^[1] Naročito se misli na, padajućim redosledom, na Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.

^[2] Specijalni izveštaj o medijima Tadeusza Mazowieckog, specijalnog izveštača UN-a imenovanog Rezolucijom 1994/72 Komisije za ljudska prava UN-a, E/CN 4/1995/54, 13. decembra 1994, str. 35.

^[3] Vidi intervju Anne Brucy sa Nenadom Pejićem, u La Lettre de Reporters sans frontičres /Pismo Reportera bez granica/, decembar 1992, str. 24.

^[4] Citirano prema Borisav Jović, Knjiga o Miloševiću, IKP “Nikola Pašić”, Beograd, 2001, str. 15. /autor ovaj citat na engleskom jeziku prenosi prema Last Days of the SFRY, radnoj verziji prevoda na engleski zapisa B. Jovića koji je za potrebe MKSJ-a napravio David Stephenson, str. 15./

^[5] “(…) jer je Milošević imao potpunu dominaciju nad sredstvima informisanja (…)”. Idem, str. 135.

^[6] The International Committee to Protect Independent Media in Federal Republic of Yugoslavia /Međunarodni komitet za zaštitu nezavisnih medija u Saveznoj Republici Jugoslaviji/ izveštava npr. da je 21. aprila bio zabranjen TV Pirot (iz Pirota), 2. jula Radio Kontakt (iz Prištine), 18. avgusta Radio City (iz Niša), 9. oktobra Radio Senta (iz Sente), 10. oktobra Radio Indeks (iz Beograda), 13. oktobra listovi Danas i Dnevni telegraf, 15. oktobra Naša borba, a 8. oktobra je zabranjeno i emitovanje informativnih programa na srpskom jeziku međunarodnih sredstava informisanja kao što su Voice of America, BBC, RFI, itd. Vidi http://www.free2000.opennet.org/bans98.html.

^[7] Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji je tako izračunao da je od usvajanja tog zakona u oktobru 1998. pa do 1. novembra 1999. novčane kazne u ukupnom iznosu od 18 miliona dinara, što je ekvivalentno iznosu od 1,125 miliona američkih dolara moralo platiti trideset sredstava informisanja. Vidi Izveštaj o eskalaciji represije u Srbiji, str. 7-8.

^[8] I ovde jedno od najeksplicitnijih svedočanstava o stvarnim namerama vlasti daje Borisav Jović: “Kako su se politički i socijalni problemi zemlje uvećavali, tako je informisanje javnosti bilo pod većom kontrolom, dok nije donet zakon po kome se svakome, bez sudske procedure, po kratkom prekršajnom postupku mogla oduzeti sva imovina, ukoliko bi objavio nešto što vlast smatra da je neistinito, odnosno što joj nije po volji.” Citirano iz Borisav Jović, Knjiga o Miloševiću, IKP “Nikola Pašić”, Beograd, 2001, str. 16.

^[9] “41 Children Found Dead in School after Croats Flee” /“41 mrtvo dete nađeno u školi nakon bekstva Hrvata”/, Reuters, 20. novembar 1991.

^[10] U večernjem dnevniku voditelj ovako objavljuje tu vest: “Vest o masakru 41 deteta u osnovnoj školi u Borovu Naselju u centru je pažnje domaće i inostrane javnosti, domaćih i svetskih agencija i sredstava informisanja. Nezavisna britanska televizija ITV prenosi izveštaj fotoreportera Gorana Mikića, prema kome su pripadnici Hrvatske garde, povlačeći se iz Vukovara, u Borovu Naselju izvršili pravi pokolj, čitavih srpskih porodica. Prenosi da je celo Borovo Naselje puno leševa ljudi koji su ubijeni noževima ili sekirama. ITV javlja da ovaj fotoreporter prenosi izjave vojnika Jugoslovenske narodne armije koji kažu da je 41 srpsko dete zaklano. Ova vest na teletekstu ITV-a daje se kao hitna. To je prvi put da se javlja o masakrima koje vrše hrvatski gardisti. Reuters javlja da su hrvatski vojnici optuženi za masakr 41 deteta prilikom povlačenja ispred snaga Jugoslovenske narodne armije. Reporteri Televizije Beograd a, koliko smo danas obavešteni, i televizijskih stanica iz gotovo čitavog sveta, čine sve da o ovom stravičnom masakru javnosti što pre dostave i dokumentarne snimke.”

^[11] Razgovor:

- Goran Mikić: “Videli smo najlonske vreće pune malih leševa. Ja sam uspeo da se dopuzam na jedno dvadeset metara do njih. To se veoma lako može videti da su to deca od pet-šest godina, preklana, puna krvi oko glave. To je tako mučan prizor da i onim vojnicima su suze tekle, zaista, i pod cenu života smo hteli to da…”

- Voditelj: “Imaš li neku procenu koliko je tih leševa koji bi se mogli nazvati dečjima?”

- Goran Mikić: “Pa, oni su povadili to iz podruma, to je bilo na gomile. Spajali su glave, tela, to je sve stravično izgledalo, bilo je sigurno oko četrdeset, verujem njihovom broju, preciznije nisam mogao da brojim, ali… .”

- Voditelj: “Imao si foto-aparat, jesi li probao da snimiš?”

- Goran Mikić: “Probao sam da snimim, ustao sam, međutim, prštali su meci oko mene, jedan vojnik repetirao je pušku u mene i naredio mi da se spustim, jer bi uostalom i ja poginuo….”

- Voditelj: “Tebi je izričito zabranjeno bilo da to snimiš? Imaš li neku predstavu da li je neko uspeo da to snimi?”

- Goran Mikić: “Pa, ne znam, pretpostavljam da je vojska to uradila, to bi bilo realno i trebalo je da se to uradi.”

^[12] “Fotograf povlači glavne momente izveštaja o masakru.” Dalje u tekstu se precizira ovako: “Jugoslovenski fotograf koji je izvestio da je kod Vukovara izmasakrirano 41 dete, navodno od strane hrvatskih vojnika, u četvrtak je povukao glavne elemente svoje priče, priznavši da nije video niti izbrojao nikakva tela. Reuters, koji je u sredu objavio tu vest pod naslovom ‘41 dete nađeno mrtvo nakon bekstva Hrvata’ povukao je taj izveštaj zbog toga što sadrži netačne informacije i izvinuo se svojim pretplatnicima…”

^[13] Voditelj specijalne emisije: “Lako je primiti novinarski greh. Čovek je bio - taj momak, fotoreporter Reutersa - vrlo uverljiv, pre svega jer je imao više desetina fotografija iz neposredne blizine koje su drastične po onom šta prikazuju. On je mlad, mene se dojmio vrlo korektno i vrlo uzbuđen je bio celo to vreme… Ako je već uverio Reuters... Mi smo prvo preko Tanjuga već dobili vest italijanske televizijske mreže ANSA. Mi smo tragom te vesti našli čoveka i baš se onako novinarski radovali, evo, brzo reagujemo, evo čoveka na koga se pozivaju svetske agencije. Pod pretpostavkom da to i nije tačno - sad ne možemo reći jeste tačno ni nije tačno jer ni za jedno ni za drugo nemamo uverljive dokaze, a najlakše se izvinuti… I kad si u najnormalnijim uslovima otme ti se informacija, a kamoli u ovoj ratnoj psihozi gde ima ljudi koji ponekad i haluciniraju u toj muci, u tom stravičnom ambijentu. ”

Svi ovi razgovori citirani prema Reči i slike mržnje: Vukovar 1991, Lazar Lalić, ARHITEL, Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

^[14] U broju od 22. novembra Politika je na prvoj stranici objavila članak pod naslovom “Zločin pred očima sveta” u kojem se u suštini tvrdi to da novinari celog sveta izveštavaju o ubijanju Srba i da je hrvatski fašizam oduzeo stotine života… Na stranici dva izveštava se o pokolju 41 srpskog deteta. U broju od 23. novembra demanti je - u obliku koliko kratke, toliko i neupadljive vesti - objavljen na zadnjim stranama novina.

^[15] O ovome vidi Katarina Subašić, Role of the Media and the Internet as Tools for Creating Accountability to Poor and Disadvantaged Groups : Former Yugoslavia /Uloga medija i interneta kao sredstava za razvijanje društvene odgovornosti siromašnih i marginalizovanih grupa: Bivša Jugoslavija/, u Human Development Report Office, Occasional Paper, Background for HDR 2002, 2002/18, United Nations Development Programme, p. 13; i Lazar Lalić, Tri TV godine u Srbiji, Nezavisni sindikat RTS, Beograd, 1995, str.. 106-107 et 111-112.

^[16] Zlatko Dizdarević, “Macedonian Media War” /”Medijski rat u Makedoniji”/, Institute for War and Peace Reporting’s, Balkan Crisis Report /Izveštaj o krizi na Balkanu Instituta za rat i mir/, n° 284, petak, 28. septembra 2001.

^[17] Citirano iz Slike i reči mržnje: Drugi dnevnik, video i filmska produkcija B92 i Fondacija za pravo na sliku i reč, autor Lazar Lalić, ARHITEL, 1998. /citat je preveden s engleskog/

^[18] Op. cit, str. 16.

^[19] U tom pogledu, vidi Tchakhotine Serge, Le viol des foules par la propagande politique /Čakotin, Sergej, Nasilje nad masama putem političke propagande/, 1939.

^[20] Jean-Marie Domenach, La propagande politique /Politička propaganda/, bibl. “Que sais-je?”, P.U.F, 1973, str. 18.

^[21] Definicija iz Le Nouveau Petit Robert, rečnik francuskog jezika, Pariz, 1993.

^[22] Barlett, Political Propaganda /Politička propaganda/, citirano prema Jean-Marie Domenach, op. cit, str. 8.

^[23] Da bi definicija bila potpuna, ovom spisku medija danas treba da se dodaju televizija i internet.

^[24] Propaganda, communication and public opinion /Propaganda, komunikacija i javno mnenje/ (Princeton), citirano prema Jean-Marie Domenach, op. cit, str. 8.

^[25] Ovim povodom treba da podsetimo da elementi definicije postoje i u međunarodnom pravu. Na primer, naći ćemo ih u članu 20. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima koji je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila Rezolucijom 2200 A (XXI) 16. decembra 1966, a koji je stupio na snagu 3. januara 1976. i kojim se utvrđuje sledeće: “Svaka propaganda u korist rata zakonom će se zabraniti”, kao i: “Zakonom će se zabraniti svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje”. (Među državama koje su potpisale i ratifikovale taj pakt nalazi se i Jugoslavija.) A članom 4. Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, koju je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila Rezolucijom 2106 A (XX) od 21. decembra 1965. i koja je stupila na snagu 4. januara 1969, države potpisnice “osuđuju svaku propagandu i sve organizacije [...] koje žele da opravdaju ili podrže svaki oblik rasne mržnje ili diskriminacije”, i pozivaju se da “utvrde kao krivično delo svako širenje ideja zasnovanih na superiornosti ili rasnoj mržnji, svako podsticanje na rasnu diskriminaciju, kao i sva dela nasilja, ili izazivanje na takva nasilja, uperena protiv svake rase [...]” /citirano prema Ljudska prava, Pet decenija od usvajanja opšte deklaracije o pravima čoveka, Međunarodna politika - Službeni list SRJ - Pravni fakultet - Fakultet političkih nauka, Beograd, 1988, str. 142 188-189./

Inače, može da se primeti da je međunarodna zajednica vrlo rano uvidela da propaganda putem radija ima ogromne efekte. Naime, države članice Društva naroda (DN) pokušale su da preduzmu mere predostrožnosti i zaštite usvajanjem konvencije o zabrani difuzije propagandnih programa na teritoriji drugih država. Potpisana u Ženevi 23. septembra 1936. i stupila na snagu 2. aprila 1938, “Međunarodna konvencija o korišćenju radiodifuzije u interesu mira” utvrđuje naročito sledeće:

Član 1: “Države-potpisnice uzajamno se obavezuju da će zabraniti i po potrebi na svojim teritorijama odmah obustaviti svako emitovanje koje bi, protivno duhu međunarodnog razumevanja, stanovnike bilo koje teritorije moglo podsticati na delovanje protiv unutrašnjeg reda i mira ili bezbednosti teritorije neke od država-potpisnica”.

Član 2: “Države-potpisnice uzajamno se obavezuju da će budno paziti da programi emitovani od strane stanica na njihovoj teritoriji ne predstavljaju ni podsticanje na rat protiv neke druge strane-potpisnice, ni podsticanje na dela koja bi mogla do njega dovesti”.

Vidi Recueil des Traités /Zbirka međunarodnih ugovora/ (1938), Société des Nations, Ženeva, str. 302.

^[26] Vidi Louis Bodin, Jean Touchard, Pierre i Irčne Sorlin, Lénine, Trotski, Staline : la presse et l’évolution du pouvoir en Russie soviétique. 1921-1927 /Lenjin, Trocki, Staljin: štampa i razvoj vlasti u sovjetskoj Rusiji. 1921-1927./, Librairie Armand Colin, Collection Kiosque; i Georges Mond, Le systčme d’information et de propagande en URSS et dans les Pays de l’Est /Sistem javnog informisanja i propagande u SSSR-u i zemljama Istočne Evrope/, Polycopiés, Institut Français de Presse, Université Paris II.

^[27] Vidi Alfred Grosser, Hitler, la presse et la naissance d’une dictature /Hitler, štampa i rađanje jedne diktature/, Librairie Armand Colin, Collection U2, 1972.

^[28] Mediji su sistematski prenosili brojne izjave visokih srpskih funkcionera pune teških reči pretnje i kroz koje je implicitno i eksplicitno provejavala ideja da nesrbi moraju da napuste teritorije na kojima žive Srbi ili da se povinuju…

Slobodan Milošević:

Kosovska legenda je ujedinila ceo srpski narod rasut širom Jugoslavije (…) Ona i danas ima značajnu ulogu u odnosu na položaj srpskog naroda na Kosovu, ali i u celoj Jugoslaviji (…) “Šest vekova ka­sni­je, da­nas, opet smo u bit­ka­ma i pred bit­ka­ma. One ni­su oru­ža­ne, ma­da i ta­kve još ni­su is­klju­čene”. (Politika, 29. jun 1989).

“Oni koji ovde, u Jugoslaviji, podržavaju teror na Kosovu zadaju udarac i Srbiji i Jugoslaviji (…) Srbi i Crnogorci na Kosovu nisu ovih dana bili sami u svojim teškoćama. /…/ Svaka kuća u Srbiji je uz njih. I svaka kuća u Srbiji je spremna da sutra krene za Kosovo (…). Jer oni znaju (‘albanski šovinisti’) i ubuduće trebaju da znaju, da nikada ni jedan pedalj zemlje Srbije neće niti dobiti niti osvojiti. A pogotovo neće dobiti niti osvojiti Kosovo i Metohiju.” (Politika, 6. februar 1990.)

“O sudbini Jugoslavije imaju pravo da odlučuju samo narodi te Jugoslavije, jer Jugoslaviju nisu stvorile republike nego narodi (…) Što se tiče srpskog naroda, on želi da živi u jednoj državi. Zato je svaka podela na više država, koja bi odvojila delove srpskog naroda koji žive u okviru više suverenih država, po našem mišljenju neprihvatljiva, odnosno - da budem precizniji – na to ne može ni da se pomišlja.” /prevod s engleskog/ (Danas, 15. januara 1991)

Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke:

“Naš stav je savršeno jasan. Mi se zalažemo za obnovu srpske države na Balkanu, države koja će ujediniti sve srpske zemlje: današnju srpsku federalnu jedinicu, srpsku Makedoniju, srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu i srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Slavoniju i srpsku Baranju.” /prevod s engleskog/ Intervju Branka Akarmiča, Tribuna, 1. oktobar 1990.

“Nemamo mi ništa protiv toga da novi ustaški ‘poglavnik’ Franjo Tuđman stvori svoju Nezavisnu državu Hrvatsku, ali samo zapadno od linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Osvetićemo srpsku krv i ispostaviti račun novom ustaškom pokretu za sve zločine i za milion srpskih žrtava. Svekoliko srpstvo; srpstvo nema cene! /prevod s engleskog/ (…) Iz Srbije treba da ode 100.000 Hrvata. Naprosto bez toga Srbija ne može smestiti nesrećne Srbe proterane iz Hrvatske. To je obična razmena stanovništva pod prinudom hrvatskog državnog terora.“ (Politika, 14. maj 1991.)

“Muslimani treba da znaju da bi za njih bilo najbolje da žive u samo jednoj državi, kao Srbi. A ako to ne žele, neka naprave svoju džamahiriju na područjima gde imaju većinsko stanovništvo, ali čak ni onda ne mogu da imaju kompaktnu celinu. Ostaće raspršeni; inače, preselili bismo stanovništvo. Srbi sa područja s apsolutnom muslimanskom većinom bili bi preseljeni, i obrnuto, ali nijedan Srbin neće da živi pod džamahirijskim režimom.” /prevod s engleskog/ Intervju Olivere Miletović, ON, 1. mart 1992.

“(…) Što se tiče onih koji su hrvatske nacionalnosti, svi osim onih koji su se sa nama borili za slobodu srpske Slavonije, tj. onih koji su otišli na front u sastavu rezervnih snaga, moraće da odu u skladu sa principom odmazde kao dužnosti. Ako je TUĐMAN proterao više od 300.000 Srba, šta čekaju Hrvati u Srbiji? Tim Srbima moramo da negde obezbedimo smeštaj.” /prevod s engleskog/ TV Politika, intervju Vere Radović sa Šešeljem, 12. jun 1992.

Mirko Jović, predsednik Srpske narodne obnove:

“Ako ikada budemo imali pravo da odlučujemo u svojoj državi, niko neće moći da se izjasni kao Makedonac, musliman ili Crnogorac (…) U budućoj Srbiji za koju se zalažemo, oni (Makedonci) mogu da se izjasne i kao vanzemaljci, ali to neka zadrže za sebe. Mi znamo da su oni Srbi. “ /prevod sa francuskog/ (Nedeljna Dalmacija, 20. maj 1990)

“Srbi moraju da shvate da ovaj rat (rat u Bosni) ne može da završi sporazumom. To je rat za teritorije, a tamo gde se u ovom času odvijaju borbe, ili više neće biti muslimana, ili više neće biti Srba”. /prevod sa francuskog/ (Politika, 27. maj 1992)

Radovan Karadžić, predsednik Srpske demokratske stranke iz Bosne:

“Ovo je treća-četvrta republika koja ne želi biti u Jugoslaviji... Put kojim su krenuli je ista auto-strada koja je vodila Hrvatsku u pakao, samo što bi taj pakao rata u BiH bio teži, a u kome bi i muslimanski narod možda mogao nestati. Zato nemojte po Evropi nastojati da isposlujete nešto na šta nemate pravo”. (Večernje novosti, 16. oktobra 1991)

Božidar Vučurević, predsednik samoproglašene oblasti Istočne Hercegovine:

“Hteo bi da obznanim srpskom narodu da ćemo ispraviti sve nepravde u odnosu na granice koje je zacrtao Josip Broz, iz dosade, svojim prljavim prstom. Jeftino je Hrvatima i Muslimanima dao srpske zemlje. Muslimani predstavljaju zanemarivu manjinu koja mora da se povinuje većinskom srpskom narodu. Nećemo se zaustaviti, teraćemo ih sve do Zagreba ako treba. Osveta nam je u krvi i u zakletvi.” (Danas, 29. oktobar 1991).

Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove:

“Zalažemo se za Srbiju koja (…) obuhvata prvo sadašnju teritoriju Srbije, naravno sa dve svoje pokrajine koje više neće imati status pokrajina; zatim Baranju, Makedoniju, odnosno Južnu Srbiju, i Crnu Goru. Sem toga, Srpska narodna obnova traži pripajanje Srbiji istorijskih i etničkih zemalja našeg naroda u Bosni, Slavoniji, Hercegovini, Lici, na Kordunu, u Baniji i u Kninskoj krajini (…) Nijedan poginuli ili ranjeni Srbin ne sme da ostane neosvećen. Oni u Hrvatskoj koji najavljuju nove progone moraju da znaju da ti srpski grobovi još nisu osvećeni. Moramo da napravimo spisak naših neprijatelja.” (Citat prema Le nettoyage ethnique. Documents historiques sur une idéologie serbe, tekstove sabrali, preveli i komentarisali Mirko Grmek, Marc Gjidara i Neven Simac, Fayard, Paris, 1993, str. 316. /cf. Grmek-Gjidara-Šimac, Etničko čišćenje: Povijesni dokumenti o jednoj srpskoj ideologiji, Globus, Zagreb, 1993./

^[29] Dobar primer za to je izjava akademika i književnika Dobrice Ćosića koji veštom primenom retoričkog obrata prvo kaže da on ne poziva na etničko čišćenje, da bi ga zatim zapravo poželeo: “Ne težiti etnički čistoj Srbiji, ali osloboditi one koji se sa Srbima ne osećaju slobodnim i koji Srbima ograničavaju i zagađuju slobode na njihovoj zemlji” (Promene, Dnevnik, Novi Sad, 1992, str. 176). Momčilo Selić, ultranacionalistički istoričar, poziva pak na proterivanje ne-Srba: “Nema nama ničeg dok ne oteramo sve kuda im je mesto, zatvorimo granice kao nekada Enver Hodžina Albanija, napravimo unitarnu, pravu Srbiju, pa neka ciči kako ko hoće” (Duga, 12-26. septembar 1992). Sa druge strane, Mirko Kulić, poslanik Miloševićevog SPS-a, koleba se između isterivanja uz uzimanje u obzir humanitarnih kriterija i radikalnijih mera: “U ovoj situaciji kad Hrvati sprovode genocid nad Srbima objektivno se nameće pitanje da li mi treba tako da reagujemo prema Hrvatima... Nisam za iste mere jer bi to podrazumevalo da i mi koljemo, ubijamo Hrvate u Srbiji, ali bi se moglo po principu dobrovoljnosti izvršiti razmena, preseljenje stanovništva” (Borba, 3. april 1992). General Andrija Biorčević, komandant Novosadskog korpusa Vojske Jugoslavije zalaže se za energično delovanje: “Sve srpske zemlje i srpski narod mora da bude u jednoj državi. A vi ako to ne budete omogućili diplomatski, mi ćemo ratom omogućiti to. I biće krvi do kolena...” (Vreme, 30. mart 1992). Što se tiče Radovana Karadžića, vođe bosanskih Srba, postojanje unitarne srpske države ne sme ni da dođe u pitanje: “Nema te sile koja može da nas spriječi da stvorimo srpsku državu... osim Boga, a Bog neće, jer Bog je na našoj strani” (Radio-Beograd II, 1. mart 1993). Mitropolit Amfilohije Radović o ujedinjenju srpskih teritorija kaže ovako: “Kičmena moždina tih Ujedinjenih zemalja već se zna i ona se - i pored svih tegoba - ponovo oblikuje, a to je Srbija i Crna Gora. Zatim tu spada istočna Hercegovina, jedan dobar deo Bosanske Krajine, Srpska Krajina... Konture tih srpskih zemalja već su se nazrele tako jasno u svim ovim zbivanjima i samo je velika nesreća što na vapaj i krik Srpske Krajine nije uslišeno u pravom trenutku...” (Duga, 20. april 1992).

^[30] “Decenijama Srbi u socijalističkoj Hrvatskoj nemaju ona nacionalna prava koja su imali u Austrougarskoj monarhiji. Oni to trpe kao nebesku kaznu, a mi, njihovi sunarodnici, ćutimo iz straha, ravnodušnosti, pohlepe /…/ Zar je sudbina Srba u ratu u Hrvatskoj genocid, a u socijalističkom miru diskriminacija i asimilacija?”, Duga, br. 406, 16-29. septembar 1989.

^[31] “Srbi ne smeju, ni po koju cenu, odustati od vekovnog cilja: da žive u jednoj državi. Taj ideal nema cenu. Mi se moramo ponašati kao i drugi ozbiljni istorijski narodi u sličnim prilikama. (…) Srpski narod mora povratiti svoje samoljublje i samopouzdanje. I mora se braniti. Makar ostao sam na svetu ili protiv celog sveta”, Gojko Đogo, pesnik (Politika Ekspres, 6. april 1992).

“(…) Srpski narod ne prihvata IZETBEGOVIĆA kao svog predsednika. On njega neće i nema te sile koja bi ga naterala da prihvati IZETBEGOVIĆA. Srpski narod je morao da se naoruža i organizuje u vojne jedinice. A naša zajednička dužnost je bila da im dajemo podršku koliko god nam to okolnosti dozvoljavaju: u opremi, finansijski, u oružju, slanjem dobrovoljaca itd, jer su to naša srpska braća. ” /prevod s engleskog/ Vojislav Šešelj, Studio B, novembar 1990.

“U Zagrebu i nekim drugim gradovima u Hrvatskoj već smo rasporedili nekoliko grupa četnika obučenih za diverzantsko-terorističke akcije, a ako bi došlo do pokolja srpskog civilnog stanovništva, četnici će svom snagom udariti na Zagreb i druga hrvatska uporišta. Vidite, osveta je slepa tokom procesa odmazde. Mogle bi stradati nevine žrtve, međutim, bez toga se ne može. Neka Hrvati prvo razmisle. Mi nećemo udariti prvi, a ako oni udare, više nećemo da pazimo na što nišanimo. Ako vojska hitno ne razoruža ustaše, biće proliveno mnogo krvi. ” Intervju Verice Miljević, ON, 24. maj 1991.

^[32] Milica Pešić, novinarka Televizije Beograd i Radio-televizije Srbije od 1983. do 1992, to ovako pojašnjava : “Prema Kodeksu novinara Jugoslavije, novinar je bio definisan kao ‘društveno-politički radnik’ koji, svesno usvajajući marksističko-lenjinističke ideje […] učestvuje u izgradnji socijalističkog samoupravnog društva.” Citirano iz Manipulations on Television Belgrade /Manipulacije na TV Beograd/, disertacija iz međunarodnog novinarstva prijavljena na Odeljenju za žurnalistiku Gradskog univerziteta kao deo uslova za sticanje naslova magistra društvenih nauka, Department of Journalism, City University, London, septembar 1994, str.12.

^[33] O ovoj metamorfozi pojma novinara vidi “Libre parole, libre media: des droits menacés?” /”Sloboda govora, sloboda medija: jesu li ta prava ugrožena?”, izlaganje Dragice Mugoše iz AIM-a, Alternativne informativne mreže, na javnoj sednici Komisije za inostrane poslove, bezbednost i politiku odbrane, Potkomisija za ljudska prava Evropskog parlamenta, Bruxelles, 25. april 1996, vidi Internet-stranicu http://www.europarl.eu.int/hearings/speech/reseau_en.htm.

^[34] Čistke su bile najomiljenije sredstvo za odstranjivanje neposlušnih novinara. Nakon što je Milošević preko Živorada Minovića stekao kontrolu nad Politikom (vidi fusnotu na kraju par. 41), sa funkcija je smenjeno više od 70 urednika. Brojnim čistkama nisu izmaknuli ni novinari iz elektronskih sredstava informisanja, čim bi pokazali preveliku nezavisnost. U plavoj knjižici, pod naslovom Čistke u Radio-televiziji Beograd, koju je u aprilu 1993. objavio nezavisni sindikat Radio-televizije, sakupljeni su detaljni podaci o čistkama, sa datumima, imenima i funkcijama dotičnih osoba, itd.

^[35] Sama struktura medijskog prostora bivše Jugoslavije olakšala je taj razvoj u nacionalističkom pravcu u medijima. U tom smislu rečita je zabeleška od 17. oktobra 1990. jednog od najbližih Miloševićevih saradnika i tadašnjeg predsednika jugoslovenske federacije, Borisava Jovića: “Talas mržnje i nacionalnih predrasuda preti da nas vrati u krvavu prošlost. To je postala najveća opasnost za bezbednost i integritet zemlje. Svemu tome doprinosi i otvoreni informativno-propagandni rat na potpuno izdeljenom jugoslovenskom informativnom prostoru. Odnosi između pojedinih federalnih jedinica toliko su pogoršani da su kontakti na nivou odgovornih organa prekinuti ili svedeni na konfrontiranje preko sredstava javnog informisanja.” Slično se kaže i u njegovoj ostavci na funkciju predsednika Predsedništva SFRJ-a kojom se posredstvom Televizije Beograd obratio građanima: “(…) Potpuno podeljeni informativni prostor i medijski rat su takvog intenziteta kao da su u pitanju zaraćene strane (…).” Vidi Poslednji dani SFRJ, Izvodi iz dnevnika, izd. Kompanija “Politika”, Beograd, str. 210-211 i 305.

^[36] Srpske medije su članovi Miloševićeve partije i njeni radikalno nacionalistički saveznici zamislili pre svega kao instrumente politike za podršku režimu, sa dužnošću da učestvuju u zajedničkom radu na ostvarenju njegovih ultranacionalističkih ciljeva. Nekoliko citata iz izjava političara i/ili novinara koji slede pokazuju koliko je jaka njihova vera u moć medija i, shodno tome, koliko je u njihovim očima važna kontrola nad njima:

“(…) kao glavni urednik imam određene dužnosti i određena ovlašćenja, moj prioritet je sprovođenje i ostvarivanje politike Saveza komunista… Kažem, ja imam obavezu da sprečim da u Politici izađe bilo što što nije na liniji Saveza komunista i u skladu sa njegovom programskom politikom“, Živorad Minović, glavni i odgovorni urednik Politike, u Miodrag Marović, “Politika” i politika, Helsinški odbor za Jugoslaviju, u pripremi.

“Devetog marta napravljena je jedna velika podvala srpskom narodu. Deveti mart u Beogradu organizovao je Ante Marković i strane obaveštajne službe!... Onaj koji juriša na televiziju, taj juriša da preuzme vlast. Onaj ko zauzme televiziju, uzeo je vlast! A nigde u svetu državnu televiziju režim neće pustiti bez prolivanja krvi. Znači, Drašković je glavni krivac za krvoproliće”, dr Vojislav Šešelj, četnički vojvoda, Duga, 13. april 1992.

“Srpski narod odlično zna ko je kakav doprinos dao borbi za uspostavljanje jedinstvene Srbije, a Ekspres je bio barjaktar te borbe i zato neće tako lako dozvoliti da se tvorci takve politike, koja je i dovela do današnje demokratije, bezrazložno proganjaju”, Tomica Raičević, član Izvršnog odbora SPS-a, Politika Ekspres, 22. april 1992.

“Duh demokratije zaživeo je i u našem Zakonu o javnom informisanju i u informativnim kućama. Mi smo bili inicijatori kadrovskih promena u Radio-televiziji Beograd”, Radoslav Zlatanović, poslanik SPS-a u Narodnoj skupštini Srbije.

“Nezadovoljan sam što pojedinci kleveću kuću u kojoj zarađuju hleb, a neće iz nje da odu. Gospodo, idite za svojim ubeđenjem, to je pošteno. Ne sanjarite, oslobodite se iluzije da ćete izvršiti prevrat u Televiziji (...) Šta hoće ti ljudi? Pre prvo primaju platu, imaju stimulativni deo, sve elemente društvenog standarda, uključujući i letovalište na Zlatiboru (...) Zadovoljan sam što je RTV Srbije zakoračila u svet i postala svetska televizija, oslobođena protektorata hrvatske televizije. Imamo svoj kanal u svet, koji koriste i Crna Gora, Makedonija i BiH. Zadovoljan sam što smo pomogli srpskom narodu u Hrvatskoj da ga ustaše ne ubijaju dva puta: jednom duhovno, drugi put fizički. Pokrili smo celu Hrvatsku u pogledu čujnosti i gledanosti RTV programa. Srećan sam što smo srpskom narodu u Hrvatskoj, posebno u Krajini, pomogli u stvaranju vlastitog radio i TV-programa”, Dobrosav Bjeletić, v.d. generalnog direktora RTV Srbije u intervjuu u Večernjim Novostima, 30. mart 1992.

^[37] Što pokazuju zapaljive izjave Vojislava Šešelja, sistematski prenošene u medijima:

- “... Dese li se u Sandžaku barikade ili nekakav muslimanski ustanak, eto tamo odmah naših dobrovoljaca prekaljenih u ratu, pa neka onda muslimani gledaju šta će i kuda će. Do Anadolije se neće zaustaviti. Neka znaju Muslimani, najžešći islamski fanatici iz Novog Pazara, Sjenice i Tutina već su izginuli kao hrvatski plaćenici ili kao Izetbegovićevi vojnici u Bosni”, Borba, 17. maj 1992.

- “Smatram da svi Hrvati treba da se sele, osim onih koji su se odazvali mobilizaciji. Treba izuzeti Srbe katolike (Šokce i Bunjevce) koji uživaju punu ravnopravnost. Hrvatima ćemo dati adrese prognanih Srba iz Zagreba i Varaždina”, Večernje novosti, 17. april 1992.

- “Hrvate bih proterao iz više razloga. Prvi što su oni krajnje nelojalni kao stanovnici Srbije, što je ogromna većina u HDZ, ili u funkciji njegovih spoljnih saradnika, što sve čine da destabilizuju unutrašnje prilike u Srbiji. Oni su neposredni saradnici ustaša. Moramo primeniti retorziju prema Hrvatima, jer je Tuđman proterao 160 hiljada Srba. Ako su sve to uradili Srbima, šta čekaju Hrvati u Srbiji? Treći razlog je što je najveći broj Hrvata koji danas živi u Srbiji, Ante Pavelić naselio u Zemunu, Slankamenu i još nekim mestima... to je jednostavno princip državnog razloga u situaciji u kojoj je država u krajnjoj opasnosti. Mi tu petu kolonu moramo suzbiti. Radili bismo to na krajnje human način. Dali bismo im adrese izbeglih Srba iz Hrvatske. To su jednostavna, čista i krajnje humana rešenja. Ne možemo biti humani prema Hrvatima a nehumani prema sopstvenom narodu”, Osmica, 22. april 1992.

- “... pripadnici svih nacionalnih manjina imaće ista prava koja imaju građani Srbije... . Madžare pozivamo da ne slede avanturiste poput Andrasa Agostona jer se neće dobro provesti. I neka ne zaborave da nema većeg inata od srpskog i većeg prkosa od srpskog i da ćemo, ako treba, odgovarati oružjem. Istovremeno, Šešelj se založio i za proterivanje Hrvata iz Vojvodine i Srbije, kao i omogućavanje povratka srpskim izbeglicama na srpske teritorije kojima će uostalom i prisustvo plavih šlemova “obezbediti” plebiscitarno izjašnjavanje za srpske granice koja nije u Karlovcu, ali jeste u predgrađu Karlovca, nije u Virovitici ali jeste u Pakracu. Rekao je da će se priključenjem SRK i RS BIH novorfomirana Jugoslavija lako proglasiti za saveznu državu Srbije i tako konačno dobiti svoju srpsku vojsku. (…) Mi se borimo za državu koja će se zvati Srbija, ali smo prihvatili koncept ove skraćene Jugoslavije zbog međunarodnih okolnosti”, Borba, 3. maj 1992.

Još jedan primer: poslat u Vojvodinu sa zadatkom da napravi reportažu o navodnim autonomaškim zahtevima Mađara, jedan reporter RTS-a će, umesto da razgovara sa vlastima i lokalnim stanovništvom, naprosto će izneti sledeću tvrdnju: “Oni [Mađari] nikad nisu prestali da sanjaju o tome da ponovo budu deo Austrougarske carevine. Oni čak žele da promene nazive ulica u ovom gradu i da starom trgu vrate naziv koji su mu u Drugom svetskom ratu dali Nemci - Hitlerov trg!” Citirano prema Milica Pešić, op. cit, str. 35.

^[38] Mediji pod kontrolom vlasti u Beogradu tako su prenosili mnoge simplifikatorske, karikaturalne i pežorativne nacionalističke političke izjave koje su išle za diskreditovanjem Albanaca, Hrvata ili Muslimana. U reviji Duga, u broju od 5. jula 1991, objavljene su reči radikalnog ultranacionalista Vojislava Šešelja izgovorene u okviru kampanje, da “Hrvate ne treba ubijati nožem nego zarđalom kašikom”.

Uoči 4. jula, u list-u ON, Šešelj je izjavio šta bi on učinio da se nalazi na čelu Srbije: “Ja bih najpre naredio Armiji da povuče trupe i naoružanje sa područja današnje Slovenije i omogućio otcepljenje Slovenije. Zatim bih naredio amputaciju Hrvatske i povlačenje Armije i naoružavanje na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Ukinio bih sve organe savezne vlasti i formirao komitet srpskog nacionalnog spasa, koji bi imao sve ingerencije u vanrednom stanju do izbora za ustavotvornu skupštinu, a izbori bi se zakazali do kraja godine. To bi bilo bezbolno. Jer bi se Hrvati posakrivali u mišje rupe. To je kukavički narod. U genima su kukavice. U zapadnom Sremu 22 Srbina su potukli više od 300 ustaških specijalaca. Bosna je nesporno srpska, a kome se to od muslimanskih fundamentalista ne sviđa, moraće da pakuje kofere na vreme i da se seli. Ja smatram da je srpski narod samim svojim genetskim bićem uvek spreman za ratovanje. Svaki Srbin kad se rodi, rodi se kao vojnik, a to zna i Evropa. Mnogi su ovde na Balkanu platili gorka iskustva zato što su potcenjivali srpski narod. Ne verujem da će se neko naći tako brzo da nam nasilno nameće neka rešenja koja nisu u skladu sa našim nacionalnim interesima.”

“Hrvati su truo narod. Još nisam sreo pristojnog Hrvata” /prevod sa francuskog/, izjavio je on još 6. avgusta 1991. u intervjuu za Der Spiegel (što je onda prenela agencija Tanjug iz Beograda u svom biltenu od 8. avgusta, str. 14-15). U izjavi listu Iskra (Birmingham), 1. decembra 1991. u istom je stilu rekao sledeće: “Hrvati su dekadentan narod. Nikad nisam sreo poštenog Hrvata” (str. 4-6).

Još jedan primer daje izjava Biljane Plavšić koju je 8. februara 1993. prenela Borba: “Silovanje je, na žalost, strategija ratovanja Muslimana i dela Hrvata prema Srbima. Za islam je to normalno jer toleriše poligamiju. Istorijski, kroz 500 godina turske okupacije, sasvim je normalno bilo pravo bega ili age na prvu bračnu noć sa ženom iz populacije raje. Takodje, islamska religija određuje da se nacija deteta određuje isključivo po ocu.”

^[39] Vidi na primer izjavu Dobrice Ćosića u Nadi iz jula 1994: “Rasturanjem Jugoslavije nacionalnim secesijama, uz odlučujuću ulogu Nemačke u savezništvu sa Evropskom zajednicom i Amerikom, i potom islamskih sila, objavljen je treći svetski rat sa onim istim ciljevima /… kao/ u oba svetska rata. Srpski narod je odgovorio odbrambenim ratom, ratom za svoj opstanak i svoju demokratsku državu. Uprkos svemu, ili baš zato, Srbi će opstati i ostvariti svoje osnovne životne i nacionalne ciljeve. Srbi će stvoriti novu državu koja svojim karakterom treba da poriče i prevazilazi nacionalne i ideološke ciljeve svih strana i učesnika u srpskom građanskom ratu, vođenom pod okupacijom od 41-45. Ovaj sadašnji rat i njegov cilj - jedinstvena država srpskog naroda - trebalo bi da ukine naše ideološke antagonizme i raskole iz građanskog rata i Drugog svetskog rata. ... Dakle: nacionalno pomirenje izvršila je sama istorija.”

Vidi i sledeće članke objavljene u Politici:

- “’Sve što je srpsko, meni je mrsko'. Ovo je genetski moto pod kojim se i danas, na žalost, grupiše neprincipijelna koalicija. Očigledno, antisrpstvo je na „zapadu” u određenim krugovima danas u visokoj modi političkog „džet set”-a. Doduše, uvek je i bilo prisutno na političkoj sceni, ali od drugog svetskog rata ne tako otvoreno, agresivno i destruktivno. 'Zapadnim' političarima i teoretičarima je više neizdržljiv srpski sindrom osloboditelja, pa se zato i trude svim silama suzbiti i onemogućiti dalji razvoj i prosperitet Srbije”, Ranđel Janićijević, Politika, 26. maj 1989.

“Antisrpska histerija u Hrvatskoj, Sloveniji i BiH – imala je i ima velikog uticaja na deo inostrane javnosti, one koja je tradicionalno pod uticajem velikokatoličkih krugova, žestoko neprijateljski nastrojenih prema Srbima, kao 'šizmaticima’, i one koja je pod uticajem velikomuslimanskih (fundamentalističkih) centara, koji rade svim sredstvima na islamizaciji planete. Doduše, mnogi napisi protiv Srbije u inostranstvu, u kojima se lažno tvrdi da je Srbija 'lišila’ kosmetske Albance njihovih 'osnovnih autonomnih prava’ – pišu ljudi bogato nagrađeni iz trezora moćne albanske narko-mafije i iz kasa Albanije”, Batrić Jovanović, Politika, 31. maj 1990.

- “U Jugoslaviji se već odavno vodi politički rat. … Ali, pre svega, kakvi su uzroci, politički ciljevi i planovi, pa i karakter eventualnog oružanog rata. /…/ Sve to je u funkciji razbijanja Jugoslavije, odnosno obnove Austrougarske i formiranja velike Albanije. Znači u toku je organizovanje političkog rata protiv Jugoslavije na antisrpskoj osnovi. Na stvaranju ovakve podele angažuju se SAD, NATO i Vatikan, poput Nemačke, Italije i Velike Britanije u prošlom ratu. Posleratna antisrpska politika ovih spoljašnjih faktora predviđala je da u slučaju novog rata genocid nad srpskim narodom bude neuporedivo većih razmera od onog koji je izvršen u Drugom svetskom ratu. Uvodna faza tog genocida odvijala se ne samo na Kosovu i Metohiji, nego i širom zemlje. Ona bi bila apsolutno nemoguća bez očigledne i presudne podrške tih spoljašnjih faktora”, Radivoje Jovanović-Bradonja, Politika, 4. decembra 1990.

^[40] Kao član Akademije, 1985. bio je imenovan za člana Odbora za pripremu Memoranduma o aktuelnim društvenim pitanjima, a odmah po osnivanju SPS-a u junu 1990. postao je njegov potpredsednik. Narednih meseci i kako su se približavali izbori iz decembra 1990, i sam je putovao kako bi promovisao SPS u Negotinu, Novom Sadu, Kruševcu, Smederevu, Nišu i Užicu. O ovome vidi tekst istoričarke Olivere Milosavljević, “Zloupotreba autoriteta nauke”, u Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, uredio Nebojša Popov, Samizdat B92, Beograd, 2002. (II. izdanje) /autor originala citira iz francuskog izdanja, “Du mauvais usage de l’autorité scientifique”, Radiographie d’un nationalisme: les racines serbes du conflit yougoslave, Les Editions de l’Atelier, Pariz, 1998, str. 220; svi citati na srpskom preuzeti su iz elektronske verzije sa stranice http://www.b92.net/doc/projekti/knjige/; o bliskosti Markovića i Miloševića, vidi Florence Hartmann, Milosevic, la diagonale du fou, Denoël, Paris, 1999, pp.77, 176, 234, 320, et 372. /cf. Florans Artman, Dijagonala laufera, Dan Graf, Beograd, 2001/.

^[41] Nešto dalje, on kaže: “Srbi su danas građani drugog reda. Otvoreno se zastupa teza da u republici Hrvatskoj jedino hrvatski narod uživa suverenost, dok se Srbi tretiraju kao ‘pučanstvo’ - koje hrvatskoj državi duguje lojalnost - bez ikakvih nacionalnih prava. Ono što egzistenciju srpskog naroda u Hrvatskoj čini krajnje nesigurnom je sistematsko poricanje i omalovažavanje genocida koji je nad njim izvršen u toku rata. Odbijanje odgovornosti za zločin otvara mogućnost da se on ponovi”…

^[42] Vidi i sledeće primere:

- “Mora svakome da bude jasno da se Srbija i srpski narod moraju braniti u Hrvatskoj, inače ćemo se sutra od Tuđmana braniti u Zemunu”, Pavić Obradović, potpredsednik Narodne skupštine Srbije, na zboru u Kraljevu, TVB – Dnevnik, 23. septembar 1991.

- “Srpski narod (će), u svojoj odbrani, od Beča napraviti – Hirošimu”, Vojo Kuprešanin, predsednik SAO Bosanska Krajina, Večernje novosti, 27. oktobar 1991.

- “Ova varijanta krnje Jugoslavije je prva pametna igra koju Srbi igraju, i koja ima velike šanse da uspe. Po prvi put stvaramo državu koja će biti veća od Dušanovog carstva, uz minimum napora i minimum ljudskih žrtava... Mi u ovom ratu moramo da osvetimo Jasenovac, Golubnjaču i sve one jame u kojima se Srbi nalaze... Ovako, neka Crnogorci preko Dubrovnika, a mi preko Tovarnika, krenemo, pa ćemo se sresti u Zagrebu. Tek kad potpuno vojnički porazimo Hrvate, možemo da na miru stvorimo svoju državu”, Mirko Jović, predsednik SNO-a, Pogledi, 29. novembar – 13. decembar 1991.

- “Mislim da je naš živalj u krajinama sada de facto izuzet od hrvatske vlasti, što je veoma značajno, jer bi ga ta vlast inače uništila”, Irinej Bulović, vladika bački, NIN, 20. mart 1992.

- “Dvadeset i sedam članova moje porodice ubijeno je u prošlom ratu. Majka mi je odrasla u domu za ratnu siročad u Beogradu. Kroz tragediju mojih deda i baka umešan sam u čitavu tu priču... Meni je žao mladih ustaša dok ih vodimo na streljanje... Kada sam na frontu, dok se borim i vidim moje protivnike kako padaju, javlja mi se osećaj sreće, jer ljudi koji ugrožavaju moj narod bivaju time potisnuti. Tu nije reč o ubistvu... Hrvati koriste sve, fašizam, demokratiju, građansko društvo da bi promovisali ideju uništenja Srba na ovim prostorima”, Dragoslav Bokan, vođa “Belih orlova”, Duga, 29. mart - 11. april 1992.

^[43] Naprimer, 16. januara 1993, kada je u ne zna se kojem po redu masakru u Sarajevu poginulo 8 ljudi, a 18 ih bilo ranjeno, i kada je u bosanskom selu Skelani došlo do ubijanja Srba, Televizija Beograd je izveštavala samo o drugopomenutom događaju.

Televizija Beograd takođe je u celosti prećutala određene informacije: tako naprimer 5. februara 1992. nije objavljena nikakva informacija o činjenici da je u Beogradu pretučen jedan vrlo ugledni glumac, bosanski Musliman, kao i to da je u Sarajevu 19. oktobra 1992. poginulo 17 ljudi, a 150 ih bilo ranjeno, ili da su Srbi u Bijeljini 18. marta 1993. uništili pet džamija od kojih je jedna bila pod zaštitom U.N.E.S.C.O.-a. Citirano prema Milica Pešić, op. cit. str. 25.

^[44] RTS će tako prećutati prisilni egzodus Hrvata iz sela Hrtkovci u Vojvodini leta 1992. godine; koliko se vidi u reportaži emitovanoj 20. avgusta, niko od ljudi sa kojima se razgovaralo neće pokazati zabrinutost za sudbinu Hrvata. Vidi Rade Veljanovski, “Le revirement des médias audiovisuels”, u Radiographie d’un nationalisme: les racines serbes du conflit yougoslave, priredio Nebojša Popov, Les Editions de l’Atelier, Pariz, 1998, str. 316 /”Zaokret elektronskih medija”, u Srpska strana rata, Samizdat B92, Beograd, 2002, str. 178/. O istom vidi i Milica Pešić, op. cit, str. 26.

Drugom prilikom, na primer kada su srpski rezervisti zauzeli Zvornik, u Bosni, srpski mediji su objavili “oslobođenje” grada ne rekavši ni reči o nekoliko hiljada leševa koji su ležali po ulicama. Paravojne snage više od tri meseca nisu zapadnim televizijama dozvoljavale ulazak u zonu… Florence Hartmann, op. cit, str. 265 i 271.

Može da se pomene i kratka vest sa Kosova od 3. septembra 1987. koja će u srpskoj štampi postati predmet antialbanske političke instrumentalizacije činjenica. Toga dana jedan mladi regrut Albanac ispraznio je šaržer svog oružja na drugove iz svoje spavaonice, pri čemu su život izgubila dva Muslimana, jedan Hrvat i jedan Srbin. Uprkos tome što to očigledno nije bio slučaj, srpski mediji su taj zločin okvalifikovali kao politički i dali mu veliki publicitet. Tokom narednih dana, Politika mu je, na primer, posvetila četiri stranice, od čega jednom naslovnu.

^[45] U tom pogledu možemo da citiramo propagandne napore koji vrve rečima pretnje kojima su razni mediji kombinovano delovali nastojeći Muslimane odgovoriti od izlaska iz jugoslovenske federacije:

- “Tačno je da Slovenci i Hrvati žele da se izdvoje. /…/ Mislim da Muslimani nemaju interesa da se izdvajaju iz Jugoslavije. Što se tiče Muslimana, tu postoji u jednom delu Muslimana velika indoktrinacija, ali su naše ocene da većina Muslimana želi jedan dobar, tolerantan, kulturan i, rekao bih, građanski, susedski i prijateljski odnos i kad je reč o srpskom narodu i kad je reč o drugim narodima u Jugoslaviji... Ni njima nije stalo do rasturanja Jugoslavije, a da ne govorim o veoma dubokim korenima, krvnim vezama i svemu drugom što tu postoji”, Slobodan Milošević, NIN, 12. april 1991.

- “Sa Srbima se treba dogovoriti dok su oni još spremni za to. Sa Srbima ne treba ratovati. Sa njima je živeti divno, a ratovati pogibeljno. Nećemo biti mirni dok se Hercegovini ne pripoje Foča, Goražde, gde istorijski i geografski pripadaju”, Biljana Plavšić, Intervju, 21. septembar 1990.

- “Rat u BiH se može izbeći, jer se muslimanima ipak ne ratuje. Muslimani su u Bosni većinsko stanovništvo, ali žive samo na 18% teritorije, uglavnom oko reke Bosne i to je jedino na šta mogu da računaju ako žele da formiraju samostalnu Džamahiriju. Muslimani, u većini nisu protiv zajedničkog života sa Srbima”, Vojislav Šešelj, NIN, 21. januar 1992.

- “Ja bih najviše volela da istočnu Bosnu očistimo, nemojte da me neko uhvati za reč, pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod taj naj naziv i okvalifikovali to kao ratni zločin. Sve i da zadržimo 70% teritorije tu nema mira. Za sve nas nema mira. Ja njima, ovako da kažem, ne mislim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna moram im dati nešto, da imaju gde sami da organizuju život, da ne bi mene celo vreme uznemiravali. Tako ja shvatam onih 30%”, Biljana Plavšić, Svet, 6. septembar 1993, Novi Sad.

- “Muslimani su genetski kvaran materijal prešao u islam. I sad, naravno iz generacije u generaciju se jednostavno taj gen kondenzuje. Postaje sve gori i gori, izražava se jednostavno, diktira način razmišljanja i ponašanja. To je u genima već usađeno”, Biljana Plavšić, Svet, 6. septembar 1993, Novi Sad.

- “Uznemiruje nas činjenica povećanja broja sklopljenih brakova između Srba i Muslimana.. Jer kroz mešovite brakove dolazi do razmene gena između etničkih grupa, a to dovodi do degeneracije srpske nacionalnosti”, Biljana Plavšić, Oslobođenje, maj 1994, Sarajevo.

^[46] To je bio slučaj u pogledu zločina iz Drugog svetskog rata pripisanih Hrvatima, što ilustruju sledeći primeri:

- “Jedna od najnečasnijih, najnehumanijih i najnedemokratskijih radnji je genocid. Genocid je u drugom svetskom ratu vršen u Hrvatskoj (ondašnjoj NDH) od strane ustaša nad Srbima, Jevrejima i Romima. Niko ne može da vaskrsne ubijene u Jasenovcu, Starom sajmištu, Jadovnu i ostalim stratištima. Ali moguće je makar malim gestom dobre volje još jedanput dokazati da današnji stanovnici Hrvatske ne prihvataju tu ideologiju – ideologiju genocida”, dr Stojan Adašević, Politika, 5. mart 1990.

- “Mit ustaštva, strepim, iznova se rađa. To mora da zabrine sve Jugoslovene, bez obzira na nacionalnost, veru i politička ubeđenja. I Hrvati moraju da se zabrinu, ne samo Srbi u toj republici. Da se razumemo, ne može se ponoviti 1941, ali krv može opet pasti. Nismo za osvetu, kao ni za zaborav, iako već decenijama nastojimo da oprostimo zločine. A sinovi onih koji su to počinili trebalo bi da se upitaju kuda ih vodi današnje eskalacija velikohrvatstva. A posebno gospodin Tuđman, harizmatski vođa HDZ, koji stupa na političku scenu Hrvatske i Jugoslavije. Zločin nacionalističkog ludila ne pripada tako dalekoj prošlosti da bi bio zaboravljen”, Dara Slobotka-Peleš, Politika, 22. maj 1990.

^[47] Taj prosede Televizija Srbije koristiće naročito u vreme rata u Hrvatskoj, sa ciljem da se jača duh nacionalnog jedinstva i stimulišu dobrovoljci za borbu. Kako bi to postigla, ona će često za primer uzimati “uzor-pojedince” s kojima vodi intervjue u nameri da izvrši uticaj na ponašanje i/ili način mišljenja mase tv-gledalaca. Ovde citiramo dva primera iz perioda opsade Vukovara.

U prvome, prikazan je jedan poslanik u Skupštini Srbije koji je civilno odelo zamenio uniformom i izabrao da svojoj zemlji služi radije na frontu nego u poslaničkim klupama…:

- Voditelj vesti: “Među dobrovoljcima i rezervistima koji odlaze na ratišta u Hrvatsku nalaze se i narodni poslanici Skupštine Srbije. Do sada je više od dvadeset poslanika obuklo vojničku uniformu. Na teritoriji zapadnog Srema je i narodni poslanik Dragoslav Aleksić.”

- Dragoslav Aleksić: “To je patriotska dužnost i zato sam i ja tu, i sa namerom da se izborimo zajedno svi sa Jugoslovenskom narodnom armijom, da se izborimo za Srbe van Srbije, kao i da sprečimo eventualne upade neprijateljskih jedinica na teritoriju Republike Srbije, što se sad nažalost dešava u poslednje vreme. Ali smatram da uz odgovarajuća dejstva, kao i uz jedno jedinstvo koje je neophodno, jedinstvo u Srbiji, da možemo da ostvarimo ciljeve koje imamo.”

- Reporter: “Gde je teže, u Skupštini ili na frontu?”

- D.A.: “U Skupštini.”

- Reporter: “Zašto?”

- D.A.: “Zato što je ovde jedinstvenije. Tamo je sasvim drugačija situacija, nažalost.”

Drugi primer je, kao ne baš obična stvar, intervju sa jednom mladom ženom u uniformi koja objašnjava razloge koji su je naveli da se uključi u srpske borbene snage:

- Reporter: “Ovo je malo neuobičajeno, devojka pa na front. Je li jeste ili nije?Kako ti gledaš na to? ”

- Mlada žena: “Mislim da nije, i da treba svi da se odazovemo ovom pozivu, ja sam majka dvoje maloletne dece.”

- Reporter: “Odakle ste?”

- Mlada žena: “Iz Pirota.”

- Reporter: “Koliko godina imate?”

- Mlada žena: “Trideset i tri.”

- Reporter: “Kako ste se odlučili?”

- Mlada žena: “Pa eto, kad gledam televiziju, vidim šta se radi i želim da pomognem, i vredi žrtvovati za ovu našu Srbiju, svoj život….”

Za oba navedena primera, vidi Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, autor Lazar Lalić, ARHITEL, Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

^[48] I za ovu svrhu mediji i ultranacionalisti - bez obzira o kome je reč, o političkim funkcionerima, velikodostojnicima Pravoslavne crkve, intelektualcima, itd. - radili su rame uz rame da bi preneli poruku i pospešili homogenizaciju srpskog društva, dok su, sa druge strane, tek retki nezavisni mediji nastojali da njih razobliče. Dobar primer za to su izvodi iz štampe koji slede:

- “Tamo gde se prospe srpska krv i gde padnu srpske kosti to mora biti srpska zemlja. Onaj ko drukčije misli, na strani je neprijatelja”, vladika Nikanor, Borba, 3. april 1991.

- “U Srbiji, hvala Bogu, nismo složni, iako sloga treba da postoji u trenucima odbrane gole egzistencije naroda, a ko nije uz svoj narod, onda je ništa drugo nego izdajnik”, Ljubomir Tadić, Duga, 5-29. jul 1991.

- “Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija, koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve”, Moma Kapor, Borba, 7-8. mart 1992.

- “Možda Vukovar i ne treba obnavljati, već ga ostaviti kao upozorenje našim potomcima, ako nas Jasenovac nije upozorio možda će njih Vukovar. Treba ovde dovesti sve srpske izdajnike koji su sopstveni narod doveli na rub opstanka i suditi im ovde u senci ruševina, pred avetima preklane dece”, Srđan Stanišić, “Drvo za Đilasa”, Pogledi, 27. mart - 10. april 1992.

- “Mi govorimo o poturicama u vremenima turskog robovanja, a previđamo jednu veoma bitnu činjenicu: da su naše moderne poturice mnogo opakije i opasnije negoli poturice prošlih vekova... njihova izdaja je mnogo opasnija za biće srpskog naroda negoli, ako hoćete, izdaja poturica pre njih”, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, Borba, 28-29. mart 1992.

^[49] Milica Pešić, op. cit, str. 23.

^[50] Kako potvrđuje Borisav Jović, vernost njemu bila je Miloševićev glavni kriterij za izbor saradnika: “Za njega je bilo presudno u koga on ima poverenje, a ne u koga narod ima poverenje. Nije bilo važno da li je sposoban i pošten, da li je radan i aktivan, važno je bilo da je njemu veran.”, Knjiga o Miloševiću, IKP “Nikola Pašić”, Beograd, 2001, str. 26.

^[51] Podvrgnuta kritici Saveza komunista Srbije 1985. godine, Duga usvaja novu nacionalističku uredničku politiku nakon što je u proleće 1987. smenjen glavni urednik.

^[52] Isti taj Slobodan Jovanović će nekoliko godina nakon toga uglednu pres-agenciju Tanjug pretvoriti u agenciju u službi isključivo Miloševića.

^[53] Vidi paragraf 41.

^[54] “Promenjen je glavni urednik Duge, ali situacija u Dugi neće se promeniti pre nego što se u redakciji Duge dogode promene u širem smislu. Razgovaramo i o novom uredniku NIN-a. Bez obzira kakve odluke budu donesene, probleme u NIN-u nećemo rešiti bez ozbiljne rekonstrukcije cele redakcije”, izjava na sastanku Gradskog komiteta Saveza komunista 18. februara 1987.

^[55] U avgustu je za generalnog direktora imenovan Dobrosav Bjeletić, bivši izvršni sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, a Krste Bjelić, neko vreme zadužen za ratnu propagandu za Republiku Srpsku Krajinu, imenovan je za glavnog urednika informativnog programa…

^[56] U trenutku kad počinje rat u Sloveniji i kad su u Hrvatskoj zaređali sukobi između hrvatskih snaga i srpskih autonomaša, celokupna propaganda beogradskog režima prionuće na posao da svoje javno mnenje pripremi na neophodnost zaštite Srba van Srbije, dakle, za rat sa Hrvatskom. U intervjuu za Televiziju Srbije, Vojislav Šešelj, vođa Srpske radikalne stranke, izjavio je: “Smatram da se ne sme nasilu sprečavati izlazak Slovenije iz Jugoslavije. Nek’ idu odmah, to je dobro i za nas i za njih. Što se tiče Hrvatske, tu se treba drugačije postaviti. Ne sme, dakle, biti isti odnos i prema Hrvatima i prema Slovencima. I Hrvati mogu da idu, ali ne mogu nijednu srpsku teritoriju da ponesu sa sobom. Ja smatram da nadležni državni organi Srbije, pošto savezna vlast već praktično i ne postoji, moraju preuzeti sve ingerencije državne vlasti na čitavoj teritoriji ostatka Jugoslavije, pozvati Generalštab da prihvati te ingerencije. Ako Generalštab ne prihvati, armija će se raspasti. Ali srpska armija može u roku od 48 sati da se formira jer svi ti oficiri iz sadašnje armije, srpske nacionalnosti, razume se, uz neke retke izuzetke, bi se priključili srpskoj armiji. I da se naredi povlačenje trupa i oružja na liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica da se izvrši amputacija Hrvatske.” Upravo na televiziji najistaknutije ličnosti režima najavljuju ciljeve na kojima treba da se radi - kao naprimer Mihailo Marković, akademik i potpredsednik stranke na vlasti, koji u jednom razgovoru na televiziji izjavljuje: “Hrvatsko vrhovništvo, kao što postaje već svakim danom sve jasnije, neće imati imati snagu da nametne svoju volju i vlast Srbima Krajine, Slavonije, zapadnog Srema i Baranje. Uspostavljanjem nove granice, nove etničke granice, i povlačenjem Jugoslovenske armije na tu novu granicu Jugoslavije biće onemogućeno da se produži ovaj sadašnji rat.” Vidi Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

^[57] Vidi i primere navedene u paragrafu 15.

^[58] NIN, 12. april 1991, str. 40-41.

^[59] “Nama ne treba velika Srbija već samo realne granice u kojima će živeti Srbi i vladati sobom”, izjava dr Jovana Raškovića u Čačku, Politika, 15. maj 1991.

^[60] “Ono što mi osvojimo to je naše. Osvajamo samo ono što je naše. Ko hoće sa nama, u redu, ko neće, metak u leđa!”, general Andrija Biorčević, komandant korpusa Vojske Jugoslavije, NIN, 21. avgust 1992.

^[61] “Ja bih najviše volela da istočnu Bosnu očistimo, nemojte da me neko uhvati za reč, pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod taj naj naziv i okvalifikovali to kao ratni zločin”, Biljana Plavšić, Svet, 6. septembar 1993, Novi Sad.

^[62] Tipičan primer tog prosedea je reportaža snimljena u Bratuncu u Bosni i Hercegovini (emitovana 31. jula 1992. na RTS) gde je, kako se izrazio novinar, “u ime Alaha” izmasakrirano 114 Srba.

^[63] Pisac Filip David, otpušten sa RTS-a 1993. godine, kome je u greh upisano naročito njegovo učestvovanje u osnivanju nezavisnog sindikata na televiziji, kao privilegovani posmatrač iznutra, dobro rezimira specifičnu ulogu Televizije Srbije: “Danas je svima jasno da, bez uloge koju je odigrala televizija, tog rata možda ne bi ni bilo, ili bi bar bio drugačiji, ne bi bio tako krvav i surov kakav je bio. Ključnu ulogu u stvaranju govora mržnje odigrala je televizija, znači u pripremi rata i posle, u ratnoj propagandi. A ta uloga iskazivala se u stvaranju stereotipa. Recimo, jedan od stereotipa bio je o genocidnosti Hrvata, drugi o suicidnosti Muslimana, onda je tu stereotip o postojanju međunarodne zavere protiv Srbije, stereotip o tome da su svi nezavisni novinari i nezavisni intelektualci u službi stranih obaveštajnih službi, i slično. Svako ko je pisao, ko je govorio, morao se držati okvira ovih stereotipa. Ako ste pokušali da nešto radite, pišete ili razmišljate izvan ovih stereotipa, bili ste proglašavani izdajnikom. ” U Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, Lazar Lalić, ARHITEL, Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

^[64] Vidi članak admirala Pierrea Lacostea, “La guerre médiatique” /”Medijski rat”/, u Défense Nationale, decembar 1987, str. 25-33.

^[65] Neki audiovizuelni programi, u kojima su se otvoreno povlačile paralele između prošlosti i sadašnjosti, doprineli su dakle - a uz pomoć i političkog konteksta - da se ubrza buđenje srpskog nacionalnog osećanja, na primer emisija “Kad sveci marširaju” emitovana na Radio Beogradu i Radio Novom Sadu 1988, ili drama “Dobrodošli u Galipolje” emitovana na drugom programu Radio Beograda 11. aprila 1991. u kojoj se govori o svetlim i teškim trenucima sudbine srpske armije u Prvom svetskom ratu.

^[66] Vidi paragraf 49.

^[67] Za istoričarku Oliveru Milosavljević, “Ak­tiv­nost i uklju­če­nje in­te­lek­tu­al­ne eli­te [u Politici] da­va­lo je pri­vid objek­tiv­no­sti – ne po­li­tič­kog već struč­nog go­vo­ra – i uto­li­ko je ima­lo ve­ću te­ži­nu od otvo­re­nog go­vo­ra po­li­tič­kih pro­pa­gan­di­sta, ia­ko se sa­dr­ži­na nji­ho­vih is­ka­za svo­di­la na isto”. Njen članak “Zloupotreba autoriteta nauke”, u Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, uredio Nebojša Popov, Samizdat B92, Beograd, 2002. (II. izdanje) /op. cit./

^[68] Vidi u vezi sa ovim članak Gordane Igrić, “Relectures guerričres de l’histoire yougoslave” /”Ratno tumačenje jugoslovenske istorije”/, u Le Monde Diplomatique, septembar 1995. U članku se opisuje demontaža istorije Federacije na primeru novih školskih udžbenika. Tako npr. “(…) mali Srbi već od desete godine uče da je Hrvatski ustav prezro njihove ‘sugrađane’, sveo ih na nivo nacionalne manjine i lišio ih njihovih prava. Što se tiče ‘Katoličke crkve i njenih fanatizovanih vernika’, oni su ‘krenuli u borbu protiv Pravoslavne crkve i Srba’. Zatim na scenu stupa neprijatelj: ‘Zbog pristrasnosti Evropske zajednice, a pre svega Nemačke, koja je najuticajniji i najagresivniji njen član, borba ne prestaje (…). Po treći put u 20.stoleću, Nemačka i Austrija ponavljaju svoj ‘Drang nach Osten’ (‘prodor na istok’), ali ovaj put politički i ekonomski, podržavajući secesionističke snage u jugoslovenskim republikama.’ Srbija i Crna Gora tada su stale u odbranu Jugoslavije boreći se rame uz rame. A to je ‘izazvalo bes i osvetu inspiratora novog svetskog poretka koji su odlučili da ih kazne’. Na časovima geografije, srpski učenici u dobi od četrnaest godina uče ne samo prirodne osobine ‘Republike Srpske Krajine’ i ‘Srpske Republike Bosne’, nego se od njih traži i da znaju objasniti raspad Jugoslavije: ‘Republika Srpska Krajina stvorena je tokom verskog rata u Hrvatskoj koji je započeo 1991. i još uvek traje (…). Hoteći okončati nacionalni i verski rat, Ujedinjene nacije su donele odluku da Krajinu stave pod zaštitu svojih oružanih snaga’.”

^[69] Dovoljno će biti navesti primer samo televizije: Jugoslovenska radio-televizija (JRT) zapravo je bila samo koordinaciona mreža osam tv-centara u raznim republikama. Centrala sa sedištem u Beogradu, JRT, bavila se koordinacijom programske razmene među tim centrima.

^[70] 25. i 26. septembra 1986.

^[71] Ne samo kao akademik i književnik, nego i kao bivši glavni čovek za propagandu Komunističke partije Srbije, Dobrica Ćosić zauzima posebno mesto u instrumentalizaciji srpskih frustracija i uspona nacionalizma. Već 1977. godine, u svojoj nastupnoj reči prilikom prijema u Akademiju, 29. marta, on je istakao “tragičnost” sudbine srpskog naroda (naročito na Kosovu) koji je “uvek dobivao u ratu, a gubio u miru”… Višekratnim iznošenjem svojih antijugoslovenskih pozicija, svojim brojnim napadima na nesrbe, Dobrica Ćosić je direktno odgovoran za rast međunacionalne mržnje, još i dolivajući ulje na vatru za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Dana 20. juna 1989. u jednom intervjuu u reviji Danas on je izjavio: “Već dugo nisam više ubeđen da je jugoslovenstvo a priori u srpskom interesu, a još manje u to da je jugoslovenstvo ekvivalent demokratije i socijalizma (…) Srpsko jugoslovenstvo, kako se manifestuje sada, drugi jugoslovenski narodi doživljavaju kao njegovu suprotnost: ono izaziva anti-jugoslovenstvo i anti-srpstvo. Ne vidim nikakvog razloga zašto bi mi, Srbi, bili više za Jugoslaviju nego bilo koji drugi jugoslovenski narod (…)”.

A u trenutku kada se u Hrvatskoj rasplamsavao rat, Ćosić je u Politici 15. septembra 1991. izjavio sledeće: “Država nam se pretvorila u zemlju nesreće i sramote: mir nam se preobratio u rat; narodi koje smo smatrali bratskim uzvraćaju nam nebratskom, ustaškom i vmrovskom mržnjom i neprijateljstvom; komšije nam ponovo postadoše gonioci i ubice; srpski narod u Hrvatskoj pred ustašama beži u zbegove i vodi odbrambeni rat, a stotinjak hiljada u Srbiji spasava glave. U ovom našem produženom vremenu zla, mi nismo samo žrtve; i mi nanosimo patnje drugima, malo je, svejedno zašto i koliko (…) Jedna Evropa koja nastupa kao nova Evropa, prema Srbiji se ponaša kao stara Evropa: šovinističku laž prima za političku istinu, nacizam za demokratiju, žrtve proglašava krvnicima (…)”.

Takođe, u trenutku kad se odvijale borbe u Bosni i Hercegovini, on se ovako obraća svojim kolegama u Akademiji: “Snašlo nas je najgore: rasturanjem Jugoslavije poništavaju nam se dva veka oslobodilačke borbe za život Srba u jednoj državi; Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ugroženi obnovom ustaštva i militantnog islama, prestrašeni novim genocidom, prinuđeni su na stravičan odbrambeni rat protiv šovinističko-ustaške Hrvatske i muslimanskog džihada; kažnjeni smo izgonom iz svetske zajednice; osuđeni smo na dugo stradanje, poniženja, egzoduse, asimilaciju. Na zločine koji nam se čine uzvraćamo zločinima i obeščovečujemo se ponekad do neprepoznavanja sebe.” Politika, 16. juna 1992, str. 7.

^[72] Na stupcima Politike se vrlo rano počela raskrinkavati navodna ekonomska eksploatacija Srbije i Srba:

Ekonomska eksploatacija čije su navodno žrtve Srbija i Srbi vrlo će rano početi da se razotkriva na stupcima Politike:

- “Zahtevam zahvalnost (od nezahvalnih) u ime svih radnika fabrike kamiona „Praga” u Rakovici, koji su ostali svi do jednog bez radnog mesta kad je njihova fabrika (odmah posle rata) potpuno demontirana i preneta u Maribor da se osnuje sadašnji „TAM”. Dakle, Srbija je morala da bude „dobrovoljni davalac krvi” za one koji je sada vređaju! Da svoju skromnu industriju daje za industrijalizaciju čisto seljačke Slovenije!”, inžinjer Sava Maksimović, Politika, 15. novembar 1988.

- “Nikada nisam razumeo pravi cilj malograničnog prometa, međutim, shvatio sam njegove rezultate. On je omogućio da na jednoj maloj, nerazvijenoj teritoriji niknu vrlo snažne komercijalne firme koje su, pod plaštom malograničnog prometa, zgrtale ogromna bogatstva uvozeći iz Italije, Austrije, Nemačke, Švajcarske, Francuske, Engleske i drugih država koje „se graniče” sa Slovenijom, a za račun „pograničnog pojasa”, u koji, međutim, ulaze sem Slovenije – Hrvatska, BiH, Srbija, Crna Gora i Makedonija. Nadam se da nije potrebno objašnjavati koji novac su Srbija i ostale teritorije SFRJ morale dati snažnoj slovenačkoj komercijalnoj mašineriji za ove usluge. Naravno, lanac se tu ne zadržava, jer na nama nisu zaradili samo Slovenci na ovaj način, nego i bezbrojne mešetarske italijanske firme”, Momčilo Gačić, Politika, 22. april 1989.

- “Ostalo mi je u sećanju da je jedan visoki funkcioner, čije ime neću navoditi jer nije među živima, ali koji nije iz tzv. južnih delova Jugoslavije, odluku da se fabrika TAM u Mariboru podigne baš tamo obrazložio time što će ta zajednička sredstva, s obzirom na raspoloživost stručne radne snage, najpre da se iskoriste za dobrobit svih krajeva naše zemlje!”, Ilija Dević, Politika, 12. maj 1989.

- “Informacija da je Vojvodina i deo Srbije trebao biti potopljen u periodu pritiska Informbiroa na Jugoslaviju izazvao je ogorčenje i razočaranje kod stanovništva. Ovaj narod nije bio svestan kakva se zavera kuje protiv njega. Verovao je ovaj narod da sve što se radi da je to za dobrobit socijalizma i radnih ljudi. Trebalo je da prođe dugo vremena da bi se saznala istina da su ekonomski i vojni stratezi isplanirali zagrađivanje Dunava, odnosno Đerdapske klisure, kako bi na taj način Vojvodinu i deo Srbije za sva vremena izbrisali sa karte sveta”, Dimitrije Govedarica, Politika, 27. avgust 1989.

- “Nedavno je u javnosti bilo govora da dug SFRJ prema inostranstvu iznosi 15 milijardi američkih dolara /…/. Otplatu duga od 15 milijardi američkih dolara vrši Narodna banka Jugoslavije, tj. iz jedne državne kase, deviznim sredstvima naplaćenim od izvoza robe i usluga i devizne štednje građana”, Ružica Despotović, Politika, 6. novembar 1990.

^[73] Akademici to obrazlažu u četiri osnovne tačke, odnosno prigovora: prvi je “dosledna diskriminacija privrede Srbije u posleratnom periodu” i kumulativno zaostajanje u odnosu na druge republike, a naročito Hrvatsku i Sloveniju; drugi je “nedefinisan i pun unutrašnjih konflikata ustavni položaj Srbije”, koji onemogućava njenu “političku konsolidaciju”; treći skreće pažnju na “fizički, politički, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije” koji je “najteži poraz u oslobodilačkim borbama što ih je vodila Srbija od Orašca 1804. do ustanka 1941. godine”; a poslednji raskrinkava “diskriminaciju” i “rafinovanu i delotvornu politiku asimilacije” kojoj je izložen “srpski narod u Hrvatskoj”. Vidi Mémorandum fait par un groupe d’académiciens de l’Académie Serbe des Sciences et des Arts sur des questions sociales actuelles de notre pays, Deuxičme partie: La position de la Serbie et du peuple serbe /”Memorandum grupe akademika iz Srpske Akademije nauka i umetnosti o aktualnim društvenim pitanjima u našoj zemlji, Drugi deo: Položaj Srbije i srpskog naroda/, objavljen u Le nettoyage ethnique. Documents historiques sur une idéologie serbe /Etničko čišćenje: Istorijski dokumenti o srpskoj ideologiji/, priredili, preveli /na francuski/ i komentarisali Mirko Grmek, Marc Gjidara i Neven Šimac, Fayard, Paris, 1993. /Citat preuzet iz Nacrta memoranduma na srpskom jeziku, dokument ERN 00251117-00251191, str. 41, 50, 54 i 58./

^[74] Akademici to ovako objašnjavaju: “Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za manje od pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izložen fizičkom uništenju, prinudnoj asimilaciji, pokrštavanju, kulturnom genocidu, ideološkoj indoktrinaciji, obezvređivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice, intelektualno i politički razoružavan, srpski narod je bio izložen preteškim iskušenjima da to ne bi ostavilo duboke tragove u duhovnom stanju (…). Ukoliko računa sa svojom budućnošću u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta, srpski narod mora dobiti mogućnost da ponovno nađe sebe i postane istorijski subjekat, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom biću, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da dođe do savremenog društvenog i nacionalnog programa kojim će se nadahnjivati sadašnje i buduće generacije (…)”. Ibid, str. 265-266 /70/.

^[75] Iako se Slobodan Milošević nije izjasnio o svom ličnom stavu u momentu kada su Večernje novosti objavile izvode iz Memoranduma, i mada je uspeo da izbegne donošenje bilo kakvih osuda na Centralnom komitetu Saveza /komunista/, on će nekoliko godina kasnije Akademiji javno priznati pravo da se meša u srpsku politiku: “A što se tiče Srpske akademije nauka, ne vidim zaista zašto ona ne bi imala uticaj na politiku u Srbiji. Koji je to narod u svetu, koja je to razumna država koja se stidi svoje akademije nauka.” (Politika, 22. decembar 1989) To saučesništvo s Akademijom je uzajamno: na svojoj godišnjoj skupštini, Akademija će izjaviti: “Srbija je zadivljujućim jedinstvom i borbom svog naroda, odvažnim, smelim i poštenim stavovima i jedinstvom novog partijskog i državnog rukovodstva na čelu sa predsednikom Slobodanom Miloševićem, povratila svoju suverenost, državnost, jedinstvo, i postala ravnopravna članica naše federativne socijalističke višenacionalne zajednice, Akademija je te napore i program novog srpskog rukovodstva podržavala i danas podržava.” Ove reči je 26. maja 1989. prenela Politika, saževši njihovu poruku u masno štampanom naslovu članka “Akademija je podržala i podržava program novog srpskog rukovodstva”…

Od 1990. godine Milošević će uostalom javno pokazivati da ima kontakte sa autorima Memoranduma - kako bi ispitao njihovo raspoloženje u odnosu na svoj projekt objedinjavanja celog srpskog naroda u okviru jedne države. Borisav Jović piše da je Milošević tokom zime 1990. više puta primio Dobricu Ćosića (vidi Poslednji dani SFRJ- Izvodi iz dnevnika, “Politika”, Beograd, 1995, str. 118). U aprilu 1992. Milošević će Dobricu Ćosića, pravog inspiratora Memoranduma, dovesti na čelo cele nove jugoslovenske federacije…

U januaru 1992, akademik i poslanik Miloševićeve Socijalističke partije u srpskom parlamentu, Antonije Isaković, izjavio je sledeće: “Osnovno je to da je 'Memorandum' uticao - neko ga je prihvatio, a antisrbi su uglavnom bili protiv”, akademik Antonije Isaković, Duga, 1-14. februar 1992.

Još jedna indicija dosluha između Miloševićeve grupe i inspiratora Memoranduma obelodanjena je u junu 1992. kada će neki akademici na svoju nesreću zatražiti da Milošević podnese ostavku. Radoš Smiljković, rukovodilac Socijalističke partije i čovek odan Miri Marković (Hartmann, op. cit, str. 31), Miloševićevoj supruzi, tada će izjaviti: “Članovi Akademije, potpisujući peticiju kojom traže ostavku predsednika Republike, ne smeju da na taj način štete položaju ove institucije u životu nacije. Akademici ne mogu da u Memorandumu traže jedno, a sada nešto sasvim suprotno”. /prevod sa francuskog/ Politika, 15. juna 1992, str. 11. Iste večeri nakon apela Miloševiću da dade ostavku od strane 65 članova Akademije, Mihailo Marković, akademik i potpredsednik Miloševićeve stranke, u jednoj emisiji je na državnoj televiziji izjavio: “(…) Otvarajući pitanje položaja Srba na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni, Akademija se izjasnila za početak bitke koja nas je dovela u situaciju u kojoj se nalazimo danas. Iz samog načina na koji su ta pitanja postavljena bilo je očigledno da se moramo boriti za pravo Srba na opstanak u tim krajevima. A mi smo morali da izrazimo našu ljudsku solidarnost, čime smo ušli u sukob sa velikim silama i novim svetskim poretkom. Zbog toga je nemoralno da neki pripadnici ovog naroda koji su ustali u ime cele nacije, koji su, sa retkim izuzecima, dobili potpuni konsenzus, krivicu za posledice te politike danas svaljuju na druge. Cela ta stvar je nemoralna, ona se može opravdati pragmatičnim razlozima, strahom od posledica, potrebom da se popusti pred onima koji su jači, ali ne i moralnim razlozima.” /prevod s engleskog/ Vidi dokumentarni film Akademici, režiser Mirko Bojović, producent Lazar Lalić, ARHITEL, 2002.

Najzad, valja podsetiti da je eliminisanje Dragiše Pavlovića iz političkog života, koje je u septembru 1987. organizovao Milošević, direktno povezano sa Pavlovićevim napadom na Srpsku akademiju nauka i umetnosti i njen Memorandum… O tome Borisav Jović piše ovako: “Dragiša Pavlović je bio u to vreme najviše eksponirani srpski političar koji je napadao Srpsku akademiju nauka i umetnosti, zbog sadržaja poznatog nacrta Memoranduma, ali i zato što se stavio otvoreno protiv samog Miloševića u pitanju odnosa prema rešavanju srpskih problema na Kosovu i Metohiji.” Vidi Borisav Jović, Knjiga o Miloševiću, IKP “Nikola Pašić”, Beograd, 2001, str. 8.

^[76] Akademici, op. cit. /citat preveden s engleskog/

^[77] Bogdan Bogdanović pojašnjava sledeće: “Ovo će možda strašno da zvuči, ali mislim da je istina. Čuo sam da su imali komisije demografa, istoričara, psihologa, da bi utvrdili - jer su bili sigurni da će rata biti - koliko života srpska nacija može podneti da izgubi, koliki bi bili srpski gubici u ratu. Možete li da zamislite taj užas? Da starci računaju koliko mladih ljudi mogu da pošalju u rat da budu ubijeni!”. Idem. /prevod s engleskog/

^[78] “Mira Markovic: Power behind Milosevic”, BBC News /”Mira Marković: Snaga iza Miloševića”/, subota, 13. januar 2001.

^[79] Upravo će Živorad Minović obezbediti podršku Politike Miloševiću u borbama za vlast unutar Saveza komunista Srbije. Nakon Miloševićeve pobede, on će biti imenovan za generalnog direktora Grupe, umesto Ivana Stojanovića -a uporedo s tim će u okviru Centralnog komiteta biti zadužen za “duše” i “mozgove” jer su sada njemu poverena dva zaduženja - “za idejno-politički rad” sa kadrovima i “propaganda i agitacija”. Upravo će on izdanja Grupe Politika pretvoriti u ideološko oružje srpskog režima. Vidi Mark Thompson, Forging War. The Media in Serbia, Croatia and Bosnia-Hercegovina, Article 19, International Center against Censorship, Avon, maj 1994, str. 69 /cf. Kovanje rata. Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, izd. HHO i Građanska inicijativa za slobodu javne riječi - Zagreb i Article 19, International Centre Against Censorship, London-Zagreb, 1995./

^[80] Dušan Mitević će njegovu funkciju objasniti u razgovoru sa ekipom BBC-a vođenom 29. septembra 1994. u okviru snimanja dokumentarnog serijala Smrt Jugoslavije: “(…) U socijalističkim zemljama, kao što znate, sednice se nisu prenosile uživo. Sa sednica smo izveštavali, ali nije bilo prenosa uživo. Sa ovom je učinjen presedan. Trajala je dva dana, a prenošena je uživo na jednom od naših kanala. Odluku o tome sam doneo lično ja jer sam mislio da je bolje da se ona emituje, nego da imamo velik broj tv-ekipa koje o njoj izveštavaju. Ali, osnovni razlog zašto je tu odluku bilo moguće sprovesti bilo je to što nikoga nisam ništa pitao, za prenošenje zapravo nije postojala nikakva zabrana (…). A predsednik Milošević je time ostvario veliki poen jer je taj prenos za ljude bio prilika da ga podrže, a njemu je to znatno olakšalo stvari jer, znate, mesec dana nakon toga smenjeni su neki od najviših državnih rukovodilaca, uključujući Ivana Stambolića, tako da je javnost bila unapred pripremljena tim prenosom sednice uživo. ” /prevod s engleskog/

^[81] Florence Hartmann, Milosevic, la diagonale du fou, Denoël, Pariz, 1999, str. 19-21.

^[82] Borisav Jović o tome kaže sledeće: “Odjek rasprave na sednici CK bio je ogroman. Sva sredstva informisanja, televizija, radio i dnevna štampa, prenosila su svaku izgovorenu reč. Građani su se ‘zakovali’ pored svojih TV i radio prijemnika i počeli su masovno da se uključuju u debatu slanjem telegrama podrške Miloševiću i kritike dotadašnjem načinu vođenja politike. Ti su telegrami čitani na sednici da bi se sa njima upoznali svi članovi CK, što je izazvalo otpor i negodovanje Stambolićeve grupe, ali i nove telegrame, i tako unedogled. Naslovi u dnevnoj štampi kao nikada dotle, takoreći od prve do poslednje strane, bili su krupni kao na plakatama, sa glavnim akcentima iz izlaganja svih govornika. Politizacija je dostigla vrhunac. Javnim glasanjem je prihvaćena Miloševićeva politika i odgovornost Dragiše Pavlovića, sa svega sedam glasova protiv. “ Vidi Knjiga o Miloševiću, IKP “Nikola Pašić”, Beograd, 2001, str. 39.

^[83] Daniel Vernet, “Milosevic, l’homme du malheur serbe” /”Milošević, čovek koji je Srbima doneo nesreću”/, Le Monde, 7. oktobar 2000.

^[84] Rémy Ourdan, “Les guerres perdues de Slobodan Milosevic” /”Izgubljeni ratovi Slobodana Miloševića”/, Le Monde.fr, 31. mart 2001.

^[85] Ovde može da se citira primer, kako se tvrdi, eksponencijalnog rasta albanskog stanovništva koji je navodno bio deo svesnog plana i koji predstavlja opasnost za prisustvo srpskog naroda na Kosovu, prikazivanom kao njegova istorijska kolevka:

- “Sadašnja brojna nadmoć Albanaca u SAP Kosovo i nekim drugim oblastima je ozbiljan argument u prilog velikoalbanskih zahteva. Međutim, njihova brojna nadmoć i visok natalitet nisu prirodna posledica istorijskog razvitka, već političke volje. To je očigledno i to ne treba dokazivati (smišljeno se doseljavaju i naseljavaju, propagira se visok natalitet, toleriše se bigamija, itd.). Bitno je da je to svojevrsno nasilje nad uobičajenim tokovima društvenog razvitka sa određenim političkim ciljevima, te tako prema tome treba i pristupiti – kao prema nasilju. /…/ Dok je stvaranje „velike Albanije” javno iznet cilj albanske iredente, prikriven a očigledan cilj u doglednoj budućnosti, jeste razbijanje Jugoslavije. O tome jasno govori pravac albanskog naseljavanja. Upadljivo je da u SR Makedoniji Albanaca nema u krajevima koji su imali da pripadnu Bugarskoj posle prvog balkanskog rata prema ugovoru. Takođe, približava se trenutak kada će srpski i makedonski narod konačno biti razdvojen tamponom neslovenskog stanovništva, te će Makedonci biti praktično izolovani od Jugoslavije. Nešto slično kao da se odigrava i u Sandžaku, koji je nekada bio upravo spona između Srbije i Crne Gore”, Đorđe Janković, Politika, 5. novembar 1988.

- “Svaka država, pogotovo ako u njoj postoji veliki nesklad u ravnomernom obnavljanju stanovništva, mora da vodi računa i o nacionalnom „rasporedu” beba. To, uveliko, mora da važi i za Jugoslaviju, državnu zajednicu u kojoj čak dve cele republike, uz „pomoć” jedne oveće pokrajine (SAP Vojvodine), ne mogu da dostignu u natalitetu Pokrajinu Kosovo. U pitanju su, inače, SR Slovenija, SR Hrvatska i SAP Vojvodina. U svim ovim federalnim jedinicama rodi se manje dece nego na Kosovu! /…/ Dakle, „neotuđivo” je pravo svakog našeg čoveka da se višestruko i lično, a i nacionalno i produžuje i umnožava, ali je isto tako nezaobilazna i njegova obaveza da se stara o budućnosti sve dece Jugoslavije. Očigledno je, međutim da narušena biološka shema obnavljanja stanovništva SFRJ treba, ako je pravde i želje da se harmonično živi u zajedničkoj „kući”, da zabrine ne samo niskonatalitetne, nego i narode (narodnosti) koje takvu šemu narušavaju. Visok natalitet jednog naroda u zajedničkoj državi, u stvari, mogao bi da se prihvati samo ako se sa svim obavezama koje on donosi saglase drugi narodi, koji će, da uprošćeno kažemo, prihvatiti da „izdržavaju” povećani broj dece i, eventualno, dele s njima svoje prostorne i sve druge resurse. Svaka prisilna socijalizacija, bila bi, u stvari, u suprotnosti sa jednom kristalno čistom demokratijom, koju je upravo drug Kardelj formulisao: da su 'prava svakog građanina SFRJ ograničena samo p r a v i m a drugih ljudi u njoj'“, Miodrag D. Ignjatović, Politika, 20. novembar 1988.

- “Saterani u mišju rupu, preživeli albanski nacionalisti i separatisti posle drugog svetskog rata nisu odustali od svojih bezumnih ciljeva. Promenili su taktiku, ali im je strateški cilj ostao isti kao 1912., 1919. i 1944-1945. godine. Oružanu pobunu zamenili su pakleni planovi osvajanja životnog prostora Južnih Slovena (ucrtanog u mapi „Velike Albanije”) pomoću demografske eksplozije albanskog stanovništva u našoj zemlji, sračunate na stvaranje „etnički čistog Kosova”. Ovu strategiju pretočili su u sve vrste perfidnog i otvorenog pritiska na iseljavanje starosedelaca – Srba i Crnogoraca, u prodiranje separatista u sve institucije društveno-ekonomskog sistema na Kosovu i Metohiji, u mere za albanizaciju Kosmeta i odvajanje ove pokrajine od SR Srbije, u planove legalnog pretvaranja Kosova i Metohije u republiku, otcepljenja ovog dela SR Srbije i SFRJ i njegovog pripajanja NR Albaniji”, dr Gavro Marjanović, Politika, 6. decembar 1988.

- “Dok natalitet srpskog naroda neprekidno opada, albanska demografska eksplozija je već godinama ekonomski i politički problem broj 1 Jugoslavije. Ranije je to bila tzv. tabu tema. Javnost je poput noja zavlačila glavu u pesak, dok su pojedini izjavljivali kako ih je stid što moraju da diskutuju o tome ko koliko rađa. Albance, međutim nije stid što im je natalitet najveći u Evropi, već se trude da bude najveći i na svetu. (…)Naš savezni Ustav garantuje pravo na slobodno rađanje, ali zaboravlja da doda 'u skladu sa ekonomskim mogućnostima društva'“, mr Dušan Nikolić, Politika, 30. oktobar 1989.

- “Politika rukovodstva Jugoslavije prema Albaniji, od sredine šezdesetih godina, pa do 1981. to jest, do petokolonaškog bunta albanskih separatista i šovinista – doživjela je sraman krah: ona je mnogo doprinijela nasilnom mijenjanju etničke karte Kosova i Metohije, odnosno, nasilnoj albanizaciji tog starodrevnog centra srpske državnosti i duhovnosti”, Batrić Jovanović, Politika, 5. maj 1990.

Sličan mehanizam će biti primenjen protiv Hrvata, koji će biti predstavljeni kao naslednici krivaca za zločine nad drugim narodima, među kojima i nad Srbima, za vreme Drugog svetskog rata. Uvredljiva poređenja takođe su dala svoj doprinos manipulisanju i dezinformisanju javnosti:

- “Svet o ovome genocidu ustaša nije dovoljno obavešten, jer da jeste, ne bi neke zemlje tolerisale njihove nastavljače, a Jasenovac ne bi bio izostavljen pri nabrajanju najvećih evropskih gubilišta za vreme drugog svetskog rata. Ne znam da li je u njemu ubijeno najviše ljudi, ali sam siguran da su smrti u njemu bile najstrašnije”, dr Ljubomir Ramčević, Politika, 8. maj 1989.

- “Hrvatska tzv. demokratska zajednica ponosi se Antom Starčevićem! Čega se mudar stidi, time se lud ponosi – kaže narodna poslovica. Ponosi se ona i tzv. Nezavisnom Državom Hrvatskom, pripremajući potajno i javno novi pokolj Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Ukoliko onaj pošteni deo Hrvata dozvoli svojom pasivnošću i ravnodušnošću da u Hrvatskoj dođu na vlast Tuđman i njegove pristalice, tada će doći do najkrvavijeg građanskog rata u Jugoslaviji, to je jasno kao dan, jer je Tuđmanom zamenik Šeks izjavio u inostranstvu da će maknuti sve unitariste u Hrvatskoj”, Radoslav Blagojević, Politika, 3. mart 1990.

- “Vaša namera je da primorate ceo hrvatski narod da se oseća odgovornim za genocid koji su počinili ekstremni elementi hrvatskog naroda, ustaše. Vi, kao i vaš pristaša i imenjak dr. Franjo Kuharić, imate dovoljno drskosti da pomenete 'samo' 40-50.000 žrtava u koncentracionom logoru Jasenovac, iako je do danas u masovnim grobnicama u Gradini otkriveno šest puta više žrtava “, Čedomil Huber, “Otvoreno pismo dr Franji Tuđmanu”, Politika, 8. mart 1990.

-”Zaboravu genocida znatno je doprinelo i najviše državno i partijsko rukovodstvo Jugoslavije a naročito pojedinci na najvišim funkcijama, sopstvenim nesećanjem i nečinjenjem. /…/ Gest sličan Brantovom šef naše države nikad nije učinio. Nisu učinjeni ni mnogo manji gestovi pošte i sećanja, a u onima koji su činjeni uvek se više naglašava opštehumanistički nego konkretno – istorijski aspekt događaja”, mr Miroslav Živković, Politika, 5. jun 1990.

^[86] Sudija Antoine Garapon i univerzitetski profesor Muhamedin Kullashi sproveli su detaljnu analizu primene tog prosedea na Kosovu, u svom članku “Les ressorts du discours de la haine autour du Kosovo” /”Poluge diskursa mržnje u vezi sa Kosovom”/, kao na primer: “Ponovno ujedinjavanje ostvaruje se na satanizaciji Albanaca, preciznije, na tri teme koje ponavljaju do iznemoglosti kako mediji, tako i sami intelektualci, koji su odigrali odlučujuću ulogu kao njihovi prenosnici: invazija, ‘genocid’, ‘egzodus’.” Na osnovu tih tema može se shvatiti da se ne radi o običnom nacionalizmu koji svojata neku teritoriju, nego o nečem dubljem, o rasističkom diskursu, tj. diskursu temeljenom na demonizaciji drugoga pretvorenog u tuđinca. Propaganda se služila klasičnim postupcima, a naročito konstruisanjem velike laži na osnovu “malih istina” (privatni sporovi građana sistematski se prikazuju kao međunacionalni sukobi, a objektivne napetosti između Albanaca i Srba kao politička i ekonomska kriza), izveštajima o zverstvima na osnovu izmišljenih ili većim delom falsifikovanih činjenica, a posebno neprestanim ponavljanjem laži (‘genocid’, ‘teror’, ‘etničko čišćenje’) koje se u očima srpskog javnog mnenja s vremenom počinju izgledati kao istina.” http://www.col.fr/cera/pays/kosovo.htm.

^[87] U tekstu “Un monstre d’opportunisme” /”Oportunističko čudovište”/, on-line izdanje dnevnih novina Le Soir, 12/02/2002. http://www.educweb.org/Alterfocus/Dossiers/Delponte/Milosevic.htm.

^[88] Poslednji dani SFRJ, Izvodi iz dnevnika, op. cit, str. 173.

Borisav Jović daje još jedan interesantan primer: “Događalo se vrlo često da Miloševiću dolaze u posetu i na razgovore razni svetski državnici, koji su o tretiranim temama imali drugačija mišljenja i stavove od njega. Pravilo je bilo da se ne izlazi pred kamere, da svak iznese svoje stavove, nego da se izda saopštenje, koje bi lično redigovao Milošević i u kome bi njegovo mišljenje i njegovi stavovi figurirali kao ono o čemu je razgovarano, ali bez stavova druge strane.” Knjiga o Miloševiću, Beograd, 2001, str. 14.

^[89] Od leta 1991. godine na RTS je bila zabranjena sva muzika koju su komponovali ili izvodili nesrpski autori, a sve je važnije mesto davano pravoslavnoj veri i njenim predstavnicima. Sistematski su emitovane reportaže o pravoslavnim svetkovinama.

^[90] Navodeći primer Politike, Mark Thompson piše ovako: “Od 1987. godine, Politiku su monopolizovali članci koji huškali na mržnju - i strah - u kojima se pominjao sve duži spisak unutrašnjih i vanjskih neprijatelja (kosovski Albanci, a kasnije i Hrvati, Slovenci, bosanski Muslimani, Vatikan i CIA). Poslednje stranice novina su u međuvremenu prepuštene ‘beskrajnim napisima u nastavcima o srpskoj prošlosti: o njenim bitkama, dinastijama, neuporedivim patnjama’”. Vidi Forging War. The Media in Serbia, Croatia and Bosnia-Hercegovina, Article 19, International Center against Censorship, Avon, maj 1994, str. 69.

^[91] Među mnogim emisijama s istorijskim sadržajem na televiziji i radiju, svrha kojih je bila da se pokažu pretnje koje su se nadvile nad srpski narod, te da se opravdaju napadi na nesrpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, možemo navesti na primer sledeće:

“Crveno je nebo”, dramski dokumentarac emitovan u avgustu 1991. na Radio-Beogradu, koji je, uz potkrepu svedočanstava, govorio o egzodusu srpskog naroda iz Hrvatske; emisija TV Beograd o “Osvećenju jame na Kupreškom polju” u koju su bacani poklani Srbi tokom Drugog svetskog rata; reportaža “Spomenik” emitovana na drugom programu Radio-Beograda, u kojoj se govorilo o “čišćenju” jednog srpskog sela u Hercegovini u Drugom svetskom ratu; ili pak “Po­kor­nu gla­vu sa­blja ne se­če”, radio-reportaža u kojoj se sadašnjost čita kroz prizmu prošlosti i u kojoj se evociraju zlosrećni Srbi koje su pobili ustaše… Za više detalja, vidi Rade Veljanovski, op. cit, str. 314-415.

^[92] Samo jedan od mogućih primera je činjenica da je tokom leta 1990. dnevni list Politika, kroz svoju rubriku “Odjeci i reagovanja”, pet od njenih šest stranica posvetio člancima u kojima se navodi spisak “ustaških” zločina tokom Drugog svetskog rata.

^[93] Sociolog Véronique Nahoum-Grappe tako podseća da je “‘preporod srpskog naroda’ bio glavna tema pravoslavne propagande od 1987. nadalje. Verske ceremonije ‘ponovnog sahranjivanja mrtvih’ (stara antropološka tema), srpskih stradalnika, žrtava genocida iz prošlosti čijim je mrtvim telima obeležena ‘srpska zemlja’, naveliko je prenosila Televizija Beograd na kojoj mahalo kostima tih mučenika”. Citirano prema Les viols systématiques en ex-Yougoslavie – 1991-1995 /Sistematska silovanja u bivšoj Jugoslaviji - 1991-1995./, Međunarodni simpozijum “Deca rata. Razvoj, pamćenje i traumatizam”, u organizaciji Međunarodnog centra za dete i porodicu /Centre International de l’Enfance et de la Famille/, Program CEDRATE, 6-8. mart 1997, Pariz. http://psydocfr.broca.inserm.fr/colloques/cr/cedrate/intervcedrg.html

^[94] Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1991. /Sloboda štampe u svetu. Izveštaj za 1991/, str. 179.

^[95] Dana 28. marta 1989. usvojene su izmene Ustava Republike Srbije kojima je pokrajinama Kosovu i Vojvodini oduzeta autonomija koju su te pokrajine dobile 1974. godine.

^[96] Op. cit, str. 53.

^[97] Treba da se napomene da su članovi Akademije dali svoj obilati doprinos toj rubrici. Prvi prilozi u “Odjecima i reagovanjima” potiču iz novembra 1988. i daju podršku tadašnjoj politici vlasti, a obeleženi su propagiranjem antislovenskih i antiautonomaških osećanja. Vidi članke akademika Dejana Medakovića (“Nikome nećemo da dozvolimo da nas liši naše budućnosti”, specijalno izdanje Borba za istinu od 19. novembra 1988) i Vasilija Krestića (“Istorijski temelji autonomije Vojvodine”, 4. i 5. novembra 1988).

^[98] Evo nekoliko primera priloga intelektualaca rubrici “Odjeci i reagovanja” u kojima se obrađuju razne teme, ali gde se u potki uvek nalazi ista poruka - poruka o narodu-žrtvi:

prof. dr Marko Mladenović, književnik Radomir Smiljanić

- “(...) Danas egzodus Srba sa juga potpomaže Evropa, prvenstveno katolička, jer se nada da će podrškom muslimanskim Albancima u Jugoslaviji (Albanci su 98 odsto Muslimani, a na Zapadu bukvalno lažu da ih ima 40%) steći njihove simpatije, pa će u sledećoj fazi razvoja, svi odreda postati hrišćani, naravno - katolici, koji bi drugi, zaboravljajući pri tom da je muslimanstvo i pravoslavlje vekovima bilo u prvom susedstvu i življenju, pa prema tome i bliži. Vatikan bi, tako, zabo Srbima (i Slovenima) novi glogov kolac, pošto je to već u ranijoj istoriji učinio sa surovim latinjenjem Slovenaca i Hrvata.' (...) 'A Hrvati? Što oni ćute? I da li oni, uopšte, ćute? Oprezno se jedino istrčao Šuvar da neoprezno dobaci (ko kobac piletu) da 'ako neko nekoga ne voli više da i ne moraju više biti zajedno'! Pa, što su, onda, ti isti Slovenci i Hrvati 1918. kukumavčili da uđu u Jugoslaviju, iako smo znali da nas baš nisu voleli toliko da bi moralo dolaziti do Ujedinjenja sa njima? Znalo se - hteli su da prigrabe 'svoje' teritorije ispred srpske pobedničke vojske. A opet nisu mogli bez njen išta učiniti. Oni su bili silom istorijskih prilika na suprotnoj strani, pa smo mi Srbi tako razumeli, te ih primili u istu državu. Kad oni, u poslednjem ratu, za ljubav nam vratiše čakijom i hercegovačkim i dalmatinskim jamama. (…)”, Politika, 13. decembra 1989.

- “(…) Međutim, i u svemu tome je nejasan američki stav, tj. postupanje američke diplomatije koja evidentno srlja u diplomatski bankrot, suprotstavljajući se srpskoj naciji kao najvećoj i najdržavotvornijoj na Balkanu. Da li Amerika zna da je ona još uvek u ratnom stanju sa Hrvatskom preko zloglasne NDH, koja joj je krajem 1941. objavila rat, a HDZ joj je prirodni nastavljač njenih prava (i obaveza)?”, Politika 3. jun 1990.

- “Danas, u srcu Evrope, svog dojučerašnjeg saveznika iz oba svetska rata - Srbe, Zapad vidi preko svoje vatikanske besomučne propagande (kroz hrvatsko-slovenački trabantizam) najogorčenijeg protivnika demokratije. Spor je, naravno, Kosovo, za koje je i zapadnjačka i kominternaška politika čvrsto bila rešila da se preda Albaniji, inače najnazadnijoj i najmračnijoj tvorevini danas u svetu (meni je oduvek bilo žao naših kosovskih Šiptara kada se jednog dana nađu u svojoj državi s one strane Prokletija - kako će živeti). Pričaju još zapadnjaci kako se među Srbima zacario ortodoksni boljševizam, pa nikako da ga ispraše otuda, siroti. (...) Crna sudbina Srba na Kosovu i Hrvatskoj kao da nije dovoljna opomena za najavljeni gnev. Srbi postaju 'ozloglašeni' kako smo dali šiptarskoj nacionalnoj manjini daleko više nego što je ona po bilo kojim merilima zasluživala (dobijena akademija nauka, univerzitet, nacionalna biblioteka, televizija, radio, štampa, sve na maternjem jeziku) i još dozvoljavamo da nam po zemlji vršljaju komisije tuđih država, kao da zbog takve jedne, što je nismo hteli pustiti, nismo i zaratovali 1914. Odbacili smo taj ultimatum i ceo svet je morao ući u rat! Smatralo se da se moralo tako postupiti zbog očuvanja dostojanstva jednog naroda. (...) Milošević je postao simbolom tek povraćenog dostojanstva Srba, i ne znači, ako njegova novoosnovana stranka ne dobije ni trećinu na sledećim izborima, da on neće biti centralna ličnost u izboru šefa države. On se jedini može istaći kao najozbiljniji kandidat u opštem narodnom referendumu: republika ili kraljevina. Ja sam sa njim jednom razgovarao punih šest sati i nisam mogao greške da mu pronađem”, Politika, 6. septembar 1990.

Dr Mileta Marković, Zagreb

(pismo Predsedniku Evropskog parlamenta u Strasbourgu)

- “(…) To je isto kao kada bi za genocid nad Jevrejima pitali naciste, a ne Jevreje. Na Kosovu, naime, nije progonjen albanski, već srpski narod. To traje, sa manjim prekidima, više od trista godina. Premda može zvučati paradoksalno, činjenica je da se najveći progon i najveći izgon srpskog naroda zbio u poratnoj socijalističkoj Jugoslaviji. A nije reč samo o srpskom narodu: ugroženi su i svi drugi slovenski i neslovenski narodi na Kosovu i u širem rasponu oko Kosova (Crnogorci, Makedonci, Muslimani, Turci, Hrvati, Romi), sve do granica tzv. ‘velike Albanije’, zamišljene i postepeno ostvarivane ‘ognjem i mačem’ u režiji vlastodržaca iz Tirane. (...) Prema popisu stanovništva iz 1948. godine, Albanaca je bilo na Kosovu 58% (350.000), a Srba i svih ostalih naroda 42% (oko 300.000)! I sada se, počev od 1948. do danas, događa neverovatna stvar: Albanaca danas na Kosovu ima blizu dva miliona, a svih ostalih oko 300.000! Kako je do toga moglo doći? Moglo je doći jer su, krivicom političkog i državnog rukovodstva Jugoslavije, na Kosovu podmetnute tri ‘bombe’.

- Prva ‘bomba’ je natalitetska: albansko stanovništvo na Kosovu (i van njega) ima najveći evropski natalitet, a među najvećim u svetu. Ovakav natalitet svim sredstvima podstiču albanski separatisti, zbog čega je došlo do pravog demografskog rata za osvajanja tuđih teritorija. O tome su izneti precizni podaci u Beloj knjizi koja je upravo izašla iz štampe. - Druga ‘bomba’ je izražena u mehaničkom priraštaju stanovništva. Iako je NR Albanija od 1948. neprijateljski raspoložena prema Jugoslaviji, preko zajedničke granice iz Albanije neprekidno su prelazile čitave porodice sa svom pokretnom imovinom, a da ih niko nije sprečavao. Naprotiv, svi oni odmah su dobijali kuće i imovinu starosedelaca (Srba, Crnogoraca i dr.), čak i znatnu socijalnu pomoć. Niko ni danas ne zna koliko je Albanaca, navodno ilegalno, emigriralo u Jugoslaviju, a da za to vreme nije uspelo ni jednom Srbinu ili Crnogorcu (kojih ima u znatnom broju u Albaniji) da pobegnu u Jugoslaviju iako im se u Albaniji ne priznaju nikakva nacionalna, kulturna i verska prava. - Treća ‘bomba’ je politička: Ustavom SFRJ od 1974. SR Srbija je podeljena na tri dela čime je praktično stvorena još jedna albanska država na Balkanu. Tako su Srbi i drugi narodi na Kosovu postali nacionalna manjina, a Albanci vladajuća nacija, jer je Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo praktično postala država u državi. To nije greška Albanaca, već pogrešnog koncepta jugoslovenske (kon)federacije. Bio je to vrlo rizičan /eksperiment/”, Politika, 1. jula 1989.

Radomir Smiljanić

- “(…) I slepom i gluvom je jasno da antemarkovićevski izlazak iz krize podrazumeva dalje “iskorištavanje svih prigoda” za Sloveniju i Hrvatsku a na štetu središnje i južnih republika SFR Jugoslavije. Deprecijacija cena struje, energija, uglja (najviše se proizvodi u Srbiji), zatim železničkih i PTT usluga (najduže linije kroz Srbiju i jug Jugoslavije), potom crne i obojene metalurgije (Srbija, BiH, Crna Gora, Makedonija su zajedno najveći proizvođači iste) itd. jasno pokazuje za koga radi savezna vlada u čijem timu je od šest republika i dve pokrajine - preko pola sastava iz samo dve, severozapadne republike - Hrvatske i Slovenije”, Politika 24. decembra 1989.

- “(…) Ukoliko bi, kako neskriveno proizilazi iz mnogih ponašanja tuđmanovaca, došlo do hrvatske secesije, do razbijanja Jugoslavije i izlaska Hrvatske 'najhrvatskijih Hrvata' iz nje, Srbi će onda takođe ostvariti svoje pravo da biraju gde će i sa kim živeti izvan desničarske, neonacističke Hrvatske u kojoj bi njihova egzistencijalna ugroženost, jer isuviše je blisko pamćenje na stravični genocid u Pavelićevoj Hrvatskoj takođe 'najhrvatskijih Hrvata' (Tuđman je naziva 'povijesnim snom Hrvata'). Možda da se, koristeći i sami svoje pravo izdvajanja kao narod, kakvo su pravo Hrvati, kao narod, iskoristili da se izdvoje iz Jugoslavije, i Srbi izdvoje iz Hrvatske i pripoje najverovatnijem 'ostatku' Jugoslavije prema Bosni na primer”, Politika 22. avgust 1990.

- “(…) Gospođu ministarku iz Slovenije morao sam još da upitam kakva će to biti samostalna slovenačka spoljna politika kada je opštepoznata činjenica da npr. Osimski sporazumi Jugoslavija-Italija ('Jugoslavija zapravo više i ne postoji' - reče ona) ostaju na važnosti samo dok traje jedinstvena jugoslovenska federacija. A Italija je - i to je poznato - pre rata imala svoje legitimne teritorije na celoj Istri do Sušaka, pa i Zadar i mnoga još ostrva i poluostrva. Slovenija ponovo, dakle, ne bi imala more (kao što ga bez Srba nikada nije ni imala), a Hrvatskoj bi zapala jedna petina sadašnje obale”, Politika, 22. oktobra 1990.

Veljko Guberina

- “(…) Posle Drugog svetskog rata, srpski narod je bio prvi koji je prihvatio parolu 'bratstvo i jedinstvo'. I umesto da se srpskom narodu pruži podrška u opravdanoj borbi za ona prava koja imaju ostali narodi u ovoj zemlji - prešlo se u najteži i najružniji napad protiv srpskog naroda iako mu je jedina krivica što je posle dugogodišnjeg ćutanja ustao protiv diskriminacije svog življa od strane albanske nacionalne manjine koji u ovoj zemlji imaju veća prava nego bilo koja nacionalna manjina u Evropi, VEĆA PRAVA NEGO SRPSKI I CRNOGORSKI NAROD NA KOSOVU...”, Politika, 20. januar 1989.

- “(…) Slovenija, koja proglašava svoj puni suverenitet, treba da bude spremna da brani svoj teritorijalni integritet. Svesna da to ne bi mogla postići, ona želi konfederaciju da bi kroz tu formu osigurala srpskog vojnika (koji je poznat u svetu po svojim kvalitetima) kao čuvara svojih granica u odnosu na krajeve koje je dobila zahvaljujući postojanju jugoslovenske države! Ako ona ne želi Jugoslaviju, onda više ne može računati ni na Srbiju”, Politika, 9. oktobra 1990.

- “(…) A koga ovi današnji čelnici imaju iza sebe? Svega pet miliona ljudi opterećenih teškom hipotekom iz skore prošlosti. Narod koji u istoriju nije ušao sa velikim ratnim pobedama, slavnim vojskovođama ili stvorenim carstvima, već sa 1102. godinom kada je na tanjiru dao svoju slobodu tuđinu. Da nisu 1918. godine u Hrvatsku došli srpski vojnici nikada je ne bi ni povratili”, Politika, 25. januar 1991.

- “(…) Povodom toga potrebno mu je objasniti dve stvari, koje bi on trebalo već da zna: Šiptari su kod nas nacionalna manjina, ali imaju veća prava nego bilo koja nacionalna manjina drugde u svetu, a data su im u vreme kada je vladala vatikansko-cesarobečka i kominternovska haranga protiv Srbije i srpskog naroda, a drugo otkud ih ima tri miliona! Valjda misli na zlatno Titovo vreme kada su sve Rome, Muslimane, Turke, Gorane itd. koji su živeli na Kosovu i Metohiji jednostavno proglašavali Šiptarima”, Politika, 21. februar 1991.

^[99] Ta će kontrola još da se pojača u julu 1991. usvajanjem Zakona o radiju i televiziji kojim je stvoreno jedinstveno preduzeće (Radio-televizija Srbije) u društvenom vlasništvu – tako da je RTS u potpunosti pripao vlasti.

^[100] Novinarka Véronique Soulé tako npr. objašnjava da je u prvih nekoliko nedelja nakon osmog plenuma Saveza komunista Srbije, “novi šef KP Srbije na čelo glavnih sredstava informisanja postavio svoje ljude: na Televiziju Beograd (dva programa emitovana za celu Srbiju (…)) i u moćnu Grupu “Politika” koja je vlasnik dveju dnevnih novina i oko desetak nedeljnika”. Libération, 21. mart 1991, str. 20.

^[101] Svedok sa najboljeg mesta za posmatranje te pupčane veze između Miloševićeve stranke i RTS-a - jer je tamo radila od 1983. do 1992. godine - novinarka Milica Pešić to ovako precizira: “Zvanično i formalno, RTS je javno preduzeće. Međutim, u praksi je to televizijska stanica pod kontrolom prvenstveno srpske vlasti - drugim rečima, Socijalističke partije Srbije (SPS-a) - stranke na vlasti - i njenih saveznika. Sve čelne ljude RTS-a, umesto da ih imenuje Skupština Republike kako predviđa merodavni zakon, zapravo bira vladajuća stranka (SPS). A stepen u kojem su povezani RTS i režim ilustruje sledeće: direktor RTS-a, Milorad Vučelić, istovremeno je član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Mnogi novinari takođe su funkcioneri ili članovi SPS-a, u suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju”, op. cit, str. 16.

^[102] Čistke u RTS-u postaće redovna praksa: u januaru 1993, na primer, uprava je faktički otpustila – na osnovu političkih i nacionalnih kriterijuma – 1.500 novinara, službenika i tehničara, kojima je bio zabranjen ulaz u zgrade televizije u Beogradu i Novom Sadu. Sudsko osporavanje te odluke od strane onih koji su njome bili pogođeni završilo je tako što je odluku u septembru potvrdio Vrhovni sud /sic/ u Beogradu. Preneseno prema navodima Reportera bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1994 /Sloboda štampe u svetu. Izveštaj za 1994/, str. 391.

Vidi i kako o tome svedoči Milica Pešić, op. cit, str. 48-51.

Uklanjanje novinara koji su se suprotstavili ratnohuškačkoj programskoj liniji na RTS-u ovako je opravdao Vukašin Jokanović, predsednik Upravnog odbora: “RTS kao na­ci­o­nal­na i dr­žav­na te­le­vi­zi­ja ima i po­se­ban zna­čaj. Ona ne mo­že u ova­kvom vre­me­nu pri­ti­sa­ka, ge­no­ci­da ko­ji se spro­vo­di nad srp­skim na­ro­dom i us­kra­ći­va­nja nje­go­vih osnov­nih na­ci­o­nal­nih i ljud­skih pra­va, da sa­da bu­de ana­ci­o­nal­na, da ne šti­ti vi­tal­ni na­ci­o­nal­ni in­te­res... U na­šim in­for­ma­tiv­nim ku­ća­ma ra­de lju­di ko­ji su u ra­znim pe­ri­o­di­ma tu do­šli, a ni­ko ni­je oti­šao. Re­ci­mo, Ra­dio Te­le­vi­zi­ja Be­o­grad bi­la je vi­še ju­go­slo­ven­ska, ne­go ku­ća Be­o­gra­da i Sr­bi­je. To je slu­čaj i sa jed­nim bro­jem li­sto­va i ča­so­pi­sa. U tim sred­stvi­ma in­for­mi­sa­nja ima lju­di ko­ji u stva­ri ra­de - pro­tiv Sr­bi­je. To su ra­zni An­ti­ni Sr­bi, ko­ji pod­ri­va­ju, stva­ra­ju lo­še od­no­se, me­đu­sob­no se ob­ra­ču­na­va­ju što sve sla­bi te ku­će da se na pra­vi na­čin or­ga­ni­zu­ju”, Epoha, mart 1992.

^[103] Cela redakcija Nina, najpoznatijeg nedeljnika u Srbiji, promenjena je u junu 1988. na nalog Miloševića, koji će odabrati upravo taj list da bi u intervjuu 30. juna najavio “buđenje poniženog srpskog naroda”, napuštajući u svom programu svako pozivanje na komunističku ideologiju...

^[104] Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1991, str. 180.

^[105] Uprkos uvođenju višepartijskog sistema, zvanični mediji će ostati zatvoreni za opoziciju u nastajanju, neće joj dati nikakvu šansu i nastojaće da je diskredituju: “Televizija se takoreći ni ne osvrće na demonstracije kojima prisustvuje više hiljada ljudi, a potencijalni Miloševićev rival, Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove, karikirano se predstavlja kao opasna usijana glava.” Idem.

^[106] Naime, ograničeni pluralizam informisanja koji je u Srbiji postojao do početka 1995. - sa nešto malo nezavisnih sredstava informisanja, ali vrlo ograničenog domašaja difuzije pa stoga i sa malobrojnom publikom - bio je ugroženiji nego ikada pre. Nakon preuzimanja u svoje ruke Borbe, jedinih nezavisnih dnevnih novina (na početku 1995) i Svetlosti, regionalnog lista sa najvećim tiražem u Srbiji u septembru, u februaru 1996. bila je nacionalizovana nezavisna televizijska stanica Studio B (čije je emitovanje bilo ograničeno samo na Beograd).

^[107] U vezi s ovim, novinarka Nicole du Roy napominje da su “u toj zemlji (Srbiji) sa 46% nepismenih (gotovo svaki drugi stanovnik), jedine informacije koje pokrivaju celu teritoriju i dopiru do sela, informacije državne televizije”. Citirano prema “Serbie: la télé parano” /”Srbija: paranoidna televizija”/, Télérama, br. 2257, 14. april 1993, str. 12.

^[108] Stanko Cerović, “L’information est-elle possible face ŕ la propagande?”, u Dialogues et documents pour le progrčs de l’homme/Expériences et réflexions sur la reconstruction nationale et la paix /”Da li propaganda ostavlja mesta informisanju”, u Diskusije i dokumenti o ljudskom napretku /Iskustva i razmišljanja o nacionalnoj obnovi i miru/, Documents de travail de la Fondation pour le progrčs de l’homme /Radni dokumenti Fondacije za napredak čoveka/, br. 64, str. 190.

^[109] Dana 28. septembra 1990. u Beogradu je proglašen novi Ustav kojim se ukida autonomija dveju pokrajina, Vojvodine i Kosova.

^[110] Vidi Catherine Humblot, “La manipulation de la mémoire” /”Manipulisanje pamćenja”/, Le Monde, 22. jula 1993.

^[111] Vidi Slike i reči mržnje: Godina prva, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1996.

^[112] “U poslednjim događajima, a pre svega teškim sukobima i aktima državnog terora u Hrvatskoj, državna i politička kriza u Jugoslaviji u kojoj su dugo prisutni međunacionalni sukobi, dobila je oblik oružanog obračunavanja sa elementima građanskog rata. Raste broj poginulih i ranjenih, žene i deca u zbegovima i bekstvu, prekidi saobraćaja, snabdevanja… U tim uslovima na sceni je prirodna, legitimna i istorijskom dostojanstvu naroda svojstvena samoodbrana. Pokušaji da se ona velikom i dobro organizovanom propagandnom galamom kvalifikuje kao banditizam i odmetništvo najbolji su znak nekonstruktivnosti i nesposobnosti jednog šovinističkog i profašističkog koncepta koji se lomi na narodnom interesu i dostojanstvu ljudi i naroda i na njihovoj pravednoj borbi za građansku i nacionalnu ravnopravnost.” Slike i reči mržnje: Godina prva, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1996.

^[113] Nakon što je razgovarao sa više Srba, građana Hrvatske, reporter, pred kamerom i sa gomilom srpskih autonomaša u pozadini, ovim rečima zaključuje svoju reportažu: “Da li ovako misle i razmišljaju svi Kninjani, svi žitelji kninske krajine, svi Srbi u Hrvatskoj teško je reći. Grupa ljudi sa kojima smo razgovarali nije odveć reprezentativan uzorak, ali ipak njihovo raspoloženje je indikativno. A o tome bi morali voditi računa svi koji donose odluke u ime ovog naroda.” Idem.

^[114] U tim emisijama nalazimo iste one motive srpskog nezadovoljstva koji su izraženi u Memorandumu Akademije u Beogradu 1986. godine. I u njima se neumorno nižu razgovori sa Srbima iz Hrvatske. Jedna je žena, naprimer, izjavila:

- “Srpski narod je bio spreman da zaboravi i svoje ime i svoje porijeklo, svoje pretke, u interesu bratstva i jedinstva, svoje jame i svoje Jasenovce… I mojih predaka ima dosta u tim jamama. Međutim, da je nastavljena politika koja je vođena prema Srbima u Hrvatskoj…”

- “Mislite, ova komunistička politika?”

- “Da, mislim na tu politiku, čini mi se da bi za desetak godina ili možda i manje, najveći dio Srba bio bi asimiliran.”

Jedan muškarac pak u razgovoru izjavljuje sledeće: “Mislim da Baranja i zapadni Srem i po etno- i po istorijskom principu apsolutno pripadaju Srbiji … srpskom narodu. /…/ i apsurdno je postavljati pitanje da sad neko posrbljava Hrvatsku ili neku drugu državu”… Na pitanje kako bi, prema njegovom mišljenju, morale da izgledaju granice nove srpske države, neko drugi je odgovorio: “Granice srpske autonomne oblasti će biti… Mislim, postoji jedan istorijski kontinuitet. Tamo kuda je kapala krv, srpska krv sa ustaškog noža, to će biti naše granice.” U još jednom razgovoru, neko treći objašnjava: “Ako Hrvati žele zaista da stvore nezavisnu državu, neka je stvaraju na svom etničkom prostoru. Zar možete da zamislite da će nestati ovde srpskog naroda, da će pasti ove planine, a pogotovo zar možete zaista da zamislite situaciju da se ovde na tvrđavi umesto srpske zastave vije hrvatska šahovnica?” Vidi Slike i reči mržnje: Godina prva, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-Arhitel, 1996.

^[115] Idem. Vidi i F. Hartmann, op. cit, str. 107-109.

^[116] Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-Arhitel, 1997.

^[117] Idem.

^[118] Među izvorima ideje o “genocidnosti” hrvatskog naroda nalazimo rad jednog psihijatra, Srbina iz Hrvatske, Jovana Raškovića, koji će svojom knjigom Luda zemlja doprineti buđenju srpskog naroda i opravdavati stvaranje Velike Srbije. Nijedna debata niti emisija srpske televizije posvećena problemu srpske manjine u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, nije prošla bez tog počasnog gosta i stručnjaka za ova pitanja… Inače, njegova knjiga distribuirana je 1990. godine u celoj federaciji, a pomoću medijske kampanje (u novinama i na televiziji) koja je autora predstavljala kao najvećeg naučnika i psihijatra svoga doba. Radovanu Karadžiću, njegovom studentu u oblasti grupne psihologije u Zagrebu 1988-1989. godine, Raškovića ideologija vrlo će dobro poslužiti za uzbunjivanje srpskog stanovništva u Bosni pred opasnošću od genocida što se nadvila nad Srbe, a kojom prete bosanski Muslimani. Karadžić, koji je na čelo SDS-a došao kao Raškovićev štićenik, u svojem i delovanju svoje stranke ići će njegovim stopama. Vidi naprimer njegovu izjavu “narod i država iznad svega” iz Skupštine na Palama iz juna 1996; SRNA News, 28. juni 1996. (http://www.4cbiz.net/kosta/tar/RS/dean/RS_news/RS_news_info.html).

Tu “urođenu genocidnost” hrvatskog naroda naročito će da instrumentalizuje revija Duga, u kolumni novinara i intelektualca Brane Crnčevića. Radikal Vojislav Šešelj sam će u više navrata izjaviti da su Hrvati, kao genetski kukavički narod, skloni upražnjavanju genocida. Prilikom jednog susreta sa vladikom Lukijanom u Borovu Selu, kod Vukovara u Hrvatskoj, u septembru 1991, on je Hrvate javno nazvao “genocidnim” i “urođeno perverznim” narodom. Vidi Stav, br. 82, 9. septembra 1991, str. 29.

^[119] Florence Hartmann piše ovako: “U jednoj emisiji beogradske televizije, emitovanoj u udarnom terminu 27. jula 1991, jedni uz druge su montirani govori Franje Tuđmana i Ante Pavelića, Hitlerovog i Mussolinijevog saveznika. Štampa je objavljivala feljtone u kojima se reaktualizuju masakri koje je počinila Pavelićeva hrvatska država, a putem malih ekrana beogradska je televizija neprestano prenosila srpsko mučeništvo, podsećala na prošlost, što je na kraju u glavama ljudi izbrisalo sadašnjost i poistovetilo nekadašnje progone Srba u Hrvatskoj sa sadašnjim davši time svoj doprinos podsticanju i opravdavanju nasilja koje će uslediti. Pod uticajem propagande, Srbi su za Hrvate prestali da upotrebljavaju bilo koji drugi naziv sem ustaše i fašisti, smatrajući ih instrumentima nemačke hegemonije koja teži da stvori Četvrti Reich”. Milosevic, op. cit, str. 172.

^[120] Kako piše Stanko Cerović, isto tako nije slučajno što je “(…) pre nego što je Srbija započela rat, srpska televizija emitovala samo stravične izveštaje, sve redom izmišljene, sa ‘fabrikovanim’ svedocima radi potvrde zločina i silovanja koje su počinili Muslimani ili Hrvati (…)”. U “L’information est-elle possible face ŕ la propagande ?”, op. cit, str. 190.

^[121] O tome kako su delovali ti procesi, vidi Henri Madelin, “Information et idéologie, Télévisions en guerre” /”Informisanje i ideologija, zaraćene televizije “/, Le Monde Diplomatique, oktobar 1990.

^[122] “Zahvaljujući naletu vandala, danas je u Beogradu prema prvim podacima u urgentnom centru 76 osoba zatražilo lekarsku pomoć. Među njima je najviše milicionara. A jedan je od njih, čuvajući javni red i mir, ostao zauvek na pločnicima glavnog grada Jugoslavije. Otac dvoje dece, Nedeljko Kosović, ubijen je od mase demonstranata. Naša ekipa je posetila porodicu Nedeljka Kosovića… ”

^[123] “Prilikom suprotstavljanja i sprečavanja rušilačkih pohoda demonstranata Srpskog pokreta obnove na zgrade Televizije Beograd, Narodne Skupštine i Predsedništva Republike tokom, u dosadašnjem toku demonstracija SPO-a u Beogradu, povređeno je nekoliko desetina milicionara Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, a povredama na putu za bolnicu podlegao je jedan pripadnik milicije. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije je u ovom saopštenju upozorilo da, ukoliko se sa rušilačkim i terorističkim akcijama demonstranata SPO-a odmah ne prestane, moraće se u cilju zaštite ustavnog poretka, života i sigurnosti građana i pripadnika organa unutrašnjih poslova, upotrebiti sva raspoloživa sredstva, uključujući i oružje.”

^[124] “Nema građanina u Srbiji niti među Srbima izvan Srbije koji svoj interes može da nađe u rušenju mira i demokratskih institucija u Srbiji. Takvo nešto može biti cilj samo neprijatelja Srbije: da iznutra pocepaju i zavade građane Srbije i srpski narod, da se srpski narod bavi sobom i međusobnom svađom umesto da ostvaruje preporod i blagostanje, da Srbije kao jedinstvene ili složne države nema, ili da na vlast u njoj dođe poslušnički marionetski režim koji bi bespogovorno sprovodio tuđe naloge.”

^[125] “Pokret žena za očuvanje Jugoslavije poziva sve žene i sve građane kojima je u srcu slobodarska i ponosna Srbija da dođu na miting koji će se održati danas, 11. marta 1991. godine u trinaest časova, na Ušću. Tamo ćemo braniti Srbiju i predsednika Republike Srbije koji su zaverom svih neprijatelja Srbije danas ugroženi više nego ikada.”

^[126] Za ovaj i prethodne citate vidi Slike i reči mržnje: Godina prva, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1996.

^[127] Što se tiče javnog informisanja, formiranje Saveta za informisanje kao vladinog tela u martu 1993. u Beogradu, čiji su članovi uglavnom bili novinari-”patriote”, obeležava novo pojačavanje kontrole informisanja. Taj savet je osnovan na inicijativu Brane Crnčevića, nacionalistički orijentisanog intelektualca bliskog vlasti i saradnika revije Duga… Uporedo s tim, u aprilu mesecu započela je bitka protiv stranih dopisnika, tako što su uvedene obavezne vize za ulazak u Jugoslaviju.

^[128] Citirano iz Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, Lazar Lalić, ARHITEL, Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

^[129] Slike i reči mržnje: Godina druga i Godina treća, op. cit.

^[130] Navedimo kao primer reportažu novinarke Televizije Novi Sad koja ovako razgovara sa jednim artiljercem, Srbinom ili Crnogorcem, dok ovaj tuče po neprijateljskim linijama na frontu oko Dubrovnika:

- Reporterka: “Koliko ste dugo ovde? Jel’ vas neko posećuje?”

- Artiljerac: “Mi smo ovdje… drugi mjesec. Već mjesec i po dana, u stvari drugi mjesec.”

- Reporter: “Je l’ bilo ovde nekih novinara, televizije ili nekog?”

- Artiljerac: “Izuzev televizije Novi Sad koja je upravo sad ovdje, niko nije dolazio.”

- Reporter: “TV Novi Sad vam želi srećno.”

A artiljerac pred objektivom kamere nastavlja paljbu. Slike i reči mržnje: Godina druga, op. cit.

^[131] Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

^[132] Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1999.

^[133] Idem.

^[134] “Srbija se ne može zaštititi od rata kome može biti izložena ako za taj rat nije spremna, odnosno, ako bude uspavana u uverenju da se on ne može dogoditi. Njena spremnost zasada treba da se izrazi, prvo, u okviru Jugoslovenske narodne armije i, drugo, u okviru sopstvene oružane sile koju sačinjavaju jedinice Teritorijalne odbrane Srbije koje su osposobljene da u svako doba preuzmu na sebe odbrambene zadatke Republike Srbije. Snage Teritorijalne odbrane Srbije moderno su opremljene, a po broju i obučenosti ljudstva nadmoćno prevazilaze slične snage izvan Srbije, uključujući i njihove takozvane ‘paravojne jedinice’. Građani Srbije to treba da znaju i da s tim računaju. ” Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

^[135] Idem.

^[136] Ibidem.

^[137] Vidi Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, Lazar Lalić, ARHITEL, Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

^[138] Idem.

^[139] Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, op. cit.

^[140] Misli se na Aliju Izetbegovića, predsednika bosanske države.

^[141] Milica Pešić, op. cit, str. 36.

^[142] Naziv za hrvatske fašiste, saveznike nacističke Nemačke i Mussolinijeve Italije, tokom Drugog svetskog rata.

^[143] Vidi Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

^[144] Rečnik korišćen za stigmatizaciju neprijatelja medijima su putem prećutnih direktiva nametnuli političari. Rečeno im je da ne daju komentare na način “hrvatske snage napale su to i to selo”, nego da umesto toga kažu da su selo napale “ustaške horde” ili “varvarske fašističko-vatikanske horde”… Vidi npr. svedočanstvo novinara agencije Tanjug Baćka Diklića koje prenosi Catherine Humblot u svom članku “Ex-Yougoslavie : médias fauteurs de guerre II. L’hystérie ‘patriotique’” /”Bivša Jugoslavija: ratnohuškački mediji II. ‘Patriotska’ ‘histerija’”/, Le Monde, 23. jula 1993, str. 5.

Treba da se napomene da takav rečnik neće ostati bez uticaja na način mišljenja i govora javnosti uopšte. Rečnik koji su stvorili srpski kontrolisani mediji, a prvenstveno RTS, zaista se nametnuo do nivoa individualnog načina izražavanja ljudi. U više nego brojnim svedočanstvima civila i razgovorima sa njima čuće se stalno ponavljani isti izrazi, iste fraze. Kao na televiziji, nemilice se koristi reč “genocid”. To će nam upasti u oči u reportaži o blokadi u Ljuboviji konvoja humanitarne pomoću UN-a na putu za Srebrenicu i Bratunac, u kojoj novinar sa više srpskih žena razgovara o tome što ih je na to navelo. Njihovi odgovori takoreći su kopija diskursa propagandističkog novinarstva: “Izginula su nam djeca, sin mi je poginuo…I pustiti sad da mi hrani dušmane, komšije ustaše! Genocid su vršili nad Srbima, klali, štrojili, da izvinete, oči vadili, i sad treba da ih pustimo da ih nahrane da pobiju i ovo…! ”; “Meni je sin jedinak poginuo, unuk od 22 godine poginuo! Neću više da vidim da neko dođe da ide ustašama! /…/ Kuća naša skroz izgore! Popalili požarili sve, šta oće više!”; “Stradala mi je kćer, od 17 godina, i stradao mi čovek! I opet da pustite da i ovi postradaju…!”, itd. Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1999.

Ljudi sa kojima se razgovaralo upotrebljavaju reči i izraze koje su naučili od televizije - i prema kojima se diskurs logički strukturira i koje služe kao “instant-mišljenja”.

^[145] Citirano prema Milica Pešić, op. cit, str. 36.

^[146] Na primer, u momentu zauzimanja Vukovara, u Slavoniji, u večernjem tv-dnevniku na prvom kanalu TV-Beograda ta se bitka pobedničkim tonom prikazuje ovako: “naša armija kontroliše situaciju; ustaški fašisti su morali da se povuku” /prevod sa francuskog/. Citirano prema Jean Ariel, “L’écran non aligné” /”Nesvrstani ekran”/, Télérama, br. 2180, 23. oktobar 1991, str. 68.

Istina, Televizija Srbije uvek je borbe u Vukovaru prikazivala kao akciju “oslobađanja” grada - što dokazuje sledeći odlomak iz reportaže jednog od njenih specijalnih izveštača sa lica mesta napravljene kada su kontrolu nad jednim delom grada preuzele srpske snage: “Još jedna u nizu ratnih pobeda u bici za Vukovar: palo je i famozno Milovo brdo, poslednja oaza ustaških bojovnika u gornjem delu grada, čime su se procene vojnih krugova pokazale apsolutno realnim. Na najvišoj koti grada od danas se vijori jugoslovenska zastava, a građani iz ovog dela grada izašli su iz svojih skloništa da zagrle tako dugo čekanu slobodu. U ovoj akciji, pored jedinica Jugoslovenske narodne armije, učestvovao je i hrabri odred Teritorijalne odbrane Leva Supoderica. Ova uspešno izvedena akcija svrstava se u red značajnijih pobeda u borbi za oslobođenje Vukovara. Istovremeno armija i teritorijalci, učinili su značajan prodor u Pionirsku ulicu osvojivši je u celosti i tako se spojili sa oslobodiocima Milovog brda. Treba istaći da je neprijateljski otpor slomljen bez gubitaka. U toku je izvlačenje iznemoglih građana iz novoosvojenih prostora i njihovo razmeštanje na bezbednija mesta. Patnju i strah u njihovim očima zamenile su suze radosnice, poljupci i zagrljaji sa oslobodiocima uz hiljadu i jedno ‘hvala vam, hvala vam’.” Vidi Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, Lazar Lalić, ARHITEL, fondacija Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

Novinarski komentar srpskoj javnosti serviran u okviru dnevnika TV Beograd, kao uputstvo za tumačenje sukoba, ne pokazuje se ništa umerenijim i na rubu je karikaturalnosti: “U Vukovaru su hrvatski neofašisti zaklali zasada neutvrđen broj Srba. Strahuje se da je u pitanju više od hiljadu ljudi. Dosada je poznato da je od ustaškog noža stradalo nekoliko desetina djece. Bukvalno na kućnom pragu pripadnici Jugoslavenske narodne armije i srpski teritorijalci nalazili su i još uvijek nalaze ubijene čitave srpske porodice. Ovo je grad velikog srpskog stradanja, grad na čijoj se periferiji mjesecima završavala teritorija ogromnog koncentracionog logora. Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

Još jedan primer, iz emisije “Niko kao ja” emitovane 12. decembra 1991. na drugom programu Radio-Beograda, u kojoj je Miloš Bojović, poslanik SPS-a, izjavio sledeće: “Ne znam zašto me to pitate? Valjda i vi znate da Srbija nije u ratu! Srbija nije u ratu! Nije u ratu ni Krajina. U ratu je ustašoidna vlast u Hrvatskoj, koja je, jednostavno, vi ste videli, istina izbila na način kako to inače čine ustaše, znači lukav, perfidan, spremile genocid srpske vere, jednostavno želele Srbe da uništi. I da vam kažem da je izbila jedna druga velika istina, da u stvari to više nije rat, jer Nemačka, Austrija i Italija imaju svoje interese; tako je uvek bilo sa malima, daje im se šaka dolara i radi se šta god se hoće. Srpski narod je drugi narod. Ne može se potkupiti, ni kupiti, i bez ikakvih razgovora i bez kakvih dilema brane svoju slobodu, svoju državu. To je istorija, to je istorijsko nasleđe u genima Srba. Ali se ispostavilo sasvim, karte se otkrivaju, sad je na stolu sve jasno: pa mi se čini, znate, postoje tri verske koncesije, ovaj, najjače: muslimanske, katoličanstvo i naše najlepše, kažu da bog njega voli najviše, to je pravoslavlje, pa mi se čini da se sve čini, u stvari radi s namerom da se naš narod koji živi na svim ovim prostorima, pravoslavni narod, ne samo Srbi, jednostavno stera u mišju rupu, da se to on načini robljem, da se pošalje jednog dana na neka mora da veslaju galijama. To se neće dogoditi!”

^[147] Taj prosede ilustruju dva ratna izveštaja emitovana na TV Beograd iz Mostara. U prvome se govori o rušenju jedne kasarne: “Nedavni događaj iz Mostara anticipirao je ono što se sada dešava u Bosni. Netom nakon mirovnih pregovora i uoči samog Bajrama, dignuta je u zrak kasarna ‘Severni logor’. Plan su smislile ustaše, a izvršili ga džihad-ratnici, sa surovošću tipičnom i za jedne i za druge. To je prvo pojavljivanje džihada na evropskom tlu.” /prevod s engleskog/ U drugom izveštaju sadašnji neprijatelj eksplicitnije se poredi sa neprijeteljem iz prošlosti: “Dan je na mostarskoj liniji fronta protekao relativno mirno, bez značajnijih vojnih provokacija. Međutim, ustaše se mestimično upuštaju u povremene napade, ali su očigledno preslabi da bi organizovali opštu ofenzivu. Njihovoj specijalnoj jedinici sada se prohtelo da pustoši oslobođenu teritoriju. Naročito zabrinjavajući su izveštaji o tome šta se dešava sa Srbima iz Roške Gore i Bogodola gde su dve ili tri stotine Srba zverski izmasakrirani, a sva njihova imovina uništena. Taj zločin sliči onima kakve su ustaše vršile 1944. godine.” /prevod s engleskog/ Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1999.

^[148] Voditelj: “G. Karadžiću, /…/ dobro veče. Ja bi vas zamolio vaš komentar o navodnim logorima u kojima Srbi maltretiraju Hrvate i Muslimane?”

Radovan Karadžić: “Dobro veče. /.../ Mi smo pozvali novinare iz Velike Britanije tokom našeg boravka u Londonu da posjete svako mjesto koje je indicirano kao mjesto koje ima koncentracioni logor. Oni su bili u četiri mjesta u Srbiji, uključujući Loznicu, bili su na Palama gdje bi trebalo da postoji logor, uvjerili su se da nema. Vidjeli su jedan zatvor za kriminalce i ratne zarobljenike u Kuli koji je vrlo pristojan, a otišli su i danas su bili u posjeti u Krajini. Mislim da su tamo vidjeli Omarsku i zatvor u Prijedoru. Mi držimo otvorenim svaki kutak srpske Bosne i Hercegovine za sve međunarodne institucije. ”

Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1999.

^[149] Le Monde, 23. jul 1993.

^[150] Politika Ekspres, u napisu o Šešelju i njegovim jedinicama, a u vezi sa događajima u Borovu Selu kod Vukovara, u svom broju od 4. aprila 1991. veliča “ove dobrovoljce u odbrani ugroženog srpskog naroda“…

Nešto kasnije, služeći se praksom spajanja i izvrtanja činjenica, Šešelj je 3. maja za NTV Studio B dao sledeću izjavu, koju je 10. maja prenela Borba: “Vidite na primeru Borovog Sela da su Srbi naoružani... Ubili su dvanaest ustaša. To je srpsko junaštvo... Ja imam telefonsku vezu sa Borovim Selom... Najveću ulogu u Borovu Selu odigrao je četnički pokret. Četničko oružje je trijumfovalo 2. maja u Borovu Selu, ni 15 ustaša nije dovoljno da savlada jednog srpskog četnika. Naše dobrovoljce smo poslali širom zemlje, ima ih i u Zagrebu, i tamo su oni najbolji, osposobljeni za diverzantsko-terorističke akcije”.

^[151] “Srela sam Arkana i poljubila se sa njim. Ja se uvek ljubim s junacima”, Biljana Plavšić, Duga, 22. januar - 4. februar, 1994.

^[152] Srpski ekstremisti.

^[153] To srpsko “savršenstvo” i “umeće” svojedobno je u bivšoj Jugoslaviji svoj izraz našlo u frazi koja kaže da je u poređenju sa Srbima “Goebbels bio dete” - čime se podrazumeva da je srpska propaganda bila još efikasnija od nacističke propagande i njenog glavnog tvorca…

^[154] Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1993 /Izveštaj za 1993./, str. 338-339.

^[155] Vidi Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

^[156] Idem.

^[157] Vidi sledeće primere:

“Sudbina države u kojoj živimo više ne zavisi od naše volje, hrabrosti i pameti, poštenja, opredeljenja za carstvo nebesko i svih onih vrlina koje su nas krasile kroz istoriju. Zavisi sada od belosvetskih mešetara, trgovaca, finansijera, planera takve politike koji su se čak drznuli da rasturaju države na krvi zasnovane i krvlju stvorene”, akademik Radovan Samardžić, Epoha, 5. novembar 1991.

“Sveti Sava se opredelio za politički poniženu i oslabljenu Vizantiju jer je u njoj video nesalomljivi duh Pravoslavlja, a okrenuo je leđa na izgled svemoćnom Rimu odakle su već smrdele prve lomače, nagoveštaji Aušvica i Jasenovca... Bojimo se da je novi svetski poredak na pomolu, zasnovan na trilateralnom savezu Amerike, Evrope i Japana, da je početak stvaranja planetarnog mravinjaka u kome važe jedino zakoni uživalačkog društva... Treba da se kroz pokajanje udostojimo da bi nam Bog dao pobožnog kralja i cara u Srbiji i Rusiji... To nije pitanje vraćanja formalnom obredu (čega smo danas često svedoci)…”, gospodin Danilo Krstić, episkop budimski, Pogledi, Kragujevac, 18. oktobar – 1. novembar 1991.

“Bolje je izginuti do poslednjeg, nego prihvatiti sumnjiva rešenja stranaca o našoj sudbini”, Momčilo Đujić, četnički vojvoda, Borba, 14. januar 1992.

“Međunarodna zajednica je nemoralna, ona će nas sve poklati”, vladika Amfilohije Radović, Borba, 13. jul 1993.

“Rasturanjem Jugoslavije nacionalnim secesijama, uz odlučujuću ulogu Nemačke i u savezništvu sa Evropskom zajednicom i Amerikom, i potom islamskih sila, srpskom narodu, de facto, objavljen je treći svetski rat sa onim istim ciljevima s kojima su Centralne sile i države Trojnog pakta nastupale protiv njega u oba svetska rata”, Dobrica Ćosić, Nada, 29. jun 1994.

^[158] Politika će u svom izdanju od 10. februara 1991. izneti tvrdnju da je Hrvatska od Vatikana dobila pozajmicu u iznosu od 4 milijarde američkih dolara za rasturanje Jugoslavije…

Naprimer, 21. septembra 1992. Dragan Krivačević, urednik-voditelj tv-dnevnika, izjavio je sledeće: “Međunarodna zajednica predvođena Vatikanom želi da Srbi kleče pred njom. Zajedno sa našim unutrašnjim neprijateljima, Muslimanima i Hrvatima iz Srbije, želi da molimo. Ali, taj prizor neće moći da vide. ” Milica Pešić, op. cit, str. 34.

^[159] Na primer, 30. avgusta 1995. TVB1 je emitovao odlomke iz reportaže jednog nemačkog tv-kanala, u kojoj mladi nacisti izražavaju svoju mržnju prema Srbima i hvališu se kako su se borili sa Hrvatima i istrebili nemali broj Srba… U istoj reportaži prikazani su i nacisti iz Francuske i Italije, a kroz likove tih ekstremista htelo je da se sugeriše da je istrebljenje srpskog naroda program proistekao iz zavere na svetskom nivou.

^[160] Embargo i njegove posledice najčešće će biti prikazivani na pristrasan način. Naprimer, 20. novembra 1992, u televizijskom dnevniku, voditelj Stevan Grubač iskrivljava sadržaj jedne rezolucije Saveta bezbednosti - u kojoj se iz embarga izuzimaju prehrambeni i farmaceutski proizvodi - tumačeći je tv-gledaocima ovako: “Oni [stranci] ne daju hranu nego vesti, a umesto lekova novinske komentare. ” Citirano prema Vojin Dimitrijević i Jelena Pejić, Pravni fakultet Univerziteta Beograd, u članku “The Effects of UN Sanctions Against Yugoslavia (Serbia and Montenegro)” /“Posledice sankcija UN-a protiv Jugoslavije (Srbije i Crne Gore)”/, fusnota 43,

http:www.ukc.ac.UK/politics/publications/journals/kentpapers/dimitri.html.

^[161] Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92, ARHITEL, 1999.

^[162] Borisav Jović priča kako se Milošević, ne bi li Karadžića naterao na poslušnost, služio svim mogućim sredstvima i organizovao kampanju satanizacije u kojoj su učestvovali mediji: “Kada Radovan Karadžić, predsednik Republike Srpske, nije pristao da prihvati tzv. Vens-Ovenov plan, za šta se zalagao Milošević, ovaj je organizovao takvu njegovu satanizaciju, da je to bilo ispod moralnog dostojanstva ličnosti, a ne samo visokih funkcija koje obojica zauzimaju.” Vidi Knjiga o Miloševiću, Beograd, 2001, str. 26.

Još jedna interesantna epizoda koja osvetljava potčinjenost medija Miloševiću odigrala se upravo na RTS-u, u momentu pregovora o Vanceovom planu 1991-1992. godine. Ocenjen kao previše blizak Milanu Babiću, “predsedniku” Republike Srpske Krajine, koji je odbijao Vanceov plan i suprotstavljao se Miloševiću, glavni urednik RTS-a Krste Bjelić dobio je otkaz, a na njegovo mesto je postavljen Dragoljub Milanović iz dnevnog lista Politika Ekspres…

Zanimljivo je da se napomene da su, od časa kada je Milošević prihvatio Vanceov plan, pežorativni izrazi “ustaše” i “koljači” zamenjeni izrazom hrvatski vojnici, odnosno hrvatska vojska - inače, ratni izveštaji postaju kraći i pomeraju se u poslednje minute televizijskog dnevnika… Televizija Srbije se tada trudi da Vanceov plan prikaže kao pobedu ostvarenu zalaganjem Srbije i njenog rukovodioca. U svom uvodniku, u trenutku prihvatanja plana, urednik tv-dnevnika državne televizije kaže sledeće: “Snažnu težnju srpskog naroda za mirom ovih dana je ubedljivo još jednom potvrdila zvanična politika Srbije. Prihvatanje plana Cyrusa Vancea koji je u funkciji ličnog izaslanika generalnog sekretara UN-a i sa nesumnjivom podrškom SAD-a u toj misiji, Srbija je sa svoga lica, uvereni smo konačno, skinula ratnu kacigu koju su joj navukle ustaške i neonacističke snage Hrvatske i Evrope. Ako je jedan balkanski narod sazreo u ratnoj patnji i stradanjima za slobodu i mir, onda je to srpski narod. Od takvog naroda i njegove vlade nije se ni mogla očekivati drugačija politika do politika mira. Ali, istovremeno od takvog naroda i njegove vlade nije se mogla očekivati ni politika nacionalne kapitulacije i odricanja od svoga dostojanstva i prava, a sve u ime tuđeg i samo prividnog mira. Srpska politika mira nije zato nikakvo spašavanje obraza ili strah za vlast ili očuvanje režima, već oličava punu moralnu, političku i istorijsku doslednost. Dosadašnja politika Republike Srbije i njenog predsednika Slobodana Miloševića ne pruža čak ni mogućnost sitnog podozrenja kada su u pitanju interesi celine srpskog naroda i njihova puna zaštita. ”

Borisav Jović iznosi još jedan interesantan primer pupčane veze između Miloševića i njegovih “medija”. Suprotstavivši se stupanju Slobodanke Gruden na dužnost predsednika za Beograd /kao u originalu/, Milošević, koji je imao drugog kandidata, koristio je protiv nje svaki detalj u medijskoj kampanji pokrenutoj sa svrhom da joj uništi ugled: “Kako su sredstva javnog informisanja bila pod potpunom kontrolom i uticajem Slobodana Miloševića, a pošto je Slobodanka izabrana protivno njegovoj volji, počeo je da radi oprobani mehanizam izolacije i diskreditovanja. Tu se jasno pokazalo koliko je Slobodan moćniji od nas u rukovodstvu SPS, koji smo mu blagonaklono i sa poverenjem prepustili uticaj u sredstvima informisanja. (…) Započela je u sredstvima informisanja hajka da je Slobodanka Gruden podmićena za dodelu lokacija Dafini Milanović, vlasnici Dafiment banke, što nikada i ničim nije dokazano. Samo da je se obruka i da se stvori fama o opravdanosti progona i smene. Mašinerija za kompromitovanje radila je sve dotle dok Slobodanki nije dojadilo i dok nije podnela ostavku.” Op. cit, str. 109 i 110-111.

^[163] Ratko Dmitrović, dopisnik Politike iz Zagreba, naročito se isticao svojim ratonhuškačkim stavovima, i pre nego što će postati amblemom ultranacionalizma na malim ekranima: “Uprkos tvrdnjama nekih vojno-političkih analitičara da artiljerija i raketni napadi na pojedine gradove neće doneti ratnu pobedu niti Krajini pomoći da prevlada u oružanim sukobima, sklon sam mišljenju da je to za Krajinu najbolji način da Hrvatsku drži u mat-poziciji. Srpska teška artiljerija tako može da kontroliše Sisak i veliku industrijsku zonu (rafineriju, železaru, termoelektranu, kemijsku industriju ‘Radonja’), Karlovac i njegove industrijske kapacitete, Zadar, Šibenik, Osijek…Što se tiče Zagreba, on se nalazi na samo 25 km od linije dometa srpske teške artiljerije. ” /prevedeno s engleskog/ Argumenti, jul 1994. Citirano prema Petar Luković, Helsinški komitet za ljudska prava u Srbiji,

http://www.helsinki.org.yu/authors_singletext.php?lang=en&idteksta=448.

^[164] Op. cit, str. 23.

^[165] Lola Stamenković, koja je sprovela analizu programa Radio-Beograda od februara do maja 1993. (/informativnih/ emisija u 15:00 i 19:00 časova), beleži sledeće: “Nakon skupa u Bijeljini, stil izveštavanja o ratu u Bosni i Hercegovini se menja. Za razliku od prethodnog perioda, novi stil obeležava emitovanje izjava koje u celosti podržavaju Vance-Owenov plan i ukazuju na opasnost od nastavljanja rata i moguće vojne akcije protiv Jugoslavije ako se mir ne potpiše. Izjave vođa Srba u Bosni da Vance-Owenov plan nije garancija mira kritikuju se. Izveštajima sa ratišta posvećuje se manje radio- i televizijskog vremena, reporteri se pozivaju da citiraju nove izvore informacija (diplomatske izvore i sl). /citat preveden s engleskog/ Vidi njen članak ”Prvi program Radio Beograda - Dominacija etničkih stereotipa”, u Govor mržnje. Analiza sadržaja domaćih medija u prvoj polovini 1993, Centar za antiratnu akciju, Beograd, 1994, str. 38.

^[166] Dok je unutar civilnog društva u Srbiji počinjala kritika rata u Hrvatskoj, i u momentu kada je trebalo da se konsoliduje nova granica ostvarena osvajanjem teritorija, na Televiziji Srbije, u jednom njenom večernjem dnevniku, biće pročitano saopštenje vladajuće Socijalističke partije koje zvuči kao upozorenje glasovima koji odudaraju: “Socijalistička partija Srbije daje punu podršku JNA i sve svoje članove, pristalice i građane poziva da se odazovu svojoj građanskoj i patriotskoj obavezi, odbrani domovine od nadiranja fašizma i uništenja srpskog naroda u Hrvatskoj. Srpski narod je uvek u svojoj istoriji umeo da prepozna i eliminiše izdajnike, pa će, verujemo, to sa uspehom učiniti i ovog puta. ” Vidi Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

^[167] Ti politički pritisci na nezavisne novinare nisu specifičnost samo Srbije, nalazimo ih na primer i u Hrvatskoj, Bosni i u Crnoj Gori.

^[168] Ovaj dosluh, da ne kažemo pretapanje između Socijalističke partije i Radikalne stranke, bio je notorna stvar i za javnost, o čemu svedoče sledeća tri primera:

- “Šešelja cenim zato što je dosledan u svojim političkim uverenjima i zato što sam ubeđen da se on i njegova stranka ne finansiraju iz inostranstva.” /prevod sa francuskog/ Slobodan Milošević, Tanjug, Beograd, 22. mart 1992.

- “Mi sa radikalima imamo zajedničko i Srbiju, i patriotizam, i vazduh koji udišemo”, Radovan Radović, poslanik SPS-a, na sednici Skupštine, RTS, 28. januar 1993.

- “Miloševića čini moćnim snaga njegove stranke i podrška druge po snazi partije - Srpske radikalne stranke”, Vojislav Šešelj, NIN, 20. avgust 1993.

^[169] John Mckay, “Working for a Beta day”, u War Report /Ratni izveštaj/, maj 1995, str. 18.

^[170] Milica Pešić, op. cit, str. 18.

^[171] Vidi C. Humblot, “Résistances et purges” /”Otpori i čistke”/, Le Monde, 24. jula 1993, str. 4.

^[172] Politika, 7. januar 1993.

^[173] Preneseno prema Milica Pešić, op. cit, str. 18.

^[174] Predsednik upravnog odbora Televizije Beograd priznao je 11. avgusta 1992. da su gradu nanesene štete, ali uz sledeće pojašnjenje: “U Dubrovniku su srušene samo četiri kuće, i to kuće čiji su vlasnici Srbi…”.

^[175] Novinar Daniel Deluce, bivši dopisnik Reutersa u Sarajevu, tim će povodom napisati sledeće: “Srpska radio-televizija je konstruisala neki čudan svet u kojem Sarajevo, bosanski glavni grad, nikad nije bilo pod opsadom, dok je razoreni hrvatski grad Vukovar ‘oslobođen’. Medijska ofanziva iz Beograda”, kaže se dalje, “doprinela je tome da se i u drugim jugoslovenskim republikama pojave jednako gnusne propagande, čije će se posledice osećati godinama”. U “La guerre des médias” /”Medijski rat”/, Revue de l’OTAN /časopis NATO-a/, t. 48, br. 3, zima 2000-2001, str. 16.

^[176] Katarina Subašić, op. cit, str. 16.

^[177] Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92 - ARHITEL, 1999.

^[178] Dok se tada već pouzdano zna, kako piše Rémy Ourdan, da “Mladićevi vojnici vatrom iz mitraljeza zasipaju kolone izbeglica, ubijaju i kolju”. U “Ratko Mladic le barbare” /”Ratko Mladić varvarin”/, Le Monde, 9. februar 1996.

^[179] Op. cit, str. 17.

^[180] Isti će se scenario ponoviti sa 68 poginulih i 142 ranjena lica, od granate ispaljene na sarajevsku pijacu 5. februara 1994. Dana 9. februara, “srpska televizija sa Pala emitovala je snimke zapadnih televizija komentarišući svaki detalj zamrznutih kadrova, i svaku činjenicu koju su Srbi smatrali dokazom da su sve to izrežirali Bosanci”. Vidi u vezi sa ovim jedan zanimljivi diplomski rad, “Le rôle de la télévision d’État dans la montée du nationalisme extrémiste en Serbie” /”Uloga državne televizije u usponu ekstremističkog nacionalizma u Srbiji”/, Sonja Milenković, Université Paris II Panthéon-Assas, 1994/1995, pp 79-82.

^[181] Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92 - ARHITEL, 1999.

^[182] Citirano prema “Les émules de Goebbels” /”Goebbelsovi takmaci”/, La Lettre de Reporters sans frontičres, Jelena Ponorac, novembar 1992, str. 7.

^[183] Milica Pešić, op. cit, str. 28.

^[184] C. Humblot, Le Monde, 23. jul 1993.

^[185] U svom izveštaju Restriction on the Broadcast Media in FR Yougoslavia /Restrikcije elektronskih medija u SR Jugoslaviji/, Međunarodni odbor za zaštitu nezavisnih medija u Saveznoj Republici Jugoslaviji (The International Committee to Protect Independent Media in Federal Republic of Yugoslavia) ovim povodom se kaže: “Informativni programi modifikuju ili čak stvaraju informacije kako bi one odgovarale političkim ciljevima vlasti. A taj cilj često je proizvođenje i pothranjivanje među stanovništvom slika neprijatelja. Pre i za vreme rata u Bosni i Hrvatskoj, RTS je potpaljivala srpski nacionalizam dehumanizovanjem nesrba i promovisanjem vizija srpske istorijske veličine. Cilj te medijske kampanje bio je usađivanje i pothranjivanje straha u javnosti, osećanja ugroženosti, bespomoćnosti i neophodnosti otpora.” /prevod s engleskog/ Free Slobodna 2000, septembar 1998, str. 7.

^[186] Vučelić je bio i potpredsednik SPS-a. Inače, za vreme rata sa Hrvatskom bio je rukovodilac TV Novi Sad, koja je emitovala suštinski deo srpske ratne propagande prema Hrvatskoj. Dobro obavljeni posao na toj dužnosti privredio mu je imenovanje na RTS nakon rata sa Hrvatskom.

^[187] Dotada glavni urednik političkog programa Radio Beograda, u aprilu 1982. Vico postaje član predsedništva Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. Kasnije će postati ministar za informisanje.

^[188] Marie-Claude Vogrić na primer izveštava da su “Tanjug, čuvena pres-agencija koju je osnovao Tito, (…) najčitanije dnevne novine, Politika, Ekspres, Večernje novosti, dovedeni u red 1987. godine, nakon čistke direktora i glavnih urednika okrivljenih da ne podržavaju Miloševića”. U “La presse de Belgrade sous la férule de Milošević” /”Beogradska štampa u vlasti Miloševića”/, La Lettre de Reporters sans frontičres, februar 1995, str. 16.

^[189] Jean-Claude Raspiengeas, “Le dernier espoir démocratique” /”Poslednja demokratska nada”/, Télérama, 17. februar 1993.

^[190] To potvrđuje na primer svedočanstvo Nenada Pejića, bivšeg direktora programa Televizije Sarajevo, koji kaže: “Krajem aprila 1992, srpska televizija je emitovala reportažu o novinarima za odstrel. Na listi je bilo i moje ime”. La Lettre de Reporters sans frontičres, op. cit, str. 24.

^[191] Jean Ariel, op. cit,

^[192] Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1992, str. 321.

^[193] Vidi “Situation of the media in former Yougoslavia” /”Položaj medija u bivšoj Jugoslaviji”/, Report to the Commission of the European Union /Izveštaj Komisiji Evropske unije/, AIM, Pariz, mart 1995, str. 1.

^[194] Véronique Soulé govori upravo o toj strategiji kada kaže da “radije nego zabranama, ona (vlast) se prema nezavisnim medijima služi finansijskim i pravnim pritiscima; ređe se dešava da srpska policija vrši zaplene ili racije. Cilj je da se maksimalno ograniči njihova publika, održavajući istovremeno privid pluralizma što ga Beograd pokazuje pred očima međunarodne zajednice kako bi se prenela poruka da ‘u Beogradu ima više demokratije nego u Zagrebu’”. U “Serbie : la difficile survie de la presse indépendante” /”Srbija: mukotrpno preživljavanje nezavisne štampe”/, Libération, 10. januar 1996.

^[195] Godine 1993, naprimer, u vreme kad je embargo pokazivao svoj puni efekt, naročito što se tiče nezavisnih medija, savezni ministar informisanja vodio je postupak za izmenu zakona o informisanju na način da se saveznom parlamentu omogući ulaganje veta na pomoć sredstvima informisanja iz inostranstva… Vidi Milica Pešić, op. cit, str. 19.

^[196] Florence Hartmann, “Le quotidien serbe ‘Borba’ tente de résister ŕ Slobodan Milosevic” /”Pokušaj otpora Miloševiću srpskog dnevnika ‘Borba’ “/, Le Monde, 12. januar 1995.

^[197] Revija Duga prešla je pod kontrolu vlasti u proleće 1987, kada je promenjena redakcija, i otada je objavljivala tekstove u prilog Miloševićevim nacionalističkim tezama.

U svojoj kolumni - koju su njeni kritičari humoristički nazvali “horoskopom” - Mira Marković je sistematski najavljivala odluke koje će doneti vlast. Bliski saradnik Slobodana Miloševića, Borisav Jović, ovako piše o tome: “To se pokazalo u praksi već početkom devedesetih godina. Miloševićeva supruga je započela da objavljuje seriju napisa u časopisu ‘Duga’ u vidu dnevnika i razmišljanja, u kojima se doticala brojnih političkih i društvenih pitanja, ali je i najavljivala šta bi se moglo dalje događati ili šta bi trebalo da se događa. Sve što je ona najavljivala, zaista se i događalo. Što je osporavala, bilo je javno napadano, koga je kritikovala, bio je smenjivan. To se moglo događati na jedan jedini način, što je iza njenih pisanja nastupala državna i politička mašinerija, na čijem je čelu bio njen suprug, i sprovodila ono što je ona samo najavljivala. (…) Njeni su tekstovi već tada izazivali ogromnu pažnju. U njima su često između redova sadržane stvarne namere i naznake na koga se tekstovi odnose. Nad ljudima je već tada lebdela avet koja ih može satrti samo jednom jedinom rečenicom. Posle svakog novog broja ‘Duge’ glavni predmet analize političke javnosti bio bi novi tekst Miloševićeve supruge, sa nagađanjima šta je sada htela da kaže i šta će se posle toga događati.” Vidi Knjiga o Miloševiću, Beograd, 2001, str. 20.

^[198] Tu hroniku delimično su preuzimale Večernje novosti, dnevne novine s najvećim tiražom u SRJ-u, 230.000 primeraka (BETA News Agency, 10. januar 1995).

^[199] Citirano u La Lettre de Reporters sans frontičres, februar 1995, str. 18 /citat preveden sa francuskog/.

^[200] Taj list iz Kragujevca, grada 120 kilometara južno od Beograda, bio je jedan od dvadesetak pluralističkih opredeljenih listova koji su izlazili u provinciji.

^[201] Correspondance de la Presse, ponedeljak 19. februar 1996.

^[202] Correspondance de la Presse, sreda 4. decembra 1996.

^[203] AIM, u svom decembarskom izdanju kaže o tome sledeće: “Mediji pod kontrolom države ignorišu masovne proteste u Srbiji, ali veliki prostor posvećuju onima u … Zagrebu. ‘Politika’ je svoje čitaoce informisala samo o tome da su pristaše opozicije ‘demolirali’ njenu zgradu….”. U “The struggle for the cities” /”Borba za gradove”/, AIM Review, br. 43, decembar 1996, str. 5-6.

^[204] “Serbie : propagande, mode d’emploi” /”Srbija: recept za propagandu”/, u La Lettre de Reporters sans frontičres, 13. januar 1997.

^[205] Mirko S. Mandrino npr. piše: “Većina ‘privatnih’, ‘nezavisnih’ ili ‘lokalnih’ stanica nema dozvolu za rad, dakle, u odnosu na domaće i međunarodne propise rade ilegalno. Jedini izuzeci su stanice čiji su vlasnici ili njima upravljaju ljudi bliski vlasti (npr. Članovi porodica visokih funkcionera). Ostale nemaju uredne papire, tako da vlasti s vremena na vreme organizuju policijske racije na njihove prostorije i zaplene opreme. Poslednja policijska racija, bolje organizovana i dotad neviđenih razmera, desila se u maju-junu 1997. godine. Uz pomoć policije, te munjevite racije vršili su inspektori državnog radija ‘u službenom svojstvu’, u pratnji inžinjera i tehničara kojima su izdate privremene policijske legitimacije. Najčešće se stvar ne bi zaustavila samo na pečaćenju prostorija, nego bi bila i zaplenjena sva oprema. Takve ‘posete’ dobilo je 100 radio-stanica i pedesetak televizijskih stanica - među kojima – Radio Bum iz Požarevca, Radio Velika Kikinda iz Kikinde, Radio N iz Niša, Radio 021 iz Novog Sada, Nezavisni TV iz Pančeva, TV iz Niša, i mnoge druge”. Citirano prema InteRadio, t. 9, br. 2, A.M.A.R.C.-ova stranica na Internetu:

http://www.amarc.org/interadio/Vol9_No2/Francais/html/europe.htm

Vidi i “Independent media under pressure from all sides” /”Nezavisni mediji pod pritiskom sa svih strana”/, AIM Review, br. 49, jula 1997, str. 5.

^[206] Reporteri bez granica, Dossiers et rapports de missions, RFY : un Etat de censure /Dosjei i izveštaji sa terena. SRJ: Država cenzure/.

^[207] Protiv medija finansiranih iz inostranstva, nazvanih “izdajnicima Srbije”, biće pokrenuta kampanja mržnje. Politika će tako objaviti spisak nezavisnih sredstava informisanja koja su dobila finansijska sredstva od Evropske komisije (Vreme, Naša borba, AIM, itd), a za neke od njihovih urednika piše da voze “Mercedese” i žive u luksuznim vilama koje su stekli subverzivnim radom protiv Srbije… Preneseno iz Gordana Igrić, “The regime’s operation ‘media’” /”Režim provodi operaciju 'Mediji'“/, u AIM Review, br. 35, April 1996, str. 10.

^[208] Preneseno prema Bénédicte Chesnelong, Serbie. Le trou noir des Balkans /Srbija. Crna rupa Balkana/, Izvještaj na osnovu istraživanja sprovedenog od strane Međunarodne federacije za ljudska prava /Fédération Internationale des Droits de l’Homme/ (19-22. septembra 1997). Citirano sa internet-stranice http://www.fidh.imagenet.fr/rapports/r251-2.htm

^[209] Anne Madelain, “Les médias indépendants en RFY : Oů se trouve la société civile ?” /”Nezavisni mediji u SRJ-u: Gde li se denulo civilno društvo”/, u Le Courrier des Balkans, 9. maj 1999.

^[210] Nebojša Popov, glavni urednik časopisa Republika, pokazuje do koje se mere “nova” srpska vlast u celosti, koja počiva na “autoritarnom pluralizmu” - u tom trenutku koncentrisala na rat sa opozicijom u Srbiji. On tumači naročito sledeće: “Dva meseca pre NATO-vih bombardovanja koja su počela 24. marta 1999. na jednom se skupu razotkrila sva istina o problemima demokratije u Srbiji. Tri potpredsednika Vlade Srbije, doktora nauka, pa i univerzitetska profesora - gg. Ratko Marković (Socijalistička partija Srbije, SPS), Vojislav Šešelj (Srpska radikalna stranka, SRS) i Milovan Bojić (Jugoslovenska ujedinjena levica) - održali su konferenciju za štampu tokom koje su napali osam stubova demokracije: opoziciju, sredstva javnog informisanja, Univerzitet, studente, sindikate, nevladine organizacije (NVO), sudije i članove budućih izbornih komisija. Pretnja sa njihove strane, po njihovom mišljenju, zahteva mobilizaciju najviših instanci u zemlji. To je bio način na koji je stvoren ceo aparat, prvo ideološki i propagandni, a zatim i upravni, sa ciljem da se eliminiše ‘bauk demokratije’”. U “La voix étouffée des démocrates serbes” /”Ućutkani glas srpskih demokrata”/, Le Monde Diplomatique, jun 1999, str. 6; http://www.monde-diplomatique.fr/1999/06/POPOV/12121.html.

^[211] Uporedi Hélčne Despić-Popović, “Belgrade a décrété l’état de guerre: Milosevic muselle les médias indépendants” /”Beograd proglasio ratno stanje: Milošević stavlja katanac na usta nezavisnih medija”/, Libération, 25. mart 1999, str. 3.

^[212] Naša borba će biti suspendovana zato što je na naslovnoj stranici objavila službeni dopis organa vlasti u kojem se daju upute za “čitanje” događaja – tj. zato što je, s jedne strane, odbila da UČK tretira kao “terorističku bandu” odnosno da njene aktivnosti kvalifikuje kao “kriminalne” ili, s druge strane, da piše o “operacijama održavanja reda” i “mira” koje je sprovodila srpska policija… Vidi Florence Amalou, “Comment Belgrade a progressivement muselé la presse libre” /”Kako je Beograd postepeno ućutkao slobodnu štampu”/, u Le Monde, 2-3. maj 1999, str. 21.

^[213] U vezi sa političkom manipulacijom pojmom izdaje koju je vršila vlast, vidi Aleksandar Ćirić, “Postwar Serbia. Hunting Traitors” /”Srbija posle rata. Lov na izdajnike”/, AIM Podgorica, 22. jun 1999.

^[214] Uporedi Hélčne Despić-Popović, “Slavko Curuvija, l’homme qui en disait trop” /”Slavko Ćuruvija, čovek koji je previše pričao”/, Libération, 15. april 1999, str. 10.

^[215] Uporedi “Kosovo : mort de l’information indépendante” /”Kosovo: smrt nezavisnog informisanja”/, u La Lettre de Reporters sans frontičres, april 1999, br. 137, str. 1.

^[216] Le Monde, uvodnik urednika, 13. april 1999, str. 19.

^[217] Vidi pregled koji o tome daje Marc Semo, “La RTS, télé haine” /”RTS, tv-mržnja”/, u Libération, 26. april 1999.

^[218] “La population est privée d’informations indépendantes” /”Stanovništu je uskraćeno nezavisno informisanje”/, Le Monde, 28-29. mart 1999.

^[219] “Les médias dans la guerre au Kosovo” /”Mediji i rat na Kosovu”/, u Le Monde, 25. jun 1999, str. 17.

^[220] Florence Hartmann, “Une semaine devant la télévision serbe” /”Nedelja dana sa srpskom televizijom”/, u Le Monde Télévision, 4-5. april 1999, str. 5.

^[221] Kako bi se dobio precizniji i iscrpniji pregled načina na koji je glavno sredstvo režimske propagande reinterpretiralo činjenice, upućujemo na hroniku “Vu ŕ la télévision serbe” /”Gledali smo na srpskoj televiziji”/ koju je vodio novinar Le Mondea Hector Forest od početka aprila pa sve do objavljivanja mirovnog plana narednog juna.

^[222] Libération, 22. mart 1999, str. 5. Vidi i La Lettre de Reporters sans frontičres, maj 1999, br. 138, str. 4.

^[223] Le Monde, 26. mart 1999.

^[224] Citirano prema Denis Hautin-Guiraut, Le Monde, 27. mart 1999.

^[225] Cf. Paul Watson, “Témoin de guerre” /”Svedok rata”/, u Les Cahiers de Médiologie, Croyances en guerre : l’effet Kosovo, br. 8, drugo polugodište 1999, str. 111-119.

^[226] Jean-Paul Marthoz ovo dobro ilustruje na sledeći način: “tako smo rat doživeli sa ‘pomakom u fazi’, informacije o stanju na Kosovu stizale su samo na kapaljku, posredstvom izbeglica sa kojima su razgovore obavljali predstavnici humanitarnih organizacija koji su radili u Albaniji i Makedoniji. Koliko god dragocene, te informacije davale su samo delimičnu i zakasnelu sliku nasilja od strane srpskih snaga i posledica bombardovanja”. Vidi “Une presse qui a refusé le garde-ŕ-vous” /”Štampa koja je odbila da stane mirno“/, u La guerre du Kosovo : éclairages et commentaires /Rat na Kosovu: razjašnjenja i komentari/, ur. Bernard Adam, GRIP, Editions Complexe, Bruxelles, 1999, str. 141.

^[227] Novinar Stanko Cerović intelektualcima pripisuje važnu ulogu objašnjavajući uzroke pasivnosti masa. Naime, po njegovom mišljenju, “uloga i kolaboracija inteligencije su determinantne u ideološkim sistemima. Bez doprinosa intelektualaca ne može da preživi nijedan totalitarni sistem. U slučaju bivše Jugoslavije, 90% intelektualaca se, pre ili kasnije, svrstalo uz Miloševićevu vlast i branilo projekt nacionalističkog pročišćavanja. Ta društvena klasa ima neizmeran uticaj na ljude”. Citirano iz “L’information est-elle possible face ŕ la propagande?” /”Da li propaganda ostavlja mesta informisanju”, Fondation pour le progrčs de l’homme, radni dokument, br. 64, str. 191.

^[228] “Oů se trouve la société civile?”, op. cit.

^[229] “Milošević veut serrer la vis aux médias privés” /”Milošević hoće da zategne uzde privatnim medijima”/, Libération, 11. mart 1997.

^[230] Véronique Soulé, “Serbie : la difficile survie de la presse indépendante”, op. cit.

^[231] Alternativna informativna mreža iznosi vrlo zanimljive statističke podatke o gledanosti informativnih programa: “Istraživanje pokazuje da je TV-Beograd (…) bio najznačajnije sredstvo javnog informisanja. U oktobru 1990, glavnu informativnu emisiju TV-Beograda, ‘Dnevnik 2’ (u 19.30 časova), na teritoriji Srbije bez pokrajina gledalo je 2.5 milijuna ljudi, tj. više od 50 odsto stanovništva (Plavšić, P, Mavrić, G, 1991). Godinu dana kasnije, u punom zamahu rata u Hrvatskoj, ta je brojka dostigla 3 miliona, odnosno 60% stanovnika Srbije iznad 10 godina (Grupa autora, 1992). Ako se tome dodaju hiljade gledalaca u Vojvodini (prema podacima RTV Novi Sad), krajem 1991. godine na teritoriji Srbije tv-dnevnik je gledalo najmanje 3.5 miliona gledalaca.” Situation of the media in former Yugoslavia, Report to the Commission of the European Union, AIM, mart 1995, str. 57-58.

^[232] Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1993, str. 338.

^[233] Op. cit, str. 92.

^[234] Dušan Mitević, čovek blizak Miloševiću i generalni direktor RTS-a, pred održavanje prvih višestranačkih izbora decembra 1990. otvoreno je izjavio sledeće: “Mi mo­ra­mo da uči­ni­mo sve da so­ci­ja­li­sti po­be­de”, citirano prema Rade Veljanovski, op. cit.

Ubrzo nakon izbora u decembru 1990, Predrag Vitas, glavni urednik informativno-političkog programa RTS, javno je izjavio da je RTB Miloševiću pomogao da dođe na vlast (Milica Pešić, op. cit, str. 16)

^[235] Evo još jednog primera pristrasnosti medija: Milan Panić, predsednički kandidat i Miloševićev protivnik, biće prikazivan kao saveznik neprijatelja Srbije i opisivan kao “pi­ja­ni mor­nar ko­ji lu­ta mo­ri­ma tra­že­ći ino­stra­nu po­dr­šku svo­joj po­li­ti­ci” u dnevniku Radio Beograda od 1. decembra 1992. Idem. str. 318.

^[236] Takav prosede primenjen je već 30. juna 1990. u vreme prvog mitinga opozicije Miloševićevom režimu: okupljeni pred sedištem televizije, zahtevajući slobodu štampe i višestranačke izbore, demonstrante je policija razjurila udarcima palica. Iste večeri, u dnevniku TV Beograd neće moći da se vidi ništa od te suzbijene demonstracije. Umesto toga, biće pročitano saopštenje ministra informisanja: “Miting je prošao, a od njegove veličine i odziva naroda ostale su samo velike reči. Tako se na Trgu Republike, u po bela dana, pred licem javnosti pokazalo da udružena opozicija Srbije nema legitimitet u srpskom narodu. Nisu pomogla ni sva blaćenja vlasti ni izlivi naprimitivnijeg antikomunizma. Udružena opozicija Srbije jasno je pokazala da bi u ime borbe za vlast žrtvovala i istinsku demokratiju i ustavno jedinstvo Srbije, pa čak i njen teritorijalni integritet. U svom slepilu i želji da svim sredstvima dođe na vlast, žrtvovala bi i Kosovo. Zato je pouka današnjeg mitinga u Beogradu da nijedna stranka u Srbiji, ma u kakve se odore navodne demokratije uvila, a pritom zanemaruje vitalne nacionalne interese svoje države, ne može dobiti podršku srpskog naroda.” Vidi Slike i reči mržnje: Godina prva, fundacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92 - ARHITEL, 1996.

^[237] Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1993, str. 343.

^[238] “La presse serbe sous haute surveillance. M. Milošević contrôle les médias officiels et fait pression sur les indépendants pour promouvoir ses buts de guerre” /”Srpska štampa pod strogom paskom. G. Milošević kontroliše zvanične i vrši pritisak na nezavisne medije u svrhu promocije svojih ratnih ciljeva”/, Le Monde, 21. novembra 1992.

^[239] U svom izveštaju Situation of the media in former Yugoslavia, Report to the Commission of the European Union, o stepenu u kojem stanovništvo veruje informacijama koje emituje televizija, Alternativna informativna mreža kaže sledeće: “Centralizovane informacije TV Beograda ističu se velikom verodostojnošću. Prema podacima koje je prikupila sama televizija, njenim informacijama apsolutno veruje 33,7 odsto gledalaca, a nepoverenje izražava samo 13 odsto (Timotić, M, 1991). Mlađi gledaoci izražavaju mnogo veće nepoverenje u to sredstvo informisanja. (B. Džuverović et al, 1992)”, op. cit, str. 58.

^[240] Idem.

^[241] Citirano prema Jelena Grujić, “Milosevic wields psychic weapon” /”Milošević poseže za parapsihološkim oružjem”/, The Institute for War & Peace Reporting, 6. jun 2000.

^[242] Idem.

^[243] Ibidem. /citat preveden sa francuskog/

^[244] “Kanal tri RTS-a. Astrologija u funkciji mržnje”, u Govor mržnje. Analiza sadržaja domaćih sredstava informisanja u prvoj polovini 1993, Centar za antiratnu akciju, Beograd, 1994, str. 62. /citat preveden s engleskog/

^[245] Slike i reči mržnje: Drugi dnevnik, B92, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, ARHITEL, 1998.