MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD
ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU

Predmet br. IT-02-54-T

PRED PRETRESNIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Richard May, predsedavajući
sudija Patrick Robinson
sudija O-Gon Kwon

Sekretar: g. Hans Holthuis

Datum: 30. septembar 2003.

TUŽILAC
protiv
SLOBODANA MILOŠEVIĆA

PODNESAK TUŽIOCA
U VEZI S IMPLIKACIJAMA KOJE ČESTO LOŠE ZDRAVSTVENO STANJE OPTUŽENOG IMA NA DALJE VOĐENJE SUĐENJA – ISPRAVLJENA VERZIJA

MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD
ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU

TUŽILAC
protiv
SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Predmet br. IT-02-54-T

Tužilaštvo s dužnim poštovanjem traži dozvolu da podnese podnesak duži od deset strana.

UVOD

1. Dana 23. septembra 2003. godine, Tužilaštvo je podnelo "Predlog Tužilaštva da se zakaže pretres na kojem će se razmatrati implikacije često lošeg zdravstvenog stanja optuženog" (u daljem tekstu: Predlog) u kojem iznosi opcije za ograničenje prekida suđenja u ovom predmetu do kojih dolazi zbog često lošeg zdravstvenog stanja optuženog.

2. Dana 24. septembra 2003, Pretresno veće je izdalo "Nalog po predlogu Tužilaštva u vezi s implikacijama zdravstvenog stanja optuženog" (u daljem tekstu: Nalog) u kojem nalaže stranama u postupku, uključujući amici curiae, da do 29. septembra 2003. podnesu podneske o pravnom osnovu opcija koje Tužilaštvo iznosi u svom Predlogu. Pretresno veće je takođe navelo da će u utorak, 30. septembra 2003. godine, na zahtev Tužilaštva, saslušati usmene argumente strana u postupku u vezi s tim pitanjima.

3. Tužilaštvo je u svom Predlogu dalo određene sugestije koje razrađuje u ovom podnesku. Kao što je Tužilaštvo iznelo u svom Predlogu, nijedna od navedenih sugestija nije bez propratnih teškoća. Međutim, okolnosti ovog postupka su u mnogo čemu neobične i nepredvidive. One predstavljaju izazov za one koji primenjuju Pravilnik o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik). Na taj izazov se mora odgovoriti kako suđenje iz tehničkih ili proceduralnih razloga ne bi izgubilo svoj osnovni smisao. Radi se o izazovu na koji je moguće odgovoriti pod uslovom da eventualne tehničke i proceduralne zamerke ne otkriju stvarnu nesposobnost Pretresnog veća da optuženom sudi u skladu s propisanim standardima i uz dužno poštovanje njegovih prava.

4. Osnovno pitanje jeste da li se raspored suđenja mora utvrđivati na osnovu zdravlja optuženog koji se sam brani i čije loše zdravstveno stanje (onda kada zaista ugrožava raspored suđenja) može da bude prouzrokovano ili otežano samim činom samozastupanja. Ovo pitanje se može i drugačije formulisati, naime, da li nekom optuženom treba da se dopusti samozastupanje ako već i sam taj čin optuženog može dovesti u stanje koje onemogućava samozastupanje. Opštiji pristup bi se odnosio na pitanje da li optuženom generalno treba dozvoliti da se ponaša na način koji onemogućava suđenje (tako formulisano, ono za sobom povlači i pitanje koje je usko povezano s prethodnim pitanjem o kojem se govori u nastavku, naime, da li optuženom u ovom predmetu treba dozvoliti da i dalje puši, ako to samo po sebi dovodi i/ili pogoršava zdravstveno stanje zbog kojeg se suđenje odugovlači).

   REZIME

5. Tužilaštvo insistira da Pretresno veće preduzme korake da se optuženom obezbedi pravni zastupnik. To zastupanje bi - samo po sebi – smanjilo probleme u vezi s rasporedom koji su posledica često lošeg zdravstvenog stanja optuženog i moglo bi omogućiti odvijanje suđenja čak i kad optuženi u određenim okolnostima nije prisutan. Tužilaštvo predlaže i neka proceduralna rešenja koja bi mogla dopuniti režim uspostavljen dodeljivanjem branioca optuženom i koja bi, u svakom slučaju, ostvarila nekoliko ciljeva, uključujući sledeće:

   • izbeglo bi se da vreme koje svedoci provedu u Hagu bude sasvim izgubljeno kad god zdravstveno stanje (najčešće povećani krvni pritisak) neočekivano spreči optuženog da prisustvuje suđenju;

   • omogućilo bi se bolje korišćenje raspoloživog "sudskog vremena" (Tužilaštva, svedoka, a možda i sudija i sudskih pravnika koje se "gubi" ako zdravstveno stanje neočekivano spreči optuženog da prisustvuje suđenju;

   • omogućilo bi se da optuženi na najbolji način iskoristi vreme kada iz zdravstvenih razloga nije u mogućnosti da prisustvuje suđenju i kada bi u Pritvorskoj jedinici - relativno mirno – mogao da pregleda i analizira snimljeni materijal;

   • smanjilo bi se vreme koje optuženi stvarno mora da provede u sudnici do okončanja izvođenja dokaza optužbe, čime bi se verovatno poboljšalo njegovo zdravstveno stanje, a Tužilaštvu omogućilo da brže okonča izvođenje svojih dokaza.

   PRAVO

6. Tužilaštvo tvrdi, kao što je to već učinilo i Žalbeno veće^[1], da pravila 89 i 90, a pogotovo pravila 89 (B) i 90 (F), predstavljaju pravni osnov za fleksibilniji pristup prihvatanju dokaza i postupku izvođenja dokaza uopšte:

   Pravilo 89 (B): "[U] slučajevima koji nisu predviđeni u ovom poglavlju, veće primenjuje pravila o dokazima koja najviše idu u prilog pravičnom odlučivanju o stvari koja se nalazi pred većem i koja su u duhu Statuta i opštih pravnih načela."

   Pravilo 90(F): "Pretresno veće vrši kontrolu nad načinom i redosledom ispitivanja svedoka i izvođenja dokaza da bi se

(i) ispitivanje i izvođenje dokaza učinilo efikasnim za utvrđivanje istine; i

(ii) izbeglo nepotrebno trošenje vremena."

7. Ako doslovno tumačenje ovih (i drugih) pravila ne daje izričito ovlašćenje da se postigne ono što Veće u ovom predmetu eventualno bude smatralo nužnim, Veće onda može da odluči o tome da li raspolaže preostalim inherentnim ovlašćenjem da vodi postupak tako da rešava i o pitanjima koja nisu konkretno pokrivena konkretno Pravilnikom.

8. Moguća je tvrdnja da Pravilnik neizbežno obavezuje Pretresno veće.^[2] Ipak, u pravnom sistemu poput ovog na MKSJ-u, koji je tek nastao i koji se ubrzano razvija, ne može se očekivati da se Pravilnikom predvidi svaka eventualnost. Naprotiv, kod pisanja prvih verzija Pravilnika Međunarodnog suda izbegavalo se sveobuhvatno propisivanje sudskog ili dokaznog postupka, jer je preovladavalo shvatanje da se sudskim većima omogući fleksibilan pristup u skladu s njihovim sve većim iskustvom.

9. Pravilnik ni u kom slučaju nije definitivan. Uprkos prvobitnoj želji da se Pravilnikom utvrde samo opšti okviri, Međunarodni sud je smatrao neophodnim da oko dvadeset i šest puta izmeni i dopuni Pravilnik, i taj proces još uvek nije okončan. Važno je napomenuti da, osim isključivo polazišnih odredbi pravila 74 bis, još uvek ne postoje pravila koja bi se bavila fizičkim ili psihičkim zdravljem optuženih. Pravilnik ne daje nikakve smernice o tome kako pregledati optuženog; kakve standarde treba primeniti kada se utvrđuje da li je optuženi sposoban da prisustvuje suđenju; ili kakve mere, proceduralne ili dokazne, veće treba eventualno da uzme u obzir kod rešavanja postojećih problema. Ono što situaciju u ovom predmetu čini još težom jeste činjenica da se u slučaju brojnih pravila polazi od pretpostavke da optuženi ima pravnog zastupnika, a nema detaljnih uputstava o postupku koji se primenjuje kod samozastupanja.

10. Promene pravila često su podstaknute problemima koji iskrsavaju u pojedinim predmetima. To je karakteristično za mnoge pravne sisteme, a pogotovo za Međunarodni sud na kojem se neprestano pokreću nova pitanja. Izmene pravila su često rezultat rešenja do kojeg pretresna veća dolaze rešavajući neki praktični problem koji dotada nije bilo moguće predvideti. Međutim, kada se i pojavi neki novi problem, zajednički odgovor sudija koje zasedaju na plenarnoj sednici u svom "zakonodavnom" svojstvu neizbežno kasni za njihovim odgovorom na probleme na koje nailaze u veću u svom "sudijskom" svojstvu. Primer za to je stav koji je Pretresno veće zauzelo u predmetu Blaškić u pogledu inherentnog ovlašćenja u vezi s nepoštovanjem Suda i naknadnim formulisanjem pravila 77.^[3]

11. Veće koje se bori s nekim problemom u opštoj atmosferi nezadovoljstva postojećim pravilima može pokušati i da anticipira predstojeću izmenu pravila. Tako je Pretresno veće u predmetu Delalić pokazalo da je spremno na fleksibilnost kako bi obezbedilo pravično i ekspeditivno suđenje u duhu člana 20 Statuta. Dozvolilo je odbrani da izvodi dokaze kada je postupak bio u fazi odmeravanja kazne, uprkos činjenici da u to vreme, na osnovu već izmenjenog i dopunjenog Pravilnika, za to nije postojalo ovlašćenje (poslednje izmene i dopune Pravilnika donete su tokom postupka, no nisu obuhvatile konkretan problem pred kojim se našlo Pretresno veće).^[4]

12. Sasvim je moguće da Međunarodnom sudu još predstoji dug put uspostavljanja istinske ravnoteže između postupka i izvođenja dokaza u najvećim i najdužim predmetima i da se ponovo nalazimo u razvojnoj fazi kada Veće ima izvesnu slobodu da modifikuje ono što bi inače bilo strogo tumačenje postojeće i ograničene odredbe.

    RELEVANTAN ČINJENIČNI ISTORIJAT I PROGNOZA

13. Prema proračunu Tužilaštva, optuženi je tokom suđenja bio bolestan deset puta, te je tako izgubljeno 55 dana suđenja.^[5] Ove godine, optuženi je bio bolestan šest puta, te je tako izgubljeno 28 dana, što je značajno povećanje u odnosu na prošlu godinu. Dana 4. septembra 2003. godine, sudija May je izjavio: "(…) obavešteni smo da optuženi nije prisutan jer se ne oseća dobro. Ovo je otprilike osmi put da se ovo desilo i čini mi se da je zbog njegove bolesti izgubljeno oko pedeset radnih dana. Očito je da ovo pitanje treba ispitati. Stoga predlažemo da nam se dostavi celovit lekarski izveštaj o zdravstvenom stanju optuženog, uključujući izveštaj o njegovom psihičkom stanju."^[6]

14. Dalje loše zdravstveno stanje optuženog predstavlja veliko opterećenje za resurse Međunarodnog suda. Samo u septembru, optuženi je bio bolestan dva puta, što je imalo za posledicu gubitak najmanje šest dana suđenja. Svedoci su morali biti poslati kućama da bi se kasnije opet morali vraćati, što je izazvalo velike profesionalne i lične neprilike i izdatke. Radno vreme i sredstva koja su MKSJ i Tužilaštvo potrošili i koji su u ovom predmetu ionako izuzetno visoki, dosežu dosad nezabeležen nivo.^[7] Mnogi svedoci, uključujući sudske veštake, dovedeni su u Hag da svedoče da bi potom bili ponekad i više puta vraćani zbog nepredvidivog lošeg zdravstvenog stanja optuženog. Svedoci dolaze iz celog sveta i vrlo retko iz severne Evrope.^[8]

15. Stalno loše zdravstveno stanje optuženog ometa suđenje i otežava obavezu Pretresnog veća da obezbedi "da suđenje bude pravično i ekspeditivno".^[9] U svojoj Odluci od 4. aprila, Pretresno veće je konstatovalo da mora obezbediti da suđenje bude pravično i ekspeditivno "uz puno poštovanje prava optuženog" i da, kod donošenja odluke, mora da uspostaviti ravnotežu između ta dva principa.

16. Bolest optuženog koja se stalno javlja će skoro sasvim sigurno dovesti do toga da Tužilaštvo neće uspeti da do božićnih praznika okonča izvođenje svojih dokaza, kao što se verovalo kada je Pretresno veće, 16. maja 2003. godine, odobrilo Tužilaštvu 100 dana suđenja kako bi dovršilo izvođenje svojih dokaza.^[10] Premda bi Tužilaštvo, naravno, moglo da okonča izvođenje dokaza i u 2004. godini, smatralo se da bi postojale značajne prednosti ako bi se sa sledećom fazom pretresa krenulo početkom nove godine. Međutim, to sada više možda neće biti moguće ako se ne odobri traženi pravni lek. Imperativ je da se postupak krivičnog gonjenja lica optuženih za ratne zločine privede kraju. Svaka mogućnost obustave redovnog sudskog postupka s obrazloženjem da Pravilnik Međunarodnog suda jednostavno ne sadrži odredbe za neki konkretan nepredviđeni događaj nanela bi veliku štetu javnom poimanju međunarodne pravde.

17. Stoga, kao što je 18. septembra 2003. konstatovao sudija May, došlo je vreme da se "proceni niz faktora: zdravlje optuženog, naravno, ali i vođenje sudskog postupka, te bojazni i interesi svedoka koji ponekad treba da prevale veoma dug put i da dugo ostanu ovde."^[11] Iz svih tih razloga, Tužilaštvo smatra da ponovo treba da se razmotri pitanje pravnog zastupanja optuženog.

    ZASTUPANJE OPTUŽENOG

    DODELJIVANJE BRANIOCA

18. Od samog početka suđenja optuženi je odlučio, u skladu sa svojim pravima, da se sam brani. Uz pomoć svojih saradnika, on je taj zadatak obavljao žustro, premda je redovno koristio više vremena - što je možda izazivalo preterani stres kod optuženog - nego što bi za vođenje efikasnog unakrsnog ispitivanja trebalo iskusnom advokatu.

19. Do ovakve situacije je posebno došlo nakon 18. decembra 2002. godine, kada je Pretresno veće odlučilo da za sada optuženom ne dodeljuje branioca. U "Obrazloženju odluke po predlogu tužioca za dodelu branioca" od 4. aprila 2003. godine (u daljem tekstu: Odluka od 4. aprila), Pretresno veće je konstatovalo da je uvereno da je optuženi "sposoban da vodi sopstvenu odbranu" i odbilo da optuženom nametne branioca. Veće je takođe konstatovalo da zadržava pravo da preispita svoj stav ako se okolnosti promene.^[12]

20. Kardiolozi koji su pregledali optuženog ističu da činjenica da se sam brani utiče na njegovo zdravlje. Nakon čitanja lekarskih nalaza jasno je da su problemi sa srcem optuženog veoma ozbiljni i da su male šanse da se to stanje poboljša.^[13] Zbog toga Tužilaštvo tvrdi da je primereno da se problem analizira osvrtom na (uverljivo slične) predmete kod kojih se radi o optuženima koji boluju od trajne bolesti ili invaliditeta. Premda se radi o evidentnim činjeničnim razlikama, smernice se mogu pronaći u predmetima koji se tiču slepih, gluvih, nemih ili nepismenih^[14], jer je optuženi zbog svog zdravstvenog stanja sada povremeno nesposoban da se sam brani.

21. Premda se branilac redovno dodeljuje kada optuženi nema dovoljno sredstava da se sam brani, član 21(4) (d) Statuta sročen je vrlo pažljivo i sa širim implikacijama. Loše imovinsko stanje nije jedini razlog da se optuženom dodeli branilac. Pomenuti član propisuje da se branilac dodeljuje kad god to zahtevaju interesi pravde i sadrži veoma konkretnu odredbu da "pritom ne snosi troškove odbrane ako nema dovoljno sredstava...". Dodeljivanje branioca određuju interesi pravde, a ne finansijsko stanje optuženog. Iz toga sledi da je odluka o dodeljivanju branioca pitanje o kojem odlučuje pretresno veće, jer jedino ono može da utvrdi šta je u interesu pravde. Optuženi koji nema branioca ne može donositi konačne odluke o tom pravnom pitanju.

22. U kakvim okolnostima, osim lošeg imovinskog stanja, mogu interesi pravde nalagati dodelu branioca optuženom? Odgovori na to pitanje mogli biti sledeći:

    • kada je zadatak da se sam brani iz bilo kog razloga izvan njegove moći;

    • kada taj zadatak utiče na njegovo zdravlje u takvoj meri da ugrožava ceo postupak;

    • kada nedodeljivanje branioca šteti javnom interesu za krivično gonjenje i sprovođenje pravde, pa suđenje stoga više nije pravično. (Pravičnost je kriterijum koji u sprovođenje pravde uključuje javni interes i nije samo odraz uskih interesa optuženog).

23. U Statutu nema ničeg što bi bilo u suprotnosti s dodeljivanjem pravne pomoći optuženom koji vodi sopstvenu odbranu. Te dve stvari nisu nekompatibilne i mogući su različiti stepeni pomoći zavisno od toga šta je u okolnostima datog predmeta u interesu pravde.

24. Svojom odlukom u predmetu Tužilac protiv Šešelja^[15] Pretresno veće je imenovalo branioca u pripravnosti i konstatovalo da je moguće dodeliti branioca i u predmetima u kojima je optuženi izričito naveo svoju nameru da se sam brani. Do takvog imenovanja dolazi ako je to u interesu pravde ili efikasnog vođenja sudskog postupka. Pretresno veće u predmetu Šešelj je bilo mišljenja da "formulacija člana 21 Statuta ovog Međunarodnog suda jasno ne isključuje mogućnost da se optuženom ponudi pomoć dodeljenog branioca ukoliko to iziskuju interesi pravde. Iz nepredviđenih razloga, mogla bi se javiti potreba da se zaštite interesi optuženog i obezbedi pravičan i ekspeditivan postupak."^[16] Veće je naglasilo da "Međunarodni sud ima legitimni interes da obezbedi da se suđenje odvija na vreme, bez prekida, odgađanja ili remećenja."^[17]

25. Branilac u pripravnosti, s ulogom koja je definisana u predmetu Šešelj, jedna je varijanta dodeljivanja pravne pomoći, no Tužilaštvo tvrdi da je ovo suđenje ušlo u fazu u kojoj interesi pravde već zahtevaju aktivnu intervenciju branioca koji bi pomagao optuženom. Remećenje postupka postalo je neprihvatljivo i traži se više, a ne samo da se branilac pronađe i da mu se dodeli zadatak praćenja kako bi bio spreman da deluje odmah. Optuženom je sada potrebna aktivna pomoć.

26. Tužilaštvo smatra da odluku o tome da li optuženom treba dodeliti branioca ne treba prepustiti optuženom. Zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog, objektivno se može zaključiti da je prepuštanje celokupnog vođenja odbrane u ruke samo jednog lica za optuženog naprosto previše. Interesi pravde stoga zahtevaju da mu se osigura neka vrsta aktivne pravne pomoći.

27. Međutim, imenovanje branioca koji prethodno nije bio uključen u predmet problematično je s obzirom na činjenicu da bi mu trebalo mnogo vremena da se upozna sa do sada iznetim dokazima. Rešenje bi bilo da jedan od amici curiae postane branilac. Alternativno, Pretresno veće bi moglo da uputi jednog od pravnika koji postupaju pred Sudom, npr. jednog od pravnih saradnika optuženog, da postupe na Sudu umesto optuženog kada se ovaj ne oseća dobro.

28. Tužilaštvo smatra da u ovoj fazi možda nije primereno da se optuženom nameće branilac tako da mu se onemogući da lično učestvuje u prezentiranju teze odbrane (no, to ostaje opcija koju treba da razmotri Pretresno veće – vidi nastavak teksta). Bolje rešenje bi u ovoj fazi bilo da se eventualno imenuje branilac koji bi delovao u tandemu s optuženim, ali tako da smanji njegovo dnevno radno opterećenje. Jedna od mogućnosti bi bila to da se branilac bavi svedocima koji svedoče o bazi zločina kako bi se optuženom omogućilo da se skoncentriše na dokaze o svojim vlastitim delima i ponašanju. Čak i bez direktnih uputstava od strane optuženog, postoji mnogo toga što profesionalni advokat može da učini da bi pomogao prilikom suđenja. Čak i kad prima uputstva od klijenta, branilac zadržava određenu nezavisnost u pogledu vođenja odbrane, što je uslovljeno zahtevom da branilac u suštini iznosi tezu svog klijenta. Imenovani branilac bi imao veliku ulogu u ovoj fazi postupka u kojoj je stav optuženog postao jasan u vezi s nekoliko pitanja.

29. Dodeljivanje branioca se razlikuje od nametanja branioca:

    NAMETANJE BRANIOCA

30. Pretresno veće je naglasilo da "pravo optuženog da se sâm brani nije apsolutno" i da "postoje okolnosti (kao što je predvideo sudija Gunawardana u predmetu Barayagwiza)^[18] kada je u interesu pravde da se imenuje branilac." Pretresno veće je u mnogim prilikama konstatovalo da će zadržati pravo da preispita svoj stav (o pitanju nametanja branioca optuženom).^[19]

31. Tužilaštvo ne želi da ponavlja komparativne pravne argumente koje je iznelo u svojim ranijim podnescima^[20], no, uprkos tome, tvrdi da, iako je MKSJ prihvatio pristup bliži kontradiktornom postupku – tj. postupku common law-a – razlike između anglosaksonskog i kontinentalnog pravnog sistema otkrivaju da ne postoje jasne odredbe međunarodnog običajnog prava koje bi regulisale pitanje nametanja branioca. Čini se da je dopušteno da odluku o tome donese Pretresno veće.

32. Jedno od rešenja bi moglo da bude to da jedan od amici curiae postane branilac. Alternativno, Pretresno veće bi moglo doneti odluku da se jedan od pravnika koji postupaju pred Sudom, npr. jedan od pravnih saradnika optuženog, uputi da postupa na Sudu umesto njega, pogotovo kada se optuženi loše oseća.

    DRUGE MERE

33. Sem toga, Tužilaštvo s dužnim poštovanjem smatra da bi se zdravlje optuženog, a time i njegova sposobnost da prisustvuje suđenju i učestvuje u svojoj vlastitoj odbrani, značajno poboljšalo kada bi prestao da puši. Tužilaštvu je jasno da se zdravstveno stanje optuženog, što su potvrdili lekarski nalazi koje su izložili amici curiae,^[21] znatno pogoršava zbog činjenice da puši (za šta bi Pretresno veće moglo konkretno da zatraži potvrdu lekara).

34. Na osnovu Sporazuma o bezbednosti i kućnom redu, pravilo 81(B),^[22] pritvoreno lice može da poseduje cigarete i da puši u vreme i na mestima koje odobri upravnik zatvora. Tužilaštvo s dužnim poštovanjem traži da se, s obzirom na vanredne okolnosti pred kojima se nalazi Pretresno veće, upravniku zatvora izda uputstvo da optuženom ograniči ili uskrati privilegiju pušenja. S obzirom da je zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog suđenje u više navrata prekidano i da će to verovatno i ubuduće biti slučaj, Tužilaštvo s dužnim poštovanjem tvrdi da je preduzimanje te mere u ovom trenutku primereno.

    POSTUPAK

35. Predlozi Tužilaštva su, u stvari, varijanta ranijih predloga da se pismene izjave prihvate kao glavni iskaz. Pretresno veće je (većinom glasova) donelo odluku protiv tog predloga a na odluku Žalbenog veća o tom pitanju još uvek se čeka (odluka bi mogla uskoro biti doneta). U svrhe tog argumenta Tužilaštvo pretpostavlja da će odluka Pretresnog veća biti potvrđena, pa svoje argumente prilagođava toj pretpostavci. Ako Žalbeno veće donese odluku koja ide u prilog Tužilaštvu, moguća je dalja podrška datim predlozima. U svakom slučaju, Tužilaštvo poziva Pretresno veće da sada donese odluku o tome kako da se ovi problemi reše i da ne čeka odluku Žalbenog veća.

36. Predlozi Tužilaštva, iskazani na dva različita načina, nude mogućnost da se glavni iskaz unapred pripremi u formi zapisa. To bi bilo korisno u situacijama kada su svedoci već u Hagu, a optuženi se iznenada razboli. Umesto da se svedoci vraćaju, što povlači za sobom neizvesnost i izdatke, njihov glavni iskaz bi mogao biti snimljen na video. Snimak bi se potom dostavio svim stranama u postupku. Optuženom bi bilo omogućeno da u Pritvorskoj jedinici relativno mirno pogleda snimak. Svedok bi se kasnije mogao vratiti da potvrdi da je snimak njegov glavni iskaz i bio bi na raspolaganju za unakrsno ispitivanje. Snimak bi se mogao prethodno prikazati javnosti kako bi se obezbedilo da postupak bude u potpunosti javan (recimo, dan ili veče pre unakrsnog ispitivanja). Vreme utrošeno na snimanje uračunalo bi se u vreme koje je dato na raspolaganje Tužilaštvu. Optuženi bi na taj način tokom preostalog izvođenja dokaza optužbe manje vremena provodio u sudnici, no za unakrsno ispitivanje bi mu preostalo više vremena nego kada se glavno ispitivanje odvija uživo.

37. U nacionalnim sistemima postoje presedani za postupke koji se u velikoj meri poklapaju s predloženim, uglavnom u vezi s iskazima dece koja svedoče u predmetima u kojima se radi o seksualnom zlostavljanju. Iskazi snimljeni izvan sudnice bez prisustva optuženog smatraju se važećim i prihvatljivim budući da je utvrđeno da je dati postupak u interesu pravde.^[23] Ono što je ovde bitno jeste presedan koji se tiče samog postupka, a ne razlog zbog kojeg je postupak pokrenut, jer razlozi koji opravdavaju konkretnu praksu mogu da budu veoma različiti. Presedan pokazuje da se predloženi postupak može u suštini smatrati zadovoljavajućim i pouzdanim.

38. Bitna razlika između sadašnjih i ranijih predloga u vezi s prihvatljivošću pismenih izjava sastoji se u tome što bi, prema sadašnjem predlogu, snimak glavnog iskaza svedoka predstavljao jedan snimljeni događaj (s jednog zasedanja), i ne bi se radilo o promišljenoj pismenoj izjavi koja je možda pripremana tokom određenog perioda (svaki od ovih predloga ima konkretne prednosti i nedostatke). Bitna praktična razlika između ova dva predloga leži u tome da bi kod jednog od njih sudija ili funkcioner Veća nadzirao postupak davanja iskaza kako bi se obezbedila njegova svečanost i sudska kontrola, dok kod drugog takav nadzor ne bi postojao (što bi moglo ići na uštrb uslova koji se odnosi na svečanu izjavu), a snimak bi u potpunosti bio proizvod Tužilaštva. Naravno, (kao što stoji u nastavku teksta) u obe varijante bi mogli da budu uključeni amici curiae i eventualni branilac koga dodeli ili nametne Pretresno veće; pravni saradnici optuženog bi, ako tako odluče, mogli da budu uključeni u obe varijante.

39. Prva opcija razmotrena u Predlogu je fleksibilno korišćenje postupka davanja vanpretresnog iskaza opisanog u pravilu 71.^[24] O vanpretresnim iskazima se govori u Petom delu koji se odnosi na pretpretresni postupak, a ne u Šestom delu koji se odnosi na postupak pred pretresnim većima. To se može smatrati nesretnom okolnošću, no čak i kad bi bilo namerno, nerealno je, jer se polazi od pretpostavke da vanpretresni iskazi mogu biti od koristi samo u pretpretresnoj fazi postupka. Ta okolnost jeste nesretna jer je u Šestom delu – pravila 89(b) i 90(F) – predviđena mogućnost da pretresno veće prilagodi postupak kako bi odgovorilo na neočekivanu situaciju. U Petom delu nema takve odredbe.

40. Dalje, Tužilaštvo se slaže da pravilo 71 (C) predviđa da druga strana "ima pravo da prisustvuje uzimanju vanpretresnog iskaza i unakrsno ispituje lice čiji se vanpretresni iskaz uzima." Tužilaštvo opet tvrdi da, bez obzira na odsustvo ekvivalentnog ovlašćenja u Petom delu Pravilnika u vidu koji se pravilima 89 i 90 dopušta u Šestom delu Pravilnika, Veće može da zauzme stav da mu ove poslednje dve odredbe omogućavaju da, tokom samog suđenja, modifikuje pravilo čija je primena zamišljena u pretpretresnoj fazi postupka. Odredbe Šestog dela nisu ograničene na materijalnopravna pitanja izvođenja dokaza već se tiču i proceduralnih pitanja.

41. Ako se izmena pravila smatra nužnom za predlog koji Pretresno veće, inače, smatra poželjnim radi daljeg vođenja ovog važnog postupka, tada pravilo 6 daje mogućnost za brzo sprovođenje takve izmene.^[25]

42. Iako svesno ovih teškoća, Tužilaštvo se ipak zalaže da Veće uvede sistem uzimanja vanpretresnih iskaza svedoka čak i u odsustvu optuženog, što je, naravno, mnogo lakše sprovesti ako se dodeli ili nametne branilac.

43. Tužilaštvo predlaže da amicus curiae ili, još bolje, dodeljeni branilac optuženog prisustvuje uzimanju vanpretresnog iskaza kako bi mogao da uloži eventualne prigovore. Pretresno veće bi, naravno, zadržalo pravo da izbaci bilo koji deo svedočenja na osnovu eventualnih prigovora iznetih tokom uzimanja vanpretresnog iskaza ili, kasnije u sudnici, na osnovu eventualnih primedbi optuženog po pregledanju vanpretresnog iskaza.

44. Druga opcija koju Tužilaštvo predlaže u svom Predlogu^[26] jeste šira primena pravila 92 bis koja takođe uključuje video snimak, ali uz ublažavanje ili proširivanje sadašnjih postupaka overavanja. Pretresno veće bi trebalo da bude u mogućnosti da prihvati video snimak lica koje jednoj od strana u postupku daje vanpretresni iskaz van redovnog toka suđenja kojim se dokazuje neko pitanje uključujući dela i ponašanje optuženog kako se tereti u optužnici, pod uslovom da se drugoj strani omogući sledeće: (a) da pogleda video snimak; (b) da se davalac vanpretresnog iskaza pojavi kao svedok pred Pretresnim većem i da, na osnovu svečane izjave, video snimak prihvati kao istinit; i (c) da unakrsno ispita tog svedoka.

45. Ako Pretresno veće prihvati ovakav fleksibilni pristup pravilu 92 bis (koji bi se zaista mogao konkretno obuhvatiti pravilima 89(B) i 90(F)) Tužilaštvu bi bilo omogućeno da na osnovu pravila 92 bis ponudi glavni iskaz svojih svedoka, nakon čega bi se Pretresnom veću i optuženom ponudila mogućnost da provere kredibilitet^[27] svedoka tokom unakrsnog ispitivanja. Na taj način bi se korisno upotrebilo vreme dok se svedoci nalaze u Hagu i čekaju da se optuženi oporavi, te uštedela skoro polovina sudskog vremena koje je potrebno za svedočenje datog svedoka.^[28]

46. Tokom narednih dana Pretresno veće će verovatno primiti lekarski savet kojim će se sugerisati skraćeno nedeljno trajanje suđenja. U tom kontekstu, Pretresno veće će možda razmotriti korišćenje jedne od gorenavedenih metoda uzimanja glavnog iskaza pre zasedanja snimanjem na video kako bi se maksimalno iskoristilo vreme kada optuženi bude u stanju da prisustvuje suđenju, čak i ako bude u mogućnosti da prisustvuje suđenju svo vreme koje Pretresno veće bude smatralo primerenim na osnovu lekarskog mišljenja.

TRAŽENI PRAVNI LEK:

Iz svih gorenavedenih razloga, Tužilaštvo s dužnim poštovanjem traži:

1. da Pretresno veće optuženom dodeli branioca, po mogućnosti jednog od pravnika koji postupaju pred Sudom koji poznaje predmet i koji raspolaže resursima potrebnim da efikasno brani optuženog ili, alternativno, branioca u pripravnosti koji bi preuzeo zastupanje kad se optuženi ne oseća dobro, no koji bi optuženom stalno pomagao u vođenju njegove odbrane;

2. da Pretresno veće optuženom nametne branioca;

3. da Pretresno veće dozvoli korišćenje vanpretresnog iskaza u kombinaciji s korišćenjem video snimka bez prisustva optuženog kada on iz zdravstvenih razloga, nije u mogućnosti da bude prisutan u sudnici – ili uopšteno – shodno pravu optuženog da u kasnijoj fazi unakrsno ispita svedoka koji je dao vanpretresni iskaz;

4. da Pretresno veće dopusti širu primenu pravila 92 bis u okviru svojih opštih ovlašćenja u vezi s izvođenjem dokaza na osnovu pravila 89, što takođe uključuje video snimak i ublažavanje ili proširivanje sadašnjih postupaka overe, pod uslovom da se drugoj strani u postupku omogući da: (a) pogleda video snimak; (b) da davalac vanpretresnog iskaza kao svedok stupi pred Pretresno veće i, na osnovu svečane izjave, prihvati iskaz snimljen na video kao istinit; i (c) da unakrsno ispita tog svedoka;

5. da Pretresno veće - nakon dalje provere – optuženom naloži, u svetlu njegovog zdravstvenog stanja i njegove odluke da se, uprkos tome, sam brani, da prestane da puši ili da bar značajno smanji pušenje.

^[1] Tužilac protiv Miloševića, "Interlokutorna žalba na 'Odluku po zahtevu optužbe za prihvatanje glavnih iskaza svedoka optužbe u pismenom obliku'", predmet br. IT-02-54-AR 73.4, 13. maj 2003. u kojoj Tužilaštvo detaljno iznosi svoje argumente u prilog fleksibilnijem pristupu prihvatanju pismenih izjava u predmetu ovog obima. Tužilaštvo je u svojoj žalbi prihvatilo in toto argumente sudije Kwona iznete u njegovom izdvojenom suprotnom mišljenju u sklopu osporavane "Odluke po zahtevu optužbe za prihvatanje glavnih iskaza svedoka optužbe u pismenom obliku" od 16. aprila 2003. godine.

^[2] "Međunarodni sud je biće Statuta i Pravilnika o postupku i dokazima koji je usvojen temeljem Statuta; svoje ovlasti i nadležnost Sud duguje isključivo Statutu i Pravilniku, te svim primjenjivim pravilima međunarodnog običajnog prava. On mora u svako doba djelovati u skladu sa Statutom i Pravilnikom; ovaj uvjet primjenjuje se na pitanja vezana za dokaze jednako kao što se primjenjuje na naizgled teža pitanja, kao što je stvarna nadležnost." Tužilac protiv Aleksovskog, "Odluka po žalbi tužitelja u vezi s prihvatljivošću dokaza", Protivno mišljenje suca Patricka Robinsona, predmet br. IT-95-14/1-AR73, Žalbeno vijeće, 16. februar 1999, par. 31.

^[3] Tužilac protiv Blaškića, "Odluka po zahtjevu Republike Hrvatske za preispitivanje odluke Raspravnog vijeća II od 18. srpnja 1997", predmet br. IT-95-14-AR108bis, Žalbeno veće, 29. oktobar 1997, par. 59.

^[4] Vidi, takođe, Tužilac protiv Delalića i drugih, Nalog o rasporedu, predmet br. IT-96-21-T, Pretresno veće II kv. , 10. septembar 1998. U predmetu Delalić, Pretresno veće je stalo na stanovište "da bi bilo sasvim u duhu izmjena i dopuna da se od optuženog zatraži da u ovoj fazi postupka dostavi dokaze koji će se koristiti u postupku određivanja kazne kako bi se omogućilo da se presuda o krivici ili nevinosti optuženoga po pojedinim tačkama optužnice izreče u isto vrijeme kad i kazna za svaku od optužbi za koju je optuženi proglašen krivim, te da takav postupak ne bi ugrozio prava optuženoga niti bi ukazivao na krivicu ili nevinost optuženog." Odluka je važna po tome što je Pretresno veće usvojilo proceduru koja nije bila u skladu ni s Pravilnikom pre njegovih izmena i dopuna, ni s izmenjenim i dopunjenim Pravilnikom. Tužilaštvo tvrdi da se taj Nalog o rasporedu može tumačiti tako da, kada se neko pravilo izmeni usred postupka i kada je postupak dosegao fazu u kojoj striktno poštovanje izmenjenog pravila ne ide u prilog ekspeditivnosti, Pretresno veće na osnovu pravila 6 može da utvrditi ad hoc proceduru koja je "u duhu izmena i dopuna". Alternativno, ovaj Nalog može da bude potvrda ovlašćenja opštijeg karaktera na osnovu kojeg veće u određenim slučajevima može da odstupi od odredbi Pravilnika.

^[5] Dvadeset osam dana u 2002. godini i dvadeset sedam dana u 2003. godini.

^[6] T26109.

^[7] Da bi pomoglo Veću, Tužilaštvo prikuplja statističke podatke u vezi s proizašlim neprilikama i finansijskim izdacima. Materijal koji nije priložen ovom podnesku može se dobiti direktno od Službe za žrtve i svedoke na pretresu u utorak, 30. septembra 2003. godine.

^[8] Služba za žrtve i svedoke (SŽS) Sekretarijata, na zahtev Tužilaštva, upravo vrši analizu troškova povezanih s lošim zdravstvenim stanjem optuženog. Čim bude dostupna (verovatno tokom sledeće nedelje), analiza će biti dostavljena stranama u postupku.

^[9] Član 20 (1) Statuta.

^[10] T20751. Prvobitno planirani dan bio je 16. maj 2003.

^[11] T27019.

^[12] Odluka od 4. aprila 2003, par. 39-41.

^[13] Vidi zdravstvenu dokumentaciju podnetu zajedno s "Poverljivim opservacijama amici curiae o zdravstvenom stanju optuženog i budućem vođenju postupka" od 7. novembra 2002. godine.

^[14] Powell v. State of Alabama, 287 U.S. 45 (1932): U predmetu u kojem je nepismeno lice optuženo za teško krivično delo, Vrhovni sud SAD je odlučio da je dužnost suda, bez obzira na to da li je to zatraženo, da dodeli branioca kao preduslov za propisno vođenje postupka. Predmet Murray v. Giarratano, 109 S.Ct. 2764 (1989): u izdvojenom mišljenju se citira predmet Powell kao pravni "izvor" kada se traži dodela branioca određenoj kategoriji optuženih. U izdvojenom mišljenju se citiraju reči iz predmeta Powell, uključujući napomenu o dodeli branioca nepismenom optuženom "bez obzira na to da li je to zatraženo." Vidi i Portugal: Code of Criminal Procedure (Zakon o krivičnom postupku), čl. 64: Pomoć pravnog zastupnika je obavezna ako je optuženi gluv, nem ili nepismen. Sud može, na vlastiti zahtev, optuženom dodeliti lice koje će optuženom pružiti pomoć ako postoje gorenavedene okolnosti i ako Sud smatra da je neophodno ili preporučljivo da se optuženom pruži pomoć; Turska: Code of Criminal Procedure and the Law on Establishment and Prosecution Procedures of the State Security Courts (Zakon o krivičnom postupka i Zakon o osnivanju i krivičnom progonu od strane državnih sudova), član 15: Branilac se obavezno dodeljuje svakom optuženom koji je gluv, nem ili čije je stanje takvo da mu ne dopušta da se sam brani. U tim slučajevima, nije potrebno podnositi zahtev za dodelu branioca.

^[15] Vidi Tužilac protiv Šešelja, "Odluka po zahtevu optužbe za izdavanje naloga o imenovanju branioca radi pružanja pomoći Vojislavu Šešelju pri vođenju odbrane", predmet br. IT-03-67, 9. maj 2003. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Šešelj). Vidi, takođe, McKaskle v. Wiggins, 104 S.Ct. 944 (1984) (US). U predmetu McKaskle, Sud je odlučio da se branilac u pripravnosti imenuje uprkos protivljenju optuženog i da može da učestvuje u pretresu čak i ako optuženi to od njega ne zatraži. Međutim, primarni fokus mora biti na tome da se optuženom obezbedi pravično suđenje. Ako se optuženom koji je odlučio da se sam brani dodeli zastupnik u pripravnosti, optuženi ima pravo da zadrži stvarnu kontrolu nad tezom koju je odlučio da prezentira.

^[16] Odluka u predmetu Šešelj, par. 11.

^[17] Ibid, par. 21.

^[18] Tužilac protiv Barayagwize, predmet br. ICTR-97-19-T, "Saglasno i izdvojeno mišljenje sudije Gunawardane uz odluku po zahtevu branioca da se povuče", Pretresno veće I, Međunarodni krivični sud za Ruandu (u daljem tekstu: MKSR), 2. novembar 2002, str. 10. Vidi, takođe, Odluku u predmetu Šešelj, par. 20.

^[19] Odluka od 4. aprila, par. 40.

^[20] Vidi "Podnesak Tužilaštva o budućem vođenju postupka u ovom predmetu s obzirom na zdravstveno stanje optuženog i dužinu i složenost predmeta" od 8. novembra 2002, "Dodatak odgovoru Tužilaštva na poverljive opservacije amici curiae o zdravstvenom stanju optuženog i budućem vođenju postupka" od 20. novembra 2002. Vidi, takođe, dalji poverljivi podnesak Tužilaštva od 18. novembra 2002. ("Odgovor Tužilaštva na poverljive opservacije amici curiae o zdravstvenom stanju optuženog i budućem vođenju postupka").

^[21] Vidi lekarske nalaze priložene "Poverljivim opservacijama amici curiae o zdravstvenom stanju optuženog i budućem vođenju postupka" od 7. novembra 2002. godine.

^[22] Sporazum o bezbednosti i kućnom redu sklopljen između Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. i Ministarstva pravde Kraljevine Nizozemske o pitanjima koja se tiču bezbednosti i kućnog reda u iznajmljenim prostorijama u sklopu zatvorskog kompleksa. (potpisan 14. jula 1994).

^[23] United Kingdom: Youth Justice and Criminal Evidence Act 1999 (Ujedinjeno Kraljevstvo: Maloletnička pravda i Zakon o izvođenju dokaza u krivičnom postupku iz 1999: Posebne mere preduzimaju se da bi se zaštitili maloletni svedoci. Ove mere uključuju: zaštitni zastor između svedoka i optuženog, svedočenje putem audio-vizuelne veze, video snimak glavnog iskaza i ispitivanje svedoka preko posrednika; New South Wales, Australia: Evidence Legislation Amendment Bill 2001 (Nacrt izmena Zakona o izvođenju dokaza iz 2001): predviđa posebne odredbe u vezi s ispitivanjem maloletnih svedoka kada optuženi nema pravnog zastupnika – u takvim slučajevima, maloletnog svedoka treba da ispituje i unakrsno ispituje lice koje imenuje sud; Archbold 2003: Preduzimanje posebne mere moguće je ako je maloletnom svedoku dozvoljeno da svedoči (npr. seksualni delikt, otmica, slučajevi napada, itd.). Posebna mera može da bude video snimak razgovora s maloletnim svedokom koji se prihvata kao glavni iskaz. (Deo 27. Criminal Justice Act /Krivični zakon/ iz 1999.) Vidi, takođe, United States: Maryland v. Craig, 110 S.Ct. 3157 (1990): Vrhovni sud SAD je odlučio da odredba o suočenju iz Ustava SAD licima koja su optužena za krivično delo ne garantuje apsolutno pravo da se nađu licem u lice sa svedocima koji protiv njih svedoče. Osnovni cilj ove odredbe je da se obezbedi pouzdanost svedočenja podvrgavanjem rigoroznoj proveri. Vrhovni sud je odlučio da je prihvatljivo da se uzme iskaz maloletnog svedoka koji se nalazi izvan sudnice iza dvostranog ogledala. Optuženu u predmetu Craig je zastupao branilac; branilac je bio prisutan tokom direktnog ispitivanja i bilo mu je dozvoljeno da unakrsno ispita dete koje je svedočilo.

^[24] Vidi Predlog, par. 6.

^[25] Tužilaštvo predlaže dodavanje drugog paragrafa pravilu 71 (B). Taj bi paragraf mogao da glasi kako sledi:

(B) Zahtev za uzimanje vanpretresnog iskaza mora da sadrži ime i mesto boravka lica čiji se vanpretresni iskaz traži, dan i mesto uzimanja vanpretresnog iskaza, izjavu o pitanjima o kojima će svedok biti ispitivan, te o okolnostima koje opravdavaju uzimanje vanpretresnog iskaza.

Kada tužilac zatraži uzimanje vanpretresnog iskaza, a optuženi koji se sam brani nije u mogućnosti da bude prisutan, pretresno veće može naložiti da se vanpretresni iskaz uzme pod uslovom da je snimljen na video i može prihvatiti zapis vanpretresnog iskaza u dokazni spis pod uslovom da je optuženom data mogućnost da pogleda video snimak i zapis. Optuženi ima pravo da davaoca vanpretresnog iskaza kao svedoka unakrsno ispita pred pretresnim većem.

^[26] Vidi Predlog, par. 7.

^[27] Pretresno veće i optuženi bi stekli predstavu o kredibilitetu svedoka već nakon što vide kako se ponaša dok odgovara na pitanja Tužilaštva tokom glavnog ispitivanja.

^[28] Druga bi mogućnost bila modifikovanje pravila 92 bis. Tužilaštvo predlaže da se postojećem pravilu 92 bis doda paragraf (E) koji bi glasio kako sledi:

(E) Pretresno veće može da prihvati video snimak lica koje daje vanpretresni iskaz jednoj od strana u postupku, van redovnog toka suđenja, uključujući dela i ponašanje optuženog kako se tereti u optužnici, pod uslovom da se drugoj strani omogući sledeće:

(1) da pogleda video snimak;

(2) da se davalac iskaza pojavi kao svedok pred pretresnim većem i da na osnovu svečane izjave prihvati video snimak kao istinit

(3) da unakrsno ispita tog svedoka.