na mestu poginuli, a drugi su ranjeni.

Dana 23. maja 1999. ili približno tog datuma, u popodnevnim časovima, zatvorski čuvari i pripadnici specijalnih snaga srpske policije bacali su ručne bombe i pucali u odvodne kanale, kanalizaciju, zgrade i podrume i na taj način ubili i ranili i mnogo drugih zatvorenika koji su na tim mestima potražili utočište nakon događaja prethodnog dana. Ubijeno je ukupno oko 50 zatvorenika. (Mnogi od ubijenih još uvek nisu identifikovani, ali su ubijena lica čija su imena poznata navedena u Prilogu J koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

k. Dana 26. marta 1999. godine ili približno tog datuma, u jutarnjim časovima, snage SRJ i Srbije opkolile su deo oko kompleksa porodičnih kuća porodice BERISHA u Suvoj Reci/Suhareke (opština Suva Reka). Tenkovi su postavljeni u blizini kuća, cevi uperenih u kuće. Policija je stanarima jedne od kuća naredila da izađu. Muškarce su odvojili od žena i dece i ubili šest članova ove porodice. Pripadnici srpskih snaga su preostale članove porodice poterali u pravcu jednog kafića. Zajedno sa tri druge grupe šire porodice BERISHA, naterali su ih da uđu u njega. Zatim su u kafić ušli naoružani napadači, Srbi, i otvorili vatru na ljude koji su se nalazili unutra. U kafić je ubačen i eksploziv. Ubijena su najmanje 34 civila, a drugi su teško ranjeni. Tela žrtava su potom izvučena iz kafića i utovarena u prikolicu jednog kamiona, koji je onda krenuo u pravcu Prizrena. Tri ranjene osobe, ubačene među druga tela, iskočile su iz kamiona na putu za Prizren. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu K koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

l. U periodu od marta 1999. do maja 1999. godine, snage SRJ i Srbije pokrenule su niz masovnih ofanzivnih dejstava na više sela u opštini Kačanik, čiji je ishod bila smrt preko 100 civila. Na dan 24. marta 1999. ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije napale su selo Kotlina/Kotline. U toku napada spaljena je većina kuća, a 17 lica je ubijeno. Neki od ubijenih su bili uhvaćeni u šumi, pogubljeni i bačeni u bunare. U te bunare je onda odozgo bačen eksploziv. Na dan 13. aprila 1999. godine ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije opkolile su selo Slatina/Sllatine i zaselak Lama/Vata. Selo je prvo granatirano, a onda su u njega ušli pešadija i policija koji su opljačkali i zapalili kuće. Tokom ove akcije iz vatrenog oružja je ubijeno 13 civila. Na dan 21. maja 1999. godine ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije opkolile su selo Stagovo/Stagove. Stanovnici ovog sela su pokušali da pobegnu u planine istočno od sela. Tokom ove akcije je poginulo 13 lica. Selo je najvećim delom opljačkano i spaljeno. Na dan 25. maja 1999. godine ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije opkolile su selo Dubrava/Lisnaje. Kada su ušli u selo, pripadnici ovih snaga su naredili stanovnicima da se okupe kod škole i da izađu iz sela na traktorima. Zatim su muškarci odvojeni od žena i dece. Tokom ove akcije ubijeno je četvoro ljudi. Pored toga, ubijena su i četiri člana porodice Qorri dok su pokušavali da pobegnu u šumu. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu L koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.)

25. Počev od 1. januara 1999. godine ili približno tog datuma pa sve do 20. juna 1999, snage SRJ i Srbije, postupajući po uputstvu, na podsticaj ili uz podršku Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILJKOVIĆA koristile su se sredstvima i metodama izloženim u paragrafima od 18 do 24 da bi sprovele kampanju progona kosovskog albanskog civilnog stanovništva na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi.

26. Ovim delima Slobodan MILOŠEVIĆ, Milan MILUTINOVIĆ, Nikola ŠAINOVIĆ, Dragoljub OJDANIĆ i Vlajko STOJILJKOVIĆ planirali su, podsticali, naredili, počinili ili na neki drugi način pomagali i podržavali planiranje, pripremu ili izvršenje sledećih dela:

Tačka 1: Deportaciju, ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI, kažnjiv prema članu 5(d) Statuta Međunarodnog suda.

Tačka 2: Ubistvo, ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI, kažnjiv prema članu 5(a) Statuta Međunarodnog suda.

Tačka 3: Ubistvo, KRŠENJE ZAKONA I OBIČAJA RATOVANJA, kažnjivo prema članu 3 Statuta Međunarodnog suda i predviđeno članom 3(1)(a) (ubistvo) Ženevskih konvencija.

Tačka 4: Progone na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi, ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI, kažnjiv prema članu 5(h) Statuta Međunarodnog suda.

27. Slobodan MILOŠEVIĆ izabran je za predsednika SRJ 15. jula 1997. godine, a na dužnost je stupio 23. jula 1997. godine. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica bio je na položaju predsednika SRJ.

28. Kao predsednik SRJ, Slobodan MILOŠEVIĆ je bio i predsednik Vrhovnog saveta odbrane SRJ. Vrhovni savet odbrane činili su predsednik SRJ i predsednici sastavnih republika, Srbije i Crne Gore. Vrhovni savet odbrane utvrđivao je nacionalni plan odbrane i donosio odluke vezane za VJ. Kao predsednik SRJ, Slobodan MILOŠEVIĆ je bio ovlašćen da "naređuje sprovođenje nacionalnog plana odbrane" i komandovao je VJ-om u ratu i miru u skladu sa odlukama donesenim na Vrhovnom savetu odbrane. Slobodan MILOŠEVIĆ, kao vrhovni komandant VJ-a, vršio je ove dužnosti putem “zapovesti, naređenja i odluka".

29. Po Zakonu o odbrani SRJ, Slobodan MILOŠEVIĆ, kao vrhovni komandant VJ-a, imao je komandna ovlašćenja i nad jedinicima republičke i savezne policije koje su u vreme neposredne ratne opasnosti ili ratnog stanja podređene VJ-u. Proglašenje neposredne ratne opasnosti objavljeno je 23. marta 1999. godine, a ratnog stanja 24. marta 1999. godine.

30. Pored svojih de jure ovlašćenja, sve vreme na koje se odnosi ova optužnica Slobodan MILOŠEVIĆ je imao široku de facto kontrolu nad brojnim institucijama koje su bile od suštinskog značaja ili su učestvovale u izvršenju krivičnih dela koja se ovde navode. Slobodan MILOŠEVIĆ je imao široku de facto kontrolu nad saveznim institucijama koje su nominalno u nadležnosti Skupštine ili Vlade SRJ. Slobodan MILOŠEVIĆ je takođe imao de facto kontrolu nad funkcijama i institucijama koje su nominalno u nadležnosti Srbije i njenih autonomnih pokrajina, uključujući policijske snage Srbije. Pored toga, Slobodan MILOŠEVIĆ je imao de facto kontrolu nad brojnim aspektima političkog i privrednog života SRJ, a posebno nad sredstvima javnog informisanja. Od 1986. godine do početka 90-tih godina, Slobodan MILOŠEVIĆ je progresivno sticao de facto kontrolu nad ovim saveznim, republičkim, pokrajinskim i drugim institucijama.

31. De facto kontrola Slobodana MILOŠEVIĆA nad državnim organima Srbije, SFRJ, SRJ i drugim delimično je proisticala iz činjenice da je on bio vođa dve glavne političke stranke koje su vladale Srbijom od 1986. do 2000. godine, odnosno SRJ-om od 1992. do 2000. godine. Od 1986. do 1990. godine, bio je predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, tadašnje vladajuće stranke u Srbiji. Godine 1990, izabran je za predsednika Socijalističke partije Srbije, stranke koja je nasledila Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije. Tokom čitavog svog mandata predsednika Srbije, od 1990. do 1997. godine, i predsednika SRJ, od 1997. do 2000. godine, Slobodan MILOŠEVIĆ je istovremeno bio i vođa SPS-a.

32. Najkasnije od oktobra 1988. godine i sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, Slobodan MILOŠEVIĆ je imao de facto kontrolu nad vladajućim i rukovodećim institucijama Srbije, uključujući i policijske snage. Najkasnije od oktobra 1988. godine, imao je de facto kontrolu nad dvema autonomnim pokrajinama Srbije - Kosovom i Vojvodinom - i njihovim predstavnicima u saveznim organima SFRJ i SRJ. Najkasnije od oktobra 1988. godine do sredine 1998. godine, Slobodan MILOŠEVIĆ je takođe imao de facto kontrolu nad vladajućim i rukovodećim institucijama Republike Crne Gore (dalje u tekstu: Crna Gora), uključujući i njihove predstavnike u svim saveznim organima SFRJ i SRJ.

33. Na značajnim međunarodnim pregovorima, sastancima i konferencijama od 1989. godine i sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, Slobodan MILOŠEVIĆ je bio glavni sagovornik sa kojim je pregovarala međunarodna zajednica. On je učestvovao u pregovorima koji su zaključeni međunarodnim sporazumima i kasnije sprovedeni u Srbiji, SFRJ, SRJ i drugim delovima teritorije bivše SFRJ. Slobodan MILOŠEVIĆ je, između ostalog, bio glavni predstavnik SFRJ i SRJ na sledećim konferencijama i međunarodnim pregovorima: na Haškoj konferenciji 1991. godine, Pariskim pregovorima u martu 1993. godine, Međunarodnoj konferenciji o bivšoj Jugoslaviji u januaru 1993. godine, pregovorima o Vance-Owenovom mirovnom planu od januara do maja 1993. godine, Ženevskim mirovnim pregovorima u leto 1993. godine, sastanku Kontakt grupe juna 1994. godine, pregovorima o prekidu vatre u Bosni i Hercegovini od 9. do 14. septembra 1995. godine, pregovorima o okončanju NATO bombardovanja u Bosni i Hercegovini od 14. do 20. septembra 1995. godine, i Dejtonskim mirovnim pregovorima u novembru 1995. godine.

34. Kao predsednik SRJ, vrhovni komandant VJ-a i predsednik Vrhovnog saveta odbrane, a u skladu sa svojim de facto ovlašćenjima, Slobodan MILOŠEVIĆ je bio odgovoran za dela svojih podređenih u VJ-u i svim policijskim snagama, kako saveznim tako i republičkim, koji su od januara 1999. godine počinili zločine u pokrajini Kosovo, a koji se navode u ovoj optužnici.

35. Milan MILUTINOVIĆ je izabran za predsednika Srbije 21. decembra 1997. godine i na dužnosti predsednika nalazi se i na dan podizanja ove optužnice. Kao predsednik Srbije, Milan MILUTINOVIĆ je bio šef države sve vreme na koje se odnosi ova optužnica. On predstavlja Srbiju i rukovodi njenim odnosima sa stranim državama i međunarodnim organizacijama. On organizuje pripreme za odbranu Srbije.

36. Kao predsednik Srbije, Milan MILUTINOVIĆ bio je član Vrhovnog saveta odbrane SRJ i učestvovao u odlukama vezanim za upotrebu VJ-a sve vreme na koje se odnosi ova optužnica.

37. Kao predsednik Srbije, Milan MILUTINOVIĆ je sve vreme na koje se odnosi ova optužnica imao ovlašćenja da, zajedno sa Skupštinom, traži izveštaje kako od Vlade Srbije, o pitanjima iz njene nadležnosti, tako i od Ministarstva unutrašnjih poslova u vezi sa njegovim delatnostima i bezbednosnom situacijom u Srbiji. Kao predsednik Srbije, Milan MILUTINOVIĆ je imao ovlašćenje da raspusti Skupštinu, a sa njom i Vladu "na predlog Vlade, kada za to postoje opravdani razlozi", mada je ovo ovlašćenje primenjivo samo u miru.

38. U slučaju proglašenja ratnog stanja ili neposredne ratne opasnosti, Milan MILUTINOVIĆ, kao predsednik Srbije, mogao je da donosi mere koje inače spadaju u nadležnost Skupštine, uključujući i donošenje zakona; te mere mogle su obuhvatiti i reorganizaciju Vlade i ministarstava, kao i ograničenje određenih prava i sloboda.

39. Pored svojih de jure ovlašćenja, Milan MILUTINOVIĆ je sve vreme na koje se odnosi ova optužnica imao širok de facto uticaj ili kontrolu nad brojnim institucijama koje su bile od suštinskog značaja ili su učestvovale u izvršenju zločina koji se ovde navode. Milan MILUTINOVIĆ je imao de facto uticaj ili kontrolu nad funkcijama i institucijama koje su nominalno u nadležnosti Srbije i njenih autonomnih pokrajina, uključujući, između ostalih, i policijske snage Srbije.

40. Na značajnim međunarodnim pregovorima, sastancima i konferencijama od 1995. godine i sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, Milan MILUTINOVIĆ je bio jedan od glavnih sagovornika sa kojim je međunarodna zajednica vodila pregovore. Milan MILUTINOVIĆ je, između ostalog, bio među glavnim predstavnicima SRJ na sledećim konferencijama i međunarodnim pregovorima: preliminarnim pregovorima o prekidu vatre u Bosni i Hercegovini od 15. do 21. avgusta 1995. godine, Ženevskim sastancima u vezi sa prekidom vatre u Bosni 7. septembra 1995. godine, nastavku pregovora o prekidu vatre u Bosni i Hercegovini od 9. do 14. septembra 1995. godine, pregovorima o okončanju NATO bombardovanja u Bosni i Hercegovini od 14. do 20. septembra 1995. godine, sastanku ministara spoljnih poslova balkanskih zemalja u Njujorku 26. septembra 1995. godine, i na Dejtonskim mirovnim pregovorima u novembru 1995. godine. Milan MILUTINOVIĆ je prisustvovao i pregovorima u Rambouilletu u februaru 1999. godine.

41. Kao predsednik Srbije i član Vrhovnog saveta odbrane, a u skladu sa svojim de facto ovlašćenjima, Milan MILUTINOVIĆ bio je odgovoran za dela svih svojih podređenih unutar VJ-a i unutar policijskih snaga koji su počinili zločine u pokrajini Kosovo od januara 1999. godine, a koji se navode u ovoj optužnici.

42. General-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je imenovan za načelnika Generalštaba VJ-a 26. novembra 1998. godine. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica nalazio se na položaju načelnika Generalštaba VJ-a. Kao načelnik Generalštaba VJ-a, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je zapovedao, naređivao, nalagao, regulisao i na drugi način rukovodio VJ-om, u skladu s aktima izdatim od strane predsednika SRJ i prema zahtevima komandovanja VJ-om.

43. Kao načelnik Generalštaba VJ-a, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je utvrđivao organizaciju, razvojni i formacijski plan komandi, jedinica i ustanova VJ-a u zavisnosti od prirode i potrebe VJ-a i u skladu s aktima donetim od strane predsednika SRJ.

44. Na svom položaju vlasti, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je takođe utvrđivao plan regrutacije i popune unutar VJ-a i raspored njenih regruta, donosio propise u vezi s obukom VJ-a, utvrđivao obrazovni plan i obuku za usavršavanje profesionalnih i rezervnih oficira, i obavljao druge zadatke predviđene zakonom.

45. Kao načelnik Generalštaba VJ-a, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ - ili drugi oficiri koje je on ovlastio - raspoređivao je aktivne oficire, podoficire i vojnike i unapređivao podoficire, rezervne oficire i oficire do čina pukovnika. Pored toga, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je imenovao predsednika, sudije, tužioce i njihove zamenike i sekretare na službu u vojnim disciplinskim sudovima.

46. General-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ sprovodio je pripreme za pozivanje građana na vojnu obavezu i mobilizaciju VJ-a, sarađivao sa ministarstvima unutrašnjih poslova SRJ i Srbije i Ministarstvom odbrane SRJ prilikom mobilizacije organa i jedinica ministarstava unutrašnjih poslova, pratio i predlagao mere za rešavanje problema nastalih u toku sprovođenja gorepomenute mobilizacije i obaveštavao Vladu SRJ i Vrhovni savet odbrane o njenom sprovođenju.

47. Kao načelnik Generalštaba VJ-a, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ bio je odgovoran za dela svojih podređenih u VJ-u i za dela svih pripadnika saveznih i republičkih policijskih snaga potčinjenih VJ-u koji su počinili zločine u pokrajini Kosovo od januara do juna 1999. godine, uključujući i taj mesec.

48. Vlajko STOJILJKOVIĆ imenovan je za ministra unutrašnjih poslova Srbije 24. marta 1998. godine. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica Vlajko STOJILJKOVIĆ je vršio dužnost ministra unutrašnjih poslova Srbije. Kao starešina jednog od ministarstva Vlade Srbije, Vlajko STOJILJKOVIĆ je bio odgovoran za sprovođenje zakona, propisa i opštih akata koje donese Skupština, Vlada ili predsednik Srbije.

49. Kao ministar unutrašnjih poslova Srbije, Vlajko STOJILJKOVIĆ je rukovodio radom Ministarstva unutrašnjih poslova i njegovih službenika. On je utvrđivao strukturu, mandat i obim operacija organizacionih jedinica u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Bio je ovlašćen da mobiliše pripadnike rezervnog sastava Ministarstva unutrašnjih poslova za obavljanje dužnosti u vreme mira, i kako bi se sprečile aktivnosti koje ugrožavaju bezbednost Srbije. Naređenja koja su on i viša službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova izdavali pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova bila su obavezujuća ukoliko ne predstavljaju krivično delo.

50. Kao ministar unutrašnjih poslova Srbije, Vlajko STOJILJKOVIĆ je bio ovlašćen da preispituje odluke i postupke službenika Ministarstva. On je razmatrao žalbe protiv prvostepenih odluka koje su donosili rukovodioci organizacionih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova. Štaviše, bio je ovlašćen da donosi odluke po žalbama pojedinaca koje je pritvorila policija.

51. Dana 8. aprila 1999. godine, ovlašćenja Vlajka STOJILJKOVIĆA, kao ministra unutrašnjih poslova Srbije, proširena su zbog ratnog stanja te su od tada obuhvatala i raspoređivanje službenika Ministarstva na različite dužnosti u okviru Ministarstva sve dok za to postoji potreba.

52. Kao ministar unutrašnjih poslova Srbije, Vlajko STOJILJKOVIĆ je bio dužan da obezbedi očuvanje reda i mira u Srbiji. Kao ministar unutrašnjih poslova, bio je odgovoran za dela svojih podređenih unutar policijskih snaga Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koji su počinili zločine u pokrajini Kosovo od januara do juna 1999. godine, uključujući i taj mesec.

53. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, na Kosovu u SRJ postojalo je stanje oružanog sukoba.

54. Sva dela i propusti koji se navode kao zločini protiv čovečnosti bili su deo rasprostranjenog ili sistematskog napada uperenog protiv albanskog civilnog stanovništva na Kosovu u SRJ.

55. Svaki od optuženih snosi individualnu odgovornost za zločine kojima se tereti u ovoj optužnici, u skladu sa članom 7(1) Statuta Međunarodnog suda. Individualna krivična odgovornost uključuje počinjenje, planiranje, podsticanje, naređivanje ili pomaganje i podržavanje, na neki drugi način, planiranja, pripreme ili izvršenja bilo kog krivičnog dela navedenog u članovima od 2 do 5 Statuta Međunarodnog suda.

56. U meri u kojoj je imao ovlašćenja ili kontrolu nad jedinicama VJ-a i policije, drugim jedinicama ili pojedincima potčinjenim komandi VJ-a na Kosovu, Slobodan MILOŠEVIĆ, kao predsednik SRJ, vrhovni komandant VJ-a i predsednik Vrhovnog saveta odbrane, takođe, ili alternativno, snosi krivičnu odgovornost za dela svojih podređenih, uključujući i pripadnike VJ-a i pomenute službenike ministarstava unutrašnjih poslova SRJ i Srbije, na osnovu člana 7(3) Statuta Međunarodnog suda.

57. U meri u kojoj je imao ovlašćenja ili kontrolu nad policijskim jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova, jedinicama VJ-a ili policije, drugim jedinicama ili pojedincima potčinjenim komandi VJ-a na Kosovu, Milan MILUTINOVIĆ, kao predsednik Srbije i član Vrhovnog saveta odbrane, takođe, ili alternativno, snosi krivičnu odgovornost za dela svojih podređenih, uključujući i pomenute službenike Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, na osnovu člana 7(3) Statuta Međunarodnog suda.

58. U meri u kojoj je imao ovlašćenja ili kontrolu nad jedinicama VJ-a i policije, drugim jedinicama ili pojedincima potčinjenim komandi VJ-a na Kosovu, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ, kao načelnik Generalštaba VJ-a, takođe, ili alternativno, snosi krivičnu odgovornost za dela svojih podređenih, uključujući i pripadnike VJ-a i pomenute službenike ministarstava unutrašnjih poslova Srbije i SRJ, na osnovu člana 7(3) Statuta Međunarodnog suda.

59. U meri u kojoj je imao ovlašćenja ili kontrolu nad službenicima Ministarstva unutrašnjih poslova, uključujući i sve druge regularne ili mobilisane policijske jedinice, Vlajko STOJILJKOVIĆ, kao ministar unutrašnjih poslova Srbije, takođe, ili alternativno, snosi krivičnu odgovornost za dela svojih podređenih, uključujući i službenike Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, na osnovu člana 7(3) Statuta Međunarodnog suda.

60. Nadređeni je odgovoran za dela svog (svojih) podređenog (podređenih) ukoliko je znao ili je bilo razloga da zna da se njegovi podređeni spremaju da počine takva dela ili su ih već počinili, a nadređeni nije preduzeo neophodne i razumne mere da spreči takva dela ili da kazni njihove počinioce.

61. Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija nalazi se u južnom delu Republike Srbije, konstitutivne republike Savezne Republike Jugoslavije. Teritorija koju danas čini SRJ bila je deo SFRJ. Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija graniči se na severu i severozapadu sa Republikom Crnom Gorom, drugom konstitutivnom republikom SRJ. Na jugozapadu, Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija graniči se sa Republikom Albanijom, a na jugu sa Bivšom Jugoslovenskom Republikom Makedonijom. Glavni grad Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija je Priština.

62. Socijalistička Republika Srbija proglasila je 1990. godine novi Ustav kojim su, između ostalog, promenjeni nazivi republike i autonomnih pokrajina. Naziv Socijalistička Republika Srbija promenjen je u Republika Srbija (dalje u tekstu za oba naziva: Srbija); naziv Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo promenjen je u Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija (dalje u tekstu za oba naziva: Kosovo); a naziv Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina promenjen je u Autonomna Pokrajina Vojvodina (dalje u tekstu: Vojvodina). U istom tom periodu, Socijalistička Republika Crna Gora promenila je naziv u Republika Crna Gora.

63. Novim Ustavom SFRJ iz 1974. godine vlast je decentralizovana i prenesena na šest konstitutivnih republika u zemlji. U okviru Srbije, Kosovu i Vojvodini data je znatna autonomija, uključujući kontrolu nad obrazovnim sistemom, sudstvom i policijom. Takođe su dobili sopstvene pokrajinske skupštine i bili su zastupljeni u Skupštini, Ustavnom sudu i Predsedništvu SFRJ.

64. Prema popisu stanovništva iz 1981. godine, poslednjem na kome je učestvovalo skoro celokupno stanovništvo, Kosovo je ukupno imalo približno 1.585.000 stanovnika, od čega su 1.227.000 (77%) stanovnika bili Albanci, a 210.000 (13%) su bili Srbi. Za 1991. godinu postoje samo procene broja stanovnika jer su kosovski Albanci bojkotovali popis sproveden te godine. Prema uopštenim procenama broj stanovnika na Kosovu u vreme na koje se odnosi ova optužnica iznosio je između 1.800.000 i 2.100.000, od čega su oko 85-90% bili kosovski Albanci, dok su 5-10% činili Srbi.

65. Tokom osamdesetih godina, Srbi su izražavali zabrinutost zbog diskriminacije koju je prema njima sprovodilo pokrajinsko rukovodstvo na čijem su čelu bili kosovski Albanci, dok su kosovski Albanci izražavali zabrinutost zbog ekonomske zaostalosti i zahtevali veću političku liberalizaciju i status republike za Kosovo. Od 1981. godine pa nadalje, kosovski Albanci su izlazili na demonstracije koje su vojska SFRJ i policijske snage Srbije suzbijale.

66. U aprilu 1987. godine Slobodan MILOŠEVIĆ, koji je 1986. godine izabran za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, otputovao je na Kosovo. Na sastancima sa lokalnim srpskim rukovodstvom i u govoru pred skupom Srba, Slobodan MILOŠEVIĆ je podržao srpski nacionalistički program. Time je odstupio od partijske i državne politike koja je još od vremena osnivanja Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, pod rukovodstvom Josipa Broza Tita, ograničavala ispoljavanje nacionalističkih osećanja. Od tog trenutka Slobodan MILOŠEVIĆ je koristio rastući talas srpskog nacionalizma kako bi ojačao centralizovanu vlast u SFRJ.

67. Septembra 1987. godine Slobodan MILOŠEVIĆ i njegovi sledbenici preuzeli su kontrolu nad Centralnim komitetom Saveza komunista Srbije. Slobodan MILOŠEVIĆ je 1988. godine ponovo izabran za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Sa tog uticajnog položaja, Slobodan MILOŠEVIĆ je mogao dalje da jača svoju političku moć.

68. Od jula 1988. godine do marta 1989. godine, u Vojvodini i Crnoj Gori došlo je do niza demonstracija i skupova podrške Slobodanu MILOŠEVIĆU - takozvane "anti-birokratske revolucije". Ovi protesti su doveli do smenjivanja pokrajinskog, odnosno republičkog rukovodstva - a nove vlade, koje su bile njegovi dužnici, tada su podržale Slobodana MILOŠEVIĆA.

69. Istovremeno, u Srbiji su se sve češće čuli zahtevi da se Kosovo stavi pod jaču srpsku kontrolu, pa su tim povodom održavane brojne demonstracije. Dana 17. novembra 1988. godine visoki albanski politički funkcioneri na Kosovu smenjeni su sa rukovodećih položaja u Pokrajini, a umesto njih su imenovani ljudi lojalni Slobodanu MILOŠEVIĆU. Početkom 1989. godine, Skupština Srbije predložila je amandmane na Ustav Srbije kojima će Kosovu biti oduzeta većina autonomnih ingerencija, uključujući i kontrolu nad policijom, obrazovnom i ekonomskom politikom, izbor zvaničnog jezika, kao i pravo veta na dalje promene Ustava Srbije. Kosovski Albanci su masovno demonstrirali protiv predloženih promena. Početkom februara 1989. godine, štrajk albanskih rudara na Kosovu doveo je do daljeg zatezanja situacije.

70. Zbog političkih previranja, Predsedništvo SFRJ je 3. marta 1989. godine proglasilo da se situacija u Pokrajini pogoršala i da ugrožava poredak, integritet i suverenitet zemlje. Vlada je tada zavela “specijalne mere” kojima je odgovornost za javnu bezbednost sa vlade Srbije prenela na saveznu vladu.

71. Skupština Kosova sastala se 23. marta 1989. godine u Prištini i izglasala usvajanje predloženih ustavnih amandmana, pri čemu se većina delegata kosovskih Albanaca uzdržala od glasanja. I pored toga što nije postojala potrebna dvotrećinska većina u Skupštini, predsednik Skupštine je proglasio da su amandmani usvojeni. Skupština Srbije je 28. marta 1989. godine izglasala usvajanje ustavnih promena, čime je praktično ukinuta autonomija data Ustavom iz 1974. godine.

72. Dok su se na Kosovu dešavale ove promene, Slobodan MILOŠEVIĆ je još više ojačao svoju političku moć postavši predsednik Srbije. Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za predsednika Predsedništva Srbije 8. maja 1989. godine, a njegov izbor je zvanično potvrđen 6. decembra 1989. godine.

73. Početkom 1990. godine, kosovski Albanci organizovali su masovne demonstracije tražeći ukidanje "specijalnih mera". U aprilu 1990. godine, Predsedništvo SFRJ ukinulo je "specijalne mere" i povuklo najveći deo saveznih policijskih snaga, a Srbija je preuzela odgovornost za sprovođenje policijskih mera na Kosovu.

74. U julu 1990. godine, Skupština Srbije donela je odluku o raspuštanju Skupštine Kosova, ubrzo nakon što je 114 poslanika od 123 predstavnika kosovskih Albanca u Skupštini usvojilo nezvaničnu rezoluciju kojom Kosovo proglašavaju ravnopravnim i nezavisnim entitetom u okviru SFRJ. U septembru 1990. godine, mnogi od tih istih poslanika kosovskih Albanaca proglasili su ustav "Republike Kosovo". Godinu dana kasnije, u septembru 1991. godine, kosovski Albanci održali su nezvanični referendum na kome su u ogromnoj većini glasali za nezavisnost. Dana 24. maja 1992. godine, kosovski Albanci održali su nezvanične izbore za skupštinu i predsednika "Republike Kosovo".

75. Dana 16. jula 1990. godine, Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije udružili su se u Socijalističku partiju Srbije (SPS), a Slobodan MILOŠEVIĆ izabran je za njenog predsednika. Kao naslednik Saveza komunista, SPS je postao najjača politička stranka u Srbiji, a Slobodan MILOŠEVIĆ je kao predsednik SPS-a imao znatnu moć i uticaj na mnoga područja vlasti, kao i na privatni sektor. Milan MILUTINOVIĆ i Nikola ŠAINOVIĆ zauzimali su istaknute položaje u SPS-u. Nikola ŠAINOVIĆ je bio član Glavnog odbora i Izvršnog odbora stranke i njen potpredsednik, a Milan MILUTINOVIĆ je izabran za predsednika Srbije 1997. godine kao kandidat SPS-a.

76. Posle usvajanja novog Ustava Srbije 28. septembra 1990. godine, Slobodan MILOŠEVIĆ je na višestranačkim izborima održanim 9. i 26. decembra 1990. godine izabran za predsednika Srbije; ponovo je izabran 20. decembra 1992. godine. U decembru 1991. godine, Nikola ŠAINOVIĆ imenovan je za potpredsednika Vlade Srbije.

77. Nakon što je Kosovu 1989. godine praktično ukinuta autonomija, na Kosovu dolazi do sve većih političkih podela. Krajem 1990. godine i tokom cele 1991. godine hiljade kosovskih Albanaca - lekara, nastavnika, profesora, radnika, policajaca i državnih službenika otpušteno je s posla. Lokalni sud na Kosovu je ukinut, a mnoge sudije smenjene. Nasilje policije nad kosovskim Albancima pojačano je.

78. U ovom periodu, nezvanično albansko rukovodstvo na Kosovu sledilo je politiku nenasilnog građanskog otpora i počelo je da uspostavlja sistem nezvaničnih, paralelnih institucija u oblasti zdravstvene zaštite i obrazovanja.

79. Krajem juna 1991. godine, SFRJ je počela da se raspada u nizu ratova koji su usledili jedan za drugim, u Republici Sloveniji (dalje u tekstu: Slovenija), Republici Hrvatskoj (dalje u tekstu: Hrvatska) i Republici Bosni i Hercegovini. Slovenija je 25. juna 1991. godine proglasila nezavisnost od SFRJ, što je dovelo do izbijanja rata; mirovni sporazum postignut je 8. jula 1991. godine. Hrvatska je 25. juna 1991. godine proglasila svoju nezavisnost, što je dovelo do borbi između hrvatskih vojnih snaga s jedne strane i Jugoslovenske narodne armije (JNA), paravojnih jedinica i "Vojske Republike Srpske Krajine" s druge.

80. Bosna i Hercegovina proglasila je nezavisnost 6. marta 1992. godine, što je posle 6. aprila 1992. godine dovelo do rata širokih razmera. Dana 27. aprila 1992. godine SFRJ je rekonstituisana kao SRJ. U to vreme JNA je reorganizovana u VJ. U ratu u Bosni i Hercegovini, JNA, a kasnije VJ, borila se zajedno sa "Vojskom Republike Srpske" protiv vojnih snaga vlade Bosne i Hercegovine i "Hrvatskog vijeća obrane". Aktivna neprijateljstva prestala su potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma u decembru 1995. godine.

81. Iako je Slobodan MILOŠEVIĆ za vreme ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bio predsednik Srbije, on je ipak bio vodeća srpska politička ličnost koja je imala de facto kontrolu nad saveznom, kao i nad republičkom vladom, i ličnost sa kojom je međunarodna zajednica pregovarala o nizu mirovnih planova i sporazuma u vezi s ovim ratovima.

82. U periodu od 1991. do 1997. godine i Milan MILUTINOVIĆ i Nikola ŠAINOVIĆ zauzimali su visoke položaje u saveznim i republičkim vladama i ostali bliski saradnici Slobodana MILOŠEVIĆA. U ovom periodu, Milan MILUTINOVIĆ je radio u Ministarstvu spoljnih poslova SRJ, a jedno vreme je bio ambasador u Grčkoj. Za ministra spoljnih poslova SRJ postavljen je 1995. godine i na tom položaju je ostao do 1997. godine. Nikola ŠAINOVIĆ je 1993. godine bio predsednik Vlade Srbije, a 1994. godine potpredsednik Vlade SRJ.

83. Dok su se u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini vodili ratovi, situacija na Kosovu, mada zategnuta, nije eskalirala u nasilje i intenzivne borbe do kojih je došlo u tim drugim zemljama. Sredinom devedesetih godina, međutim, jedna frakcija kosovskih Albanaca organizovala je grupu poznatu pod nazivom Ushtria Clirimtare e Kosoves (UCK), odnosno na engleskom jeziku pod nazivom Kosovo Liberation Army /Oslobodilačka vojska Kosova/ (OVK). Ova grupa je zagovarala kampanju oružane pobune i nasilnog otpora srpskim vlastima. Sredinom 1996. godine, OVK je organizovao napade uperene pre svega protiv policijskih snaga SRJ i Srbije. Od tada i tokom čitave 1997. godine, policijske snage Srbije i SRJ uzvraćale su silovitim akcijama tamo gde se pretpostavljalo da se nalaze baze OVK-a i njihove pristalice na Kosovu.

84. Nakon što mu je istekao mandat predsednika Srbije, Slobodan MILOŠEVIĆ je 15. jula 1997. godine izabran za predsednika SRJ. Dužnost je preuzeo 23. jula 1997. Posle toga su održani izbori za predsednika Srbije; Milan MILUTINOVIĆ je učestvovao na izborima kao kandidat SPS-a i 21. decembra 1997. godine izabran je za predsednika Srbije. Nikola ŠAINOVIĆ je ponovo postao potpredsednik Vlade SRJ 1996, 1997. i 1998. godine. Delimično kroz blisku saradnju sa Milanom MILUTINOVIĆEM, Slobodan MILOŠEVIĆ je uspeo da zadrži svoj uticaj na Vladu Srbije.

85. Krajem februara 1998. godine, zaoštrio se sukob između OVK-a s jedne, i snaga SRJ i Srbije s druge strane. U tom periodu povređeno je ili ubijeno više kosovskih Albanaca i kosovskih Srba. Snage SRJ i Srbije započele su kampanju granatiranja pretežno albanskih gradova i sela na Kosovu, široko rasprostranjenog uništavanja imovine i proterivanja civilnog stanovništva iz krajeva u kojima je delovao OVK. Mnogi stanovnici su pobegli sa tog područja usled borbi i razaranja ili su bili prinuđeni da se presele u druge krajeve na Kosovu. Ujedinjene nacije procenjuju da je do sredine oktobra 1998. godine preko 298.000 lica, što iznosi otprilike 15 odsto stanovništva, raseljeno unutar Kosova ili je napustilo pokrajinu.

86. U odgovor na intenziviranje sukoba, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SBUN) usvojio je u martu 1998. godine Rezoluciju 1160, kojom je "osuđena preterana upotreba sile od strane srpske policije protiv civila i mirnih demonstranata na Kosovu", i stavio embargo na uvoz oružja u SRJ. Šest meseci kasnije SBUN je usvojio Rezoluciju 1199 (1998) u kojoj je konstatovano da "pogoršavanje situacije na Kosovu u Saveznoj Republici Jugoslaviji, predstavlja pretnju miru i bezbednosti u regionu". Savet bezbednosti zahtevao je da sve strane obustave neprijateljstva i da se povuku "snage bezbednosti koje se koriste za represiju nad civilima".

87. U nastojanju da dovedu do popuštanja zategnutosti na Kosovu, u oktobru 1998. godine vođeni su pregovori između Slobodana MILOŠEVIĆA, predstavnika NATO-a i OEBS-a. Na dan 16. oktobra 1998. godine potpisan je "Sporazum o verifikacionoj misiji OEBS-a za Kosovo". Tim sporazumom i "Dogovorom Clark-Naumann", koji je potpisao Nikola ŠAINOVIĆ, predviđeno je delimično povlačenje snaga SRJ i Srbije sa Kosova, ograničenje dovođenja dodatnih snaga i opreme u region i razmeštaj nenaoružanih predstavnika Verifikacione misije OEBS-a.

88. Mada je širom Kosova razmešteno na desetine predstavnika Verifikacione misije OEBS-a, neprijateljstva su se nastavila. U ovom periodu, predstavnici međunarodne Verifikacione misije i organizacija za zaštitu ljudskih prava dokumentovali su izvestan broj ubistava kosovskih Albanaca. U jednom takvom incidentu, 15. januara 1999. godine, ubijeno je 45 nenaoružanih kosovskih Albanaca u selu Račak u opštini Štimlje/Shtime.

89. U daljim nastojanjima da se odgovori na nastavljanje sukoba na Kosovu, organizovana je međunarodna mirovna konferencija u Rambouilletu u Francuskoj, koja je počela sa radom 7. februara 1999. godine. Nikola ŠAINOVIĆ, potpredsednik Vlade SRJ, bio je član srpske delegacije na tim mirovnim pregovorima, a pregovorima je prisustvovao i Milan MILUTINOVIĆ, predsednik Srbije. Kosovske Albance predstavljale su delegacije OVK-a i delegacije političkih i građanskih vođa kosovskih Albanaca. I pored višenedeljnih intenzivnih pregovora, mirovni pregovori propali su sredinom marta 1999. godine.

90. Nasilje na Kosovu se nastavilo i za vreme mirovnih pregovora u Francuskoj. Krajem februara i početkom marta, snage SRJ i Srbije započele su niz ofanzivnih dejstava na više desetina pretežno albanskih sela i gradova na Kosovu. Vojne snage SRJ činili su delovi 3. armije, konkretno 52. korpus, koji je poznat i pod nazivom Prištinski korpus, te nekoliko brigada i pukova pod komandom Prištinskog korpusa. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ bio je načelnik Generalštaba VJ-a i imao komandnu odgovornost nad 3. armijom, pa tako i nad Prištinskim korpusom. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, vrhovni komandant VJ-a bio je Slobodan MILOŠEVIĆ.

91. U operacijama na Kosovu, pored nekih jedinica iz Ministarstva unutrašnjih poslova SRJ, učestvovale su policijske snage Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, svim policijskim snagama koje su bile angažovane ili su delovale po ovlašćenju Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije komandovao je Vlajko STOJILJKOVIĆ, ministar unutrašnjih poslova Srbije. Prema Zakonu o odbrani SRJ, policijske snage koje učestvuju u vojnim operacijama u vreme rata ili neposredne ratne opasnosti, potčinjene su komandi VJ-a, čiji su komandanti sve vreme na koje se odnosi ova optužnica bili general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ i Slobodan MILOŠEVIĆ.

92. Pre decembra 1998. godine, Slobodan MILOŠEVIĆ je odredio Nikolu ŠAINOVIĆA za svog izaslanika za kosovsko pitanje. Više diplomata i drugih međunarodnih funkcionera koji su trebali da razgovaraju sa nekim predstavnikom vlade u vezi sa događajima na Kosovu upućivano je na Nikolu ŠAINOVIĆA. On je uzeo aktivnog učešća u pregovorima za uspostavljanje Verifikacione misije OEBS-a za Kosovo, a učestvovao je i na mnogim drugim sastancima u vezi sa kosovskom krizom. Sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, Nikola ŠAINOVIĆ je nastupao kao posrednik između Slobodana MILOŠEVIĆA i raznih vođa kosovskih Albanaca.

93. Nikola ŠAINOVIĆ je 20. maja 1998. godine. ponovo izabran za potpredsednika Vlade SRJ. U tom svojstvu bio je član vlade SRJ koja je, između ostalih zadataka i odgovornosti, utvrđivala unutrašnju i spoljnu politiku, sprovodila savezno zakonodavstvo, usmeravala i usaglašavala rad saveznih ministarstava i organizovala odbrambene pripreme.

94. Tokom svojih ofanzivnih dejstava, snage SRJ i Srbije, delujući u sprezi, učestvovale su u dobro planiranoj i koordiniranoj kampanji uništavanja imovine albanskih civila na Kosovu. Granatirani su gradovi i sela, paljene su kuće, seoska gazdinstva i poslovni objekti, a lična svojina je uništavana. Usled tih usaglašenih dejstava, gradovi, sela i čitave oblasti postale su nenastanjive za kosovske Albance. Pored toga, snage SRJ i Srbije su fizičkim i verbalnim iživljavanjem šikanirale, ponižavale i degradirale albanske civile na Kosovu. Kosovski Albanci su takođe neprestano podvrgavani uvredama, rasnim pogrdama, ponižavajućim postupcima na osnovu etničke pripadnosti i veroispovesti, batinanjima i drugim oblicima fizičkog zlostavljanja.

95. Protivpravna deportacija i prisilno premeštanje na hiljade kosovskih Albanaca iz njihovih domova na Kosovu uključivali su dobro planiranu i usaglašenu akciju rukovodstva SRJ i Srbije i snaga SRJ i Srbije, pri čemu su svi delovali u sprezi. Akcije slične prirode sprovođene su u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1991. do 1995. godine. U tim ratovima, srpske vojne, paravojne i policijske snage silom su proterivale i deportovale nesrpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini iz krajeva pod srpskom kontrolom, koristeći se istim metodama delovanja koje su primenjene na Kosovu 1999. godine: žestokim granatiranjem i oružanim napadima na sela; rasprostranjenim ubistvima; razaranjem nesrpskih stambenih naselja i kulturnih i verskih objekata; i prisilnim premeštanjem i deportacijom nesrpskog življa.

96. Dana 24. marta 1999. godine NATO je započeo vazdušne napade na ciljeve u SRJ. SRJ je 23. marta 1999. godine proglasila neposrednu ratnu opasnost, odnosno 24. marta 1999. godine ratno stanje. Nakon početka vazdušnih napada, snage SRJ i Srbije pojačale su svoju sistematsku kampanju i prisilno proterale na stotine hiljada kosovskih Albanaca.

97. Pored prisilnog proterivanja kosovskih Albanaca, od 24. marta 1999. godine snage SRJ i Srbije učestvovale su i u brojnim ubistvima kosovskih Albanaca. Takva ubistva dešavala su se na brojnim lokacijama uključujući, između ostalih, Belu Crkvu, Malu Krušu/Krushe e Vogel, Veliku Krušu/Krushe e Mahde, Đakovicu/Gjakove, Crkolez/Padalishte, Izbicu, Vučitrn/Vushtrii, Meja/Meje, zatvor u Dubravi, Suva Reka/Suhareke i Kačanik.

98. Planiranje, pripremu i sprovođenje kampanje koju su preduzele snage SRJ i Srbije na Kosovu planirali su, podsticali, naredili, počinili ili na neki drugi način pomagali i podržavali Slobodan MILOŠEVIĆ, predsednik SRJ; Milan MILUTINOVIĆ, predsednik Srbije; Nikola ŠAINOVIĆ, potpredsednik Vlade SRJ; general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ, načelnik Generalštaba VJ-a; i Vlajko STOJILJKOVIĆ, ministar unutrašnjih poslova Srbije.

99. Do 20. maja 1999. godine, preko 740.000 kosovskih Albanaca, otprilike jedna trećina ukupnog albanskog stanovništva na Kosovu, proterana je sa Kosova. Smatralo se da je još nekoliko hiljada ljudi bilo raseljeno unutar Kosova. Nepoznati broj kosovskih Albanaca poginuo je u operacijama snaga SRJ i Srbije.

100. Dana 3. juna 1999. godine, SRJ i Srbija su prihvatile načela za rešavanje krize na Kosovu, dokument koji su njihovim predstavnicima uručili Martti Ahtisaari, predstavnik Evropske Unije, i Viktor Chernomyrdin, specijalni predstavnik predsednika Ruske Federacije. Ovim dokumentom, nakon koga je usledila Rezolucija 1244 (1999) Saveta bezbednosti, predviđeno je političko rešenje krize na Kosovu, uključujući neposredan prekid nasilja i brzo povlačenje vojnih, policijskih i paravojnih snaga SRJ i Srbije, te prisustvo predstavnika međunarodnih civilnih institucija i snaga bezbednosti na Kosovu pod okriljem Ujedinjenih nacija.

101. Dana 9. juna 1999. godine, između NATO-a, čiji je predstavnik bio general Sir Michael Jackson, i predstavnika VJ-a i Ministarstva unutrašnjih poslova potpisan je Vojno-tehnički sporazum, kojim je predviđeno povlačenje svih snaga SRJ i Srbije sa Kosova. Prema odredbama Vojno-tehničkog sporazuma, kampanja bombardovanja ciljeva u SRJ koju je vodio NATO okončaće se nakon potpunog povlačenja snaga SRJ i Srbije. Dana 20. juna 1999. godine, KFOR je objavio da je povlačenje snaga SRJ i Srbije sa teritorije Kosova završeno.

/potpis na originalu/
Carla del Ponte,
tužilac

29. juni 2001. godine
Hag, Holandija

Prilog A
Lica ubijena u Racku cija su imena poznata -  15. januar 1999.

Prilog H

Lica ubijena u Vučitrnu/Vushtrii čija su imena poznata - 2. maja 1999.

Prilog I

Lica ubijena u Meji/Meje čija su imena poznata - 27. aprila 1999.

Prilog J

Lica ubijena u zatvoru u Dubravi/Dubrave čija su imena poznata - 22. i 23. maja 1999.

Prilog K

Lica ubijena u Suvoj Reci / Suhareke čija su imena poznata - 26. marta 1999.

Prilog L

Lica ubijena u Kačaniku čija su imena poznata - od marta do maja 1999.

Kotlina - 24. marta 1999.

Stagovo - 21. maja 1999.

Slatina - 13. aprila 1999.

Dubrava - 25. maja 1999.