MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD
ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU
Predmet br. IT-99-37-PT
PRED PRETRESNIM VEĆEM
U sastavu:
sudija Richard May, predsedavajući
sudija Patrick Lipton Robinson
sudija O-Gon Kwon
Sekretar: g. Hans Holthuis
Zavedeno: 26. novembra 2001.
TUŽILAC
protiv
SLOBODANA MILOŠEVIĆA
MILANA MILUTINOVIĆA
NIKOLE ŠAINOVIĆA
DRAGOLJUBA OJDANIĆA
VLAJKA STOJILJKOVIĆA
| Tužilaštvo: gđa Carla Del Ponte g. Geoffrey Nice g. Dirk Ryneveld |
Amicus curiae: |
| Optuženi: g. Slobodan Milošević |
1. U skladu sa pravilom 65ter(E)(i) Pravilnika o postupku i dokazima (dalje u tekstu: Pravilnik) i usmenim nalogom ovog Pretresnog veća od 30. avgusta 2001, tužilac podnosi svoj pretpretresni podnesak u kojem iznosi teze optužbe i obrađuje relevantna činjenična i pravna pitanja. Strane u postupku nisu se sporazumele ni o pitanjima o kojima se slažu ni o pitanjima koja se ne osporavaju. Tužilac prima na znanje i skreće pažnju Pretresnom veću na činjenicu da su u ovom predmetu sva pitanja sporna. Svako pominjanje optužnice u ovom dokumentu odnosi se na Drugu izmenjenu optužnicu potvrđenu 29. oktobra 2001. Tužilaštvo uz ovaj pretpretresni podnesak istovremeno dostavlja i druge dokumente koji se traže pravilom 65ter.[1] U duhu ovog pravila, ovi dokumenti se moraju posmatrati kao celina. Što se toponima tiče, u ovom Pretpretresnom podnesku koristiće se i srpski i albanski nazivi, s obzirom na to da će dokazi biti izvođeni na oba jezika.
2. U optužnici se optuženi Slobodan Milošević tereti za deportaciju, prisilno premeštanje, ubistvo i progone koji su, među ostalim, uključivali i seksualno zlostavljanje i razaranje kulturnih i verskih objekata (zločini protiv čovečnosti) te ubistvo (kršenje zakona i običaja ratovanja), tako što je planirao, podsticao, naređivao, počinio ili na drugi način pomagao i podržavao planiranje, pripremu ili izvršenje tih zločina u okviru kampanje terora i nasilja uperene protiv civila kosovskih Albanaca koji su živeli na Kosovu. U optužnici se navodi da optuženi takođe snosi krivičnu odgovornost nadređenog u skladu sa članom 7(3) Statuta.
3. Osnovni navodi u ovom predmetu su da je optuženi Slobodan Milošević krivično odgovoran za kampanju etničkog čišćenja sprovedenu na Kosovu od sredine marta 1999. do 20. juna 1999, u kojoj je između 600.000 i 800.000 Albanaca sa Kosova (dalje u tekstu: kosovski Albanci) proterano iz svojih domova i deportovano. Osim toga, na stotine hiljada kosovskih Albanaca je proterano iz svojih domova i interno raseljeno. Ovaj program etničkog čišćenja uperen protiv kosovskih Albanaca sprovođen je na nacionalnoj i verskoj osnovi. Kao deo kampanje deportacije i/ili prisilnog premeštanja kosovskih Albanaca, snage Savezne Republike Jugoslavije (dalje u tekstu: SRJ) i Republike Srbije (dalje u tekstu: Srbija), pokrenule su od sredine marta 1999. do 20. juna 1999. kampanju terora i nasilja, koja je, između ostalog, uključivala i ubistva, seksualno zlostavljanje, premlaćivanje i druge vrste fizičkog i psihičkog zlostavljanja kosovskih Albanaca, kao i razaranje kulturnih i verskih objekata.
4. Pored toga, u optužnici se navodi da je optuženi krivično odgovoran i za zločine počinjene nad kosovskim Albancima zbog njihove nacionalne i verske pripadnosti u periodu od 1. januara 1999. do 23. marta 1999. U optužnici se naročito navodi da je krivično odgovoran za ubistvo kosovskih Albanaca u selu Račak 15. januara 1999.
5. U razdoblju od 1. januara 1999. do 20. juna 1999, postojalo je stanje oružanog sukoba između Oslobodilačke vojske Kosova (dalje u tekstu: OVK) sa jedne strane i snaga SRJ i Srbije sa druge. Snage SRJ i Srbije obuhvatale su Vojsku Jugoslavije (dalje u tekstu: VJ), snage Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (dalje u tekstu: MUP), lokalne odbrambene snage na Kosovu, kao i druge pridružene snage, među kojima i paravojne snage. Pored toga, u periodu od 24. marta 1999. ili otprilike od tog datuma, pa do 20. juna 1999, postojalo je stanje oružanog sukoba između snaga SRJ i Srbije, te NATO-a. Zločine počinjene na Kosovu za koje je optužen optuženi Milošević, počinile su snage VJ-a, MUP-a i/ili druge snage koje su dejstvovale pod efektivnom kontrolom VJ-a ili MUP-a.
C. Oblici krivične odgovornosti
6. U postupku protiv optuženog Miloševića, optužba će pokazati da je on krivično odgovoran i po članu 7(1) i po članu 7(3). Optužba će dokazati da u skladu sa članom 7(1) optuženi Milošević snosi krivičnu odgovornost za zločine počinjene na Kosovu. Optužba će pokazati da je optuženi zamislio, razradio i sproveo plan etničkog čišćenja Kosova, udruženi zločinački poduhvat u koji se upustio zajedno sa drugim visokim političkim funkcionerima i funkcionerima MUP-a i VJ-a. Optužba će se pozvati na svedočenje nekoliko ključnih "političkih" svedoka, kao i predstavnika međunarodne zajednice sa kojima se optuženi sastajao, te na izjave za štampu koje je davao optuženi Milošević. Pored toga, optužba će kroz svedočenje veštaka pokazati da su stepen, razmere i sistematičnost napada na civilno stanovništvo i deportacije iziskivale stratešku koordinaciju kampanje etničkog čišćenja na nivou predsednika SRJ, a to je položaj koji je u predmetnom vremenu ove optužnice zauzimao optuženi.
7. Optužba će takođe dokazati da optuženi snosi krivičnu odgovornost iz člana 7(3) i de jure i de facto. Kao predsednik SRJ, optuženi Milošević je imao de jure ovlašćenja i kontrolu nad VJ-om. On je, među ostalim, u svojstvu predsednika, bio i predsednik Vrhovnog saveta odbrane, ustavnog organa čiji su članovi bili predsednik SRJ i predsednici dveju konstitutivnih republika, te drugih nadležnih organa koji su vršili stratešku kontrolu nad VJ-om. Optužba će pokazati da je optuženi Milošević tokom sukoba na Kosovu uistinu i vršio ta de jure komandna ovlašćenja. No, uprkos tim ovlašćenjima nad VJ-om, optuženi nije preduzeo mere potrebne za sprečavanje zločina kojima se kršilo međunarodno humanitarno pravo na Kosovu, niti je kaznio njihove počinioce, iako je s tim zločinima bio upoznat i preko svojih sagovornika iz međunarodne zajednice, vodećih političkih ličnosti kosovskih Albanaca, izveštaja iz sredstava informisanja i drugih izvora. Da je za njih znao, pokazao je u intervjuima koje je davao sredstvima javnog informisanja.
8. Kao komandant VJ, optuženi je de jure komandovao i snagama MUP-a na Kosovu za vreme sukoba na Kosovu od 23. marta 1999. do 20. juna 1999. U doba neposredne ratne opasnosti ili ratnog stanja, snage MUP-a se, u skladu sa Zakonom o odbrani SRJ iz 1994, potčinjavaju VJ-u, što se stvarno i desilo. Optužba će alternativno pokušati da pokaže da je postojala zajednička komanda nad snagama SRJ i Srbije koje su dejstvovale na Kosovu, a nad kojom je optuženi Milošević kao predsednik SRJ vršio efektivnu kontrolu.
9. Optužba će u postupku pokazati da optuženi Milošević snosi i de facto krivičnu odgovornost u skladu sa članom 7(3). Optužba će dokazati da je optuženi imao efektivnu kontrolu nad snagama VJ-a i MUP-a na Kosovu, pri čemu je ona izlazila iz okvira njegovih de jure ovlašćenja, a koja se vršila, među ostalim, preko generala Nebojše Pavkovića (komandanta 3. armije) i generala Sretena Lukića (na čelu snaga MUP-a na Kosovu), ili direktno ili preko potpredsednika savezne vlade Nikole Šainovića, zaobilazeći one koji su de jure imali viša ovlašćenja. Optuženi Milošević je nad tim snagama vršio de facto ovlašćenja ,a ne samo de jure ovlašćenja koja je imao.
II. Optuženi Slobodan Milošević
10. Optuženi Slobodan Milošević je rođen 20. avgusta 1941. u Požarevcu, u Srbiji. Godine 1964. diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i započeo karijeru privrednog i bankarskog rukovodioca.
11. Godine 1986, izabran je za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Na taj položaj je ponovo izabran 1988. Dana 16. jula 1990. ujedinili su se Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije. Optuženi je došao na položaj predsednika te novostvorene političke stranke, Socijalističke partije Srbije (dalje u tekstu: SPS), na kojem je i ostao.
12. Optuženi je izabran za predsednika Predsedništva Srbije 8. maja 1989. godine. Ponovo je za istu funkciju izabran kasnije te iste godine. Posle usvajanja novog Ustava Srbije 28. septembra 1990, optuženi Milošević je na višestranačkim izborima održanim 9. i 26. decembra 1990. izabran za predsednika Srbije. Ponovo je izabran 20. decembra 1992. godine.
13. Po isteku dva mandata na funkciji predsednika Srbije, optuženi je 15. jula 1997. izabran za predsednika SRJ. Na toj dužnosti je ostao sve do poraza na predsedničkim izborima održanim u septembru 2000. godine. Tokom celokupnog perioda na koji se odnosi ova optužnica, optuženi Milošević je bio na položaju predsednika SRJ.
A. Istorijska pozadina i politička zbivanja 1980-ih i 1990-ih godina[2]
14. Od kraja osamdesetih godina pa dok nije sišao s vlasti u oktobru 2000, optuženi Milošević je bio dominantna politička ličnost u SRJ. Miloševićeva dominacija je počivala na srpskoj nacionalističkoj politici, čija su glavna nit vodilja i suština bile da Srbi moraju da žive u jednoj državnoj zajednici i na teritoriji koja je pod srpskom kontrolom, jer će inače biti izloženi diskriminaciji, progonu i genocidu od strane nesrba. Krajem osamdesetih, kosovski Srbi su se počeli žaliti na diskriminaciju kojoj su bili izloženi od strane većinskog kosovskog albanskog stanovništva. Igrajući na kartu straha Srba da će postati žrtve kosovskih Albanaca, Milošević je stekao podršku u narodu za preuzimanje kontrole nad glavnim političkim institucijama SRJ. Kasnije, igrajući na tu istu kartu straha, pokrenuo je kampanju za stvaranje "Velike Srbije": centralizovane srpske države koja bi obuhvatila Srbima naseljena područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine, što uključuje celo Kosovo, koje srpski narod smatra svojom kolevkom.
15. Optuženi Milošević je stekao i konsolidovao kontrolu nad glavnim političkim institucijama SRJ krajem 80-ih i početkom 90-ih godina. Te institucije uključuju: Savez komunista Srbije (dalje u tekstu: SKS) i njegovog naslednika Socijalističku partiju Srbije (dalje u tekstu: SPS), saveznu, republičku i pokrajinsku vladu, Vojsku Jugoslavije (dalje u tekstu: VJ), te Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije (dalje u tekstu: MUP), uključujući i specijalne jedinice. Ta kontrola se protezala i na ostale delove društva, uključujući i finansijske institucije i sredstva javnog informisanja. Držeći po kontrolom ove ali i druge institucije, optuženi je sprovodio svoju politiku stvaranja Velike Srbije prisilno uklanjajući nesrbe sa velikih delova teritorije Hrvatske od 1991. do 1992, zatim Bosne i Hercegovine od 1992. do 1995, te Kosova od 1998. do 1999. Metode primenjivane u ova tri etnička čišćenja uglavnom su bile iste, a i mnogi od saizvršilaca tih čišćenja. Tokom kosovske kampanje Milošević je razradio i usavršio metode već korišćene u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Kosovo nije samo "početak i kraj", poslednje poglavlje zločina koje je optuženi počinio širom teritorije bivše Jugoslavije. Istorijska pozadina i politički događaji na Kosovu krajem 80-ih i početkom 90-ih od suštinskog su značaja za razumevanje ne samo onoga što se dešavalo na Kosovu krajem 90-ih, a što je predmet ove optužnice, već i događaja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini koji su predmet zasebnih optužnica.[3]
16. Iako su manjinsko stanovništvo na Kosovu[4], Srbi Kosovo smatraju središtem svoje kulture i državnosti i integralnim delom Srbije. Srbi smatraju da su koreni njihove političke i verske istorije u srednjovekovnom Kosovu, a i danas mnoga istorijska mesta predstavljaju spomenike tog vremena.[5] Srbi se takođe pozivaju na brojne nepravde u prošlosti i sadašnjosti kako bi opravdali svoje pretenzije na Kosovo.[6] Tokom osamdesetih godina, glavna pritužba srpskih nacionalističkih krugova bila je da je Ustavom iz 1974. Srbija oslabljena, a kosovski Srbi prepušteni diskriminaciji od strane kosovskog rukovodstva u kome su prevladavali Albanci.[7]
17. Ustavom SFRJ iz 1974. vlast je decentralizovana i prenesena sa centralne vlade u Beogradu na šest konstitutivnih republika.[8] U okviru Srbije, pokrajinama Kosovu i Vojvodini data je znatna autonomija koja je obuhvatala kontrolu nad obrazovnim sistemom, sudstvom, policijom i drugim institucijama.[9] Pokrajine su dobile i sopstvene pokrajinske skupštine, bile su zastupljene u Skupštini SFRJ, u Ustavnom sudu i u Predsedništvu.[10] U tom su razdoblju Srbi smatrali da većinom kosovskih institucija dominiraju kosovski Albanci.[11] Kosovski Srbi su se žalili da pokrajinsko rukovodstvo Kosova sa Albancima na čelu protiv njih sprovodi diskriminaciju,[12] te su počeli da organizuju ulične demonstracije ispred zgrade Skupštine SFRJ u Beogradu, izražavajući svoje nezadovoljstvo.
18. U proleće 1987. godine, srpski i crnogorski aktivisti na Kosovu planirali su da organizuju marš na Beograd u znak nezadovoljstva zbog situacije na Kosovu. Optuženi Milošević je 24. aprila 1987. otišao na Kosovo kako bi smirio situaciju. Optuženi Milošević se obratio demonstrantima sledećim rečima: "Niko ne sme da vas bije!"[13] S obzirom na to da je kontrolisao srpsku državnu televiziju, ova njegova izjava je dobila ogroman publicitet i od optuženog u očima srpske javnosti stvorila heroja.[14] Nakon njegovog govora tog dana usledile su nove, još agresivnije pritužbe kosovskih Srba na račun albanskog kosovskog rukovodstva i kosovskih Albanaca uopšte.[15] Optuženi Milošević je od tog događaja 1987. godine, pa sve dok nije sišao s vlasti u oktobru 2000, koristio državna sredstva javnog informisanja u Srbiji kao sredstvo za ostvarivanje svoje politike.
19. Optuženi je koristio srpske nacionalističke osećaje prema Kosovu kako bi istisnuo svoje političke protivnike i zadobio vodeći položaj u SKS-u 1988. godine.[16] SKS je nasledila Socijalistička partija Srbije (SPS), a optuženi je, kada je ova stranka osnovana 1990. godine, postao njen predsednik. SPS je nastavio tradiciju SKS-a kao dominantna politička partija u Srbiji tokom devedesetih. Kao predsednik SPS-a, optuženi je vršio efektivnu kontrolu nad političkim rukovodiocima, uključujući članove saveznih i republičkih vlada koji su sprovodili njegovu politiku na Kosovu, ali i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.[17] Takođe je koristio većinu koju je zahvaljujući SPS-u imao u saveznoj i republičkoj skupštini za izglasavanje zakona koji je trebalo da pomognu u daljnjem sprovođenju njegove politike na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.[18]
20. Nakon odlaska optuženog na Kosovo aprila 1987, jedna od centralnih tema političke platforme optuženog postalo je ukidanje autonomije Kosova. Optuženi je 1988. predložio amandmane na Ustav Srbije kojima je kasnije Kosovu ukinuta autonomija, a Kosovo stavljeno pod kontrolu Beograda.[19] Ti njegovi predlozi su doveli do demonstracija kosovskih Albanaca, koji su sve više počeli da traže da se Kosovo odvoji od SRJ i postane potpuno nezavisno.[20] Istovremeno su se čuli zahtevi srpskih demonstranata i političkih komentatora da se Kosovo stavi pod čvršću vlast Srbije.[21] Dana 17. novembra 1988, visoki albanski političari na Kosovuu smenjeni su sa svojih položaja u pokrajinskom rukovodstvu, a umesto njih su postavljeni ljudi lojalni optuženom Miloševiću.[22]
21. Početkom 1989. godine, Skupština Srbije je usvojila amandmane na Ustav Srbije kojima se Kosovu oduzima veći deo autonomije, uključujući i kontrolu nad pokrajinskom policijom, školstvom, ekonomskom politikom, izbor zvaničnog jezika, kao i pravo veta na dalje promene Ustava Srbije. [23]Dana 23. marta 1989, uprkos tome što se većina kosovskih Albanaca, poslanika u Skupštini Kosova, uzdržala od glasanja, predsednik Skupštine, srpske nacionalnosti, proglasio je da su amandmani na Ustav Srbije usvojeni.[24] Dana 28. marta 1989. te ustavne promene je usvojila i Skupština Srbije.[25] Usledile su masovne demonstracije kosovskih Albanaca koje je srpska policija suzbijala upotrebom sile.[26] Dana 28. septembra 1990., Skupština Srbije je usvojila novi ustav kojim je autonomni status i Kosova i Vojvodine zvanično ukinut.[27]
22. Ukidanje autonomnog statusa Kosova i Vojvodine imalo je dve posledice. Prvo, da je optuženi Milošević efektivno stekao kontrolu nad Predsedništvom SFRJ u kome su bili predstavnici svih šest konstitutivnih republika i dve autonomne pokrajine. Zahvaljujući uticaju koji je imao nad predstavnicima Srbije, Crne Gore, Kosova i Vojvodine, optuženi je efektivno kontrolisao četiri od ukupno osam glasova u Predsedništvu SFRJ i tako stvorio "srpski blok."[28] Od 1. oktobra 1991, uprkos odsustvu predstavnika Hrvatske, Bosne, Slovenije i Makedonije, ovaj "srpski blok" je nastavio da funkcioniše kao "krnje Predsedništvo".[29] To "krnje Predsedništvo" je vršilo ustavna ovlašćenja Predsedništva, uključujući i vrhovnu komandu nad JNA u njenim operacijama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
23. Druga posledica je bila ta da je Srbiji omogućeno potpuno preuzimanje kontrole nad kosovskom policijom, sudovima, kao i nad obrazovnom, socijalnom i ekonomskom politikom. Tokom celog perioda devedesetih godina, kosovski Albanci su bili podvrgnuti diskriminaciji i kršenju ljudskih prava u svim tim domenima.[30] Na meti su posebno bili intelektualci kosovski Albanci, te osobe aktivne u politici i osobe s vojnim iskustvom. Početkom 90-ih godina, mogućnost da ta situacija eskalira u oružani sukob činila se veoma stvarnom. Optuženi je već u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini pokazao da je spreman na rat kako bi ostvario svoju viziju Velike Srbije. Ozbiljnost situacije na Kosovu je navela Georgea Busha, predsednika Sjedinjenih Američkih Država, da Miloševiću u decembru 1992. uputi poruku u kojoj ga je upozorio da će Sjedinjene Države biti spremne da vojno intervenišu na Kosovu budu li snage SRJ i Srbije napale kosovske Albance.[31]
24. Za sve one koji su podržavali srpski nacionalizam, među kojima je bio i optuženi Milošević, od ključne važnosti je bio odnos nacionalne zastupljenosti u stanovništvu Kosova.[32] Tokom 80-ih godina, dok je broj stanovnika albanske nacionalnosti stalno rastao, stanovnici srpske nacionalnosti su se stalno iseljavali s Kosova.[33] Diskriminatorski zakoni izglasani nakon ukidanja autonomnog statusa Kosova uključivali su i ograničenja na prenos vlasništva nad nekretninama sa Srba na Albance.[34] Isto tako, uvedeni su programi za ekonomsku pomoć za Srbe van Kosova kako bi se oni podstaknuli da se nastane na Kosovu.[35] Svrha tih mera bila je da se izmeni odnos nacionalne zastupljenosti Srba i Albanaca u stanovništvu Kosova.
25. Iako se činilo da srpski nacionalistički planovi u Hrvatskoj posustaju nakon sloma Republike Srpske Krajine i masovnog egzodusa Srba sa teritorija unutar Hrvatske koje je usledilo, nastavljeni su pokušaji da se poveća broj stanovnika srpske nacionalnosti na Kosovu. Vlasti SRJ i Srbije su na hiljade tih izbeglih Srba naselile na Kosovo.[36] No, 1997. godine, postalo je očigledno da mere za povećanje broja stanovnika srpske nacionalnosti neće biti dovoljne da se izmeni odnos u nacionalnom sastavu stanovništva Kosova.
26. U okviru politike nenasilnog otpora srpskoj vlasti, vodeća politička partija kosovskih Albanaca, Demokratska liga Kosova (DLK) formirala je paralelnu vladu.[37] Predstavnici kosovskih Albanaca u Skupštini Kosova sastali su se i 2. jula 1990. izdali proglas o Kosovu kao republici SFRJ.[38] Krajem septembra 1991, Albanci su organizovali nezvanični referendum ne kojem su se velikom većinom izjasnili za nezavisnost.[39] Dana 24. maja 1992, Ibrahim Rugova je na "nezvaničnim" izborima izabran za predsednika nezavisnog Kosova.[40] Pod rukovodstvom DLK, kosovski Albanci su potom uspostavili paralelne društvene i obrazovne institucije, i otvorili objekte za zdravstvenu negu i socijalnu pomoć.[41]
27. Ibrahim Rugova je na Kosovu uživao veliki ugled i uspevao je da ujedini kosovske Albance u podršci svojoj politici nenasilnog otpora sve do otprilike 1996. godine.[42] Optuženi je zadao udarac Rugovinoj politici nenasilnog otpora odbivši da razgovara o Kosovu na pregovorima u Dejtonu kojima je u novembru 1995. okončan rat u Bosni i Hercegovini.[43] Optuženi nije podržao, ili je namerno podrivao, sve kasnije napore da se pregovorima nađe miroljubivo rešenje za krizu na Kosovu.[44] To je za posledicu imalo dalje jačanje radikalnih struja u albansko-kosovskom društvu, a posebno OVK, i dovelo do oružanog sukoba.[45]
B. Oružani sukob 1997-1999.[46]
28. OVK je osnovana otprilike 1996. godine u cilju vođenja oružane borbe protiv srpskih vlasti. Od tada pa do juna 1999, OVK je bila glavna oružana snaga kosovskih Albanaca koja je vodila operacije protiv snaga SRJ i Srbije.
29. Snage SRJ i Srbije činili su prvenstveno VJ i MUP, nad kojima je optuženi vršio i de jure i de facto kontrolu, kako je to navedeno supra u paragrafima 7-9. Optuženi je efektivnu kontrolu nad VJ-om vršio od 1992, kada je ova nasledila JNA. Isto tako, optuženi je stekao de facto vlast nad MUP-om krajem 80-ih i početkom 90-ih godina i održao je do 1999. Kontrola nad MUP-om bila je ključni element moći optuženog i glavna institucija za sprovođenje njegove politike etničkog čišćenja u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.
30. Sredinom 1996, OVK je počela sa napadima uperenim prvenstveno na policijske snage Srbije.[47] Godine 1998, zaoštrio se sukob između OVK s jedne, i snaga SRJ i Srbije s druge strane. Snage SRJ i Srbije pokrenule su kampanju progona uperenu protiv kosovskog albanskog civilnog stanovništva.[48] Ta kampanja progona obuhvatala je i granatiranje gradova i sela naseljenih pretežno kosovskim Albancima, široko rasprostranjeno uništavanje imovine, proterivanje i ubijanje civilnog stanovništva u područjima u kojima je bila aktivna OVK.[49]
31. Veliki broj stanovnika je usled borbi i razaranja izbegao iz tih područja, ili se pod prisilom selio na druga područja unutar Kosova. Po procenama Ujedinjenih nacija, već sredinom oktobra 1998. godine, preko 298.000 lica, otprilike 15% stanovništva, bilo je ili raseljeno po Kosovu ili je napustilo pokrajinu.[50]
32. Godine 1998, optuženi Milošević je za svog izaslanika za Kosovo imenovao potpredsednika savezne vlade Nikolu Šainovića. Na tom položaju, Šainović je zastupao interese SRJ i Srbije u pregovorima sa predstavnicima međunarodne zajednice, u okviru čega je i predsedavao komisijom za saradnju sa Verifikacionom misijom za Kosovo Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (dalje u tekstu: OEBS). Optuženi je preko Šainovića kao svog izaslanika za Kosovo imao pod svojom de facto vlašću i general-pukovnika Nebojšu Pavkovića i general-majora Sretena Lukića.[51]
33. U naporima za popuštanjem napetosti na Kosovu, Richard Holbrooke, izaslanik SAD-a, u oktobru 1998. je s optuženim postigao dogovor na osnovu kojeg je potpisano više sporazuma između predstavnika SRJ, Srbije, NATO-a, OEBS-a i Diplomatske posmatračke misije na Kosovu.[52] Ovim sporazumima je predviđeno delimično povlačenje snaga SRJ i Srbije sa Kosova, ograničenje dovođenja dodatnih snaga i opreme u region, te razmeštaj nenaoružanih predstavnika Verifikacione misije OEBS-a.[53]
34. U periodu od novembra 1998. do 20. marta 1999. tokom kojeg su na Kosovu bili razmešteni predstavnici Verifikacione misije OEBS-a, zabeležili su brojna kršenja gorepomenutih sporazuma i čestu preteranu upotrebu sile od strane policijskih i vojnih snaga. Članovi Verifikacione misije OEBS-a su o tim incidentima izvestili vlasti SRJ i Srbije, uključujući i optuženog Miloševića. U jednom od tih incidenata koji se dogodio 15. januara 1999, u selu Račak, opština Štimlje/Shtime, ubijeno je 45 nenaoružanih kosovskih Albanaca.[54]
35. U tom razdoblju su predstavnici međunarodne zajednice nastavili da ulažu napore u posredovanju u pregovorima između predstavnika kosovskih Albanaca i Srba. U okviru tih napora, organizovani su i pregovori pod pokroviteljstvom Christophera Hilla, izaslanika SAD-a, Wolfganga Petritscha, izaslanika Evropske Unije i Borisa Maiorskog, ruskog izaslanika, potom pregovori u Rambujeu u februaru 1999, te pregovori u Parizu u martu 1999. Optuženi Milošević je podrivao ili direktno opstruirao te pregovore. Dana 23. marta 1999, po uputstvima optuženog, visoki politički rukovodioci, među kojima i saoptuženi Milan Milutinović, ubedili su SPS-ovu većinu u Skupštini Srbije da glasa protiv Pariskog sporazuma.[55] Istovremeno, od sredine februara 1999. snage SRJ i Srbije gomilale su se uz granicu sa Kosovom. Nakon povlačenja predstavnika Verifikacione misije OEBS-a 20. marta 1999. i neuspeha Pariskih pregovora, te snage SRJ i Srbije ušle su na Kosovo en masse.[56] U periodu od 24. marta 1999. do 20. juna 1999. snage SRJ i Srbije počinile su zločine za koje tereti ova optužnica.
C. De jure ovlašćenja predsednika SRJ nad vojnim i policijskim snagama[57]
36. Savezna struktura SRJ uređena je Ustavom SRJ iz 1992. godine[58], dok je struktura Republike Srbije uređena Ustavom Republike Srbije iz 1990. godine.[59] Ustavom SRJ iz 1992. godine glavna odgovornost za odbranu zemlje poverena je Vrhovnom savetu odbrane, predsedniku SRJ i VJ-u. U sastav Vrhovnog saveta odbrane ulaze predsednik Srbije, predsednik Crne Gore i predsednik SRJ, koji je ujedno i predsednik Vrhovnog saveta odbrane.[60] Vrhovni savet odbrane donosi odluke u skladu s kojima predsednik SRJ komanduje VJ-om.[61] Savet donosi i plan odbrane i telo je sa najvišim ovlašćenjima, odgovorno za strateška pitanja u vezi sa odbranom SRJ.[62]
37. Predsednik SRJ komanduje VJ-om u miru i ratu, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane.[63] Predsednik SRJ sprovodi sve odluke Vrhovnog saveta odbrane u vezi sa VJ-om[64] i naređuje sprovođenje plana odbrane.[65] Optuženi je vršio efektivnu kontrolu nad institucijama koje su imale vrhovnu komandnu vlast nad VJ-om, uključujući i Vrhovni savet odbrane.[66] U vreme neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja ili vanrednog stanja, predsednik SRJ komanduje i onim jedinicama MUP-a koje su potčinjene VJ-u.[67] Neposredna ratna opasnost proglašena je 23. marta 1999, a ratno stanje 24. marta 1999.[68] Ratno stanje ostalo je na snazi do 26. juna 1999.[69]
38. Ustav SRJ iz 1992. godine poverava VJ-u zadatak da štiti "suverenost, teritoriju, nezavisnost i ustavni poredak" SRJ.[70] Generalštab VJ-a je najviši organ komande u VJ-u, a komanduje mu načelnik Generalštaba kao najviši oficir u štabu.[71] Načelnik Generalštaba odgovoran je predsedniku SRJ.[72]
39. Ministarstvo unutrašnjih poslova je organ Srbije. Po srpskom zakonu, MUP-u je poveren zadatak da štiti ljudske živote i bezbednost lica i imovine; da sprečava i otkriva krivična dela i lišava slobode njihove počinioce, te da održava javni red i mir.[73] Za rad MUP-a odgovara ministar unutrašnjih poslova.[74] U vreme stanja neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja ili vanrednog stanja, jedinice MUP-a mogu da budu potčinjene VJ-u.[75] Predsednik SRJ komandovao je jedinicama MUP-a potčinjenim VJ-u od 23. marta 1999, kad je proglašena neposredna ratna opasnost,[76] pa do 26. juna 1999, kad je ratno stanje ukinuto.[77]
IV. Vojne snage koje su delovale na Kosovu 1999.
40. VJ se sastojala od Generalštaba, kome su bili potčinjeni Prva armija, Druga armija, Treća armija, snage ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, te ratna mornarica. Načelnik Generalštaba bio je general armije Ojdanić.[78] General armije Ojdanić je izdavao pravila, naređenja, komande, uputstva i druge dokumente, po ovlašćenju optuženog Miloševića. Generalštab VJ-a je, među ostalim, razrađivao u naređenja odluke koje su donosili predsednik SRJ i Vrhovni savet odbrane, kao i druge institucije s ovlašćenjima vrhovne komande.[79] U operacijama na Kosovu bile su angažovane jedinice Treće armije VJ-a, pod komandom general-pukovnika Nebojše Pavkovića.[80] Konkretno, Kosovo je u svojoj zoni odgovornosti imao 52. (Prištinski) korpus Treće armije.[81] 52. korpusom komandovao je general-major Vladimir Lazarević.[82]
41. Komandovanje je bilo osnovna funkcija kojom je u Vojsci Jugoslavije ostvarivana kontrola. Pravo komandovanja VJ-om pripadalo je predsedniku SRJ i oficirima VJ-a koji su vršili zadatke komandanta, načelnika ili komandira. Komandovanje u VJ zasnivalo se na principu jedinstvene komande, jednostarešinstva i dužnosti izvršavanja odluka, komandi i naređenja nadređenog starešine.[83]
42. Najmanje do početka marta 1999. godine, na Kosovo su razmeštane brigade ili elementi brigada van sastava 52. korpusa kao pojačanje korpusu.[84] Do kraja aprila 1999, najmanje 10 brigada VJ-a potčinjeno je 52. korpusu i delovalo je na Kosovu.[85] Načelnik Generalštaba i komandanti Treće armije i 52. korpusa, među ostalima, naimenovani su na te svoje dužnosti predsedničkim ukazima krajem 1998. i početkom 1999. godine, u sklopu nastojanja da se na ključne položaje gde su se rešavala pitanja u vezi sa Kosovom postave oficiri lojalni optuženom Miloševiću.[86]
43. Snage MUP-a Srbije primarno čine dva odeljenja, Resor javne bezbednosti (RJB) i Resor državne bezbednosti (RDB).[87] Ministar unutrašnjih poslova bio je Vlajko Stojiljković, a resorima RJB i RDB upravljali su pomoćnici ministra Vlastimir Đorđević i Radomir Marković. Jovica Stanišić je smenjen u oktobru 1998.[88] i na njegovo mesto je postavljen Radomir Marković.
44. Još 1998. godine, MUP je imao štab u Prištini na Kosovu, kojim je od juna 1998. do juna 1999. rukovodio general-major Sreten Lukić. Svrha tog štaba bila je da koordiniše organizacione jedinice MUP-a na Kosovu.[89] Te organizacione jedinice uključivale su Sekretarijat unutrašnjih poslova (SUP) i specijalne policijske jedinice Specijalnu anti-terorističku jedinicu (SAJ) i Posebne jedinice policije (PJP).[90]
45. Kosovo je bilo podeljeno na sedam regionalnih SUP-ova, a svaki je bio odgovoran za dužnosti iz domena javne bezbednosti u određenom broju opština.[91] General Lukić i njegov štab bili su obaveštavani o aktivnostima MUP-a na Kosovu, a sami su podnosili izveštaje načelnicima RJB-a i RDB-a, kao i pomoćniku ministra zaduženom za specijalne jedinice u Beogradu.[92] RDB je imao odeljenja na nivou SUP-a i specijalnu jedinicu pod nazivom Jedinica za specijalne operacije (JSO), koja se kolokvijalno nazivala "Crvene beretke" ili "frenkijevci". Jedinicom JSO na Kosovu je komandovao Milorad Ulemek (poznat i pod imenom Milorad Luković i pod nadimkom "Legija"), a iz Beograda je jedinicu, među ostalima, kontrolisao Frenki Simatović. JSO je delovala u saradnji sa jedinicama RJB-a.[93]
46. Specijalne jedinice MUP-a bile su na Kosovu aktivne tokom 1998. i 1999. godine. Jedinice su korišćene kao pešadijske snage za napad na sela i druge ciljeve. Bile su opremljene oklopnim vozilima i teškim naoružanjem, uključujući minobacače i protivavionsku artiljeriju. Mnoge od ovih jedinica slate su na Kosovo 1998. godine na bazi rotacije smena iz SUP-ova u samoj Srbiji.
47. Slično smenama koje je izvršio među nekim od najviših funkcionera u VJ-u, optuženi Milošević se pobrinuo i da neki od najviših funkcionera MUP-a takođe budu zamenjeni njemu lojalnim pojedincima. U novembru 1998. ili otprilike u to vreme, Milutinović je imenovao Radomira Markovića umesto Jovice Stanišića na mesto načelnika i zamenika načelnika DB-a. Zoran Mijatović, Stanišićev zamenik, takođe je zamenjen Nikolom Čurčićem.[94]
48. U junu 1998. godine, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, general Momčilo Perišić, opirao se nastojanjima optuženog Miloševića da se VJ angažuje u operacijama unutrašnje bezbednosti na Kosovu pošto nije bilo uvedeno vanredno stanje ni neka druga krizna situacija.[95] Uglavnom zbog toga je u novembru 1998. generala Perišića zamenio general Ojdanić,[96] te je VJ učestvovala u operacijama na Kosovu zajednički sa MUP-om i pored toga pružala pomoć MUP-u u vidu obuke i oružja. Koordinacija između snaga MUP-a i VJ-a odvijala se i na nivou Beograda i na nivou Kosova. U određenoj meri ona je postignuta i time što je optuženi prenebregnuo zvanične linije komandovanja u VJ-u i MUP-u, na primer direktnim davanjem naređenja generalu Pavkoviću i generalu Lukiću, ili preko Šainovića VJ-u i MUP-u na Kosovu.[97]
49. Dana 23. marta 1999, kad je u SRJ objavljeno stanje neposredne ratne opasnosti, promenio se zvanični odnos između VJ i MUP-a.[98] U tom stanju, jedinice MUP-a potčinjavaju se VJ-u.[99] Istovremeno je nastavljena koordinacija kroz zajedničku komandu na nivou Beograda i na nivou Kosova.[100] VJ i MUP su operisali zajednički i koristili zajednički sistem veza.[101] Kad su izvođeni ovi zajednički napadi, karakteristična taktika uključivala je da VJ granatira cilj iz teškog naoružanja, nakon čega bi usledio pešadijski napad specijalnih jedinica MUP-a.[102]
50. Osim primarnih struktura koje su širom Kosova vodile borbene operacije redovne Vojske Jugoslavije i specijalnih jedinica MUP-a Srbije postojale su i druge jedinice, čije su operativne dužnosti bile više lokalne prirode. To su bile druge jedinice MUP-a (uključujući rezervni sastav), teritorijalne vojne jedinice Vojne oblasti u Prištini (KVOk), jedinice Civilne zaštite/Civilne odbrane i druge pridružene snage, među ostalim i paravojne.
51. Do 1999. godine, OVK je postala oružana struktura sa ustrojenom linijom komandovanja i sredstvima održavanja discipline među pripadnicima.[103] Imala je za to određene političke i vojne vođe s ovlašćenjem da zastupaju OVK i da izdaju naređenja. OVK je Kosovo podelila na sedam zona, a svaka zona imala je svog komandanta. Operacijama u svim zonama rukovodio je i koordinisao ih Generalštab. Komandanti zona izdavali su naređenja svojim potčinjenim brigadama.[104] Godine 1999. OVK je kontinuirano izvodila operacije širom Kosova.[105]
V. Kampanja progona i kampanja etničkog čišćenja na Kosovu
52. Snage SRJ i Srbije su se angažovale u kampanji progona uperenog protiv civila kosovskih Albanaca, koja je počela 1998. godine i trajala do 20. juna 1999. godine. Od 23. marta 1999, ili otprilike od tog datuma, približno do 20. juna 1999, snage SRJ i Srbije vodile su koordinirane napade na etničko albansko stanovništvo širom Kosova. Glavni cilj tih napada bilo je prisilno proterivanje znatnog dela albanskog stanovništva sa Kosova.[106] Štaviše, dokazi će pokazati da te napade odlikuju slični obrasci i karakteristike. Po najtipičnijem obrascu, jedinice MUP-a ili lokalne odbrambene snage, uz podršku jedinica VJ-a, napadale su gradove, sela i naselja koja su uglavnom nastavali etnički Albanci muslimanske vere. Jedinice MUP-a i lokalne odbrambene snage isterivale su etničke Albance iz njihovih domova, počinjavanjem ubistava i fizičkih napada prilikom tih isterivanja i kako bi ostvarile nova isterivanja. Fizičko zlostavljanje uključivalo je seksualne delikte i premlaćivanje.
53. Dokazi će pokazati da su vođeni napadi bili upereni gotovo isključivo protiv Albanaca muslimana, i time pokazati njihov karakter progona i diskriminacije. Napadima je prethodilo, pratilo ih ili je za njima sledilo namerno uništavanje verskih i kulturnih spomenika značajnih muslimanskoj etnički albanskoj zajednici na Kosovu, kao i uništavanje, paljenje i pljačkanje kuća i radnji muslimana Albanaca na Kosovu. Obilježje ovih napada bilo je i često korišćenje nacionalnih uvreda na račun Albanaca od strane pripadnika snaga SRJ i Srbije, te drugih izjava iz kojih je bilo jasno da su napadači motivisani predrasudama prema muslimanima kosovskim Albancima. U mnogim slučajevima, obrazac po kome su izvedeni napadi ukazuje na to da je karakter tih napada progon i diskriminacija. Na primer, albanske kuće i radnje bile su uništavane dok one koje su pripadale Srbima nisu oštećivane ili su ih na neki drugi način štitile i čuvale opštinske vlasti u kojima su dominirali Srbi, uključujući pripadnike MUP-a i jedinica civilne odbrane kao što su vatrogasci. U nekim slučajevima Srbi su stavljali oznake na svoje kuće kako bi se videlo koje su nacionalnosti ukućani. Dokazi će pokazati da se takvim merama obezbeđivala zaštita srpske imovine kao i samih stanovnika, dok je s druge strane većina nekretnina u posedu Albanaca opljačkana i uništena, a njihovi stanovnici podvrgnuti prisilnom proterivanju i drugim delima nasilja.
54. Ovi napadi su izvođeni sistematski i u fazama, obuhvativši na kraju gotovo celokupnu teritoriju Kosova. Dokazi će takođe pokazati da svojom dobrom koordinacijom i sistematskim karakterom ovi napadi pokazuju da su bili isplanirani, naređeni i izvršeni u skladu sa određenim planom ili politikom. Daljnji dokazi pokazaće da su takva politika ili takav plan utvrđeni na najvišem nivou državne vlasti u SRJ i Srbiji, i da ih je na vrhovnom mestu zamislio i ostvario optuženi.[107]
B. Deportacije i mesta prisilnog premeštanja[108]
55. Optužba će utvrditi da su, počev od 23. marta 1999, ili otprilike od tog datuma, pa približno do 20. juna 1999, snage SRJ i Srbije pokrenule koordinirane napade uperene protiv etničkog albanskog stanovništva širom Kosova. Primarni cilj tih napada bilo je prisilno proterivanje značajnog dela albanskog stanovništva sa Kosova. Dokazi će pokazati da je u tom periodu između 600.000 i 800.000 Albanaca proterano sa Kosova u susedne zemlje, Makedoniju i Albaniju, i da je još na hiljade kosovskih Albanaca isterano iz svojih domova ali su ostali na prostorima unutar SRJ (koji obuhvata Srbiju, Crnu Goru i Kosovo) u trenutku kad su se snage SRJ i Srbije povukle prema odredbama Vojno-tehničkog sporazuma.
56. Optužba će predočiti svedočenje svedoka-veštaka i izvesti druge dokaze koji pokazuju da se deportacije koje su se u tom vremenskom periodu odvijale na Kosovu nisu dešavale nasumično, nego da su sprovođene sistematski.[109] Dokazi tužioca takođe će pokazati da su većinu ovih kosovskih Albanaca na celom Kosovu iz njihovih domova i iz njihovih gradova i sela isterale snage SRJ i Srbije putem pretnje, nasilja, zastrašivanja, te uništavanja i oduzimanja imovine.[110] Mnogi kosovski Albanci bežali su iz svojih domova strahujući za svoju bezbednost, pošto su snage SRJ i Srbije stvarale atmosferu straha i zastrašivanja. Osim toga, dokazi će pokazati da su snage SRJ i Srbije mnoge kosovske Albance, nakon što su ih isterale iz njihovih kuća, terale da se kreću određenim putnim pravcima i u određenom smeru.[111]
57. Nije postojao nijedan legitiman osnov za prisilno preseljenje ovih kosovskih Albanaca. Međutim, čak i da su legitimni razlozi postojali, nije bilo nikakvog pokušaja od strane snaga SRJ i Srbije da takva lica zaštite ili da im se dozvoli da se vrate kući nakon što su razlozi kojima bi se eventualno moglo pravdati da je njihov premeštaj bio neophodan prestali da postoje. Naprotiv, snage SRJ i Srbije nastavile su sa šikanirati, zlostavljati, pljačkati, otimati i napadati kosovske Albance i u trenutku dok su oni odlazili iz svojih kuća i napuštali svoja sela i gradove. Isto tako, snage SRJ i Srbije nisu im pružile odgovarajući zaklon, hranu ni medicinsku pomoć.
58. I na kraju, dokazi tužioca pokazaće da su snage SRJ i Srbije sistematski oduzimale i uništavale lična dokumenta (uključujući lične karte, pasoše i vozačke dozvole) hiljada kosovskih Albanaca prilikom njihovog odlaska s Kosova. Optužba izjavljuje da to ukazuje na postojanje namere snaga SRJ i Srbije da kosovskim Albancima zauvek uskrate boravak u SRJ, pa i državljanstvo. Snage SRJ i Srbije nastavile su uništavati takva dokumenta, kao i evidenciju prebivališta u opštinskim zgradama, sve do trenutka dok se snage SRJ i Srbije nisu potpuno povukle u skladu s odredbama Vojno-tehničkog sporazuma.[112]
59. Svesni mogućnosti da bi leševe civila kosovskih Albanaca mogao da ekshumira Međunarodni sud ili neko drugi i da bi time ovi zločini mogli izaći na videlo, elementi snaga SRJ i Srbije, među kojima su bila lica iz VJ-a i MUP-a, preduzeli su mere da prikriju dokaze tih zločina.[113] Masovne grobnice na Kosovu otvorene su, a leševi iz tih grobnica premešteni na druge lokacije, među kojima su bila i mesta u Srbiji kao što su Batajnica i Petrovo Selo.[114] Tužilac izjavljuje da su takvi postupci, preduzeti da bi se prikrili dokazi o zločinima, morali biti diktirani sa viših nivoa u snagama SRJ i Srbije, i morali da podrazumevaju i odgovornost optuženog.
60. Tužilac izjavljuje da su ljudi koji su živeli u sledećim opštinama i mesnim zajednicama bili žrtve ove kampanje progona i/ili prisilnog premeštanja:
1. Opština Orahovac/Rahovec[115]
61. Rano ujutru 25. marta 1999, snage SRJ i Srbije opkolile su selo Celina/Celinë tenkovima i oklopnim vozilima.[116] Zatim je selo granatirano, sa periodičnim pauzama koje su služile tome da u selo uđu kopnene snage koje su sistematski pljačkale i otimale.[117] Kuće su namerno paljene, a većina meštana, kosovskih Albanaca, pobegla je u obližnju šumu.[118] Dana 28. marta 1999, snage SRJ i Srbije naterale su hiljade ljudi koji su se sakrivali u toj šumi da izađu, te su ovi civili prisiljeni da pešice odu do obližnjeg sela, gde su muškarci odvojeni od žena i zatim pretučeni i okradeni, a oduzeta su im i dokumenta.[119] Muškarci su nakon toga autobusom odvezeni u Zur/Zhur i na kraju naterani da pešice odu u Albaniju.[120]
62. Drugi svedoci opisaće napade na okolna sela, uključujući Brestovac/Brestovc, koji su napad započeli 25. marta 1999.[121] Velika grupa kosovskih Albanaca otišla je u planinu u blizini sela Nogavac/Nagavc tražeći zaklon od napada na obližnja sela.[122] Sutradan su ih opkolile snage SRJ i Srbije i ljudima koji su potražili sklonište u planini naredili da odu.[123] Zatim su kosovske Albance prisilno raspršile po obližnjim selima. Dana 1. aprila 1999, snage SRJ i Srbije počele su da granatiraju ta sela, pobivši određeni broj ljudi.[124] Preživeli su krenuli prema granici s Albanijom, a kad su stigli do granice, oduzeta su im sva lična dokumenta.[125] U toku ovih proterivanja, širom cele opštine Orahovac/Rahovec, snage SRJ i Srbije sistematski su palile kuće, radnje, kulturne spomenike i verske objekte koji su pripadali kosovskim Albancima. Uništeno je nekoliko džamija, uključujući i džamiju u Beloj Crkvi/Bellacërkvë, Brestovac/Brestovc, Velikoj Kruši/Krushë e Madhe i druge.[126]
2. Prizren[127]
63. Otprilike oko 04:00 časova na dan 25. marta 1999, snage SRJ i Srbije, uključujući tenkove i razna druga vojna vozila, okružile su selo Pirane.[128] Selo je granatirano i više meštana je poginulo. Nakon toga snage SRJ i Srbije ušle su u selo i palile kuće kosovskih Albanaca, a preživeli meštani, otprilike 1900 lica, napustili su Pirane i otišli u okolna sela.[129] U obližnjem gradu Landovica/Landovicë, snage SRJ i Srbije spalile su i nanele veliku štetu staroj džamiji, a krenule su u napad i u području Srbice/Sërbica i u tom kraju granatirale i druga sela.[130] Meštani, kosovski Albanci, silom su isterani iz svojih kuća i proterani na granicu s Albanijom. Počev od 28. marta 1999, u gradu Prizrenu, snage SRJ i Srbije išle su od kuće do kuće naređujući stanovnicima, kosovskim Albancima, da odu. Prisiljavali su ih da se priključe konvojima vozila i ljudi koji su išli pešice prema albanskoj granici, gde su im snage SRJ i Srbije oduzimale lična dokumenta.[131]
3. Srbica/Skenderaj[132]
64. Dana 25. marta 1999, snage SRJ i Srbije napale su i razorile nekoliko sela u opštini Srbica/Skenderaj, uključujući Vojnike/Voćnjak, Leočinu/Leçine, Kladernicu/Klladernicë, Turičevac/Turiçec i Izbicu/Izbicë granatiranjem i paljenjem.[133] Uništeno je mnogo kuća, radnji i džamija, uključujući i džamiju u centru sela Ćirez/Qirez.[134] Snage SRJ i Srbije odvele su neke žene i decu i podvrgle ih seksualnom nasilju.[135] Najmanje osam žena ubijeno je nakon što je nad njima izvršeno seksualno nasilje, a njihova tela su bačena u tri bunara u selu Ćirez/Qirez.[136] Dana 28. marta 1999, ili otprilike tog datuma, nekoliko hiljada kosovskih Albanaca iz tih susednih sela okupilo se u selu Izbica/Izbicë, gde su pripadnici snaga SRJ i Srbije tražili od njih da im daju novac i odvojili muškarce od žena i dece. Veliki broj muškaraca je zatim ubijen.[137] Žene i deca su pod prisilom prebačeni u grupi u pravcu Kline/Klinë, Đakovice/Gjakovë, i na kraju prema granici s Albanijom.[138]
4. Suva Reka/Suharekë[139]
65. Suvu Reku/Suharekë i okolinu snage SRJ i Srbije napadale su počev od 20. marta 1999. nadalje.[140] Tokom sledećih dana, policajci su išli od kuće do kuće, preteći, fizički napadajući, ubijajući i prisilno isterujući stanovnike kosovske Albance iz njihovih domova pod pretnjom oružja.[141] Mnoge kuće i radnje koje su pripadale kosovskim Albancima zapaljene su, a džamija u Suvoj Reci/Suharekë je oštećena.[142] Žene, decu i starce je policija odstranila, a nakon toga su snage SRJ i Srbije ubile određeni broj muškaraca.[143] Dana 31. marta 1999, otprilike 80.000 kosovskih Albanaca raseljenih iz sela u opštini Suva Reka/Suharekë okupilo se kod sela Belanica/Bellanicë.[144] Sledećeg dana su snage SRJ i Srbije granatirale Belanicu/Bellanicë, nateravši raseljena lica da beže prema granici s Albanijom.[145] Pre nego što su prešli granicu, oduzeta su im sva lična dokumenta.
5. Peć/Pejë[146]
66. Godine 1999, muslimanski praznik Bajram padao je 27. na 28. marta. Tokom ta dva dana, snage SRJ i Srbije išle su od kuće do kuće u Peći/Pejë terajući kosovske Albance na odlazak.[147] Snage SRJ i Srbije su pucale u više ljudi, a neke kuće su zapaljene.[148] Meštani su zatim upućivani prema centru mesta, gde su ih naterali da uđu u autobuse ili kamione i odvezli u Prizren. Pred gradom Prizrenom, kosovski Albanci su bili prisiljeni da izađu iz autobusa i kamiona i pešače otprilike 15 kilometara do albanske granice, gde im je naređeno da, pre nego što pređu granicu, predaju svoja lična dokumenta snagama SRJ i Srbije.[149]
6. Kosovska Mitrovica/Mitrovicë[150]
67. Počev od kraja marta pa do sredine aprila 1999, snage SRJ i Srbije počele su se sistematski kretati kroz grad Kosovska Mitrovica/Mitrovicë, ulazeći u domove kosovskih Albanaca i naređujući ukućanima da odu. Neke kuće i najmanje jedna džamija zapaljene su.[151] Tokom čitavog tog perioda, meštani kosovski Albanci silom su proterivani iz grada; neki su bili izloženi seksualnom zlostavljanju; njihova imovina je uništena; oteti su im vredni predmeti. I druga sela u opštini Kosovska Mitrovica/Mitrovicë doživela su sličnu sudbinu. Kosovski Albanci, stanovnici te opštine, prisiljavani su da se uključe u konvoje koji su se kretali prema granici s Albanijom kroz mesta Srbica/Skenderaj, Peć/Pejë, Đakovica/Gjakovë i Prizren. Putem prema granici, pripadnici snaga SRJ i Srbije otimali su im vredne predmete i oduzimali lična dokumenta.
7. Priština/Prishtinë[152]
68. Počev od 24. marta 1999, ili otprilike od tog datuma, pa sve do kraja maja 1999, srpska policija terala je kosovske Albance u gradu Priština/Prishtinë na odlazak, ubivši pritom više ljudi.[153] Tokom tih prisilnih izgona, nekoliko žena je seksualno zlostavljano.[154] Mnogi ljudi koji su silom isterani iz svojih domova, otišli su direktno na železničku stanicu, dok su drugi potražili zaklon u okolnim mestima. Kosovskim Albancima je u Prištini/Prishtinë bila strogo ograničena sloboda kretanja, te se na stotine Albanaca, koje je na svim raskršćima usmeravala srpska policija, okupilo na železničkoj stanici, gde su zatim ukrcavani u pretrpane vozove i autobuse. Oni u vozovima stigli su do Đeneral Jankovića/Hani i Elezit, sela uz makedonsku granicu. Tokom vožnje vozom, mnogim ljudima su oduzeta njihova lična dokumenta. Kad su sišli sa voza, snage SRJ i Srbije rekle su kosovskim Albancima da krenu pešice uz železničku prugu prema Makedoniji. I oni koji su pokušali da se sakriju u Prištini/Prishtinë na kraju su proterani na sličan način.
69. Slični zločini počinjeni su i u selima opštine Priština/Prishtinë.[155] Mnogi meštani odvezeni su kamionom u mesto Glogovac/Gllogoc u opštini Glogovac/Gllogoc, odakle su transportovani vozom i autobusima do Đeneral Jankovića/Hani i Elezit i zatim naterani da pešice idu do makedonske granice. Drugima su snage SRJ i Srbije naredile, kad su stigli u Uroševac/Ferizaj, da se ukrcaju na voz za Đeneral Janković/Hani i Elezit, odakle su pešice prešli granicu sa Makedonijom.[156]
8. Đakovica/Gjakovë[157]
70. Od kraja marta do početka maja 1999, stanovnike grada Đakovice/Gjakovë kao i bezbroj izbeglica iz drugih područja koje su ovde potražile sklonište snage SRJ i Srbije prisiljavale su na odlazak.[158] Mnoge kuće i radnje koje su pripadale kosovskim Albancima zapaljene su, dok su one koje su pripadale Srbima bile zaštićene. Dana 24. marta 1999, stara džamija u Rogovu/Rogovë i staro istorijsko naselje u Đakovici/Gjakovë gde je bio bazar, Hadum-džamija i susedna Islamska biblioteka, postale su meta razaranja snaga SRJ i Srbije.[159] Tokom perioda od 2. do 4. aprila 1999, hiljade kosovskih Albanaca koji su živeli u gradu Đakovica/Gjakovë i okolnim selima priključile su se velikom konvoju, te pešice ili u automobilima, kamionima i traktorima, krenule prema granici s Albanijom.[160] Snage SRJ i Srbije usmeravale su ljude unapred zacrtanim pravcima, a usput su na kontrolnim tačkama većini kosovskih Albanaca oduzeti njihovi lični dokumenti i registarske tablice.[161]
71. Pored toga, krajem marta i u aprilu 1999, snage SRJ i Srbije pod pretnjom sile su isterale mnoštvo kosovskih Albanaca, stanovnika sela u opštini Đakovica/Gjakovë, uključujući sela Dobroš/Dobrosh, Korenica/Korenicë i Meja/Mejë.[162] Rano ujutro 27. aprila 1999, ili otprilike u to vreme, snage SRJ i Srbije krenule su u masovan napad na doline Carragojs, Erenik i Trava (opština Đakovica/Gjakovë),[163] i na preostale stanovnike pomenutih sela, sa ciljem da isteraju stanovništvo iz tog područja. Podudarno obrascu primenjenom u drugim krajevima gde su snage SRJ i Srbije deportovale i prisilno premeštale kosovske Albance, velik broj civila muškog pola, kosovskih Albanaca, odvojen je od ostalih i pogubljen. Snage SRJ i Srbije naterale su meštane da napuste svoje kuće, priključe se konvojima traktora, konjskih zaprega i automobila i pređu granicu s Albanijom. Snage SRJ i Srbije oduzele su lična dokumenta mnogim kosovskim Albancima pre nego što su prešli granicu.
9. Opština Gnjilane/Gjilan[164]
72. Dana 13. aprila 1999, meštanima Prilepnice/Përlepnicë naređeno je da do sutradan izađu iz sela.[165] Narednog jutra, stanovnici kosovski Albanci otišli su konvojem u kome su bili automobili i traktori, pod pratnjom vojnika koji su ih ispratili iz sela. Na odlasku je konvoj prošao kroz okolna sela, koja su uglavnom bila prazna; videli su kako u tim selima gore mnoge kuće.[166] Po čitavoj opštini Gnjilane/Gjilan, snage SRJ i Srbije sistematski su palile i uništavale kuće, radnje, kulturne spomenike i verske objekte kosovskih Albanaca, uključujući i džamiju u Vlaštici/Llasthicë.[167] I kosovski Albanci iz drugih sela u opštini Gnjilane/Gjilan, kao što su Žegra/Zhegër, Nosalje/Nosalë[168] i Vladovo/Lladovë,[169] takođe su bili prisiljeni otići iz svojih domova, i mnogi su potražili zaklon u selu Donja Stubla/Stubëlle E Poshtme, u opštini Vitina.[170] Mnogi od tih izbeglica su sve do Makedonije putovali pod pratnjom policije, a kad su ovi kosovski Albanci stigli do granice sa Makedonijom, snage SRJ i Srbije oduzele su im lična dokumenta.[171]
10. Uroševac/Ferizaj[172]
73. Tokom perioda od 24. marta do 14. aprila 1999, snage SRJ i Srbije granatirale su i napale sela u opštini Uroševac/Ferizaj, uključujući Biba/Bibe[173], Muhadžer Prelez/Prelez i Muhaxherëve, Raka/Rakaj i Staro Selo,[174] ubivši određeni broj meštana. Nakon granatiranja, snage SRJ i Srbije ušle su u neka od tih sela, uključujući Papaz i Sojevo/Sojevë,[175] i naredile njihovim stanovnicima da odu. Drugi kosovski Albanci iz sela Varoš Selo/Varosh[176] i Mirosavlje/Mirosalë[177] pobegli su iz svojih sela kad su u njih ušle srpske snage. Nakon što su meštani napustili svoje kuće, vojnici i policajci su kuće spalili, a raseljena lica otišla su u grad Uroševac/Ferizaj, gde se većina ukrcala na vozove ili autobuse kojima su odvezeni na granični prelaz sa Makedonijom kod Đeneral Jankovića/Hani i Elezit.[178] Kod Đeneral Jankovića/Hani i Elezit, snage SRJ i Srbije uputile su te ljude da pešače po železničkoj pruzi do granice.[179] Na granici su im snage SRJ i Srbije oduzele lična dokumenta.
11. Kačanik[180]
74. Od marta do maja 1999, snage SRJ i Srbije napale su sela u opštini Kačanik, uključujući i sam grad Kačanik. Rezultat tog napada bilo je razaranje kuća i verskih objekata, uključujući i džamije u Kotlini/Kotlinë i Ivaji/Ivajë.[181] Dana 24. marta 1999, snage SRJ i Srbije napale su Kotlinu/Kotlinë teškim naoružanjem i vojnicima, zbog čega su u toku napada mnogi muški stanovnici Kotline/Kotlinë pobegli u obližnje šume.[182] Zatim su snage SRJ i Srbije naredile ženama, deci i starcima da se ukrcaju na kamione koji su ih odvezli prema gradu Kačaniku, a oni koji nisu mogli da stanu u kamione, naterani su da pešače prema Kačaniku.[183] Pre nego što su izašle iz Kotline/Kotlinë, snage SRJ i Srbije zapalile su što je ostalo u selu.[184] Mnogi meštani prebegli su u Makedoniju.[185] Snage SRJ i Srbije napale su grad Kačanik krajem marta 1999, pri čemu su ove snage maltretirale, zatočavale, tukle i streljale mnoge stanovnike kosovske Albance. Hiljade preživelih razbežale su se u okolne šume i na kraju pešice prešle granicu sa Makedonijom. Druga raseljena lica iz grada Kačanika i okolnih sela pešačili su do sela Stagovo/Stagovë, gde su se ukrcali na vozove koji su ih odvezli na makedonsku granicu. Dana 13. aprila 1999. ili otprilike tog datuma, snage SRJ i Srbije opkolile su selo Slatina/Sllatinë i zaseok Vata.[186] Nakon granatiranja sela, pešadija i policija ušle su u selo pljačkajući i paleći kuće, te je većina stanovništva Slatine/Sllatinë pobegla u Makedoniju.[187] Dana 25. maja 1999. ili otprilike tog datuma, snage SRJ i Srbije napale su selo Dubrava/Lisnaje, zbog čega je veliki broj stanovnika Dubrave/Lisnaje formirao konvoj traktora i prikolica i prebegao u Makedoniju.[188] Drugi meštani pobegli su u druga sela ili u šume, da bi zatim prešli granicu i ušli u Makedoniju.
12. Dečani/Deçan[189]
75. Dana 29. marta 1999. ili otprilike tog datuma, snage SRJ i Srbije opkolile su i napale selo Beleg i okolna sela u opštini Dečani/Deçan, te naredile meštanima da odmah napuste svoje kuće. Oko 300 muškaraca, žena i dece isterano je iz svojih domova i okupljeno na obližnjoj poljani u selu Beleg. Snage SRJ i Srbije naredile su svim muškarcima i ženama da svuku odeću, a sva lična imovina im je oduzeta. Muškarci su odvojeni od žena i dece i odvedeni u podrum jedne nedovršene kuće blizu te poljane. Ženama i deci je naređeno da odu u drugu kuću, gde su seksualno zlostavljane najmanje tri žene.[190] Sledećeg dana, snage SRJ i Srbije rekle su meštanima da izađu iz sela kamionima i traktorima i odu u Albaniju.
13. Vučitrn/Vushtrri[191]
76. Jedno od poslednjih područja na Kosovu u kome je izvršeno etničko čišćenje, dana 2. maja 1999, bilo je područje nekoliko sela severoistočno od grada Vučitrna/Vushtrri, uključujući sela Skrovna/Skromë, Slakovce/Sllakofc,[192] Cecelija/Ceceli[193] i Gornja Sudimlja/Studime e Epërme. Stanovnici su isterani iz svojih kuća, a mnoge kuće, radnje i verski objekti su zapaljeni.[194] Meštani, kao i lica ranije raseljena iz drugih zajednica u opštini Vučitrn/Vushtrri, prisiljeni su da oforme konvoj kojim je više od 20.000 ljudi krenulo putem kroz "kanjon Studime", u pravcu grada Vučitrna/Vushtrri.[195] Hiljade kosovskih Albanaca u ovom konvoju snage SRJ i Srbije zaustavile su kod grada Vučitrna/Vushtrri.[196] Dana 3. maja 1999 ili otprilike tog datuma, snage SRJ i Srbije su među kosovskim Albancima izdvojile muškarce sposobne za vojsku i odvojile ih od žena, dece i staraca. Žene, deca i starci kosovski Albanci upućeni su u Albaniju, a određeni broj muškaraca kosovskih Albanaca nateran je da upravlja vozilima kojima su žene, deca i starci putovali do albanske granice. Pored toga, snage SRJ i Srbije transportovale su stotine kosovskih Albanaca, muškaraca sposobnih za vojsku, u selo Smrekovrica/Smrakoncë, gde su ih zatočili u zatvoru.[197] Nakon nekoliko nedelja zatočeništva u nečovečnim uslovima, pri čemu su bili izloženi premlaćivanju mučenju i ubijanju, mnogi od tih muškaraca kosovskih Albanaca prebačeni su u selo Zur/Zhur kod albanske granice i naterani da pređu granicu i uđu u Albaniju.[198]
C. Mesta ubistva[199]
77. Kao što se vidi iz diskusije u paragrafima 55 do 76 supra, mnoga ubistva koja se navode u optužnici dešavala su se istovremeno kad i kampanja deportacije i/ili prisilnog premeštanja. Da ne bi ponavljao ono što je u dosadašnjem tekstu već rečeno, tužilac inkorporira one aspekte dosadašnjeg izlaganja koji se odnose na protivpravno lišavanje života ovde se pozivajući na njih. U tekstu koji sledi ističu se one lokacije koje nisu bile naglašene u prethodnom delu teksta.
1. Račak[200]
78. Počev od 1998, snage SRJ i Srbije angažovale su se u kampanji progona usmerenog direktno protiv civila kosovskih Albanaca. Napadi na Račak (opština Štimlje/Shtime) započeli su u junu 1998, kad su u nekoliko navrata selo napali MUP i VJ, pri čemu su kuće poharane, a u nekim slučajevima kuće su zapaljene ili uništene.[201] Prisustvo vojnih lica i njihovih vozila po okolnim brdima trajalo je nekoliko meseci tokom 1998. godine.[202] Dana 15. januara 1999. ili otprilike tog datuma, rano ujutro, snage SRJ i Srbije napale su selo Račak.[203] Nakon granatiranja, snage SRJ i Srbije ušle su u selo u toku prepodneva i krenule u pretres od kuće do kuće. Po čitavom selu pucalo se na meštane koji su pokušavali da pobegnu pred snagama SRJ i Srbije.[204] Jedna grupa od oko 25 muškaraca pokušala je da se sakrije u jednoj zgradi, ali snage SRJ i Srbije su ih otkrile. Premlaćeni su i odvedeni na obližnje brdo, gde su ustreljeni iz vatrenog oružja.[205] Ukupno, u Račku i okolini, snage SRJ i Srbije su lišile života oko 45 kosovskih Albanaca.[206] Ovaj napad bio je deo operacije VJ i MUP-a koja je obuhvatala sela Račak, Belince, Petrovo i Malopoljce.[207]
2. Bela Crkva/Bellacërkë (opština Orahovac/Rahovec)[208]
79. Snage SRJ i Srbije opkolile su i napale selo Bela Crkva/Bellacërkë (opština Orahovac/Rahovec) 25. marta 1999. Nekoliko stotina stanovnika Bele Crkve/Bellacërkë pobeglo je krećući se koritom reke Belaje van sela i bilo prisiljeno da potraži zaklon kod železničkog mosta. Približavajući se mostu, snage SRJ i Srbije su otvorile vatru na više meštana i ubile 12 lica, od kojih su 10 bili žene i deca.[209] Nakon toga su snage SRJ i Srbije naredile preostalim meštanima da izađu iz korita reke, i tada su muškarci i mladići odvojeni od starijih muškaraca, žene i male dece.[210] Snage SRJ i Srbije naredile su muškarcima i mladićima da skinu odeću i zatim im redom oduzimale sve vredne predmete.[211] Preostalim muškarcima i mladićima je tada naređeno da se vrate u korito reke, a kada su to i učinili, snage SRJ i Srbije otvorile su vatru na te muškarce i mladiće, ubivši na taj način oko 65 kosovskih Albanaca.[212] Pored toga, snage SRJ i Srbije ubile su i šest muškaraca koje su našli skrivene u obližnjem kanalu za navodnjavanje.[213]
3. Mala Kruša/Krushë e Vogel i Velika
Kruša/Krushë e Madhe
(opština Orahovac/Rahovec)[214]
80. Istog dana kad je napadnuta Bela Crkva/Bellacërkë, snage SRJ i Srbije napale su i sela Mala Kruša/Krushë e Vogel i Velika Kruša/Krushë e Madhe (opština Orahovac/Rahovec), udaljena otprilike 6 kilometara. Nakon toga su se meštani sklonili u kući Sedje Batushe nadomak mesta Mala Kruša/Krushë e Vogel.[215] Tokom jutra 26. marta 1999, snage SRJ i Srbije našle su ove meštane, te je policija pod pratnjom odvela žene i malu decu.[216] Snage SRJ i Srbije naredile su muškarcima i mladićima, preteći im smrću, da otpešače do nenastanjene kuće u Maloj Kruši/Krushë e Vogel koja je korišćena kao štala za krave.[217] Kad su svi muškarci i mladići ušli u kuću, snage SRJ i Srbije postavile su na vrata jednog invalida u kolicima i tako im zaprečile izlaz.[218] Zatim su te snage na grupu otvorile vatru iz mitraljeza, a nakon nekoliko minuta pucanja, snage SRJ i Srbije zapalile su kuću kako bi tela izgorela.[219] U pucnjavi i plamenu poginulo je oko 105 muškaraca i mladića kosovskih Albanaca.[220]
4. Porodično gazdinstvo Berisha u mestu Suva Reka/Suharekë (opština Suva Reka/Suharekë)[221]
81. Dana 26. marta 1999. ili otprilike tog datuma, u jutarnjim časovima, snage SRJ i Srbije okružile su okolinu porodičnog gazdinstva porodice Berisha u mestu Suva Reka/Suharekë (opština Suva Reka/Suharekë). Tenkovi su postavljeni blizu kuća sa cevima uperenim u njih a snage SRJ i Srbije naredile su ljudima koji su bili u jednoj od kuća da izađu iz nje.[222] Muškarci su odvojeni od žena i dece, i na licu mesta ubijeno je šest članova porodice.[223] Preostale žene i deca, kojih je bilo oko 50, snage SRJ i Srbije uterale su u kafanu u Suvoj Reci/Suharekë.[224] Snage SRJ i Srbije zatim su ušle u tu kafanu i otvorile vatru na lica koja su se unutra nalazila, a u kafanu su ubacile i eksploziv.[225] Tokom ove akcije ubijeno je najmanje 44 civila, a neki su teško ranjeni.[226]
5. Kuća u ulici Ymer Grezda 134a u gradu Đakovica/Gjakovë[227]
82. Uveče 26. marta 1999. ili otprilike u to vreme, u gradu Đakovica/Gjakovë, snage SRJ i Srbije SRJ i Srbije došle su do kuće na broju 134a u ulici Ymer Grezda. Te snage su ušle u kuću, odvojile muškarce od žena i dece i zatim pobile 6 muškaraca kosovskih Albanaca koji su bili u toj kući.[228]
6. Padalište/Padalishtë (opština Istok/Istog)[229]
83. U jutarnjim časovima istog dana kad se desio masakr u ulici Ymer Grezda 134a u Đakovici/Gjakovë, snage SRJ i Srbije su napale i selo Padalište/Padalishtë (opština Istok/Istog). Kad su snage SRJ i Srbije ušle u selo, pucale su u kuće i u meštane koji su pokušali pobeći.[230] Osam članova porodice Beke Imeraja naterani su da izađu iz kuće i ubijeni su pred svojom kućom.[231] Drugi stanovnici Padališta/Padalishtë ubijeni su u svojim kućama ili u koritu reke pored sela. Ukupno, snage SRJ i Srbije ubile su oko 20 kosovskih Albanaca iz Padališta/Padalishtë.[232]
7. Izbica/Izbicë (opština Srbica/Skenderaj)[233]
84. Izbicu/Izbicë i okolna sela u opštini Srbica/Skenderaj snage SRJ i Srbije granatirale su iz teškog artiljerijskog oruđa između 26. i 27. marta 1999, nateravši najmanje 4.500 ljudi da potraže zaklon na jednoj poljani u Izbici/Izbicë.[234] Dana 27. marta 1999, snage SRJ i Srbije opkolile su te meštane, prišle im, tražile novac i odvojile muškarce od žena i male dece.[235] Muškarci su zatim podeljeni u dve grupe, od kojih je jedna poslata na obližnje brdo, a druga u korito obližnje reke.[236] Snage SRJ i Srbije su zatim otvorile vatru na obe grupe muškaraca, pri čemu je poginulo najmanje 116 kosovskih Albanaca.[237] U ovom napadu ubijeni su i ljudi koji su radili u polju, uključujući i jednu paralizovanu ženu.[238]
8. Đakovica/Gjakovë[239]
85. Kasno uveče 1. aprila 1999. ili otprilike u to vreme, i sve do ranih jutarnjih časova narednog dana, snage SRJ i Srbije vodile su operaciju u naselju Qerim u Đakovici/Gjakovë. Tokom nekoliko sati, snage SRJ i Srbije silom su ulazile u kuće kosovskih Albanaca u naselju Qerim, ubijajući ukućane i paleći zatim zgrade. U kući na broju 157 u ulici Miloš Gilić/Millosh Gilic, snage SRJ i Srbije su pucale iz vatrenog oružja u ukućane i zatim zapalile kuću.[240] U pucnjavi i požaru samo na toj jednoj lokaciji poginulo je 20 kosovskih Albanaca, od kojih su njih 19 bili žene i deca.[241]
9. Doline Carragojs, Erenik i Trava (opština Đakovica/Gjakovë)[242]
86. Snage SRJ i Srbije krenule su u masovan napad na kosovsko albansko stanovništvo dolina Carragojs, Erenik i Trava (opština Đakovica/Gjakovë) u ranim jutarnjim časovima 27. aprila 1999.[243] Meštani raznih sela u ovim dolinama koja su bila na direktnom udaru snaga SRJ i Srbije napustili su svoje kuće i uključili se u nekoliko izbegličkih konvoja na traktorima, konjskim zapregama i u automobilima.[244] U Meji/Mejë, Korenici/Korenicë i Meji Orize/Orize, iz mase meštana u bekstvu izdvojen je velik broj civila kosovskih Albanaca muškog pola, odveden i pogubljen po kratkom postupku. Nestalim se još uvek smatra 300 lica.[245]
10. Sela severoistočno od grada Vučitrna/Vusshtri, uključujući Skrovnu/Skromë, Slakovce/Sllakofc, Ceceli/Cecelija i Gornju Sudimlju/Studime e Epërme[246]
87. Sela Skrovna/Skromë, Slakovce/Sllakofc, Ceceli/Cecelija i Gornju Sudimlju/Studime e Epërme, smeštena severoistočno od grada Vučitrna/Vushtrri, snage SRJ i Srbije napale su 2. maja 1999, prisiljavajući meštane da izađu iz kuća i uđu u konvoj u kojem je bilo oko 20.000 ljudi i koji se kretao putem kroz "kanjon Studime" prema gradu Vučitrnu/Vushtrri.[247] Snage SRJ i Srbije šikanirale su, tukle i opljačkale ove kosovske Albance, i ubile njih oko 104.[248]
11. Zatvor Dubrava/Dubravë (opština Istok/Istog)[249]
88. Dana 22. maja 1999. ili otprilike tog datuma, u ranim jutarnjim časovima, uniformisana lica koja su radila u zatvorskom kompleksu Dubrava/Dubravë (opština Istok/Istog) objavila su da svi zatvorenici moraju da se sakupe na sportskom igralištu zatvorskog kompleksa odakle će biti prebačeni u Niš, u Srbiji.[250] U veoma kratkom roku na igralištu se okupilo više stotina zatvorenika, a onda su, bez upozorenja, uniformisana lica otvorila vatru na te zatvorenike sa stražare, iz otvora u zidu koji je ograđivao kompleks i iz mitraljeskih gnezda iza tog zida.[251] Mnogi zatvorenici su poginuli na licu mesta, a neki su ranjeni. Sutradan posle podne, snage SRJ i Srbije ubacivale su granate i pucale u kanale, otvore za kanalizaciju, zgrade i podrume, ubivši pritom i ranivši još mnoge druge zatvorenike koji su nakon događaja od prethodnog dana ovde potražili zaklon.[252] Ukupno je ubijeno oko 50 zatvorenika.[253]
12. Opština Kačanik/Kaçanik[254]
89. U periodu od marta 1999. do maja 1999, snage SRJ i Srbije pokrenule su niz masovnih ofenzivnih akcija na nekoliko sela u opštini Kačanik/Kaçanik, u kojima je život izgubilo više od stotinu civila.[255]
D. Seksualno zlostavljanje[256]
90. Kao što je opisano u delu V., odeljci B. i C. supra, snage SRJ i Srbije u okviru kampanje terora i nasilja seksualno su zlostavljale mnoge kosovske Albanke.[257]
E. Uništavanje kulturnih spomenika i verskih objekata[258]
91. Tokom i nakon napada na gradove i sela opisana u delu V., odeljci B. i C. supra, snage SRJ i Srbije sistematski su nanosile štetu i uništavale kulturne spomenike i sveta mesta muslimana. Širom cele pokrajine granatirane su, paljene ili minirane džamije. Među ostalima, oštećene su ili uništene džamije u sledećim opštinama i/ili gradovima: Vučitrn/Vushtrri,[259] Suva Reka/Suharekë,[260] Celina/Celinë,[261] Rogovo/Rogovë,[262] Bela Crkva/Bellacërke,[263] Ćirez/Qirez,[264] Kotlina/Kotlinë,[265] Ivaja/Ivajë,[266] Brestovac/Brestovc,[267] Velika Kruša/Krushë e Madhe,[268] Kosovska Mitrovica/Mitrovicë,[269] Vlaštica/Llashticë,[270] Landovica/Landovicë,[271] Prizren,[272] Gnjilane/Gjilan[273] i Đakovica/Gjakovë.[274]
VI. Merodavno materijalno pravo
92. U tački 4 optužnice, optuženi se tereti za ubistvo kao kršenje zajedničkog člana 3(1)(a) Ženevskih konvencija iz 1949. godine, kažnjivo po članu 3 Statuta Međunarodnog suda. Član 3 Statuta je rezidualna odredba koja omogućuje krivično gonjenje, ne samo za dela koja se u njemu izričito navode, nego i svih drugih teških kršenja zakona i običaja ratovanja.[275] Da bi se neko kršenje zakona i običaja ratovanja našlo u delokrugu člana 3, ono mora da ispunjava uslove iznesene u Odluci o nadležnosti u predmetu Tadić.[276] U toj odluci, Žalbeno veće te uslove primenjuje na kršenja pravila iz zajedničkog člana 3 i zaključuje da "međunarodno običajno pravo predviđa krivičnu odgovornost za teška kršenja opšteg člana 3".[277] Kao takva, ta kršenja, bez obzira na to da li su počinjena u unutrašnjem ili međunarodnom oružanom sukobu, mogu se krivično goniti po članu 3 Statuta. Ova odluka je kasnije doživela potvrdu u drugim predmetima,[278] a potvrdilo ju je i Žalbeno veće u predmetu Čelebići.[279]
1. Zajednički elementi kršenja člana 3 Ženevskih konvencija iz 1949.
93. Optužba izjavljuje da su zajednički elementi kršenja člana 3 Ženevskih konvencija iz 1949. sledeći elementi: (1) da postoji nexus između ponašanja i oružanog sukoba; i (2) da je žrtva ili da su žrtve bile lica koja nisu aktivno učestvovala u neprijateljstvima, uključujući pripadnike oružanih snaga koji su položili oružje i one koji su bili hors de combat.
94. Da bi se neko ponašanje našlo u obuhvatu člana 3 Statuta, mora da postoji nexus između tog ponašanja i oružanog sukoba. Takav nexus postoji kada je, na primer, krivično delo počinjeno "tokom borbi ili zauzimanja mesta za vreme [tog] oružanog sukoba".[280] Ali nexus ne mora uvek da bude tako neposredan. U Odluci o nadležnosti u predmetu Tadić, Žalbeno veće je smatralo da je "Dovoljno da su navedeni zločini bili usko povezani uz neprijateljstva koja su se dešavala na drugim delovima teritorija pod kontrolom sukobljenih strana".[281] O postojanju oružanog sukoba na Kosovu se pred ovim Sudom još nije raspravljalo. Dokazi će pokazati da je kroz celi vremenski period na koji se odnosi optužnica, odnosno od 1. januara 1999. do 20. juna 1999, postojao oružani sukob između OVK sa jedne strane, te snaga SRJ i Srbije sa druge strane. Brojni svedoci svedočiće o tome da je oružani sukob na Kosovu započeo najkasnije u junu 1998. i trajao do 20. juna 1999. godine.
95. U odnosu na drugi element, zajednički član 3 Ženevskih konvencija iz 1949. godine štiti sve osobe koje ne učestvuju aktivno ili više ne učestvuju aktivno u neprijateljstvima,[282] bez obzira na to da li su "pale pod vlast neprijatelja"[283] ili su "u vlasti strane u sukobu čiji nisu državljani".[284] Prema tome, zajednički član 3 pruža širu zaštitu od zaštite predviđene u slučaju teških povreda Ženevskih konvencija koje su inkorporirane u član 2 Statuta.[285]
96. U ovoj fazi, nije potrebno izvoditi preciznu razliku in abstracto između onih koji učestvuju i onih koji ne učestvuju aktivno u neprijateljstvima.[286] Bolje je ostaviti da se to činjenično utvrdi na osnovu konkretnih okolnosti u kojima su se našle pojedine žrtve.[287] Ovde je dovoljno napomenuti da se, u najmanju ruku, za one koji su lišeni slobode ili zatočeni ne može reći da aktivno učestvuju u neprijateljstvima.[288]
2. Elementi specifični za ubistvo kao kršenje zajedničkog člana 3(1)(a) Ženevskih konvencija iz 1949.
97. Optužba izjavljuje da su specifični elementi ubistva kao kršenja zajedničkog člana 3(1)(a) sledeći: 1) da je ponašanje optuženog prouzrokovalo smrt jednog ili više lica (actus reus);[289] i 2) da je optuženi pritom imao nameru da ubije ili nanese tešku povredu iz bezobzirnog nehata za ljudski život (mens rea).[290]
B. Tačke 1, 2, 3 i 5: član 5 Statuta.
1. Elementi zajednički članu 5
98. Optuženi Milošević optužen je po članu 5(d) u tački 1, članu 5(i) u tački 2, članu 5(a) u tački 3, a u tački 5 optužnice po članu 5(h). Optužba izjavljuje da su elementi zajednički delima za koja se optuženi tereti po članu 5 sledeći: 1) postojanje oružanog sukoba;[291] 2) postojanje široko rasprostranjenog ili sistematskog napada uperenog protiv civilnog stanovništva;[292] 3) ponašanje optuženog bilo je povezano sa široko rasprostranjenim ili sistematskih napadom uperenim protiv civilnog stanovništva; i 4) optuženi je znao za širi kontekst u čijem okviru se odvijalo njegovo ponašanje.[293]
2. Elementi specifični za dela optužena po članu 5
(a) Tačka 1: član 5(d): deportacija
99. Optuženi Milošević tereti se u tački 1 optužnice za deportaciju kao zločin protiv čovečnosti kažnjiv po članu 5(d) Statuta. Optužba izjavljuje da su elementi deportacije iz člana 5(d) Statuta sledeći: 1) optuženi je pod pretnjom sile deportovao jedno ili više lica u drugu državu a da pritom nisu postojali osnovi dozvoljeni u međunarodnom pravu, proterivanjem ili drugim aktima prinude;[294] i 2) optuženi je hotimično počinio proterivanje ili druge akte prinude.[295]
(b) Tačka 2: član 5(i): druga nehumana dela (prisilna deportacija)
100. Optuženi Milošević se u tački 2 optužnice tereti za prisilno premeštanje kao nehumano delo iz člana 5(i) Statuta koji definiše zločine protiv čovečnosti. U prvostepenoj presudi u predmetu Krstić ispravno je donesena osuđujuća presuda po toj optužbi.[296] Optužba izjavljuje da su elementi prisilnog premeštanja kao nehumanog dela iz člana 5(i) Statuta sledeći: 1) da su jedno ili više lica bez svoje volje[297] i protivpravno evakuisani od strane optuženog sa teritorija na kojoj prebivaju na drugo mesto, bez obzira da li je to drugo mesto unutar iste države ili sa druge strane državne granice, a putem proterivanja ili drugih akata prinude; i 2) da su proterivanje ili drugi akti prinude počinjeni s umišljajem. "Protivpravno" znači bez osnova koje dozvoljava međunarodno pravo.[298]
(c) Tačka 3: član 5(a) ubistvo
101. Optuženi Milošević se u tački 2 optužnice tereti za delo iz člana 5(a). Optužba izjavljuje da su specifični elementi ubistva iz člana 5(a) sledeći: 1) delo ili propust optuženog ili njemu podređenog lica prouzrokovalo je smrt žrtve;[299] i 2) da su optuženi ili njegov podređeni morali da imaju nameru da ubiju ili nanesu tešku povredu iz bezobzirnog nehata prema ljudskom životu.[300]
(d) Tačka 5: član 5(h) progoni
102. Optuženi Milošević se u tački 5 optužnice tereti po članu 5(h). Optužba izjavljuje da su elementi progona iz člana 5(h) da je 1) optuženi počinio dela ili propuste nad žrtvom ili stanovništvom kao žrtvom kršeći time bazična ili fundamentalna ljudska prava;[301] 2) optuženi je imao nameru da počini tu povredu prava; 3) ponašanje optuženog počinjeno je na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi;[302] i 4) ponašanje optuženog počinjeno je uz postojanje traženog diskriminatorskog elementa svesti.[303]
VII. Modaliteti krivične odgovornosti po članu 7 Statuta[304]
103. Optuženi Milošević optužen je po članu 7(1) Statuta u svim tačkama optužnice. Član 7 predviđa da li se, kada se, i u sklopu kojeg modaliteta odgovornosti optuženi može smatrati krivično odgovornim za zločine iz Statuta. Optužba izjavljuje da su pravni uslovi raznih modaliteta odgovornosti kako sledi u daljnjem tekstu.
1. "Počinio"[305]
104. Optuženi, sam ili zajedno sa saizvršiocima,[306] mora ostvarivati sve elemente actus reus odgovarajućeg krivičnog dela.[307] "Počinjenje" obuhvata "fizičko izvršenje krivičnog dela ili uzrokovanje kažnjivog propusta, čime se krše odredbe krivičnog prava".[308] Kod optuženog moraju postojati svi elementi mens rea dotičnog krivičnog dela, ili on mora da bude svestan značajne verovatnoće da će posledica odgovarajuća njegovom delu ili propustu biti krivično delo.[309]
105. Optuženi, sam ili zajedno sa drugima, mora smisliti, planirati ili organizovati izvršenje actus reus odgovarajućeg krivičnog dela, "u pripremnoj fazi i u fazi sprovođenja".[310] Subjektivno, krivična odgovornost za planiranje ovisi o tome da je optuženi direktno ili indirektno imao nameru da krivično delo o kome je reč bude počinjeno.[311]
106. Uz optuženog, jedna ili više osoba mora izvršiti actus reus predmetnog krivičnog dela, a optuženi mora direktno izazvati, podstaknuti ili na neki drugi način inducirati ponašanje druge osobe(osoba), u smislu da je ponašanje optuženog nedvosmisleno faktor koji pridonosi ponašanju druge osobe (osoba).[312] Štaviše, optuženi mora da ispunjava sve uslove za postojanje mens rea krivičnog dela koje je optuženi direktno ili indirektno nameravao izazvati ili inducirati na drugi način.[313]
107. Uz optuženog, još jedna ili više osoba mora izvršiti actus reus predmetnog krivičnog dela kao izvršilac, sa ili bez učešća optuženog. Izvršilac svojom radnjom mora izvršiti ili na neki drugi način delovati kao potpora izvršenju eksplicitnog ili implicitnog naređenja, izdatog pismeno ili na neki drugi način, koje je optuženi dao izvršiocu kao podređenoj osobi ili nekom drugom licu kome optuženi ima ovlasti izdavati naređenja.[314] Štaviše, optuženi mora da ispuni sve uslove za postojanje mens rea krivičnog dela i prilikom izvršavanja naređenja ili podupiranja izvršenja naređenja na neki drugi način mora biti svestan značajne verovatnoće da će odgovarajuća posledica toga biti počinjenje krivičnog dela.[315]
108. Optuženi svojim ponašanjem mora direktno dati značajan ili bitan doprinos izvršenju actus reus predmetnog krivičnog dela koje je izvršila druga osoba [316]. Optuženi je morao znati da će njegovo ponašanje u značajnoj meri doprineti izvršenju actus reus zločina koji je počinila druga osoba ili je morao biti svestan velike verovatnoće da će to biti odgovarajuća posledica njegovog ponašanja[317]. Optuženi mora biti svestan bitnih elemenata zločina koji se čini,[318] uključujući mens rea izvršioca, i doneti svesnu odluku da tako postupi znajući da na taj način podržava izvršenje zločina.[319]
6. Zajednički zločinački plan ili cilj ili udruženi zločinački poduhvat
109. U sudskoj praksi MKSJ-a pojam zajedničkog zločinačkog plana se do sada koristio u razjašnjenju tri različite i specifične situacije.[320] Objektivni uslov je isti za sve tri situacije. Prvo, dva ili više lica su na ovaj ili onaj način zajedno umešana u počinjenje krivičnog dela. Drugo, postoji zajednički plan ili nakana koja podrazumeva ili rezultira izvršenjem krivičnog dela koje spada u nadležnost MKSJ-a. Konačno, optuženi učestvuje u zajedničkom planu ili nakani i stoga postoji odnos ili veza između njega i počinjenja nekog od krivičnih dela predviđenih Statutom[321]. Uslov stanja svesti se za ove tri opisane situacije razlikuje.[322]
110. Optuženi Milošević se u svim tačkama optužnice tereti po članu 7(3) Statuta. Član 7(3) se primenjuje u onim slučajevima kada je nadređeni propustio da upotrebi svoja ovlašćenja da bi sprečio podređene da počine zločine ili je propustio da ih nakon toga kazni.[323] Optužba izjavljuje da su uslovi za primenu člana 7(3) sledeći: (1) optuženi je imao ovlašćenja nadređenog u odnosu na izvršioca (izvršioce) zločina[324]; (2) optuženi je znao ili je imao razloga da zna da se izvršilac sprema da počini zločin ili je to već uradio;[325] i (3) optuženi je propustio da preduzme neophodne i razumne mere da bi sprečio izvršenje zločina ili kaznio počinioca.[326] Optužba smatra da je uslov iz člana 7(3) koji se odnosi na elemenat svesti isti za vojna i civilna nadređena lica.
VIII. Primena člana 7 na činjenično stanje ovog predmeta
111. Optužba će dokazati da je od 23. marta 1999. do 20. juna 1999. u žestokoj kampanji etničkog čišćenja između 600.000 i 800.000 Albanaca prisilno proterano sa Kosova, dok su hiljade drugih proterane iz svojih domova, ali su ostale u okviru granica SRJ. Dokazi će potvrditi da je u toku proterivanja, kao i usled njega, mnogo stotina kosovskih Albanaca ubijeno ili izloženo drugim vrstama nasilja, uključujući i seksualno zlostavljanje. Uništeni su spomenici, kao i kulturni i verski objekti albanske zajednice. Snage SRJ i Srbije su izvele ovu zločinačku kampanju etničkog čišćenja Kosova, kao što je navedeno u optužnici. Glavni elementi tih snaga su bile jedinice Prištinskog korpusa VJ, kao i jedinice MUP-a. Dokazi će potvrditi da su snage VJ-a i MUP-a usaglašeno radile na sprovođenju etničkog čišćenja. Kao takva, kampanja etničkog čišćenja zahtevala je usku koordinaciju između VJ-a, jedne savezne institucije, i policijskih snaga MUP-a, jedne institucije Srbije. Takvom kampanjom moglo je da se upravlja jedino sa samog vrha strukture vojske, organa unutrašnjih poslova i odbrane SRJ i njene konstitutivne Republike Srbije.
112. U periodu između 1. januara 1999. i 20. juna 1999, takva vlast bila je legalno koncentrisana u rukama optuženog Miloševića, po saveznom zakonodavstvu komandanta VJ-a. Optuženi je takođe vršio efektivnu kontrolu nad institucijama koje su imale vrhovna komandna ovlašćenja nad VJ-om, uključujući Vrhovni savet odbrane. Nakon subordinacije snaga MUP-a Srbije, i nad tim jedinicama je vršio kontrolu de jure. Međutim, i pre te subordinacije, optuženi je vršio efektivnu kontrolu nad MUP-om Srbije na Kosovu, uključujući osoblje i jedinice DB-a, kao što je JSO. Tu efektivnu kontrolu dodatno je učvrstila, premda od toga nije zavisila, zakonska subordinacija MUP-a VJ-u.
113. Kampanja etničkog čišćenja na Kosovu bila je proizvod zajedničkog zločinačkog poduhvata, čiji je suštinski cilj bilo proterivanje značajnog dela etničkog albanskog stanovništva sa Kosova. Dokazi će pokazati da je optuženi bio centralna ličnost u ovom zajedničkom zločinačkom poduhvatu.[327] Dokazi Tužilaštva pokazaće da su optuženi i saizvršioci smislili plan da se protera znatan deo albanskog stanovništva Kosova najkasnije do kraja 1998. godine.[328] Ovaj zločinački plan nije, međutim, ostvaren u potpunosti sve do polovine marta 1999. godine.[329] Cilj ovog plana bio je da se zadrži srpska kontrola nad pokrajinom Kosovo. Kao takav, ovaj cilj je u skladu sa nastojanjima vlasti SRJ i Srbije tokom perioda od 1989. do 1991. godine da kontrola nad pokrajinom pređe u srpske ruke. Štaviše, on je u skladu i sa aktivnostima optuženog u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini početkom i polovinom devedesetih godina.
114. Da bi mogao da kontroliše i ostvari ciljeve zajedničkog zločinačkog poduhvata, optuženi je prenebregnuo redovne komandne linije i smenio one funkcionere koji su predstavljali prepreku planu ili njegovom sprovođenju.[330]
115. Optuženi i njegovi saizvršioci bili su svesni toga, i zaista morali znati, da tako masovno kretanje stanovništva može da se ostvari samo putem kampanje terora i nasilja. Takve kampanje bile su način kojim su ostvarene masovne deportacije u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Slična kampanja sprovođena je i na Kosovu u određenim periodima tokom 1998. godine, a posledica su bile izbeglice sa Kosova i veliki broj interno raseljenih lica.[331] Optuženi je imao obaveštenja o zločinima koje su snage SRJ i Srbije počinile prilikom tih operacija 1998. iz raznih izvora, uključujući sagovornike iz međunarodne zajednice, međunarodnu štampu i nevladine organizacije.[332] Dokazi će pokazati da su čak i u toku kampanje vazdušnih napada NATO-a optuženom bila predočavana obaveštenja o masovnim deportacijama sa Kosova od strane snaga SRJ i Srbije.[333]
116. Posmatrani ukupno, dokazi koje će prezentirati Tužilaštvo vodiće do nepobitnog zaključka da su prirodne i predvidive posledice zajedničkog zločinačkog poduhvata bile ubistvo hiljada etničkih Albanaca, seksualno nasilje nad civilima kosovskim Albancima i uništavanje verskih i kulturnih dobara važnih za zajednicu kosovskih Albanaca. Moglo se predvideti da će ova dela nasilja nad osobama i imovinom biti diskriminatorski izvršena nad etničkim Albancima zbog njihove nacionalnosti i vere. Tužilaštvo će prezentirati dokaze o ulozi optuženog Miloševića u kampanjama etničkog čišćenja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini kako bi pokazalo da su se dela nasilja nad osobama i imovinom u kosovskoj kampanji mogla predvideti.
117. Dokazi će dalje pokazati postojanje jasnog obrasca po kome pripadnici VJ-a i MUP-a, kao i drugih snaga SRJ i Srbije, nisu bili, gledajući uopšteno, ni osuđeni ni kažnjeni za zločine počinjene nad kosovskim Albancima, uključujući i zločine koji su glavni predmet ove optužnice.[334] S druge strane, dokazi će pokazati da se hapsilo, istraživalo, sudilo i osudilo bezbroj kosovskih Albanaca na osnovu optužbi za terorizam i oružanu pobunu, uključujući i organizovanje masovnih suđenja. Dokazi će takođe pokazati obrazac iz perioda od polovine marta do polovine juna 1999. po kome MUP, civilna zaštita kao ni drugi organi opštinske vlasti nisu pružale pomoć kosovskim Albancima u kriznoj situaciji ni reagovale na prijave kosovskih Albanaca da se nad njima vrše krivična dela.
118. Tužilac uz dužno poštovanje podnosi ovaj pretpretresni podnesak u kojem su ukratko izneseni činjenični navodi i pravna pitanja o kojima se radi u ovom predmetu protiv optuženog Miloševića.
| /potpisano/ Dirk Ryneveld, viši zastupnik optužbe |
|
| Dana 26. novembra 2001. U Hagu, Holandija |
Prilog A:
Karta Kosova sa označenim lokacijama za koje se navodi
da su bile mesta deportacije i prisilnog premeštanja
Prilog B:
Karta Kosova sa označenim lokacijama za koje se navodi
da su bile mesta ubistva
