IZJAVA SVJEDOKA

A. Uvod

1. Ja, Miroslav (Milovan) Deronjić, rođen sam 06. juna 1954. godine u opštini Bratunac u Bosni i Hercegovini. Radio sam kao profesor prije nego što sam se uključio u politiku.

2. Od septembra 1990. godine do kraja aprila 1992. godine, bio sam predsjednik Opštinskog odbora Srpske Demokratske Stranke Bosne i Hercegovine u opštini Bratunac (u daljem tekstu “SDS”). Izvršni odbor me je 06. septembra 1991. godine imenovao članom Kadrovske komisije SDS-a. Bio sam predsjednik Kriznog štaba opštine Bratunac od vremena kada je ono preuzelo vlast od Izvršnog odbora opštine i organa Skupštine opštine od kraja aprila 1992. godine do vremena njegove transformacije u Ratnu komisiju formiranu od strane Predsjedništva Srpske Republike Bosne i Hercegovine u junu 1992.

3. Imenovan sam članom Ratne komisije opštine Bratunac. Član Glavnog odbora SDS-a postao sam u ljeto 1993. godine.

   B. Naoružavanje bosanskih Srba u razdoblju između 1991. i 1992. godine

   Nelegalno naoružavanje bosanskih Srba u proljeće 1991.

4. Goran Zekić je bio član Skupštine Republike bosanskih Srba iz susjedne opštine Srebrenica i član Glavnog odbora SDS-a. U jednom trenutku u proljeće 1991. godine, postojala je neka vidljiva promjena u njegovom ponašanju, pa sam ga pitao šta je razlog za to. On mi je tad rekao da ga ova politika nervira. Vidjelo se da će doći do rata i rekao mi je tad da radi na naoružavanju Srba u Srebrenici. Rekao mi je da naoružanje nabavlja švercerskim kanalima. Čak mi je pomenuo i ime čovjeka preko koga je to nabavljao. Radilo se o jednom Muslimanu s područja Zvornika. Jednom prilikom sam otišao s njim da bih sebi kupio jednu pušku. To je bilo u zimu ili proljeće 1991. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 7 engleskog transkripta)

   Sastanak s Rajkom Dukićem u aprilu 1991.

5. Goran Zekić je došao jedan dan sa svojim autom kod mene kući, i rekao mi da idemo na sastanak u Miliće. Rekao mi je da gore treba da se sastanemo sa jednim čovjekom. Pretpostavljao sam, možda mi je on i rekao, da idemo da se sastanemo s Rajkom Dukićem. Nije mi ništa rekao o temi sastanka. Otišli smo u Miliće u jedan riblji restoran, gdje nas je za stolom čekao Rajko Dukić. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 7 engleskog transkripta)

6. Rajko Dukić je bio direktor jednog od najvećih privrednih kapaciteta u predratnoj Bosni i Hercegovini, a to su bili rudnici boksita u Milićima. Bio je upleten u neke afere, političke i privredne, čak i u neke kriminalne poslove. Bio je poznat po tome. On je čak sproveo to da je iz Vlasenice, koja je mješovito područje s većinom muslimanskog stanovništva, prebacio upravu rudnika boksita u Miliće, područje u kojem prevladavaju Srbi. Kasnije su Milići postali zasebna opština. Dakle, radi se o jednoj vrlo uticajnoj, i politički i privredno, ličnosti poznatoj i pre rata, i koja je živjela u dobrim odnosima s bivšim komunističkim i privrednim vođama, rukovodstvima. To je bio čovjek koji je imao veoma visok politički rejting i u Beogradu i u rukovodstvu SDS-a. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 8 engleskog transkripta)

7. Nismo odmah počeli pričati o naoružavanju. U početku je to bilo više kao neformalno druženje, naručili smo piće, kafu i tako dalje. Nismo bili baš od pića. Goran u to vreme uopšte nije pio alkohol, a ja jedva da sam ikad išta popio. Tako nam je počeo pričati o političkim stvarima, objasnio je situaciju, političku situaciju na prostoru bivše Jugoslavije, a onda nam je rekao da se Srbi naoružavaju. Objasnio nam je političku situaciju na prostoru bivše Jugoslavije, bila je prilično napeta situacija u proljeće 1991. godine. Dešavale su se neke stvari u Hrvatskoj, tamo su formirali autonomnu srpsku oblast, govorilo se o reperkusiji, osveti i tako dalje. Hrvatska se pripremala za otcjepljenje. Referendum je trebao da se održi u Sloveniji i tako dalje. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 8 engleskog transkripta)

8. Dukić nam je rekao da je donijeta odluka da se Srbi naoružaju, a potom nam je rekao, citiram: “Karadžić je lično ubijedio Miloševića da se Srbi naoružaju”. Tokom sastanka s Karadžićem, koji se održao nešto kasnije, ja sam lično čuo te Karadžićeve riječi. Hvalio se da je lično on ubijedio Miloševića da se Srbi naoružaju, znači da nisu imali povjerenja u JNA. Nisu vjerovali da bi JNA mogla da zaštiti Srbe. Karadžić je želeo da se narod naoruža. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 9 engleskog transkripta)

9. Dukić je rekao da mi treba da se naoružamo i da je određeno na nivou SDS-a koji ljudi će se baviti tim naoružavanjem, u kojim regijama. Tada je rekao da smo Goran Zekić i ja zaduženi za Srebrenicu, Bratunac i to područje. Takođe je rekao Goranu da je dogovorio jedan sastanak u Beogradu. Dao je Goranu jedan komad papira. Nisam video šta je pisalo na njemu, ali je on rekao: “Ovo ti je broj i ime čovjeka kome ćeš se javiti i dogovoriti kada ćeš ti sa Miroslavom otići kod njega.”. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 9 engleskog transkripta)

10. Po našem povratku u Bratunac, nisam insistirao od Gorana da mi kaže ko je taj čovjek. Goran mi je rekao da zna za stvari koje su se dešavale, da zna ljude koji su bili upleteni, u vojsci, i rekao je da je Veselinović osoba zadužena za cijelu tu operaciju. Veselinović je čovjek kojeg sam često viđao na Palama. Bio je poznat kao predratni biznismen za koga se govorilo da je bio jedan od glavnih osnivača stranke prilikom njenog osnivanja. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 9 engleskog transkripta)

    Dogovaranje oko nabavljanja oružja od Mihalja Kertesa za Bratunac i Srebrenicu

11. Nekih pet do šest dana kasnije, Goran Zekić je došao po mene autom rano ujutro i rekao: “Dođi sa mnom, idemo za Beograd. Dogovorio sam tamo sastanak s jednim čovjekom.” Ja sam zapravo bio pomalo iznenađen što me nije nazvao večer prije i rekao za taj sastanak i taj put, ali sam se ustao, na brzinu spremio i krenuli smo za Beograd njegovim autom, Yugo 55, kojim je on upravljao. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 10 engleskog transkripta)

12. Na našem putu do tamo, Goran nije htio da otkrije identitet čovjeka s kojim se sastajemo. Čak je i zbijao šale na moj račun, ali, i uglavnom, stigli smo u Beograd prije podne. Ja nisam dobro poznavao Beograd u to vrijeme zato što sam studirao u Sarajevu, ali je Goran Zekić dobro poznavao Beograd jer je bio studirao u Beogradu. Došli smo pred jednu zgradu za koju mi je Goran rekao da je zgrada Predsjedništva Srbije. Tako smo stajali ispred zgrade Predsjedništva Srbije, i zapravo, dok smo se vozili, Goran je zbijao šale i rekao da idemo direktno kod Slobodana Miloševića. Čim smo ušli u zgradu, otišli smo do recepcije, gdje je Goran Zekić rekao recepcioneru da nas očekuje Kertes. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 10 engleskog transkripta)

13. Nisam ni znao da u toj zgradi Predsjedništva Kertes ima kancelariju, niti sam znao šta radi niti šta je njegov posao. Radi se o Mihalju Kertesu, koji je bio upleten u politiku u vrijeme kada je Slobodan Milošević započeo graditi svoju političku karijeru. Popeli smo se stubama i došli do kancelarije. Sekretarica nam je rekla da malo sačekamo i nedugo nakon toga, ušli smo u kancelariju. Kertes je bio sam u svojoj kancelariji. Prišli smo mu i pozdravili se. Sjećam se kako je izgledala njegova kancelarija. Po ulasku u kancelariju, stol se nalazio na lijevoj strani, te smo Goran, ja i on sjeli za stol. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 10 engleskog transkripta)

14. Očigledno je bilo da je sastanak bio dogovoren i da je on očekivao naš dolazak. Dobili smo piće i onda smo započeli razgovor o oružju. Ono čega se jasno sjećam je da je Kertes imao natečenu vilicu i držao je puno maramica na ustima. Stoga sam ga pitao: “Šta je to, gospodine, zašto to držite na ustima?”, a on mi je rekao da je upravo povadio mnogo zuba i da je dao da mu se naprave vještački zubi. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 11 engleskog transkripta)

15. Tako smo započeli razgovarati o oružju, što je i bio razlog našemu dolasku tamo. Započeo je vrlo otvoren razgovor, što me je iznenadilo. Rekao nam je da je on čovjek koji je zadužen za naoružavanje. Pomenuo je Hrvatsku, pa čak i Kosovo. Htio nas je zaista impresionirati. Htio nam je pokazati da je bio važna politička ličnost, pa nam je čak i opisao jedan incident u kojem je učestvovao kada je neko pucao na njegovo vozilo na mostu, a on je ili prevozio oružje ili je išao negdje kako bi dogovorio transport oružja. Ja nisam postavljao nikakva pitanja, a on je većinom vodio razgovor, i u jednom nas je trenutku čak pitao da li bismo htjeli da posjetimo Miloševića. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 11 engleskog transkripta)

16. A ja sam imao tisuću razloga da ne posjetim Miloševića, stoga smo jednostavno rekli: “Ne, ne! Žurimo se!”. I čak ne znam da li je to bila zaista ponuda, da li je to bilo uopšte moguće ili nije. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 11 engleskog transkripta)

17. 17. Goran Zekić ga je upitao kakav je politički plan za Podrinje, te da li bi Srbija mogla pružiti bilo kakvu pomoć Srbima na tom području. A tada je rekao nešto što sam kasnije takođe čuo, ali tada je bilo prvi put da sam to čuo, a to je da će na području 50 kilometara od rijeke Drine sve biti srpsko, čisto srpsko. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 1 engleskog transkripta)

18. Goran ga je upitao da li možemo dobiti nešto od ličnog naoružanja, da li je to moguće. On je rekao: “Da, dajte samo da nazovem nekoga u policiji i vidim da li se to može srediti.”. Nakon što je to sredio, zaustavili smo se kraj zgrade Republičkog MUP-a. Bila je tamo neka rampa gdje smo se zaustavili autom. Bio je tamo i neki policajac koji nas je navodno čekao, te nakon što je utvrdio da smo to mi, ubacio je u auto po dvije bombe, crnu i zelenu. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 1 engleskog transkripta)

    Bubanj Potok

19. Bilo je tu s Kertesom još govora o drugim stvarima, ali naravno, na takvu temu se ne postavlja baš mnogo potpitanja. Na kraju našeg razgovora, on je ili nazvao nekoga ili nam je rekao da idemo u Bubanj Potok. Mislim da je Bubanj Potok jedan veliki prostor ili s ogromnim skladištem ili velikom kasarnom. A tamo ima i hangara, vjerovatno, čini mi se, i podzemnih i onih nadzemnih. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 1 engleskog transkripta)

20. Jedan oficir nas je sačekao tamo u Bubanj Potoku. Ne znam ko je bio taj čovjek, taj oficir. Goran Zekić je tada otišao gore. Tamo su bili neki oficiri koji su i mene zvali gore, ali ja nisam otišao. Bili su tamo neki vojnici, te hangari s oružjem. Nisam otišao gore iz prostog razloga što sam znao o čemu će da pričaju, a to mene nije interesovalo. Pitao sam da li mogu da ostanem i razgledam. Prostor je bio ogroman i sadržavao je ogromnu količinu oružja. Društvo su mi pravili neki vojnici, obični vojnici, koji vjerovatno rade u tom skladištu ili kasarni, a ja sam jednostavno razgledavao. Bilo je mnogo oružja i razne vrste municije. Čak su i tovarili tamo neke kamione.Vidio sam ih kako tovare stvari u jedan kamion, pa sam upitao vojnike: “Šta je to?”. Jedan od tih vojnika mi je rekao da to oružje ide za Hrvatsku. Kasnije kad je Goran Zekić bio gotov, sišao je i obišli smo hangar. Sjećam se da su tri bila raketni lanseri, Osa na srpskom. Goran mi je rekao da municija za to košta koliko i jedan auto marke ”Yugo”. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 1-2 engleskog transkripta)

21. Goran i oficir su se bili dogovorili oko svih tehničkih detalja. Vratili smo se kući to popodne ili predveče, i usput, na putu prema dolje, Goran mi je rekao da je sve dogovorio za jedan šleper oružja da dođe na područje Bratunca i Srebrenice. Cijelo vrijeme, od tog sastanka u Milićima pa do tog puta u Beograd i povratka, stalno mi je govorio da ovo nikome ne pominjem. Rekao mi je da će on sam organizovati transport, da je to njegov zadatak, da će naći lokaciju u Srbiji na koju će prebaciti to oružje, pa da mi organizujemo kasnije transport do Bosne, te da će on organizovati prevoz preko Drine u Bosnu. Rekao mi je da u Bratuncu pronađem nekoliko ljudi u koje imam povjerenja kako bi pomogli pri istovarivanju, pošto nije računao na mene da pomažem prilikom istovarivanja oružja. Čak mi je dao i nekoliko prijedloga za ljude iz Bratunca u koje je on imao dovoljno povjerenja da ih uključi u ovako nešto. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 2 engleskog transkripta)

22. Tri su područja u Bratuncu na kojima žive Srbi. Jedno područje je u pravcu Bajine Bašte, drugo je niz rijeku Drinu i treće je Kravica. Prvo područje je prema Bajinoj Bašti, drugo područje su sela niz Drinu i treće područje je Kravica. Tako da sam ja u svojim razmišljanjima odlučio da se u ta tri područja prebaci određena količina oružja koja pripadne Bratuncu. Odredio sam tri čovjeka za ta tri područja. To su ljudi u koje sam imao pvjerenja i koji su ujedno bili predsjednici Mjesnih odbora SDS-a. Slavka Jovanovića sam odredio za područje koje je bilo u pravcu Bajine Bašte. Milan Sunđin je bio određen za sela niz Drinu, a Rašo Milošević za područje Kravice. Oni to, naravno, nisu mogli sami obaviti, pa sam im ja rekao da je svaki zadužen za svoje područje i da mogu da uključe ljude, u koje imaju povjerenja, da im pomognu oko toga. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 2 engleskog transkripta)

Pristizanje oružja iz Srbije za Bratunac i Srebrenicu

23. Nedugo nakon toga me je Goran Zekić obavjestio da te noći treba da stigne šleper oružja i da bi ja trebao da budem spreman da ga dočekam na predviđenom mjestu u predviđeno vrijeme, te da i ljudi koje sam ja odredio za ovo takođe trebaju da budu spremni. Sjećam se noći kad je stigao šleper jer se tu noć igrala finalna utakmica, bilo je finale Kupa šampiona u fudbalu između Crvene zvezde i Olimpika iz Marseja. Crvena Zvezda je iz Beograda. Te noći je Crvena Zvezda postala šampion Evrope. Te noći je, dakle, stiglo oružje. Goran Zekić me je obavjestio da će me čekati s druge strane mosta između Bratunca i Ljubovije, te da ćemo se tamo dogovoriti kako da to prebacimo. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 2-3 engleskog transkripta)

24. Obavijestio sam takođe ljude, koje sam bio odredio, da budu spremni. Sreo sam Gorana i on mi je rekao da je bilo nekih problema s policijom jer u policiji radi neki Musliman i da se vozač šlepera uplašio, pa mu je Goran rekao da ne staje u Ljuboviji, nego da rađe produži s oružjem za Bajinu Baštu. Sve je to već bilo otišlo kad sam ja tamo došao. Ja sam kasnio, ali me je Goran čekao na tom mjestu, na kojem se kasnije nalazilo privatno preduzeće “Tepex”. Ne znam kako se tada zvalo, ali znam da je vlasnik tog preduzeća bio Miloš Jovanović. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 3 engleskog transkripta)

25. Bio je to neki magacin pun obuće. Izgleda da se čovjek bavio trgovinom obuće. Kada sam došao u taj magacin, nasred njega sam vidio jednu veliku količinu oružja, koje je već tamo bilo istovareno. Reći ću vam što je sve bilo u tom šleperu, sto automatskih pušaka. Zatim, bilo je mnogo nečega što mi zovemo “dobošari”. To je neko oružje koje ima “doboš“mehanizam. I bilo je nekih dvije do tri stotine poluautomatskih pušaka, tzv. “papovke”. Bilo je više sanduka bombi i dosta sanduka municije. Pištolja gotovo da i nije bilo, to znam jer sam pitao, pa mi je bilo rečeno da nema nijednog. Podijelili smo to oružje tako što je pola pripalo Bratuncu, a pola Srebrenici. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 3 engleskog transkripta)

26. Nismo baš bili pretjerano precizni. Na neki način smo to samo otprilike podijelili na pola. I ubrzo nakon toga je stigao Slavko Jovanović, koji je već bio pripremio mjesto na kojem će se držati oružje. A ubrzo zatim, stigao je Raša Milošević s Milanom Sunđinom, i svi su mi oni rekli da su odredili mjesta, lokacije u Srbiji niz Drinu gdje će se držati oružje i s kojih će se kasnije oružje prevoziti u Bosnu. Slavko Jovanović je predvidio mjesto u vikendici svog prijatelja u selu Bačevci, koje se nalazi nasuprot sela Fakovići. Dakle, to je mjesto gdje se držalo oružje određeno za njegovo područje, dok su Rašo Milošević i Milan Sunđin za te svrhe koristili prostorije neke zemljoradničke zadruge u Velikoj Rijeci u Srbiji, a to je bilo oružje za Kravice i drugu regiju. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 3 engleskog transkripta)

27. Većina tog oružja je sljedeće noći bila prebačena čamcima preko Drine. Dogovor je bio da se oružje ne dijeli nikome već da bude smješteno u nekom bezbjednom objektu, gdje bi se trebalo čuvati dok ne dođe do potrebe za njegovim korištenjem. Slavko Jovanović ima veliku kuću i restoran, stoga znam da se oružje za njegovo područje držalo tamo, u tim njegovim objektima. I Milan Sunđin je imao prodavnicu i magacin, gdje je držao oružje za svoje područje, dok se oružje namjenjeno Kravici držalo u zgradi jedne stare osnovne škole. Negdje početkom ljeta, procurila je informacija o oružju, i ja smatram da je bilo opasno da čitava količina oružja bude držana na samo jednom mjestu zbog policije i tako dalje. Stoga sam im rekao da oružje veoma diskretno podijele onim ljudima u koje imaju najviše povjerenja. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 4 engleskog transkripta)

28. Jednu malu količinu automatskih pušaka, nekih četiri do pet komada, sam odvojio i rekao da mi je to Slavko Jovanović dovezao u Bratunac kako bih ja to mogao razdijeliti svojim prijateljima. Te puške sam podijelio samo onim najuglednijim ljudima u SDS-u, svojim saradnicima. Tada se već prilično znalo da sam ja to uradio, da sam prebacio to oružje. To je bio prvi transport oružja tom području, a nakon toga se više nisam direktno uključivao u slične pošiljke naoružanja. Znam da je još najmanje jednom, moguće i dva puta, oružje na sličan način stiglo iz Bubanj Potoka u Bratunac, ponovo preko Gorana i drugih ljudi, istih ljudi. Imao sam informaciju o tome, ali nisam bio u to upleten. Samo sam im rekao da budu diskretni. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 4 engleskog transkripta)

29. Pored tog oružja prebačenog iz Bubanj Potoka 1991. godine na to područje, Goran Zekić je imao još jedan kanal preko kojeg je dovozio oružje, a to je bila vojska u Tuzli. Tamo je bio neki general Janković. Ne znam mu ime i nisam ga nikad upoznao. Znam da je Gorana s generalom Jankovićem upoznao Petar Janković, koji je bio predsjednik SDS-a u Dubnici i jedno vrijeme predsjednik Regionalnog odbora za Birač, regija u koju i mi spadamo. Sad, koliko puta su oni prebacivali oružje, koliko pošiljaka, znate, koja količina oružja je dovezena, meni je zaista nepoznato. A sada, da li je nešto ostalo u Bratuncu, isto ne znam. Vjerovatno nešto i je, ali to ne znam. (Kaseta T000-2072, strana B, str. 5 engleskog transkripta)

30. Početkom ljeta 1991. godine, Goran me je pozvao da odem s njim u Bajinu Baštu kod jednog čovjeka. Našli smo se u privatnom stanu tog čovjeka, koji je bio predsjednik Izvršnog savjeta Skupštine opštine Bajina Bašta. Zaboravio sam mu ime. Ne znam mu ime, ali je bio mlađi od mene i mlađi od Gorana. I za cijelo vrijeme rata je bio predsjednik Izvršnog savjeta Skupštine opštine Bajina Bašta. Znam da je bio član SPS-a jer je SPS tada držao vlast u Bajinoj Bašti. I na našem putu do tamo mi je Goran objasnio da ima još jedan kanal preko kojeg se može dobiti oružje. Mislim da mi je rekao da je on već putem tog kanala nešto oružja prebacio u Srebrenicu. Htio je da se i ja uključim kako bi dobili nešto i za Bratunac. U to je vrijeme bio veliki pritisak od ljudi da dobiju oružje, s obzirom da su saznali da su neki ljudi već bili dobili oružje. I kada smo bili u stanu tog čovjeka , razgovarali smo o nabavljanju oružja iz Užičkog korpusa. Mislim da je u to vrijeme komandant Korpusa bio gospodin Ojdanić. Nikad nisam otišao gospodinu Ojdaniću. Otišao je k njemu Goran Zekić, kao i taj čovjek iz Bajine Bašte, koji je, kako sam kasnije saznao, bio određen za pomoć, za tu vrstu pomoći, logistike od Užičkog korpusa za rejon Srebrenice. (Kaseta T000-2072, Strana B, str. 5 engleskog transkripta)

31. Rečeno nam je tada da je Užički korpus zadužen za tu vrstu logistike za Srebrenicu i Višegrad. Kada sam ga pitao za Bratunac, rekao mi je da je za nas zadužen Valjevski korpus. Ja moram reći da nikoga tamo nisam znao niti sam ikad za vrijeme rata ili u bilo koje drugo vrijeme išao tamo. Znam da je Užički korpus, tokom te 1991. godine i kasnije, u svim vidovima, uključujući i oružje i municiju, pomagao Srebrenicu, a kasnije Skelane. A osoba koja je bila zadužena za to je bio general Đukić, pomoćnik komandanta za logistiku. Goran mi je rekao da je u Skelanima u to vrijeme boravio Marko Milanović, koji je bio jedan iz strukture za naoružavanje bosanskih Srba. Nije bio rodom iz Skelana već je tu došao kasnije. (Kaseta T000-2072, Strana B, str. 5-6 engleskog transkripta)

32. Krajem ljeta ili jeseni 1991., prestala je potreba za nabavljanjem oružja iz Srbije jer se u Milićima formiralo jedno veliko skladište naoružanja. Ja sam jednom otišao u Miliće, a društvo mi je pravio Goran i neko iz SDS-a iz Bratunca. Otišli smo u Miliće i dogovorili još jednu količinu oružja za Bratunac. Tamo sam vidio Rajka Dukića, Tomislava Savkića, a bilo je još i nekoliko policajaca. Oružje je bilo smješteno na stadionu u Milićima. Nisam više odlazio u Miliće, osim samo taj put kad smo dogovarali prevoz oružja za Bratunac. Isti ljudi su sudjelovali u transportu oružja, i tako. Zaista ne znam nikakve druge detalje oko toga. Jednostavno je bilo previše oružja. (Kaseta T000-2072, Strana B, str. 6 engleskog transkripta)

    Naoružavanje bosanskih Srba od strane JNA

33. Krajem jula ili početkom avgusta, Srbi u Bratuncu i Srebrenici su se naoružali na još jedan način. To je bila aktivnost Teritorijalne odbrane. Veoma malo znam o organizaciji Teritorijalne odbrane. Znam da je sjedište za te opštine bilo u Tuzli. To znam zato što je moj zet, sestrin muž, radio u Teritorijalnoj odbrani upravo na pitanjima obuke omladine, koja se svake godine obavljala redovno poslije završetka škole. Saznao sam tad, negdje krajem jula ili početkom avgusta, da se u školi u Ruljevićima, jedno selo u blizini Fakovića, vrši obuka mladića i da u obuci učestvuje moj zet, Milenko Stjepanović, koji je poginuo u ratu. Otišao sam da vidim o čemu se radi i usput da posjetim zeta. Otišao sam u društvu Slavka Jovanovića, koji je bio predsjednik Mjesnog odbora u Fakovićima. U školi u Ruljevićima sam zatekao svog zeta i neke instruktore, a vidio sam i mnogo mladića iz tog kraja, Srba, koji su prolazili obuku. (Kaseta T000-2072, Strana B, str. 6 engleskog transkripta)

34. Sa svojim sam zetom otvoreno razgovarao o obuci i njenoj svrsi. On mi je rekao da je to sve organizovao i naredio pukovnik Šobot. Ne znam mu ime. Nisam ga lično sreo. Muslimani su bojkotovali Vojsku, pa i Teritorijalnu odbranu, koja je u to vrijeme bila u sastavu JNA. Tako da je Šobot, u sklopu tih redovnih aktivnosti koje se svake godine održavaju, organizovao obuku i to samo za Srbe pošto Muslimani nisu htjeli više da sudjeluju. Pitao sam ga da li se slična obuka još negdje drugdje obavlja. On mi je rekao da se provodi u školi u Kravici, na Banjevićima i u selu Podravanje u Srebrenici. Pitao sam ga da li to oružje koje koriste je ono koje smo mi nabavili ili je to vojno naoružanje. On mi je rekao da je to oružje dostavila vojska kamionima. Dogovor je bio takav da se poslije obuke to naoružanje izda pojedincima kako bi ih mogli nositi kući. Naravno, i meni i mom zetu i Slavku Jovanoviću je bilo sve potpuno jasno o čemu se radilo. To je bio jedan izuzetno zgodan način da se Srbi naoružaju. (Kaseta T000-2072, Strana B, str. 6-7 engleskog transkripta)

35. Posljednja veća količina oružja, do rata, koja je stigla u Bratunac je u vrijeme afere iz septembra 1991. godine, u vrijeme događaja poznatog po ubistvu dva Muslimana u Kravici. Taj dan i nakon tog ubistva, otišao sam u Kravicu i čuo da je velika količina oružja stigla preko Drine i da treba da se doveze u Kravicu. Goran Zekić je to organizovao sa ovim čovjekom iz Bajine Bašte, koji je bio predsjednik Izvršnog odbora, a u to je bila uključena i Teritorijalna odbrana iz Ljubovije. Dakle, sve je to bilo prebačeno uz znanje policije iz Srbije. Prebačeno je preko Drine za Kravicu. Želim i to da napomenem da je postojala jedna potpuna prećutna saglasnost policije u Srbiji za te poslove prebacivanja oružja. Znali su za to, ali su se pravili kao da to uopšte ne vide. A mi to od njih praktično nismo krili. Bojali smo se samo policije u Bosni u kojoj je radilo mnogo Muslimana. (Kaseta T000-2072, Strana B, str. 7 engleskog transkripta)

36. Jedan moj prijatelj me je obavjestio da predsjednik Partije SK-Pokret za Jugoslaviju u Bratuncu traži da razgovara sa mnom. I on mi je rekao da mu je neko iz Tuzle poručio da mu šalje 100 automatskih pušaka da podijeli u Bratuncu, ne znam kome. Kriterijum za distribuciju oružja je bio kako slijedi: proporcionalno nacionalnom sastavu stanovništva, što znači da je 30% trebalo da ide Srbima –komunistima i 70% Muslimanima –komunistima. Taj čovjek se zove Rajko Nikolić. Ja se samo sjećam da sam mu rekao da su i on i njegovi šefovi svi budale i da to ne bi smio raditi. (Kaseta T000-2072, Strana B, str. 7 engleskog transkripta)

    C. Organizacija vodstva bosanskih Srba u periodu od 1991. do 1992.

37. Uopšte dolazi do jedne promjene u političkoj klimi u Bosni i Hercegovini u proljeće 1991. godine, a razlog tomu su politički događaji u okviru još uvek postojeće Jugoslavije. I mislim da nije potrebno da nabrajam sve te događaje. Oni su poznati, ponašanje Slovenije, Hrvatske i Bosne u raspletu političke situacije u Jugoslaviji. I mi smo u to vrijeme već imali saznanje da u Hrvatskoj ima otvorenih sukoba, a pritom mislim na Pakrac i Plitvice. Ti konflikti su tada bili veoma poznati. I jedan događaj, koji je privukao moju pažnju, a tada je to bila poznata činjenica, da je u Hrvatskoj već bila formirana SAO Krajina. (Kaseta T000-2073, str. 4 engleskog transkripta)

38. U aprilu 1991., Skupština ili Vlada SAO Krajina je donijela odluku o pripajanju SAO Krajine Republici Srbiji. Mi smo održali jedan sastanak u Sarajevu povodom ovih događaja. Mislim da je sastanak održan u hotelu Holidej Inn, ali nisam sto posto siguran. Na tom sastanku su bili prisutni svi članovi stranke, najuže rukovodstvo stranke, takođe svi poslanici, kao i predsjednici opštinskih odbora SDS-a. Karadžić je, naravno, govorio na tom skupu. Objašnjavao je političku situaciju u Bosni i Hercegovini i šire u Jugoslaviji. To je bila glavna tema. (Kaseta T000-2073, str. 4 engleskog transkripta)

39. Karadžić je govorio o SDA, te da su oni već tada bili objavili Deklaraciju o nezavisnosti Bosne i Hercegovine. I znam da smo mi analizirali, odnosno da je Karadžić analizirao situaciju i položaj Srba u Bosni nakon svih tih događaja. I tada je na tom sastanku rekao, ja sam zapamtio tu rečenicu, a to je bilo prvi put da sam čuo tu rečenicu, da “ukoliko nema više Federativne Jugoslavije, ukoliko je ne bude, a sve su prilike da ona više ne postoji, jedina opcija za Srbe u Bosni i za Srbe uopšte je Velika Srbija.”. (Kaseta T000-2073, str. 5 engleskog transkripta)

40. Takođe je pomenuo da ukoliko Bosna napusti Jugoslaviju, da će doći do podele Bosne i Hercegovine i da ćemo mi zahtijevati da se Bosna i Hercegovina podijeli. To je isto pomenuto na tom sastanku, u oficijelnom dijelu sastanka. (Kaseta T000-2073, str. 5 engleskog transkripta)

41. Nakon tog sastanka, sticajem nekih sretnih okolnosti, imao sam priliku da budem u jednom malo užem društvu s gospodinom Karadžićem. Ako se dobro sjećam, bili smo u jednom restoranu Nacional u Sarajevu. Sjećam se više društva u kome sam sedio nego što se sjećam da li je to bio baš taj restoran ili ne, ali mislim da jeste.
    Zapamtio sam da smo u društvu bili Goran Zekić, gospodin Velibor Ostojić i gospođa Hrvaćanin, koju sam dobro zapamtio. Mislim da se zove Slobodanka. Ona je bila iz Zenice. Ljekar je po zanimanju i bila je jedna od uglednijih ličnosti u SDS-u u to vrijeme. Ne sećam se kakvu je baš funkciju imala.
    Tu sam naravno bio i ja sa njima. Sad u tom malo užem društvu, nastavljen je razgovor o onim temama o kojima se prethodno govorilo na velikom oficijelnom sastanku. Sjećam se da je Karadžić u jednom trenutku rekao da je dogovoreno da će se Bosna podijeliti. Nije objašnjavao gdje je to dogovoreno ni šta je dogovoreno, nego je samo tako rekao. (Kaseta T000-2073, str. 5-6 engleskog transkripta)

42. Karadžić je rekao: “Oni koji se plaše”, dobro sam zapamtio tu rečenicu, “Oni koji se plaše da u tome učestvuju, neka u tome ne učestvuju.”. To su bila moja prva saznanja o tome da će se Bosna eventualno podijeliti i kakav otprilike politički rasplet Srbi priželjkuju da se dogodi u bivšoj Jugoslaviji. (Kaseta T000-2073, str. 6 engleskog transkripta)

43. Srbi u Bosni su počeli da formiraju autonomne oblasti od avgusta do oktobra 1991. To je ta priča o kartama, koja tada počinje. Mi smo imali zadatak da na karti svako na svojoj opštini obilježi etnički sastav opštine, znači, da se ucrtaju koja su sela muslimanska, hrvatska ili srpska. To su bile pripreme za podjelu Bosne, o kojima se otvoreno raspravljalo na sjednicama regionalnih odbora. (Kaseta T000-2073, str. 7 engleskog transkripta)

44. Skupština Bosne i Hercegovine je 14. i 15. oktobra 1991. godine, uz odsutstvo SDS-ovih predstavnika, usvojila Memorandum, koji zagovara stvaranje suverene Bosne i Hercegovine. Bosanski Srbi su odlučili da će svi Srbi u bivšoj Jugoslaviji ostati u zajedničkoj državi. Nakon odluke Skupštine Bosne i Hercegovine o podržavanju suverenosti, vodstvo bosanskih Srba, uključujući Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika, Biljanu Plavšić i Nikolu Koljevića, je poduzelo korake da formira srpske etničke teritorije na području Bosne i Hercegovine. (Činjenično stanje)

    Varijante opština A i B

45. Na sastanku održanom u Sarajevu oko 19. decembra 1991., na čelu s Radovanom Karadžićem, i na kojem su, uz ostale, sudjelovali i predstavnici Skupštine bosanskih Srba te predsjednici opštinskih odbora, uključujući i mene, “strogo povjerljive” pismene instrukcije su podijeljene prisutnima, a koje se odnose na uspostavljanje opštinskih vladinih tijela Bosanskih Srba na području raznih opština u Bosni i Hercegovini. Instrukcije od 19. decembra 1991., koje nose naslov “Upute za organizaciju i aktivnosti organa srpskog naroda u Bosni i Hercegovini za vrijeme vanrednog stanja”, su upućene opštinama gdje bosanski Srbi sadržavaju ili većinu stanovništva (Varijanta A) ili manjinu populacije (Varijanta B). Radovan Karadžić je učesnicima sastanka objasnio sadržaj tih uputa. Upute preciziraju korake koji se poduzimaju u okviru pojedinih opština u cilju uspostavljanja kontrole od strane bosanskih Srba. Upute opisuju dvije zasebne faze akcije. (Činjenična osnova za priznanje krivice)

46. Opština Bratunac je bila opština Varijante B. Koraci opisani u instrukcijama za opštine Varijante B su uključivale formiranje kriznih štabova i osnivanje srpske Skupštine. Po zaprimanju ovih povjerljivih pismenih instrukcija, vratio sam se u opštinu Bratunac gdje je, pod mojim vodstvom i mojom direkcijom, Opštinski odbor usvojio i implementirao instrukcije. Formiran je Krizni štab SDS-a i ja sam izabran za predsjednika. Srpska Skupština je osnovana, a Ljubisav Simić je izabran za predsjednika tog organa. (Činjenična osnova za priznanje krivice)

47. Krajem februara 1992. godine, Goran Zekić, član Skupštine Republike bosanskih Srba iz susjedne opštine Srebrenica i član Glavnog odbora SDS-a, prenio je naredbu da se u opštini Bratunac provede druga faza instrukcija, a kako bih to uradio, ja sam poduzeo jasne i konkretne mjere, uključujući pozitivne mjere u Skupštini opštine Bratunac. (Činjenična osnova za priznanje krivice)

    D. Struktura napada 1992.

    Bijeljina, Zvornik i Višegrad

48. U aprilu 1992. godine, izbili su sukobi u susjednim opštinama. Mislim da je neosporiva činjenjica da je sukob između Arkanove garde na jednoj strani i lokalnih Muslimana na drugoj strani izbio u Bijeljini, i mislim da je to bilo 1. aprila. (Kaseta T000-2073, str. 20-21 engleskog transkripta)

49. Zbog tih aktivnosti koje su se odvijale, te zbog nekih ličnih razloga nisam nikad otišao u Bijeljinu, ali sam o tome čuo s obzirom da je Bijeljina od Bratunca udaljena samo nekih 100 kilometara. (Kaseta T000-2073, str. 21 engleskog transkripta)

50. Slični sukobi su izbili nešto kasnije u Zvorniku. Odvijali su se na veoma sličan način. Arkan je došao u Zvornik, ja mislim negdje oko 4. aprila. Nisam sto posto siguran u to. Ali je tamo nastala slična situacija, sličan sukob. Zvornik je od Bratunca udaljen 43 kilometra. Ja sam više upoznat s događajima u Zvorniku jer, kao prvo, on je bliži Bratuncu, a i zato što su neki ljudi tih dana išli u Zvornik. (Kaseta T000-2073, str. 21 engleskog transkripta)

51. Nedugo nakon toga, izbili su sukobi u Višegradu. Višegrad se nalazi nasuprot Bratunca, uz Drinu, ali ne postoji ni jedna cesta koja vodi direktno do tamo. Mora se ili putovati preko Srbije kako bi se došlo do Višegrada ili preko planine Romanije. To je udaljeno nekih stotinu kilometara. (Kaseta T000-2073, str. 21 engleskog transkripta)

52. Ono što sam ja znao i što sam čuo tih dana je da je vojska, odnosno Užički korpus ušao u Višegrad. Ono što još znam o događajima koji su se odvijali u Zvorniku i Bijeljini je da je u tim događajima sudjelovala vojska. (Kaseta T000-2073, str. 22 engleskog transkripta)

    Srebrenica

53. Negdje oko 14.-og ili 15. aprila, rano ujutro je kod mene došao jedan moj prijatelj, Milorad Popović. Došao je da mi kaže da je Goran Zekić otišao u Bajinu Baštu i ostavio poruku da dođem u Bajinu Baštu gdje će me on čekati ispred zgrade Teritorijalne obrane. Nisam bio upoznat sa svrhom tog razgovora. Međutim, bilo mi je rečeno da je važno i da bi trebao da odem tamo. (Kaseta T000-2073, str. 22 engleskog transkripta)

54. Kada sam stigao tamo, zgrada ima ispred neku vrstu dvorišta, i kada sam stigao do tog dvorišta ispred zgrade, uočio sam da ima mnogo ljudi, trupa. I tamo u tom dvorištu sam vidio trupe, vojnike da se oblače. I osim toga, farbali su svoja lica u crno. Stoga je bilo očigledno da su se tamo odvijale neke pripreme. (Kaseta T000-2073, str. 22 engleskog transkripta)

55. Ušao sam u zgradu i pitao za Gorana Zekića, te mi je bilo rečeno da se on nalazi u kancelariji gospodina Jelića, koji je bio komandant Teritorijalne obrane. Tamo je bio i gospodin Jelić koga ja nisam poznavao. Uz njega, tamo su još bili Goran Zekić i Miodrag Jokić, koji je bio ili pomoćnik ili sekretar Gorana Zekića u SDS-u. U kancelariji je bilo i drugih ljudi koje ja nisam poznavao. Ljudi su ulazili, izlazili, ulazili i postavljali pitanja. Stoga je kancelarija bila prilično prometna, i moglo se zaključiti da su se tamo odvijale vojne pripreme, te da su bile prilično uznapredovale. (Kaseta T000-2073, str. 22-23 engleskog transkripta)

56. Upitao sam Gorana Zakića o čemu se zapravo radi i zašto sam bio pozvan. On mi je rekao da je tu doveo dobrovoljce. Mislim da je to pojam koji je on upotrijebio, “dobrovoljci”, te da su te trupe, koje sam ja vidio da vrše pripreme, zapravo bili ti dobrovoljci. A onda mi je rekao da planira ući s njima u Srebrenicu. Goran Zekić je bio čovjek s prilično dobrim smislom za humor i često je zbijao šale. Čak mi je u jednom trenutku rekao da je zapravo Miodrag Jokić taj koji je sve to organizirao. Tako da ne znam da li je to bila istina ili ne, ili je to bila samo šala. Rekao mi je da je njihova namjera da uđu – njegova je namjera bila da uđe u Skelane s njima, te da je jasno da je sastanak završen jer su oni trebali da idu u Skelane. A mi tamo nismo ostali dugo. (Kaseta T000-2073, str. 23 engleskog transkripta)

57. Skelani su od Bajine Bašte udaljeni svega jedan kilometar. Između njih se nalazi most s obzirom da ih dijeli rijeka Drina. (Kaseta T000-2073, str. 23-24 engleskog transkripta)

58. U jednom se trenutku Goran Zekić razljutio, te pitao zašto minobacači još nisu tamo. Miodrag Jokić je odgovorio da helikopteri treba da stignu svaki čas. (Kaseta T000-2073, str. 24 engleskog transkripta)

59. Kada su mene pitali, ja sam pristao da idem s kolonom u Bosnu. Tako sam vidio kolonu vozila ispred zgrade Teritorijalne obrane. To su uglavnom bila civilna vozila. Neki su imali registarske tablice, a neki nisu. Ali se ne sjećam da sam vidio bilo kakvo vojno vozilo u tom konvoju. Ti dobrovoljci, te trupe su ulazile u vozila sa svojim naoružanjem, te je nakon toga kolona krenula i kretala se kroz centar Bajine Bašte u pravcu prema Skelanima. (Kaseta T000-2073, str. 24 engleskog transkripta)

60. Kada je kolona krenula, moglo se vidjeti da je policija bila obezbjedila put, tu cestu kojom je kolona trebala da se kreće. Semafori su se palili i gasili naizmjenično, što znači da su oni koloni obezbjeđivali nesmetan prolaz. Policija je pratila kolonu sve do Skelana. Stanovnici su se nalazili u blizini i gledali kolonu, a dobrovoljci u koloni nisu pokušavali da sakriju svoja oružja. Mogla su se prilično lako uočiti. To mi je bio prvi put da sam doživio tako nešto, i činilo mi se prilično nevjerovatno. (Kaseta T000-2073, str. 24-25 engleskog transkripta)

61. Kada smo došli do mosta na Drini, policijske patrole su se već nalazile na obe strane. Digli su rampu ili, ne sjećam se da li je tamo uopće bila rampa, ali kakogod bilo, prolaz je bio slobodan. Prešli smo preko mosta. Niko nije pokušao da nas zaustavi niti na jednoj strani. Stigli smo u Skelane. Skelani se nalaze tačno blizu mosta, kojih 500 metara odatle. Goran Zekić mi je rekao da će ući u Srebrenicu, ali da prije toga planiraju otići u Visočnik, srpsko selo iznad Srebrenice. U tom sam trenutku odlučio da se vratim u Bratunac s obzirom da sam na sebi imao civilnu odjeću i nisam bio naoružan. (Kaseta T000-2073, str. 25-26 engleskog transkripta)

Šema

62. Kao što sam rekao, nisam znao detalje o dolasku dobrovoljaca. Nisam očekivao da će doći. Ipak, očekivao sam u Bratuncu sled događaja sličan onome koji se dogodio u okolnim opštinama. Znao sam šta se desilo u okolnim opštinama, i znao sam da će Bratunac uskoro doživeti slične stvari. Šema onoga što se dešavalo u susednim opštinama je, u suštini, kopirana, reprodukovana u Bratuncu. Objasniću šta podrazumevam pod pojmom “šema”. (Kaseta T000-2073, str. 33 engleskog transkripta)

63. Postojala je određena hronologija, određeni redosled u tom sledu događaja. Slične stvari su se desile u Bijeljini, Zvorniku i, u meri koja meni nije poznata, u Višegradu. Prvo bi u određeno mesto stigli dobrovoljci a onda bi sledilo ostalo: ubistva, likvidacije, zastrašivanje stanovnika, panika i tako dalje. Onda, nakon toga bi stigla armija, JNA sa prividnom namerom da uspostavi red. Međutim, sve to bi prouzrokovalo zastrašivanje stanovnika, Muslimana, nakon čega bi sledilo etničko čišćenje. Činjenica da je armija stigla u Bratunac dva do tri dana nakon što su došli dobrovoljci ukazuje na to da je ista šema događaja trebalo da se odigra i u Bratuncu. Svi ovi događaji su osmišljeni sa ciljem da Srbi preuzmu vlast i sve je to povezano sa sprovođenjem u delo plana A i plana B i stvaranjem Republike Srpske. (Kaseta T000-2073, str. 33-34 engleskog transkripta)

64. Pre nego što su dobrovoljci stigli u naš grad, mi koji smo u Kriznom štabu smo analizirali događaje u Zvorniku, Bijeljini, Višegradu, pa čak i Banja Luci, jer smo znali da je negde 5. ili 6. u Banja Luci izbio sukob i da je armija preuzela kontrolu nad gradom. I očekivao sam da će uskoro doći red i na Bratunac. Ja ustvari nisam znao da li će taj koji će doći biti Arkan ili dobrovoljci ili armija, ali sam očekivao da će neko uskoro doći i da će izbiti sukob. (Kaseta T000-2073, str. 40 engleskog transkripta)

Šema napada kao deo strateških ciljeva

65. Prvi deo događaja odnosi se na april ž92 i opštine Zvornik, Bijeljina, Bratunac, Višegrad i Srebrenica i on se mora dovesti u vezu sa selidbom stanovništva. Ovi događaji su faktički prouzrokovali selidbu stanovništva u Podrinjskom regionu. Ja sam apsolutno uveren da nijedan od ovih događaja nije bio slučajan. Svi ovi događaji su bili isplanirani, oni su bili integralni deo plana a ono što im je prethodilo je bilo sprovođenje drugih elemenata plana. Ovi događaji su poslednji deo projekta, odnosno zamisli, koja je predstavljena srpskom narodu Bosne i Hercegovine početkom 1991., a on je u sebi sadržao podelu Bosne i Hercegovine. (Kaseta T000-2093, str. 5 engleskog transkripta)

66. Dolazak dobrovoljaca u navedene opštine u aprilu 1992. takođe je faza u sprovođenju ovog plana. Ono što sam znao baziralo se na instrukcijama koje sam 05.05.1992. dobio od Gorana Zekića. Goran Zekić je bio zamenik i član Glavnog odbora SDS i, kao što sam vam rekao, on mi je rekao da je dolazak dobrovoljaca u Srebrenačku i Bratunačku opštinu nešto sa čim su najviši nivoi vlasti i u Republici Srpskoj i u Srbiji upoznati. Činjenica da su dobrovoljci stigli u te opštine pre nego je sukob izbio, ide u prilog tezi da je ovo bila faza u implementaciji ovog projekta. (Kaseta T000-2093, str. 5 engleskog transkripta)

67. Ponašanje JNA, koja je u to vreme bila zvanična vojska, takođe ide u prilog tome, a JNA je ostala u Bosni to 15. maja. Bilo je jasno da se JNA stavila na stranu Srba i da je ona pomagala sprovođenje plana. Učestvovanje državnih organa Republike Srpske u ovome između jeseni ž91. i maja ž92, pa i nadalje, je sasvim očigledno i može se ilustrovati sledećim primerima. Kao prvo, kroz obrazovanje Narodne skupštine srpskog naroda, zatim kroz stvaranje Republike Srpske, dalje kroz Varijante A i B, i na kraju, kroz naredbe državnih organa. Ja znam za naredbu policije o podeli policijskih organa u opštinama, što potpada pod Varijantu B. Kontakti državne vojske i političkog rukovodstva su bili očigledni tokom sastanka održanog 12. maja na Palama, kada sam objasnio događanja u Glogovoj. Sve ove činjenice, uz još sigurno i neke druge, jasno pokazuju da su događaji u Podrinji bili isplanirani, da nisu bili spontani i da im cilj bio da dovedu do preuzimanja vlasti od strane Srba a da u drugoj fazi dovedu do proterivanja nesrpskog stanovništva sa ove teritorije, koje uključuje upotrebu sile u skoro svim ovim opštinama. (Kaseta T000-2093, str. 5-6 engleskog transkripta)

68. Drugi deo se odnosi na strateške ciljeve srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, koji su ili najavljeni ili objavljeni ili usvojeni 12. Maja 1992. Nisam znao za te strateške ciljeve u vreme kada su najavljeni ili usvojeni i nisam svakako znao ništa o njima u fazi njihovog planiranja. Prihvatam mogućnost da je Goran Zekić znao za njihovo postojanje. Goran Zekić je učestvovao u radu viših državnih organa tako da je moguće da je znao o tome. Međutim, on meni nikada ništa nije rekao u vezi sa tim. Ja sam bio značajnije upoznat sa tim strateškim ciljevima kada sam postao član Glavnog odbora, što je bilo ž93 i ž94. Sećam se nekih sastanaka Glavnog odbora gde je primena tih strateških ciljeva diskutovana. Sećam se da je jedan od ciljeva bio da reka Neretva bude granica a takođe, jedan od ciljeva je bio i izlaz na more. Ne sećam se precizinijih detalja ali se sećam da su ti strateški ciljevi bili diskutovani, tačnije diskutovana je njihova primena. Zaključak do koga sam došao sadrži u sebi sledeće elemente. Kao prvo, strateški ciljevi koji su bili ili najavljeni ili usvojeni na sednici 12. Maja 1992., bili su dogovoreni znatno ranije i bili su deo plan koji je postojao već dugo. Stvaranje Republike Srpske je vrlo komplikovan i ozbiljan zahvat i nije mogao da ne bude isplaniran unapred. Strateški ciljevi su sigurno bili deo plana, oni strateški ciljevi koji su objavljeni i usvojeni na toj sednici Parlamenta. (Kaseta T000-2093, str. 6 engleskog transkripta)

E. Zauzimanje Bratunca 1992.

Dobrovoljci su stigli u Bratunac 17. aprila 1992.

69. U petak, 17. aprila ujutru, probudio me je, čini mi se, Ljubo Simić, koji mi je rekao da je neka vojska stigla u hotel Fontana i da su tražili da me hitno vide. Ne sećam se da li smo zajedno otišli tamo. Moguće je da je on otišao tamo i da sam ja ubrzo pošao za njim. (Kaseta T000-2073, str. 26 engleskog transkripta)

70. Oko hotela Fontana, koji je na oko 300 do 500 metara od moje kuće, naišao sam na neobičnu scenu. Bilo je puno mladića tamo, ali je bilo i nekoliko mladih žena, u finim uniformama i sa oružjem, koji su stajali svuda oko hotela. Nisam znao ljude u uniformama. (Kaseta T000-2073, str. 27 engleskog transkripta)

71. Našao sam Gorana Zekića, Miodraga Jokića, dvojicu ili trojicu mladih momaka u uniformi, kao i tri muslimanska predstavnika koje nisam poznavao iz Srebrenice. Mislim da je sastanak već bio u toku i, kao što me je Goran Zekić obavestio, oni su pregovarali sa Muslimanima iz Srebrenice. Tako sam ja došao tamo i pozdravio ih. Bio sam predstavljen ljudima u uniformi i pitao sam ih šta rade tamo a jedan od njih mi je rekao da su došli sa ciljem da tamo uspostave narodnu vladu. (Kaseta T000-2073, str. 27-28 engleskog transkripta)

72. Tako sam ja sedeo tamo sa Miodragom Jokićem kada je jedan čovek u uniformi pitao Ljubisava Simića da li je on predsednik opštine. Takođe se sećam da je on rekao Ljubi Simiću da treba da napravi listu svih ekstremista, srpskih i muslimanskih. Ljubo Simić je bio veoma napet, i ubrzo nakon toga napustio je sastanak. Rekao je: “Neću da sudelujem u ovome. Ako želite listu srpskih ekstremista, treba prvo da stavite moje ime na nju, na listu.”. (Kaseta T000-2073, str. 28 engleskog transkripta)

Ultimatum bosanskim Muslimanima

73. Ja sam ih pitao da li su na ovaj sastanak pozvali i predstavnike Muslimana iz Bratunca, na šta su mi oni rekli da će ili oni njima preneti ultimatum ili bi ja trebalo da to uradim. A ultimatum se sastojao u tome da im se kaže da napuste sve organe vlasti i policijsku stanicu. Možda sam spomenuo Karadžića. Možda sam rekao, recimo, da je stiglo naređenje od Karadžića da se opština podeli, ali nikada nisam rekao da oni, specijalno ta tri muslimanska predstavnika, treba da budu ubijeni. (Kaseta T000-2073, str. 28 engleskog transkripta)

74. Goran Zekić je pregovarao sa Muslimanima iz Srebrenice. Ne sećam se baš tačnih reči koje su oni razmenili, ali mi je bilo jasno da muslimanski predstavnici ne pristaju na njihove uslove. U svakom slučaju, glavna tema razgovora je bila Srebrenica i tamošnji događaji. (Kaseta T000-2073, str. 29 engleskog transkripta)

75. Ubrzo zatim, kelner koji je radio u hotelu mi je prišao da mi kaže da me predstavnici vlasti zovu, da neki Muslimani iz organa vlasti žele da razgovaraju sa mnom i da žele da ja dođem u policijsku stanicu u Bratuncu, koja je tačno prekoputa hotela Fontana. Otišao sam u policijsku stanicu. Dobro se sećam da sam tamo video predsednika opštine, šefa policije, predsednika SDA i jos jednog ili dva čoveka. Sećam se da je jedan čovek bio profesor, profesor u školi. (Kaseta T000-2073, str. 29 engleskog transkripta)

76. Kada sam stigao, pitali su me ko su ti vojnici i ja sam im rekao da ne znam. Rekao sam im da su ti vojnici izdali ultimatum njima da do podne napuste sve organe vlasti i naročito policijsku stanicu i da ih takođe savetuju da dođu na sastanak. (Kaseta T000-2073, str. 29 engleskog transkripta)

77. Možda sam bio neučtiv prema njima. Bio sam naročito ironičan prema Dževadu Gusiću, koji je bio predsednik SDA. Bilo je nekih sukoba između nas pre toga i ja sam mu rekao: “Pa, gospodine Gusiću, treba da odete da razgovarate sa njima i vidite šta žele.” (Kaseta T000-2073, str. 28-29 engleskog transkripta)

78. Pitali su me da li mogu da im garantujem sigurnost i ja sam im rekao da ne mogu. Nisam mogao da im garantujem sigurnost jer nisam poznavao te dobrovoljce, i rekao sam im da je krajnje blesavo da od mene traže da im garantujem sigurnost. Onda su mi predsednik opštine i šef policije rekli: “Miroslave, mi želimo da napustimo Bratunac i da idemo u Konjević Polje jer se tamo nešto dešava. Konjević Polje je selo na putu za Tuzlu. Pa su me pitali da li mogu policijskim kolima da odu u Konjević Polje i ja sam rekao: “Naravno, zašto da ne? Znači vi idete u Konjević Polje?” Ustvari, znao sam da ne idu tamo, već da napuštaju Bratunac. (Kaseta T000-2073, str. 30 engleskog transkripta)

79. Onda su me pitali da li mogu da im dam dozvole ili propusnice za putovanje i ja sam im rekao da nemam nikakve propusnice. I rekao sam im: “Ako vas neko zaustavi u Kravici, recite moje ima i ne bi trebalo da imate bilo kakvih problema.” Znam da su bili zaustavljeni na kontrolnom punktu u Kravici. Tamo ih je zaustavio policajac. Rekli su mu da sam im ja dozvolio da iskoriste moje ime i, nakon toga, dozvoljeno im je da prođu. Niko ih nije zaustavljao posle toga. I otišli su u Tuzlu. (Kaseta T000-2073, str. 30 engleskog transkripta)

80. Tako sam ja napustio sastanak i oni su napustili grad. Mi smo te noći održali sastanak Kriznog štaba i razgovarali o tome događaju. U to vreme smo znali da su Muslimani već napustili organe vlasti. Znali smo da je policijska stanica bila prazna i opljačkana, pa je naš prioritet bio da ponovo uspostavimo policiju i policijske snage. (Kaseta T000-2073, str. 30, 32 engleskog transkripta)

Dobrovoljci stvaraju atmosferu straha

81. Dobrovoljci su ušli u policijsku stanicu. Niko ih nije zaustavio niti je pokušao da to uradi. Ljudi su stajali sa strane i samo posmatrali. I ja sam ostao napolju i samo posmatrao. Znam da je kasnije rečeno da su oni pretraživali kancelarije i pregledali dokumenta u potrazi za ne znam čime, da li dozvole, oružje ili dokumenta vezana za automobile, nisam siguran. Ali onda su uzeli policijska kola i otišli u Srebrenicu. Ne znam ko je tada bio vođa te grupa, jer je većina tih ljudi kasnije pobijena. (Kaseta T000-2073, str. 31 engleskog transkripta)

82. Te noći, dobrovoljci su se vratili u Bratunac, vozili su se ludački kroz grad, pucajući, paleći sirene i, u suštini, praveći haos cele noći. (Kaseta T000-2073, str. 32 engleskog transkripta)

83. Dakle, događaji 17. uveče, koje sam opisao, su nešto što se ponovilo i sledećeg dana, 18. ali i 19. aprila 1992. Jedinica koja je u startu otišla u Srebrenicu bi se vratila u Bratunac, naročito u kasne sate, i onda bi se isti scenario ponovio. Jurili bi kroz grad kolima, išli u muslimanske delove grada, srpske delove grada, uključivali bi sirene, pucali u vazduh, tako da je stvarana atmosfera u kojoj bi Srbi i naročito Muslimani bili vrlo uplašeni. Bila je to vrlo loša atmosfera za sve stanovnike. Srbi su bili uplašeni a mogu samo da zamislim kako su se osećali Muslimani. Bilo je puno panike i straha među ljudima, a sve je to namerno stvarano sa kolima koja su jurila kroz grad praveći buku, pucanjem u vazduh, sirenama i tako dalje. Sve je to stvaralo osećaj ili utisak među stanovništvom da je borba u toku, da se dešava sukob u blizini. (Kaseta T000-2073, str. 34 engleskog transkripta)

84. Još jedna vrlo očigledna i široko rasprostranjena pojava, naročito u Srebrenici, bila je pljačka. Tih dana, sve do 20. aprila, članove te jedinice koja je većinu vremena bila zajedno u Srebrenici, mogli smo u Bratuncu videti sa Goranom, ali kroz Bratunac su oni prolazili kolima i drugim vozilima koja su bila natovarena robom i raznim opljačkanim stvarima. Vozili bi ih preko mosta u Srbiju. Sve ove stvari su bile ukradene iz radnja, iz kuća i slično, i odvezene u Srbiju. (Kaseta T000-2073, str. 35 engleskog transkripta)

85. Želeo bih sada da pređem na događaje od 19. i 20. U selu Potočari, koje se nalazi između Srebrenice i Bratunca, Muslimani, predvođeni Naserom Orićem, postavili su zasedu u kojoj su pobili većinu tih dobrovoljaca. Ne znam detalje tog događaja. Sve što sam čuo je da su u zasedi sačekali dobrovoljce koji su se vraćali iz pljačke, vozeći opljačkanu robu u Srbiju, i sve ih poubijali. (Kaseta T000-2073, str. 36 engleskog transkripta)

86. Još jedan događaj, vrlo značajan, se odigrao između 21. i 23. aprila. Velika grupa dobrovoljaca je stigla u Ljuboviju, koja je u Srbiji, na drugoj obali reke u odnosu na Bratunac. Zvali su me, tražeći da dođem da se sretnem sa njima. Bila je to grupa od bar 100 naoružanih ljudi. Bili su smeštani u motelu koji mi zovemo Brioni. Mislim da je pravo ime motela bilo Drina. I bio je tačno na obali Drine u Ljuboviji. Tu su bili smešteni i ponašali su se kao da je mesto njihovo. Služili su se pićem i jeli su tamo. (Kaseta T000-2073, str. 37 engleskog transkripta)

87. Na putu tamo Milutin Milošević i ja smo razgovarali. Razgovarali smo o situaciji. I kada smo videli koliko ih je bilo tamo, rekli smo da bi trebalo da ne dozvolimo, ako je moguće, da oni uđu u Bratunac. Oni su nam govorili da žele da uđu u Bratunac i napadnu Potočare. Želeli su da dođu do tela svojih drugova i to su bili razlozi koje su nam dali. Međutim, mi smo smatrali da oni žele da odu tamo iz drugih razloga i mislili smo da ako tih 100 ljudi, naoružanih do zuba, uđe u Bratunac, sve će biti izgubljeno. (Kaseta T000-2073, str. 37-38 engleskog transkripta)

88. Tako su pregovori trajali dan ili dva i na kraju je dogovoreno da predstavnicima bude dozvoljeno da uđu. A oni su želeli… Rekli smo im da ćemo raditi, odnosno nastaviti da radimo na tome da dobijemo tela i da bi trebalo da sačekamo da vidimo kako će se stvari odvijati nakon toga. Ali na kraju je dogovoreno da 4 ili 5 njihovih predstavnika bude dozvoljeno da udju. Oni su želeli da odu u Potočare zajedno sa Goranom Zekićem i još nekim drugim dobrovoljcima i pokupe tela. Međutim, njihov poduhvat nije bilo uspešan. (Kaseta T000-2073, str. 38 engleskog transkripta)

89. Na kraju smo uspeli da kroz pregovore dobijemo tela. Ljubo Simić je bio sredstvo za to. Radio je zajedno sa Reljićem, kapetanom, i oni su uspeli da to postignu. Preko posrednika, Ljubo je uspeo da ubedi Nasera da preda tela da bi se izbeglo dalje pogoršanje situacije. I uspeli su da to obave. Skoro svi leševi koji su bili nađeni su predati. Ne znam koliko ih je sve zajedno nađeno. (Kaseta T000-2073, str. 38 engleskog transkripta)

90. Ubrzo zatim, jedna mala grupa iz te velike grupe u Ljuboviji, nekih dvadesetak ljudi, uspela je da uđe u Bratunac bez našeg znanja. Moguće je da su ili prešli Drinu ili su došli preko mosta. Druga grupa je ostala u Bratuncu malo duže, ali je imala isti sastav, odnosno sastojala se od istih ljudi kao prva grupa. Svi su bili na bojištima u Hrvatskoj i Vukovaru. Dakle, prva grupa koja je pobijena u Srebrenici, a sada i druga grupa, se u suštini sastojala od istih takvih ljudi, koji su bili iz Srbije i Vojvodine. Čak sam čuo i da je neko spominjao Niš. (Kaseta T000-2073, str. 39 engleskog transkripta)

91. Komandant druge grupe se zvao Predrag Čubrilo sa nadimkom Peki. Kasnije sam upoznao i neke druge ljude iz grupe. Predrag Čubrilo je došao iz sela Karavukovo u Vojvodini. Tako mi je rekao. Drugi čovek je bio Zoran Kosijer, a ostale znam samo po nadimcima. Bio je jedan sa nadimkom Niški, za koga sam čuo da je bio vrlo okrutan. Zatim je bio jedan sa nadimkom Makedonac, Djole i gospođa Dragica Mastikosa. Koliko sam čuo, najopasniji i najokrutniji od njih je bio onaj sa nadimkom Makedonac. (Kaseta T000-2073, str. 39 engleskog transkripta; Kaseta T000-2091, str. 15-16 engleskog transkripta)

Dolazak JNA u Bratunac

92. Događaji nakon toga, koji su i najvažniji, u vezi su sa dolaskom armije u Bratunac. Trupe, čija je ovo bila zona odgovornosti, stigle su nakon 20., nakon ove zasede. Mogli su stići negde između 21. i 23. Bila je to jedna mala formacija JNA koja je stigla. Stigli su iz Šekovića. Nikada nisam bio u Šekovićima i nisam znao oficira koji je stigao sa njima. On se zvao Reljić. Mislim da je bio kapetan. (Kaseta T000-2073, str. 36 engleskog transkripta)

93. Bila je to jedna oklopno-mehanizovana jedinica sa oko 20 do 30 ljudi. Imali su pet oklopnih transportera, jedan tenk i 10 borbeno-oklopnih vozila. Ono što je bilo čudno je što je u jedinici bio jedan poručnik. Zvali smo ga Musa. Bio je Albanac. Većina ljudi u toj jedinici, koje sam upoznao, su bili iz Srbije ili Vojvodine, iz okoline Novog Sada. (Kaseta T000-2073, str. 36 engleskog transkripta)

94. Dan ili dva nakon što je Reljić stigao u Bratunac, proglasio je vojnu upravu. Reljić je polepio plakate po gradu. Sebe je proglasio komandantom grada. I otprilike u to vreme, oni su počeli da planiraju i sprovode u delo kampanju razoružavanja muslimanskih sela u regionu Bratunca. Sve se ovo dešavalo između 28. aprila i prvih dana maja. Tada su počeli da razoružavaju muslimanska sela, kao i Muslimane u Bratuncu. (Kaseta T000-2073, str. 42 engleskog transkripta)

    Uloga bratunačkog Kriznog štaba u aprilu 1992.

95. Odmah nakon što se policija podelila na muslimansku i srpsku, počeli smo održavati javna zasedanja Kriznog štaba SDS-a u maloj zgradi osnovne škole koja se nalazi odmah pored zgrade opštine. (Kaseta T000-2073, str. 40 engleskog transkripta)

96. Negde 17. ili 18. ili možda čak posle 20. aprila, dobili smo odluku usvojenu u parlamentu Republike Srpske. Dakle, dobili smo je, a ustvari bile su dve odluke. Jedna je bila proglašenje stanja neposredne ratne opasnosti a druga je bila odluka o opštoj mobilizaciji. Nakon toga sam ih preradio u opštinske dokumente. Mogao je biti kraj aprila. (Kaseta T000-2073, str. 41 engleskog transkripta)

97. Dakle, nakon dolaska dobrovoljaca, nešto kasnije, Krizni štab SDS-a je preuzeo vlast u opštini, čini mi se. To je učinjeno malo posle odlaska dobrovoljačkih snaga, tako da je moglo biti ili 23. ili 25. Negde u to vreme smo preuzeli vlast u Bratuncu. Ljubo Simić je postao predsednik opštine jer je tu poziciju pre toga držao Musliman. A Đukanović je već bio predsednik Izvršnog odbora. A mi smo takođe doneli odluku o popunjavanju svih pozicija koje su prethodno držali Muslimani, koji su u međuvremenu otišli. (Kaseta T000-2073, str. 41 engleskog transkripta)

98. Još jedna aktivnost koju smo preduzeli u to vreme je bila formiranje opštinskog Kriznog štaba, umesto Kriznog štaba SDS-a. Dakle, opštinski koji će biti obrazovan u skladu sa strukturom propisanom zakonom. Treća aktivnost koju smo poduzeli je da postavimo direktore raznih kompanija i fabrika na pozicijama koje su prethodno držali Muslimani koji su otišli iz Bratunca. Još jedna aktivnost, četvrta, je bila da ojačamo policijske snage. Jos jedna aktivnost je bila uspostavljanje komisije za ratni plen. Imali smo mnogo slučajeva pljačke jer su mnogi poslovni i privatni prostori bili prazni. Mnoge kompanije i fabrike nisu imale obezbeđenje. Dakle, bilo je potrebno uspostaviti komisiju za ratni plen. (Kaseta T000-2073, str. 41-42 engleskog transkripta)

99. Ja sam u to vreme bio naročito angažovan na uspostavljanju Štaba teritorijalne odbrane. Tokom naših priprema 1991., mi nismo imali baš pravu komandu naših snaga. Zbog toga, Krizni štab je usvojio, a ja potpisao, odluku o mobilizaciji ljudstva Teritorijalne odbrane. Ustvari, ja sam naredio tim ljudima da dođu na posao pošto sam primetio da su prestali da dolaze na posao. Dakle, ta odluka je verovatno usvojena negde sredinom aprila. Uprkos svim našim naporima, nismo uspeli da stvorimo Štab teritorijalne odbrane do dolaske armije. Reljić je, ustvari, formirao Štab teritorijalne odbrane i njegove organe. (Kaseta T000-2073, str. 42 engleskog transkripta)

100. Moj odnos sa Reljićem je bio vrlo loš. Ustvari, nije ni bilo odnosa. Pre nego što je došao u Krizni štab sa planom za razoružanje Muslimana, okupio je ono što je on smatrao najeminentnijim stanovnicima Bratunca. Ti ljudi su bili uglavnom bivši komunisti. Znam zasigurno da su na tom sastanku bili: Dragan Jovanović, koji je bio direktor Vihora; Spasoje Ilić, eminentan građanin; Duško Glišić i Momčilo Momčilović. Bilo ih je još, ali im se ne sećam imena. Na tom sastanku, on je predstavio i objasnio plan razoružavanja Muslimana. Na tom sastanku, on je takođe sugerisao da bi Miroslav Deronjić trebalo da bude likvidiran. To sam saznao vrlo ubrzo. I nakon 15. maja, Krizni štab ga je proterao iz Bratunca. (Kaseta T000-2073, str. 46 engleskog transkripta)

Razoružavanje bosanskih Muslimana

101. Na jednom od zasedanje Kriznog štaba, gospodin Reljić nam je rekao da je doneo odluku da se razoružaju muslimanska sela. On je svoju kampanju nazvao kampanjom razoružavanja ekstremista, ali mi smo znali da se to odnosi na muslimanska sela. Ova kampanja se sprodovodila na sledeći način: prvo bi se mobilisala Teritorijalna odbrana, onda bi vrlo rano ujutru, pre zore, oni okružili selo, ali bi napravili širok obruč, da ne bi došli previše blizu kuća u selu, a onda bi on dao signal i svaki vojnik bi ispalio jedan do dva metka. (Kaseta T000-2073, str. 46 engleskog transkripta)

102. Na taj način bi stavili seljacima do znanja da je njihovo selo okruženo, policija i armija će ući u selo u oklopnim transporterima, doći do centra sela i onda, megafonom objaviti stanovništvu da treba da se skupi na određenom mestu, što bi bilo ili lokalna škola ili zgrada mesne zajednice, gde će predati svoje oružje. Onda bi takođe objavili da ovo sve sprovodi vojska i da će vojska garantovati sigurnost stanovništvu. (Kaseta T000-2073, str. 46-47 engleskog transkripta)

103. Ja sam, kao običan vojnik, učestvovao u jednoj takvoj operaciji u kojoj je selo Podčauš razoružano. To je predgrađe Bratunca. Ove operacije, koje su imale za cilj razoružavanje sela, su sprovođene do 6. maja i one su uključivale sela Glogova, Konjević Polje, Voljavica i neka druga sela. (Kaseta T000-2073, str. 47 engleskog transkripta)

104. Dakle, tako je sprovođena kampanja razoružavanja muslimanskih sela. Kao što sam rekao, to se sprovodilo do 6. maja, jer je 6. maja izbio sukob između Muslimana i armije u selu Hranca. A onda, 9. maja se desio događaj u Glogovi. I to je bio kraj kampanje razoružavanja. (Kaseta T000-2073, str. 47 engleskog transkripta)

Glogova

105. Ja sam 30. septembra 2003. priznao krivicu za zločin progona, za moje delovanje vezano za napad na Glogovu. Moje delovanje vezano za napad na Glogovu je dokumentovano u Bazi činjenica, zajedno s Dogovorom o nagodbi, i prihvatio sam to kao istinu.

106. Kao što je konstatovano u Bazi činjenica, tokom napada na Glogovu i u toku ispunjavanja operativnog cilja plana da se trajno rasele bosanski Muslimani iz Bratunačke opštine, mnogi bosanski Muslimani, stanovnici Glogova, uglavnom žene i deca, su prisilno raseljeni iz Glogova. Kao rezultat napada na selo Glogova, 9. maja 1992., 65 bosanskih Muslimana, stanovnika tog sela, su ubijeni, celokupno muslimansko stanovništvo sela je prisilno raseljeno i značajan broj domaćinstava bosanskih Muslimana je sravnjen sa zemljom. Džamija je takođe spaljena i uništena.
     Dana desetog ili jedanaestog maja 1992. sam otišao na Pale kako bih prisustvovao sastanku i izvijestio o događajima u bratunačkoj opštini. Sastanku na Palama, koji je održan u velikoj prostoriji gdje se održavaju konferencije, su prisustvovali Radovan Karadžić, Velibor Ostojić i Ratko Mladić, te predsjednici kriznih štabova Republike Srpske. Ja sam dao svoj izvještaj Radovanu Karadžiću, Veliboru Ostojiću i Ratku Mladiću, koji su sjedili zajedno za jednim stolom u toj konferencijskoj sobi. Na zidu iza njih su bile karte koje su prikazivale etničku strukturu Bosne i Hercegovine po dijelovima u raznim bojama. Srpska područja su bila označena plavom bojom. Ja sam izvijestio da je Glogova djelomično uništena i u velikoj mjeri u plamenu, te da su bosanski Muslimani prisilno iseljeni. Svi prisutni u toj prostoriji su moje izvještavanje dočekali s pljeskom, a Velibor Ostojić je nakon toga dao svoj komentar rekavši: "Sada možemo obojiti i Bratunac u plavo.”

Događaji u Bratuncu između 10. i 15. maja 1992.

107. Dan nakon operacije u Glogovoj, ona je nastavljena 10. maja u Bratuncu i u predgrađu zvanom Suha, prigradskom naselju. Reći ću vam nešto u šta nisam stoprocentno siguran. Mislim da je pored armije u ovoj operaciji učestvovao jedan Diverzantski odred teritorijalne odbrane, kao i policija, ali mislim da Teritorijalna odbrana nije imala nikakve veze sa tim. (Kaseta T000-2091, str. 5 engleskog transkripta)

108. Pre toga, veliki broj Muslimana je napustio Bratunac, kao rezultat događaja koji su se dogodili sredinom aprila i, naravno, značajan broj njih je otišao iz Bratunca još početkom aprila, zbog događaja u Zvorniku. Kada se u Bratuncu desio prevrat početkom aprila, ustanovili smo Opštinski krizni štab i predsednik Ljubisav Simić je odlučivao o aktivnostima vezanim za izdavanja dozvola ljudima koji su želeli da napuste grad. (Kaseta T000-2091, str. 5 engleskog transkripta)

109. Ne znam koliko je muslimanskog stanovništva bilo ostalo u Bratuncu kada je operacija počela 10. maja. Ljudi su pozvani megafonom da idu na stadion. Rečeno im je da idu na stadion ili na autobusku stanicu. Vojska i policija su ovo učinili. Autobusi za Kladanj su kretali sa autobuske stanice. (Kaseta T000-2091, str. 5 engleskog transkripta)

110. Negde tokom popodneva tog dana – ne sećam se koliko je sati bilo – otišao sam u zgradu opštine i sreo Radoljuba Đukanovića, koji je bio predsednik Izvršnog odbora i član Kriznog štaba, i on mi je rekao da je dobio informaciju od policije da na stadionu razdvajaju muškarce i žene. (Kaseta T000-2091, str. 5 engleskog transkripta)

111. Nas dvojica smo otišli do stadiona i došli do kapije. Nismo ulazili unutra. Došli smo do kapije i videli da žene i deca ulaze u autobuse, dok su muškarci bili sklonjeni u stranu i stajali su sa strane. Tako sam ja video da je na stadionu bila velika grupa dobrovoljaca i, kasnije mi je rečeno – međutim, ja to nisam tada video – da su, od onih koji su ulazili u autobuse, pre nego što bi ušli unutra, uzimali novac i nakit. Takođe sam video i jedno vojno vozilo, ali se ne sećam čije je bilo. (Kaseta T000-2091, str. 6 engleskog transkripta)

112. Muškarci su stajali na jednoj strani a žene i deca su bili ukrcavani u autobuse. Videli smo Predraga Čubrila - Pekija tamo. On je bio jedan od dobrovoljaca. A pošto nismo znali zašto su odvajali muškarce od žena i dece, pitali smo ga zašto se to činilo. Objašnjenje koje nam je on dao bilo je da odvajaju muškarce od žena i dece i da će muškarce da zadrže i kasnije zamene za Srbe koji su negde bili zarobljeni. Ovo objašnjenje nam je delovalo relativno neuverljivo i pitali smo ga da li vojska zna za to i on je rekao da zna. Reljić zna. Rekli smo im da to što radi nije u redu i da svi ljudi treba da budu transportovani jer su to bili zaključci doneti od strane Kriznog štaba, vezani za ovu operaciju, da svi ljudi treba da budu transportovani. Međutim, tamo je bilo mnogo naoružanih dobrovoljaca. Psovali su sve. Tako da ustvari nismo mogli ništa da učinimo. (Kaseta T000-2091, str. 6-7 engleskog transkripta)

113. Te večeri, muškarci koji su bili odvojeni su odvedeni u hangar blizu škole Vuk Karadžić i tamo zatvoreni, kao i u školskoj fiskulturnoj sali. (Kaseta T000-2091, str. 7 engleskog transkripta)

114. Ono što sam video kada sam se vratio sa Pala, što je bilo ili 11. ili 12. maja, je da je vojna policija osigurala hangar. Ono što znam je da je komandant vojne policije u to vreme bio Savo Babić, policajac u penziji. Ranije sam vam spomenuo da je vojna policija ustanovljena od strane Reljića, koji je postavio Savu Babića za komandanta. (Kaseta T000-2091, str. 7 engleskog transkripta)

115. Prva vest koja je došla do mene – mogao je biti recimo dvanaesti – je da su ljude u hangaru tukli. Desila su se i neka ubistva. Rečeno mi je da dobrovoljci konstantno ulaze unutra i da je Drago Zekić, otac pokojnog Gorana Zekića, odlazio tamo redovno. Drago Zekić je želeo da sazna okolnosti vezane za ubistvo svog sina. Čuo sam – moguće je da sam već 12.-og imao tu informaciju – da su Drago Zekić i dobrovoljci izvodili ljude iz hangara i odvodili ih u nepoznatom pravcu. (Kaseta T000-2091, str. 8 engleskog transkripta)

116. Takođe sam čuo da su dobrovoljci neke ljude izvodili zbog novca, obično ljude za koje su pretpostavljali da imaju novac, i da su želeli da im pokažu gde su ga sakrili. Kasnije sam takođe čuo da su neki od tih ljudi bili ubijeni, ali i da su neki pušteni. (Kaseta T000-2091, str. 8 engleskog transkripta)

117. Dvanaestog ili trinaestog, Savo Babić mi je rekao da su dobrovoljci već počeli da ubijaju neke ljude u hangaru. On mi je takođe rekao i da neki stanovnici Srebrenice odlaze u hangar. On su se pridruživali dobrovoljcima. Bilo je takođe i nekih ljudi iz kraja koji su ulazili unutra i učestvovali u tučenju i ubistvima. (Kaseta T000-2091, str. 8-9 engleskog transkripta)

118. Dvanaestog uveče, održali smo sastanak Kriznog štaba, na koji smo pozvali Predraga Čubrila. Dakle, na sastanku Kriznog štaba ja sam mu predočio informaciju koju smo imali i ja sam rekao da oni moraju prestati sa tim zločinima, da on mora nešto da učini po tom pitanju i da je vojna policija nemoćna da kontroliše svoje dobrovoljce, pa on mora da ih zauzda. (Kaseta T000-2091, str. 9 engleskog transkripta)

119. Sećam se jednog detalja, o kome smo razgovarali na tom sastanku, a vezanog za činjenicu da je jedan dobrovoljac uhapsio jednog Srbina i, zajedno sa dva dobrovoljca, doveo ga u Krizni štab sa puškama pod grlom. I sećam se da su ga doveli u Krizni štab, a onda se razvila velika pometnja, buka. Optuživali su ga da je pokušao da spase neke Muslimane. Rekli su da hoće da ga ubiju. Sećam se da se to desilo dvanaestog u Kriznom štabu gde smo mi razgovarali o Peki i njegovim dobrovoljcima. U tom trenutku, Čubrilo je obećao da će zabraniti svojim dobrovoljcima da ulaze u hangar jer je to nešto što smo mi tražili. (Kaseta T000-2091, str. 9 engleskog transkripta)

120. Međutim, sledećeg dana, to nije sprovedeno u delo. Ubistva i odvođenje ljudi iz hangara se nastavilo. To je dakle bilo četrnaestog. Dobio sam informaciju da su četrnaestog neki ljudi bili ubijeni pored Drine. Bili su ubijeni i zatim bačeni u reku. (Kaseta T000-2091, str. 9-10 engleskog transkripta)

121. Četrnaestog uveče, sazvao sam sastanak Kriznog štaba. Moj cilj je bio da zaustavim ono što se dešavalo u hangaru. U to vreme, nisam imao informaciju o tome koliko je ljudi bilo ubijeno ili izvedeno i zatim ubijeno, ali sam znao da je broj veliki i odlučio sam da nešto učinim po tom pitanju. Moram da kažem da je atmosfera vezana za ove događaje bila atmosfera straha i da je bilo mnogo straha među ljudima u Kriznom štabu. Sukob sa ekstremistima je bio žestok. Moram da kažem da sam tih dana i sam osećao strah. Plašim sam se incidenata sa dobrovoljcima. (Kaseta T000-2091, str. 10 engleskog transkripta)

122. Trinaestog ili četrnaestog, pozvao sam čoveka koji je bio lokalni vođa jedne paravojne jedinice, i ti ljudi su delovali vrlo hrabro. Ja sam ga pozvao i zamolio ga da se suprotstavi dobrovoljcima. I čak ni on nije mogao da to uradi. Tako da sam četrnaestog uveče sazvao sastanak Kriznog štaba i imali smo samo jednu temu rasprave, a to je da razgovaramo o ljudima koji su zatvoreni u hangaru i u fiskulturnoj sali, šta da radimo sa njima i kakav stav da zauzmemo prema dobrovoljcima i onima koji su počinili zločine. (Kaseta T000-2091, str. 11 engleskog transkripta)

123. Trebalo nam je prilično mnogo vremena da skupimo hrabrost da donesemo odluku o puštanju svih zatvorenih i mislim da smo tu odluku doneli posle ponoći, posle nekoliko sati napetih razgovora. Tako smo mi doneli odluku da oslobodimo sve te ljude te iste noći i da će nam civilna policija pomoći u tome. Savo Babić je rekao da možemo da računamo i na pomoć vojne policije (Kaseta T000-2091, str. 11 engleskog transkripta)

124. Negde oko 2 sata ujutro, počeli smo evakuisati ljude. Dragan Jovanović, koji je takođe bio član Kriznog štaba, bio je i direktor Vihora, i obećao nam je nekoliko kamiona za tu operaciju, tako da smo u noći između 14. i 15., oko 2 sata ujutro, počeli da ih evakuišemo. Izdali smo naredbu policiji i vojnoj policiji da naprave listu svih onih koji su bili zatvoreni i oni su to učinili. Lista je sadržala nešto preko 400 imena. (Kaseta T000-2091, str. 11 engleskog transkripta)

125. Imali smo tri ili četiri kamiona, ukrcali smo ljude u kamion, i oni su odvezeni na Pale i predati tamošnjim vojnim i civilnim vlastima. Tako je konvoj kamiona bio praćem i vojnom i civilnom policijom, i znam sigurno, pošto sam kasnije proverio, da nikome u tom konvoju ništa loše nije učinjeno, što smo izričito naredili. (Kaseta T000-2091, str. 11 engleskog transkripta)

126. Četrnaestog uveče, ili možda petnaestog, doneli smo odluku – odluku o proterivanju svih dobrovoljaca iz Bratunca. Bilo je vrlo teško doneti tu odluku, pošto je zahtevala mnogo hrabrosti. To je značilo da se direktno konfrontiramo tim ljudima. Ipak, odluka o proterivanju svih paravojnih formacija iz Bratunca je doneta jednoglasno. Imali smo obećanje tadašnjeg šefa policije Milutina Miloševića, koji nam rekao da je sposoban da sa svojim policajcima to sprovede u delo. Dakle, odluka je doneta ili 14. ili 15. uveče. Sećam se da, kada sam kasnije proveravao svoj potpis, da sam video da je moguće da sam ga potpisao petnaestog. Međutim, moguće je da je doneta četrnaestog. (Kaseta T000-2091, str. 12 engleskog transkripta)

127. Sledećeg jutra, pošto je odluka donešena, neko, verovatno policija, je rekao dobrovoljcima da će biti proterani. Tako da su viđeni kako pakuju svoje stvari u kola i tako dalje. Tog dana, koji je bio ili 15. ili 16., lokalni sveštenik Nedeljko Mitrović, sakupio je neke ljude i organizovao demonstracije. (Kaseta T000-2091, str. 12 engleskog transkripta)

128. U periodu između 15. i 17. maja, doneli smo odluku da pozovemo patologa u Bratunac, da bi izvršio autopsije onih koji su bili ubijeni u hangaru. Trebali smo znati šta da radimo s tim ljudima. On se zvao Zoran Stanković i radio je za vojsku. Bio je pri JNA u Beogradu. On je bio poznati ekspert na tom polju i mislim da je trenutno šef Vojno-medicinske akademije u Beogradu. Došao je u Bratunac sa oficirom čije ime ne znam. Aleksandar Tešić je bio šef vojnog odseka pri opštini i znam da je on, zajedno sa Zoranom Stankovićem i tim oficirom, učinio sve što je potrebno da bi se ustanovio identitet onih koji su ubijeni, a zatim su takođe učestvovali u pripremi tela, stavljanju tela u kese i svim drugim stvarima koje su morale da se obave. (Kaseta T000-2091, str. 13-14 engleskog transkripta)

129. Održali smo sednicu Kriznog štaba na kojoj smo raspravljali o sahranama i doneta je odluka da ih sahranimo na muslimanskom groblju, koje je bilo malo van grada, u prigradskom naselju. Međutim, neki ljudi su počeli protestovati jer je još uvek bilo Muslimana koji su živeli u tom predgrađu i plašili su se da ako vide da se ljudi tu sahranjuju, da bi to moglo da ih pobuni. I zato je doneta odluka da se sahrane pored Drine, na parceli u polju. Trebalo je da budu sahranjeni u masovnoj grobnici i mi smo naručili pogrebne spomenike, koji su bili u skladu sa onim što su zahtevali muslimanski običaji. Još uvek su uskladišteni, ili sam ih ja posle rata video uskladištene u komunalnoj firmi. Ja sam ih tamo video. Odlučili smo da ih ne stavimo jer smo se plašili da bi to moglo biti shvaćeno kao provokacija i da bi moglo da prouzrokuje pobunu. (Kaseta T000-2091, str. 14 engleskog transkripta)

Hapšenje srebreničkih Muslimana iz Crne Gore

130. Znam da je u tom periodu Perica Mitrović, zajedno sa nekim dobrovoljcima i nekim mladićima iz Srebrenice – među njima su bili i braća Perendić, koji su obojica kasnije poginuli – otišao u Crnu Goru i tamo uhapsio jednu grupu Muslimana. Oni su u Crnu Goru otišli preko Srbije, što su zvanične vlasti znale. Oni su tamo otišli sa oružjem, u uniformama, i mislim da su im pomagale policije Crne Gore i Srbije, kao i vojni organi. Tako su oni ostali tamo nekih dva ili tri dana, hapšući Muslimane, uglavnom one koji su se iz Srebrenice sklonili na obalu Crne gore. Oni su takođe uhapsili i neke ljude koji nisu iz Srebrenice – tako sam bar čuo – koji su bili građani Crne Gore, ali Muslimani. Ti Muslimani su vraćeni u Srebrenicu i većina njih je pobijena. (Kaseta T000-2091, str. 19-21 engleskog transkripta)

     F. Crvene beretke u Bratuncu 1992-1993

131. Negde u drugoj polovini aprila došao je jedan mladić u uniformi, njegovo ime je bilo Predrag Spasojević. Došao je sa Aleksandrom Tešićem koji je živeo u Ljuboviji, a radio u Bratuncu. Spasojević je imao ispod 30 godina i nosio je specijalnu uniformu - kombinezon koji je tada bio jako popularan. Predstavio se kao radnik Državne bezbednosti Srbije, DB-a Srbije. Sjećam se da mi je pokazao karticu. Ne bih vam mogao sada opisati tu karticu, ali bila je to kartica državne bezbednosti, DB-a. Kasnije sam saznao da je bio pripadnik Crvenih beretki. (Kaseta T000-2073, str. 43-44 engleskog transkripta).

132. U junu je podignut kamp Crvenih beretki u Skelanima, i viđao sam ga češće tamo. Znao sam da je bio njihov radnik i, zapravo, instruktor Crvenih beretki. On mi je rekao da je njegov zadatak uglavnom bio da sarađuje sa policijom. Ja se dobro sećam kada mi je rekao da je priroda njegovog posla takva da je uglavnom radio sa policijom. Ja sam rekao: "Dobro." On je rekao da je već bio u policiji i da se sa njima dogovorio da im pomaže. (Kaseta T000-2073, str. 45 engleskog transkripta)

133. Ja sam pratio malo njegov rad i mogu reći da je organizovao male grupe koje su trebale biti jezgro prvih paravojski u Bratuncu. Ja bih mogao reći da je on imao dobre kontakte i sa vojskom i sa armijom i mogao sam vidjeti da su ga i jedni i drugi poštovali. (Kaseta T000-2073, str. 45 engleskog transkripta)

134. U junu 1992., možda je bio i juli, dobio sam informaciju da sam pozvan da sa komandantom Teritorijalne odbrane idem na sastanak sa Teritorijalnom odbranom u Bajinu Baštu. U obavijesti nije bilo informacije o čemu će se razgovarati na tom sastanku. Dotadašnji komandant Teritorijalne odbrane, Momir Nikolić je napustio dužnost i otišao u Srbiju. Znači, u to vreme mi nismo imali komandanta. Tako da je Dragan Trišić, koji je bio jedan od najeminentnijih ljudi u to vreme - a ja mislim da je on bio načelnik TO-a - otišao sa mnom na taj sastanak u Bajinu Baštu. Sastanak je održan u prostorijama TO-a u kancelariji gospodina Jelića. To je onaj isti Jelić kojeg sam ja pomenuo kada sam opisivao dobrovoljce koji su dolazili u Bajinu Baštu. Sastanku je prisustvovao gospodin Franko Simatović, poznat kao Frenki. To je bio prvi put da sam ga sreo. (Kaseta T000-2087, str. 9 engleskog transkripta).

135. Znači, sastanku su prisustvovali delegacija iz Bratunca, koju smo činili ja i gospodin Trišić, i delegacija iz Zvornika, koju su činili Brano Grujić i Marko Pavlović, koji je bio komandant TO Zvornik. Ja znam da Marko Pavlović nije njegovo pravo ime, ali ne znam koje jeste. Također je bila delegacija iz Višegrada i verovatno neko ko je bio komandant višegradske brigade, ako je Višegrad imao brigadu u to vreme. A ime te osobe je bilo Vinko Pandurević. Sa njim je bio još jedan čovjek. Ja se ne sećam ko je to bio. Vjerovatno član civilnih struktura vlasti u Višegradu. Bila je još jedna delegacija iz Skelana. (Kaseta T000-2087, str. 9-10 engleskog transkripta)

136. Gospodin Franko Simatović nam je rekao sledeće: Rekao nam je da je sastanak organizovan zbog aktivnosti koje treba da se izvrše u našim opštinama. Rekao nam je da on i mi treba da izvršimo ono što je dogovoreno na najvišim nivoima vojnih, političkih i državnih krugova Republike Srpske i Srbije. I rekao nam je u čemu se sastojao zadatak. Rekao nam je da u svim tim opštinama, koje sam nabrojao, treba da se uspostave centri za obuku vojnika, sa instruktorima koji bi dolazili iz srpske policije. Sećam se da mi je rekao tada da su to bile jedinice specijalne policije u sastavu srpske policije. Ako se tačno sećam, on je pomenuo da je to bilo pod Trećom upravom Ministarstva unutrašnjih polsova. Ja se ne sećam da li je pomenuo konkretno Crvene beretke. Ali, ubrzo nakon toga, saznali smo, ili shvatili smo, da su to bile tačno te jedinice. (Kaseta T000-2087, str 10-11 engleskog transkripta).

137. On nam je rekao da se od nas očekuje da obezbedimo logističku pomoć u formi, pre svega, obezbeđenja objekata gde se obuka trebala održavati; onda, regrutovanje vojnika koji trebaju ići na obuku; i, koliko možemo, obezbediti pomoć u formi vozila, goriva, što je uvek bilo potrebno, i tako dalje. Ali najviše, ono što ga je najviše interesovalo bilo je da se pronađu dobri i pogodni objekti za to. S obzirom da smo u to vreme već imali uspostavljenu Vojsku Republike Srpske, sećam se da je gospodin Pandurević postavio mnogo pitanja, a najviše ga je zanimalo ko će da komanduje tim trupama i koja će biti njihova pravila postupanja. Onda, ja se sećam da nam je gospodin Franko Simatović rekao da je to posebna struktura kojom on komanduje, a da će svaki centar imati svog komandanta. Ali to, u svakom slučaju, ovo je bilo nešto posebno, posebna struktura pod njegovom komandom. On je rekao da je prirodno da će oni sarađivati sa vojskom Republike Srpske, ali da komande nižeg nivoa nemaju ovlašćenja nad ovim jedinicama. Sećam se da je gospodin Pandurević bio skeptičan oko toga i da je rekao: " U redu, ako je to ono što je dogovoreno, ja ću to prihvatiti, ali ću proveriti sa višom komandom kako da mi postupamo u tim okolnostima." (Kaseta T000-2087, str. 11 engleskog transkripta)

138. On nam je rekao da bi mi na opštinskom nivou trebali regrutovati 20 do 30 najboljih mladića za obuku i da će instruktori i komandanti doći iz Srbije. Oni bi davali instrukcije i komandovali. Ja sam siguran da se razgovaralo i o nekim drugim tehničkim pitanjima, kao što su lokacije, gde će to biti smešteno i tako dalje. Ali, glavni razlog tog sastanka je bio da nas upoznaju sa tim kakve će aktivnosti biti u našim opštinama i da mi treba da pružimo asistenciju. (Kaseta T000-2087, str. 11-12 engleskog transkripta)

139. Ubrzo zatim, nakon nekih 15 dana ili tako nešto, ja sam dobio informaciju da je centar oformljen u Skelanima, a ubrzo nakon toga i u Višegradu i Rogatici. Na moje iznenađenje, preskočili su Bratunac. U to sam vreme već poznavao Dragana Spasojevića. Ja sam ga već poznavao i kasnije saznao da je imao svoje veze sa tom organizacijom. I ja se sećam kako mi je rekao da ćemo mi regrutovati mladiće iz Bratunca i obučavati ih u Skelanima, znači, centar je trebao biti u Skelanima, a mi smo trebali regrutovati 20 do 30 mladića. (Kaseta T000-2087, str. 12 engleskog transkripta)

140. U Bratuncu je već bio čovek, Perica Mitrović, koji je došao prije Glogove, i ja sam čuo da je on iz policije u Beogradu, u Srbiji, i čuo sam da je, iako prilično mlad, penzionisan. Znači, on je došao u Bratunac negde sredinom aprila 1992. Perica Mitrović je bio često sa Predragom Spasojevićem. I jednom prilikom njih dvojica su mi rekli da su već razgovarali sa nekim mladićima iz Bratunca, oni su već završili svoju selekciju, i da su ti mladići pristali da idu u centar u Skelanima. Ja sam im rekao da se ja slažem sa tim i čak sam i pomenuo neka imena. Ja sam im rekao da za obuku u centru izaberu najmlađe, najsposobnije mlade ljude. (Kaseta T000-2087, str. 12 engleskog transkripta)

141. Tog leta, negde u julu ili avgustu, u Bratunac je došao jedan čovek sa idejom koja mi se u početku činila prilično neverovatna. Ideja je bila da se u Bratuncu sagradi vazdušna baza za mali aerodrom. Sećam se da kad sam prvi put čuo tu ideju da mi je to zvučalo neverovatno, nemoguće. Ja tada nisam poznavao tog mladog čoveka. Kasnije smo postali dobri prijatelji. I kada mi je on to rekao, ja sam odgovorio: "Pa, ja moram pitati nekoga za ovo!", i mi smo se dogovorili da idemo na Pale da se vidimo sa Mladićem. I dok smo se vozili prema Palama taj mladi čovek mi je rekao: " Pa naravno da moraš obavestiti Mladića, Miroslave. Međutim, ministarstvo tvoje države - Ministarstvo policije tvoje države se već složilo sa ovim.". I kasnije sam vidio da je policija Republike Srpske pružila mnogo usluga i asistencija toj vazdušnoj bazi i pilotima. (Kaseta T000-2087, str. 12-13 engleskog transkripta).

142. Mladić je pristao da se baza sagradi, ali je rekao, i ja se jasno sećam toga, da nikom drugom neće biti dozvoljeno da komanduje tom bazom i da će on lično njom komandovati. Čovek sa kojim sam putovao je Miko Radivojević sa nadimkom Majkl. Miko nije njegovo pravo ime. To ću saznati kasnije, Mladić je izdao naređenje po kojem je vazdušna baza bila pod njegovom komandom. Međutim, ja znam da, što se tiče borbenih letova i operacija, sve je to bilo pod komandom Frenkija. (Kaseta T000-2087, str.13 engleskog transkripta).

143. Znači, tog leta smo formirali jedinicu u Bratuncu i piloti su bili tamo, rezervni piloti. A obzirom da u to vreme jugoslovenske vazdušne linije nisu funkcionisale, bilo je također i nekoliko pilota za komercijalne letove tamo kao i nekoliko tehničara otuda, iz JAT-a - Jugoslovenskog avio transporta. Nekoliko lokalnih ljudi, uglavnom mehaničara, je također bilo u to uključeno. (Kaseta T000-2087, str. 13-14 engleskog transkripta).

144. Miko Radivojević mi je rekao šta je razlog za ovu aktivnost. Državna bezbednost je htela da pokrije područje Bratunca i srednje Podrinje i da ih koristi kao obaveštajni izvor, kao izvor prikupljanja obaveštajnih informacija. On je u to bio uključen, kao i ostali. Oni su u tom području vršili obaveštajne aktivnosti. Ljudi koji su dolazili da ga posete, drugi, bili su ljudi iz Srbije i bili su uključeni u prikupljanje informacija. (Kaseta T000-2087, str. 14 engleskog transkripta).

145. Pouzdanije informacije o strukturi Crvenih beretki i o načinu na koji su funkcionisale saznao sam početkom 1993. kada je uspostavljen njihov centar u Bratuncu. Mi, civilne vlasti, nismo bili obavešteni o uspostavljanju tog centra u Bratuncu. Jednog dana nas je komandant bratunačke brigade, koji se prezivao Vuksić, samo pozvao. Ja i predsjednik Izvršnog odbora, Rodoljub Đukanović smo otišli na sastanak. Znači, otišli smo tamo i našli Vuksića sa još dva čoveka koji su nosili fine uniforme. Jedan od te dvojice ljudi je rekao da se zove Vasilije Mijović i rekao je da je major u Državnoj bezbednosti, DB Srbije. Sećam se samo imena onog drugog čoveka, zvao se Njegoš. Ubrzo nakon toga je otišao iz Bratunca, i ne sećam ga se dobro. Znači, Vuksić i ova druga dvojica su nam objasnili da je izdato naređenje da se u Bratuncu uspostavi centar Crvenih beretki. Oni su odabrali objekat bez konsultacija sa nama. A taj objekat je bilo obdanište u Bratuncu, koje je u to vreme bilo zatvoreno, nije radilo. Njima se zgrada dopala, pa su je odabrali da u njoj uspostave svoj centar. Rodoljub Đukanović i ja smo se složili bez postavljanja ikakvih pitanja. (Kaseta T000-2087, str. 15-16 engleskog transkripta)

146. Znači, centar je uspostavljen. Ja sam video da su oni dovezli iz Srbije vozila sa specijalnim oružjem, kao štu su puškomitraljezi i tako dalje. Također su dovezli i džipove. Ubrzo nakon toga, stiglo je četiri ili pet mladića koji su bili instruktori. I kada se centar otvorio bilo ih je sedam do osam. Istog dana kad su ušli u Bratunac istukli su lokalnog policajca na mostu i njega sam odveo Tomi Kovaču da protestujem zbog toga. On mi je rekao da se već prije dogovorio sa policijom Republike Srpske, sa tamošnjim Ministarstvom i sa srpskom policijom. (Kaseta T000-2087, str. 16-17 engleskog transkripta).

147. Po njihovom dolasku, ja mislim da su iz Bratunca regrutovali oko sto ljudi koji će biti na obuci u centru. Znači, samo su instruktori bili ti koji su smešteni u zgradi, a vojnici i oni koji su bili na obuci su nakon završetka obuke za taj dan išli kući. Hrana se pripremala u tim prostorijama. Oni su imali svoju vlastitu kuhinju. I također su imali svoje vlastite službe, sekretaricu, razne službenike. (Kaseta T000-2087, str. 17 engleskog transkripta)

148. Dok su bili u Bratuncu prolazili su obuku, a obuka se uglavnom održavala na stadionu koji je odmah preko puta obdaništa. To je veliki stadion. I oni su u to vreme učestvovali u svim borbenim operacijama. U to vreme je veliki deo teritorije Bratunca bio pod kontrolom muslimanskih snaga, Kravica, Fakovići i tako dalje. Znači, proljeća 1993. grad je imao mnogo problema sa odbranom. Jedan je bio da se osvoji Čauš, uzvišenje u tom području. I kada su uspeli da ga osvoje bilo je nekoliko operacija vezanih sa objekte u Kravici. Bile su dvije ili tri takve operacije. Nakon toga su učestvovali u nekoliko manjih operacija u tom području. I znam da su po naređenju Vrhovne komande otišli na ratište u Sarajevo. (Kaseta T000-2087, str. 17-18 engleskog transkripta)

149. Sve vreme koje su bili tamo - to sam saznao od lokalnih ljudi koji su bili članovi te jedinice - plaćalo ih je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije. Ja također znam da je municija i specijalno oružje, posebno ono koje nismo imali, dovezeno iz Srbije, naime, oružje sa noćnim vizirom, sa infracrvenim zracima i tako dalje. To je najsavremenija oprema dovezena iz Srbije. (Kaseta T000-2087, str. 18 engleskog transkripta)

Disciplina bosanskih Srba

150. Ubrzo po njihovom dolasku, izbio je konflikt između mene i jedinice, tako da sam ja obilazio čitavu republiku kako bih ih deportovao odande. I saznao sam mnogo detalja o jedinici. Saznao sam da je iza jedinice bila policija, a Tomo Kovač mi je čak to lično rekao. On je to potvrdio tokom razgovora kad je stigla delegacija s Ljubisavom Simićem da protestvuje kod Momčila Krajišnika. Dakle, policija je bila iza svih njihovih aktivnosti, kao i general Mladić. Jednom sam uspeo da dobijem odluku o izbacivanju njih iz našeg kraja, a Mladić me je sprečio u izvršavanju ove odluke. Mijović, na primer, je otišao u komandu koja se nalazila u Crnom vrhu blizu Han Pijeska, i tamo je video Mladića, kao i ostali oficiri, uključujući Živanovića. Tako da što se tiče odnosa između Mijovića i niže komande, Mijović je imao toliku moć da je mogao da radi šta hoće. Drugom prilikom, on je čak prebio komandanta Bratunačke brigade. Saznao sam da je njihova komanda za to područje, dakle, područje centralnog Podrinja i Podrinja, bila na planini Tara, u hotelu Omorika. Znam da je Frenki često bio na Tari. Ne znam da li je tamo bio stalno jer ipak su oni učestvovali u drugim područjima, u operacijama na drugim ratištima. Takođe znam da je često ostajao u hotelu Evropa u Bajinoj Bašti. (Kaseta T000-2087, str. 18-19 engleskog transkripta)

151. Pored ovih njihovih aktivnosti, oni su učestvovali i u pljačkanju. Pljačkali su čak i vlasništvo Srba. Hapsili su Srbe i mučili ih. Mučenje je bilo veoma surovo. Ja sam ga lično doživeo, i ono je uključivalo elektro-šokove i teranje ljudi da pojedu kilogram soli dnevno. Postojao je ozbiljan slučaj sprovođenja discipline među Srbima, verovatno po naredbi nekoga iz Beograda. Ljude su jako tukli bejzbol palicama.Video sam neke od njih. Neke ljude su terali da jedu papir zato što im se nisu dopale neke od njihovih izjava. (Kaseta T000-2087, str. 19 engleskog transkripta)

     G. Srpska ofanziva 1993.

152. Dobro je poznato da je tokom jeseni i zime 1992., i početkom 1993., veliki deo Bratunca bio preuzet od strane muslimanskih snaga iz Srebrenice. Krajem 1992., desila mi se porodična tragedija tako da nisam učestvovao u političkim niti vojnim aktivnostima krajem 1992., početkom 1993. A u aprilu 1993., mogao sam da vidim da vojska dolazi u područje i da se izvršavaju izvesne pripreme za operaciju u tom području. Ja skoro da uopšte nisam učestvovao zbog pomenutih razloga. Nisam čak ni bio obavešten o ofanzivi. Video sam da mnogo vojnika, meni nepoznatih, dolazi u Bratunac. A u to vreme je došao i bataljon iz Bosanske Krajine. Video sam da na području ima mnogo viših oficira iz Republike Srpske, tako da sam zaključio da to mora da je kontraofanziva i da je ona bila usmerena ka oslobađanju Bratunca i Srebrenice. Ne znam tačan datum kada je borba počela. (Kaseta T000-2087, str. 22-23 engleskog transkripta)

153. Ofanziva je započela iz četiri pravca, ako ih mogu tako nazvati. Jedan potez je bio od Zvornika do Konjević Polja, a tu su bile stacionairane naše snage koje su napadale Konjević Polje. Drugi potez je bio od Skelana do Jezera, koje je toponim u području, i onda ka Srebrenici. Znam da je jedna jedinica prešla iz Baćevaca, što je u Srbiji, tačno prekoputa Fakovića, a Fakovići je selo u opštini Bratunac. A onda je mala grupa vojnika, a ja ovo ne definišem kao pravac ofanzive, ali mala grupa vojnika je izvodila napad na Srebrenicu sa područja Bratunca. A četvrti pravac ofanzive bio je iz Milića. Trebalo bi da pomenem da sam ja lično video samo mali deo ovoga, pre sam to saznao ili tokom operacije ili pošto je završena. (Kaseta T000-2087, str. 23-24 engleskog transkripta)

154. Ono što sam lično video desilo se u Konjević Polju pošto je oslobođeno u aprilu 1993. Čuo sam da je koridor probijen, pa sam otišao da se lično uverim zato što, kao što znate, mi smo bili pod blokadom počevši od 1992., kada je izbio konflikt, do te operacije. Na raskrsnici u Konjević Polju, video sam gospodina Pandurevića, koji je u to vreme bio komandant Zvorničke brigade. Uz njega sam video još nekoliko oficira koje nisam znao. Tada sam po drugi put video Pandurevića. Nisam siguran da li me je prepoznao, ali sam mu ja prišao i pozdravio ga. Pošto je bio zauzet davanjem naredbi i komandovanjem svojim snagama, nisam hteo da ga uznemiravam, pa sam ga samo pozdravio i stajao po strani. (Kaseta T000-2087, str. 24 engleskog transkripta)

155. Tamo uz brdo, video sa mnogo vojnika u potpuno belim maskirnim uniformama. To je bilo na oko 500 metara udaljenosti, i tamo sam mogao da jasno vidim grupu od otprilike 50 vojnika u belim maskirnim uniformama. Pitao sam nekoliko vojnika koji su stajali na putu ko su oni vojnici u belim uniformama zato što su izgledali veoma profesionalno i hodali su uredno u koloni. Rečeno mi je da su pripadnici, čini mi se da su se zvali - specijalna padobranska brigada iz Niša, ili padobranska ili desantna brigada. Rečeno mi je da je njihov komandant, Stupar, takođe u Konjević Polju. Međutim, ja ga nisam ni video ni upoznao. (Kaseta T000-2087, str. 24 engleskog transkripta; kaseta T000-2088, str. 2 engleskog transkripta)

156. Vratio sam se u Bratunac, i bio sam vrlo zadovoljan zato što su Konjević Polje i Kravica oslobođeni. Video sam da su muslimanske snage potisnute sa tog područja i da je veliki deo teritorije Bratunca sada oslobođen. Tako da je put za Miliće i Pale sada bio potpuno otvoren. Ofanziva prema Srebrenici je nastavljena iz drugih pravaca. Čuo sam od mnogo ljudi da se operacija dobro odvijala i da se naše snage približavaju Srebrenici. Ono što sam čuo tokom operacije je da je jedinica Valjevskog korpusa ušla u Bratunac. Oni su prešli preko mosta. Ne sećam se ko je bio komandant te jedinice, niti sam video kada su ušli u grad i gde su nakon toga otišli. Čuo sam da je bilo artiljerijske vatre iz pravca Ljubovijskog mosta, dakle iz pravca reke Drine, kao i rafala. Bilo je mnogo pucanja, pa sam otišao da vidim šta je to. Rečeno mi je da je oružje koje to proizvodi nešto po imenu VBR, to je višecevni bacač raketa. I tako sam ja otišao da vidim taj VBR, i video sam da je to bacač raketa uzdignut na kamion. Da ne bi bilo nesporazuma, to je bilo na teritoriji Bosne i Hercegovine u opštini Bratunac, otprilike 500 metara od mosta. Rekli su mi da je to oružje donela valjevska jedinica. Borba se odvijala u udaljenom kraju, očigledno u brdima. (Kaseta T000-2087, str. 25 engleskog transkripta)

157. Ne mogu vam reći koliko je dugo trajala operacija, ali ono što mogu da kažem je da naše, mislim srpske snage, nisu ušle u Srebrenicu zahvaljujući opšte poznatoj aferi sa generalom Morillonom, koji je sam ušao u Srebrenicu i tako sprečio srpske snage da uđu u nju. Želeo bih da dodam da je veći deo srpskih snaga bio sačinjen od jedinica Drinskog korpusa, i da je onaj bataljon koji je došao iz Krajine, bio, mislim, iz Prnjavora. Znam da je bilo vojnika iz jugoslovenskih jedinica koji su ubijeni, i kasnije su uspeli da dobiju njihova tela ili da ih razmene. (Kaseta T000-2088, str. 1-2 engleskog transkripta)

158. Afera Morillon je bila veoma javna, tako da nema potrebe da je dalje pojašnjavam. Ali, dozvolite mi da vam kažem da je nastavljena tokom tog leta i ostatka te godine. Ja lično nisam u nju bio direktno uključen ni u kakvom svojstvu. I sećam se da sam jednom tokom 1993., nakratko bio u društvu generala Morillona i Ljube Simića u hotelu Fontana, i da smo razgovarali o Srebrenici. (Kaseta T000-2088, str. 2 engleskog transkripta)

159. Mislim da dok sam govorio o akciji u vezi sa Srebrenicom 1993. i učešću jugoslovenske vojske, da sam propustio jedan detalj koji bi mogao da se pokaže bitnim. Bio sam veoma uznemiren načinom na koji je ta akcija izvedena, pošto su skoro svi Muslimani iz Konjević Polja, Vlasenice i Milića bili vojno potisnuti u moje područje, u područje Bratunca, i ja sam uporno pitao ko je planirao akciju na ovaj način, zato što bi, po mom mišljenju, bilo logičnije da je ona izvedena u suprotnom pravcu, tako da bi svi ti ljudi otišli u Tuzlu, umesto što je skoro 40 000 ljudi usmeravano na područje Bratunca. Razgovarao sam s Jovom Mijatovićem, koji je bio predsednik Izvršnog odbora SDS-a u Zvorniku u Republici Srpskoj, te je bio i poslanik u jednoj od skupština. On je rekao da je prije akcije u aprilu 1993. otišao s Rajkom Dukićem, koji je bio iz Milića i o kojem sam ranije govorio, na sastanak s predsednikom Karadžićem. Mislim da mi je on rekao da je Dukić bio za provođenje akcije na takav način, te mi je takođe rekao da je celokupna akcija planirana s Dukićem u jugoslovenskom Generalštabu. Dakle, govorimo o Beogradu, jugoslovenskom Generalštabu u Beogradu. Ubeđen sam da je jedan od Dukićevih razloga, njegovih ličnih i poslovnih razloga pokretanja ove akcije, bio da bude u mogućnosti povezati Miliće i rudnike boksita s tvornicom Glinica u Zvorniku, koja je prerađivala boksit iz rudnika. I s ovog aspekta, Konjević Polje je bilo problem jer je bilo pod kontrolom Muslimana, stoga nije bilo moguće pokrenuti Glinicu bez ove veze. Ne znam da li je ovo s Generalštabom istina ili ne. Znam samo ono što sam čuo od gospodina Mijatovića. (Kaseta T000-2092, Strana A, str. 4-5 engleskog transkripta)

     H. Srebrenica 1995.

     Prije napada

160. Tema Srebrenica je često bila prisutna u različitim razgovorima između rukovodstva države Republike Srpske, SDS-a i mene. Postojalo je više razloga zbog čega smo često razgovarali na tu temu. Članom Glavnog Odbora SDS-a postao sam 1993. godine, a od ranije sam već bio član Kadrovske komisije SDS-a, tako da sam se veoma često sretao s rukovodstvom stranke i lično s predsjednikom Karadžićem. Bratunac je bio u vojnom okruženju tako da je bilo teško da se ostvare kontakti s Palama. Sjednice Kadrovske komisije su bile pogodna prilika da se u četiri oka ili u užem društvu razgovara o raznim temama, za razliku od sjednica Glavnog odbora, gdje je bilo prisutno mnogo ljudi i gdje je vladala jedna oficijelnija atmosfera. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 4 engleskog transkripta)

161. Karadžić i ja smo često razgovarali na temu Srebrenice, na temu prisustva Međunarodnih snaga u zaštićenoj zoni Srebrenice, o odnosima s tim snagama, raznim kadrovskim pitanjima u vojsci, te naravno o ratnim događajima, operacijama, i tako. Srebrenica je, s mnogo aspekata, bila prilično zanimljiva tema. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 4 engleskog transkripta)

162. Često sam nametao tu temu Srebrenice 1994. godine, zbog izvesnih sukoba, izvesnih neslaganja s komandantom Drinskog korpusa, gospodinom Živanovićem. Milenko Živanović. Ja sam ga optuživao za vrlo loše stanje u vojsci na tom području i u više sam navrata insistirao od Karadžića da se on smijeni. Karadžić mi je često obećavao da će to uraditi. Nekoliko mi je puta rekao da postoje problemi po tom pitanju između njega i Mladića, da Mladić nije voljan da smijeni Živanovića, pošto ima ogromno povjerenje u Živanovića jer su zajedno došli, mislim da su oni bili dio one grupe poznate kao kninska vojna grupa. Mene je takođe veoma zanimao i politički i vojni rasplet na tom području, pa je to još jedan razlog mom čestom postavljanju tih pitanja Karadžiću. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 4-5 engleskog transkripta)

163. Prvi nagovještaj da bi nešto moglo da se dešava, u vojničkom smislu, tamo u Srebrenici, jest iz proljeća 1995. godine, mogao je to biti i mesec maj. Postojala je jedna praksa da predsjednik Karadžić obilazi terene, te da ponekad zakazuje sastanke u pojedinim opštinama, gdje se razgovaralo o raznim političkim i vojnim pitanjima. Na jednom takvom sastanku održanom u Zvorniku, Karadžić me pozvao malo u stranu, to je radio kad je želio nešto povjerljivo da saopšti. Bio je dobro raspoložen, nasmijao se i rekao mi je: “Miroslave, imam dobre vesti za tebe. Sredio sam ono pitanje oko generala Živanovića.”. Meni je, naravno, bilo drago jer je sukob između mene i njega zaista bio dubok. Rekao mi je da ne može da mi precizno kaže kada će se general Živanović konkretno smijeniti, ali da je to dogovorio s Mladićem, nakon što su se složili da je riječ o nesposobnom generalu. Tada mi je Karadžić rekao sljedeće: “Miroslave, u Srebrenici će se uskoro odvijati neka vojna operacija. Ne mogu ti iznositi nikakve detalje, i molim te, nemoj o ovome nikome ništa da govoriš, ali preduzmi korake kad se vratiš, odnosno one radnje za koje misliš da su potrebne u Bratuncu.”. Pitao me da li sam shvatio, a ja sam mu rekao da razumijem. Praksa je inače bila da civilne strukture pomažu vojsci na razne načine, stoga sam ja shvatio šta je otprilike moj zadatak. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 5-6 engleskog transkripta)

164. Narednih dana u Bratuncu, u junu, na jedan diskretan način sam obavio niz nekih priprema koliko su mogućnosti opštine dozvoljavale. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 6 engleskog transkripta)

165. Te pripreme se odnose na sljedeće. Vodio sam razgovore u opštini da se nabavi određena količina nafte kako bi imali nešto nafte u rezervi. Niko se tomu nije suprotstavljao niti je itko postavljao neka pitanja jer je to bila uobičajena procedura. U Bratuncu postoji jedno veliko transportno preduzeće, koje se zove “Vihor”, i pošto oni imaju svoje vlastite rezervoare, dogovorio sam s njima da osiguraju dovoljne rezerve nafte. Nisam ulazio u nikakve detalje, nego sam im samo rekao da će nafta biti potrebna, te da ju imaju spremnu. Razgovarao sam sa pomoćnikom komandanta brigade za pozadinu, Draganom Trišićem, o stanju u rezervama hrane. Uglavnom sam vodio računa da li ima dovoljno zaliha suve hrane, konzervi i tako. Ja sam u opštini rekao da se to nabavi. To su bile te pripreme na koje se Karadžić osvrnuo. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 6-7 engleskog transkripta)

166. U drugoj polovini mjeseca juna, u Bratuncu se u vojsci počinju događati nešto življe aktivnosti. Bratunac je malo mjesto i bilo je prilično lako uočiti pokrete vojske. Na tom području su konflikti bili česti, bilo je vojnih akcija i s jedne i s druge strane, tako da takve vrste priprema nisu izazivale neko spektakularno interesovanje među stanovnicima. Nisam bio upleten u vojni dio planiranja napada na Srebrenicu. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 7 engleskog transkripta)

     Početak napada

167. Kada je počela akcija na južnoj strani te zaštićene zone, od koje smo mi bili udaljeni nekih 15-ak kilometara, prvih par dana sam proveo u Bratuncu, nisam išao nikud. I samo da malo pojasnim, na južnoj strani je postojao jedan vojnički problem, pošto ta zaštićena zona nije bila potpuno vojnički zatvorena i cesta Skelani-Milići nije bila potpuno slobodna. Kad kažem da nije bila potpuno slobodna mislim na to da su jedan deo te ceste kontrolisale snage bosanskih Muslimana, i zbog toga je bilo teško prolaziti tim putem. Nisam mnogo nagađao oko te akcije. Jednostavno sam mislio da je bit operacije vezana uz tu cestu, koja je dijelom kontrolisana od strane drugih snaga. Jednostavno nisam o tome puno razmišljao. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 7-8 engleskog transkripta)

168. 1. jula, a možda dan-dva prije toga, sam otišao na liniju gdje se nalazila vojska. Mogao sam da vidim da se vode borbe i želio sam da na licu mjesta vidim šta se dešava. Otišao sam na istureno komandno mjesto za tu operaciju na vrh Pribićevac. Tada sam prvi put vidio generala Krstića. Ja sam se predstavio i imali smo samo kratak sastanak, pošto je on bio prilično zauzet i dosta se toga tamo dešavalo. Tako je to bio vrlo kratak razgovor, na tom komandnom mjestu. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 8 engleskog transkripta)

169. Na tom isturenom komandnom mjestu sam zatekao Sinišu Glogovca, kojeg znam od ranije dok je radio u Državnoj bezbjednosti. On je bio jedan od šefova u Službi bezbjednosti u Zvorniku, ne glavni šef, ali šef jednog od odeljenja Državne bezbjednosti u Zvorniku. Povremeno bi sam ili s njim obilazio liniju fronte jer je na toj strani bila raspoređena i vojska, odnosno dio Bratunačke brigade, znači ljudi iz Bratunca. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 8 engleskog transkripta)

170. Jedan dan sam otišao i na samo mjesto borbe. To je bila južna strana Pribićevca odakle je, zapravo, i vođena vojna operacija. To područje je u vojnoj terminologiji poznato kao Tri sise. Na tom dijelu je bila raspoređena jedinica jednog čovjeka zvanog Legenda. Ne znam mu pravo ime, ali znam da je iz Zvornika, te da se njegova jedinica zove “Drinski Vukovi”. Došao sam tu i vidio Vinka Pandurevića, koji je bio komandant Zvorničke brigade. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 8 engleskog transkripta)

     Deronjić razgovara s Karadžićem na Palama 9. jula 1995.

171. Kao rezultat svega šta sam vidio, odlučio sam da odem na Pale da posjetim Karadžića. Imao sam dva razloga za to. Prvi je bio da saznam koja je zapravo bila svrha akcije na Srebrenicu, da li je tačno da su planirali da uđu u Srebrenicu. Drugi razlog je bio da vidim, odnosno da mu kažem, da mu prenesem jedno svoje mišljenje da bi u tu operaciju trebalo uključiti brigadu Specijalne policije, kojoj je komandovao Borovčanin, pošto je on mogao videti da su ostale trupe, izuzev te Legendine grupe vojnika, ustvari obični ljudi, a ne pravi vojnici. Dakle, bili su nesposobni za vođenje neke ozbiljnije vojne akcije, u smislu proboja i napada. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 9 engleskog transkripta)

     Jovica Stanišić na Palama s Karadžićem i Krajišnikom 9. jula 1995.

172. Otišao sam na Pale u noći 9. jula. Ljubiša Borovčanin je sutradan sa svojom jedinicom došao u Bratunac. Na temelju toga možemo saznati tačan datum posjete. Na Pale sam došao u večernjim satima i parkirao auto ispred zgrade Predsjedništva. Uputio sam se prema zgradi Predsjedništva i njen je ulaz sa suprotne strane, šta znači da sam trebao da skrenem lijevo i zaobiđem zgradu da bi došao do ulaza. Na uglu zgrade Predsjedništva, u suprotnom pravcu, primjetio sam da idu predsjednik Karadžić, gospodin Momčilo Krajišnik i gospodin Jovica Stanišić. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 10 engleskog transkripta)

173. Jovicu Stanišića sam tada prvi put vidio uživo. Viđao sam ga, naravno, na televiziji i odmah ga prepoznao. Kretali su se vrlo polako i usput diskutovali nešto između sebe. Činilo mi se kao da su ispraćali Stanišića, da su upravo napustili zgradu Predsjedništva i polako se od nje udaljavali. Znao sam od ranije kakvu je funkciju imao Stanišić, stoga sam pretpostavio da se diskusija vodila oko onoga šta se dešava u Srebrenici. (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 10 engleskog transkripta)

174. Uputio sam se prema njima i oni su me prepoznali kad sam se dovoljno približio. Pozdravio sam ih, a onda me Karadžić predstavio Jovici Stanišiću (Kaseta T000-2066, Strana A, str. 10-11 engleskog transkripta)

175. Predstavljen sam Stanišiću na način koji mi je samo potvrdio da je tema Srebrenica zasigurno bila tema njihovog razgovora. Kad me je Karadžić predstavljao Stanišiću, rekao je: “Ovo je jedan naš momak odozdo, sa terena.”. (Kaseta T000-2066, Strana B, str. 1 engleskog transkripta)

176. Karadžić se izvinuo Krajišniku i Stanišiću i odveo me u stranu, u levo, nekih pet do šest koraka od njih. Ja sam ga tada pitao što je tačno cilj akcije u Srebrenici. (Kaseta T000-2066, Strana B, str. 1 engleskog transkripta)

177. Karadžić je rekao da postoje dva prethodno dogovorena plana ili dvije varijante za akciju u Srebrenici. Plan A ili varijanta A podrazumijeva oslobađanje komunikacije na južnoj strani i jedno potpuno svođenje zone, zaštićene zone u Srebrenici na granice kakve su dogovorene aktom proglašenja te zone u Ujedinjenim Nacijama. Plan ili varijanta B podrazumijeva ulazak u Srebrenicu i njeno vojničko zauzimanje. Dao mi je do znanja da je ta varijanta B ili plan B uslovna, te da će se ići u njenu realizaciju ukoliko to bude izvedivo u vojnom smislu. (Kaseta T000-2066, Strana B, str. 1 engleskog transkripta)

178. Drugo pitanje je zapravo bio moj prijedlog. Ako namjeravaju ući u Srebrenicu, onda bi bilo neophodno na to područje dovesti jednu ozbiljnu vojnu jedinicu. Otvoreno sam rekao Karadžiću da imam povjerenja u ljudske i vojničke sposobnosti Ljubiše Borovčanina. Karadžić se u principu složio s mojim mišljenjem, ali mi je nabrzinu objasnio da je ta jedinica angažovana na sarajevskom ratištu u području Kalinovika. Bio sam uporan i dobio sam utisak da će prihvatiti moj zahtjev. (Kaseta T000-2066, Strana B, str. 2 engleskog transkripta)

179. Karadžić mi je postavio pitanje o stanovništvu u srebreničkoj enklavi. Često sam mu govorio da, po mojim procjenama, stanovništvo, koje je došlo na te prostore nakon raznih ofanziva, broji na teritoriji Srebrenice oko 40 000. Meni je taj broj stanovnika u Srebrenici uvijek bio zanimljiv zbog toga što je to područje koje pokriva Bratunačka brigada i to je bilo dosta veliko ratište, a i brojevi su disproporcionalni. Rekao sam mu da je to i mišljenje Siniše Glogovca, s kojim sam razgovarao i na tu temu prilikom našeg boravka na Pribićevcu. On je pažljivo slušao te moje predpostavke i stekao sam utisak da je to primio ozbiljno, ali mi se nekako čini da je uvijek taj broj smatrao pretjeranim. (Kaseta T000-2066, Strana B, str. 3 engleskog transkripta)

180. Karadžić me upitao: "Šta vi, Miroslave, mislite uraditi sa tim stanovništvom dole?". Možda ga nisam baš tačno citirao, ali se jasno sjećam da je koristio riječ “vi”, u množini. Kad je rekao “vi”, shvatio sam kao “mi, tu dolje”. Znači, nije me persirao, nego je mislio na nas, koji smo bili tamo dolje. Stoga mi se činilo da ne misli samo na mene, nego i na civilne strukture u Bratuncu. Ja sam mu odgovorio otprilike ovako: "Gospodine predsjedniče, ja ni u snu ne mogu pretpostaviti razvoj događaja pirilikom ulaska u Srebrenicu.". Rekao sam mu da je uzaludno da predpostavljam, pošto su mi mnogi pokazatelji nepoznati, nismo znali da li će se vojska predati, kako će se ponašati stanovništvo. Dakle, bio je gubitak vremena razmišljati ili pokušati pretpostaviti kako će se događaji razvijati. (Kaseta T000-2066, Strana B, str. 3 engleskog transkripta)

181. Karadžić je rekao sljedeće: “Miroslave, to sve treba pobiti.”. A zatim je dodao: "Sve što stignete.”, i pritom je koristio “vi” u množini. Zatim je dodao sljedeću rečenicu – "princip Zapadna Slavonija". To je doslovce rečenica koju je upotrijebio. Sto posto sam siguran da je upotrijebio tačno te riječi. To je bio jedan osvrt na nedavne napade Hrvata u Zapadnoj Slavoniji, o čemu smo prethodno bili razgovarali. Shvatio sam da se to odnosi na rašireno mišljenje da su Hrvati tokom napada ubili sve šta im se našlo na putu, uključujući civile, te da su napali kolonu koja je bježala. Što se tiče civila, Karadžić je rekao da će morati još vidjeti kako će se razvijati događaji. (Kaseta T000-2066, Strana B, str. 2-4 engleskog transkripta)

     Preuzimanje Srebrenice 11. jula 1995.

182. Sljedeći dan sam otišao u Pribićevac. Siniša Glogovac i ja smo s vojnicima proveli noć s 10.-og na 11.-ti na području koje se zove Divljakinje. Jedanaestog ujutro, otišli smo s Divljakinja i ponovo otišli na Pribićevac na visoravan gdje je bilo smješteno istureno komandno mjesto. Sjećam se da je bio izuzetno sunčan dan, bilo je vedro, veoma lijepo vrijeme i u jednom trenutku je prostrujila informacija da je stigao Mladić. U jednom trenutku sam vidio auto, mislim da je bio džip zvan PUCH ili tako nešto. Vidjeli smo ga na toj visoravni udaljen jedno desetak, petnaestak metara od nas. Mladić je izašao iz tog PUCH-a i naređivao šoferu da okrene vozilo na tom prostoru. Bio je vrlo uzrujan, ljut i galamio je. Glogovac i ja smo stajali na nekih desetak, petnaestak metara sa strane. Ja sam, naravno, poznavao Mladića i on je poznavao mene, ali me u tom trenutku uopšte nije prepoznao, čak mislim da nije konstatovao da sam stajao tamo. (Kaseta T000-2066, Strana B, str. 4-5 engleskog transkripta)

183. U jednom trenutku sam u vozilu takođe ugledao generala Živanovića. Njega sam poznavao dobro, ali nisam želio da mu prilazim iz razloga što je tad već bio smijenjen, a znao sam da sam ja dosta tome doprinjeo. Bili su u velikoj žurbi, te je bila velika galama i zbrka. Za nekih desetak minuta vidio sam i razlog. Mladić je ušao u vozilo, ono se okrenulo i krenuli su u pravcu jednog mjestu, koje se zove Kvarc, gdje se nalazi neki odašiljač, TV i radio relej. Desetak minuta nakon toga, počeo je prelet aviona nad tim područjem i bombardovanje pozicija. Shvatio sam da je njihova uzrujanost i uznemirenost bila upravo prouzrokovana time. Ubrzo nakon toga, pale su bombe i u blizini nas. Mislim da su bila dva leta, dva aviona. Cijela operacija je trajala 30 minuta do sat vremena jer je drugi avion gađao suprotni kraj tako da smo kasnije čuli da je pogodio neki naš tenk, ali nisam baš znao neke detalja oko toga. Mladić se vratio na taj plato, a ja nisam primjetio da li je Živanović u tom trenutku bio tamo negdje ili ne, jer smo Siniša Glogovac i ja bili malo udaljeni od komande. Međutim, primjetio sam da Mladić izdaje veoma žustre naredbe. (Kaseta T000-2066, Strana B, str. 5 engleskog transkripta)

184. Tamo je bio Vidoje Blagojević, komandant Bratunačke brigade, koji nam je rekao da je naređeno da se uđe u Srebrenicu. Glogovac i ja smo promatrali i vidjeli da se ne vode nikakve borbe, pa smo se počeli spuštati prema Srebrenici, i u tom trenutku mi je bilo rečeno da Karadžić traži da hitno razgovaram s njim. (Kaseta T000-2066, Strana B, str. 5-6 engleskog transkripta)

185. Dovezli su me ponovo do Bratunca, i saznao sam od vozača da je na radiju objavljena vijest da sam ja postavljen na funkciju civilnog komesara Srebrenice. Nazvao sam Karadžića čim sam došao u Bratunac. Kada sam dobio vezu s Karadžićem, njegovo je prvo pitanje bilo: “Deronjiću, da li je tačna moja informacija da smo ušli u Srebrenicu?”. Ja sam odgovorio: “Predsjedniče, ja se upravo vraćam sa terena. Vidio sam dio operacije, znači sam ulazak u Srebrenicu. Ne znam sve detalje oko toga, ali moja pretpostavka je da se ušlo u grad.”. Mogao sam s Pribićevca prostim okom vidjeti jedan veći dio grada Srebrenice. To je bilo jedanaestog jula. (Kaseta T000-2067, Strana A, str. 2 engleskog transkripta)

186. Karadžić se takođe raspitivao o muslimanskim borcima, muslimanskoj vojsci, a onda je pitao da li je tačna njegova informacija da u Potočarima ima mnogo civila. Rekao sam mu da moje informacije nisu potpune, ali sam potvrdio da se u Potočarima oko kampa UNPROFOR-a nalazi velika grupa civila. (Kaseta T000-2067, Strana A, str. 2-3 engleskog transkripta)

187. Karadžić mi je tada objasnio koji je zadatak mene kao novog civilnog komesara. Trebao sam stupiti u kontakt s Mladićem, koji je bio odgovoran, i da se s njim dogovorim o sastanku s Muslimanima i UNPROFOR-om, na kojem bi im ponudili tri varijante. Prva varijanta je bila da ostanu u Srebrenici, što je bilo van svake pameti. Druga varijanta je bila da odu u pravcu Kladnja, koje je bilo pod kontrolom muslimanske vojske. Treća varijanta je bila da odu u treće zemlje, šta isto nije bila prava varijanta. Karadžić me pitao da li znam da li ima muškaraca civila u toj grupi. Karadžić me upozorio da je moguće da će se među civilima pokušati skloniti neki ratni zločinci, te je insistirao na tome da se ti ljudi zadrže. Čak mi je rekao da bi Srbi trebali na tome insistirati jer na to, prema ratnim konvencijama, imamo pravo. Rekao sam mu da Mladić treba da kontaktira mene oko tih stvari, te da ću ja prenijeti te varijante. (Kaseta T000-2067, Strana A, str. 3-4 engleskog transkripta)

188. Karadžić mi je rekao da je moj sljedeći zadatak da, čim se steknu uslovi, uđem u Srebrenicu. I da bi trebao da uspostavim policiju, obezbjedim objekate, ali i ljude, te da uspostavim kontrolu u gradu. Takođe mi je rekao da imam još nekih zaduženja, ali da ću za te saznati kad dobijem sve napismeno. Ja sam insistirao, rekao sam mu: “Gospodine predsjedniče, molim vas, pošaljite mi to faksom.”, jer sam se jednostavno bez toga osjećao glupo jer nisam znao tko sam ni šta sam. I on mi je rekao da će mi to poslati ili u toku noći ili rano ujutro, da ću to imati kod sebe. To je bila suština našeg razgovora jedanaestog uveče, s tim što mi je rekao da mu se javljam, da ga obavještavam o svemu. Naglasio je da budem oprezan, pošto se sve snima i sluša, te da ih, ukoliko se radi o osjetljivim informacijama, isključivo šaljem preko vojne linije, da ne koristim obične linije. Nakon tog razgovora nisam se zadržavao u Komandi već sam se vratio u kancelariju SDS-a. (Kaseta T000-2067, Strana A, str. 4 engleskog transkripta)

189. Kasnije te večeri sam radio u kancelariji SDS-a gdje su svi već bili upoznati s preuzimanjem Srebrenice i mojim imenovanjem. Vladalo je jedno slavljeničko raspoloženje u Bratuncu. (Kaseta T000-2067, Strana A, str. 5 engleskog transkripta)

190. Skupio sam informacije o tome šta se dešavalo na terenu i to od ljudi kao što su Borovčanin, Vasić i Josipović. Tokom noći sam saznao da se u Potočarima oko UN kampa nalazi ogroman broj civila, da u gradu Srebrenici nije bilo otpora, da nije bilo borbi. Pretpostavka je bila da se veliki broj vojno sposobnih muškaraca povukao iz Srebrenice u pravcu Konjević Polja. (Kaseta T000-2067, Strana A, str. 5 engleskog transkripta)

Sastanci u hotelu “Fontana” 12. Jula

191. Rano ujutro, moguće između 7:00 i 7:30, dobio sam obavještenje da me traži Mladić. Otišao sam u hotel “Fontana”, gdje sam zatekao Mladića, Ljubisava Simića, predsjednika opštine, te Dragomira Vasića, načelnika Centra bezbjednosti u Zvorniku. Razgovaralo se o sastanku, koji je bio zakazan za 10:00 ujutro i na kojem su trebali da učestvuju Muslimani i UNPROFOR. Mladić i ja smo se posvađali i ja sam prilično brzo nakon toga i otišao. (Kaseta T000-2067, Strana A, str. 5-6 engleskog transkripta)

192. Na tom zvaničnom sastanku u hotelu “Fontana”, lično sam poznavao dva od tri predstavnika Muslimana, Ćamilu Purković i Nesiba Mandžića. Bio sam iznenađen kad sam vidio da ima kamera na sastanku. Za vrijeme sastanka sam u jednom trenutku uvidio da je Mladić s ovom grupom već razgovarao, da je Mladić imao određene kontakte s njima i pre toga. Mladić uopšte nije pokrivao te tri varijante koje je predložio Karadžić. Muslimanski predstavnici su jasno dali do znanja da žele otići na siguran način. (Kaseta T000-2067, Strana A, str. 8-10 engleskog transkripta; kaseta T000-2069, Strana A, str. 2-3 engleskog transkripta)

193. Raspravljalo se o pitanjima obezbeđenja konvoja, kao i o humanitarnoj situaciji. U jednom sam trenutku odlučio reći šta me je Karadžić zadužio da kažem. Ustao sam i rekao: “Zovem se Miroslav Deronjić. Imenovan sam za civilnog komesara. Imam zaduženje od predsjednika Karadžića da prenesem sljedeće stavove.”. Pomenuo sam te tri varijante i ukratko rekao da predsjednik nudi izbor između te tri varijante. Takođe sam napomenuo da je dao naredbu da se zadrže ona lica za koje srpski obavještajni organi, vojni i civilni, imaju podatke da su vršili zločine. Imao sam namjeru da kažem još nekoliko rečenica, ali me je Mladić veoma arogantno i oštro prekinuo. (Kaseta T000-2067, Strana B, str. 1-2 engleskog transkripta; kaseta T000-2069, Strana A, str. 2-3 engleskog transkripta)

194. Kasnije sam saznao od jednog konobara u hotelu “Fontana” da je Mladić imao sastanak s UNPROFOROM noć prije, 11. jula 1995. Konobar nije pomenuo da su Muslimani bili prisutni, ali je pomenuo Mladića i UNPROFOR. Ja sam bio prisutan samo na sastanku tog jutra. (Kaseta T000-2069, Strana A, str. 3 engleskog transkripta)

195. Nazvao sam Karadžića odmah nakon sastanka iz kancelarije SDS-a jer je to bio javni sastanak i nije bilo ništa povjerljivo. Direktno sam razgovarao s Karadžićem i prenio mu svoje utiske s tog sastanka. Rekao sam mu da su predstavnici Muslimana izrazili izričitu želju, i to su ponovili nekoliko puta, da žele da napuste Srebrenicu i to što je moguće prije. (Kaseta T000-2067, Strana B, str. 2 engleskog transkripta)

     Organizacija srpske okupacije Srebrenice

196. Ostatak dana sam bio zauzet pripremanjem mitinga za Srbe, bivše stanovnike Srebrenice, te organiziranjem autobusa za evakuaciju. Molba je upućena svim preduzećima da pošalju autobuse ili vozila, koja imaju na raspolaganju blizu Bratunca. Ta poruka je emitirana preko Srpskog Radija, pa je tog dana, a zatim i tu veče, kao i tokom sljedećeg dana, dosta vozila pristizalo s tog područja u Bratunac. Nazvao sam u Zvornik, a onda i u Ljuboviju, susjednu opštinu u Srbiji preko Drine, i zatražio da nam pošalju bilo kakva vozila koja imaju u rezervi. Poslali su nam neka transportna vozila i veliku količinu hljeba. (Kaseta T000-2067, Strana B, str. 3 engleskog transkripta)

197. Tokom tog dana, kancelarija SDS-a je, zbog ljudi koji su tuda prolazili, bila dosta prometna. Tu su, između ostalih, bili Dragomir Vasić, Ljubiša Borovčanin, Josipović, načelnik policije u Bratuncu, predsjednik Simić, predsjednik Davidović iz Izvršnog odbora, i drugi ljudi. Svi ti ljudi su prenijeli informacije o događajima u enklavi. (Kaseta T000-2067, Strana B, str. 3 engleskog transkripta)

     Razdvajanje muškaraca od žena i djece u Potočarima

198. Vasić mi je rekao da ispred UNPROFOR-a odvajaju muškarce od žena. Zamolio sam Vasića da prenese Mladiću da je potpuno suludo da to rade na licu mjesta gdje je UNPROFOR, da to jednostavno nije mjesto za to. Takođe sam saznao da su neki od tih muškaraca bili držani u Vojnom zatvoru, a da su drugi bili zatvarani u zatvor koji se nalazi kod komande brigade. Nisam imao tačne podatke o tome koliko ih je. (Kaseta T000-2067, Strana B, str. 3-4 engleskog transkripta)

     Evakuacije i smaknuća 13. jula 1995.

199. Karadžić me nazvao 13. jula i interesovalo ga je šta se dešava po pitanju transporta civila. Rekao sam mu da je otprilike više od polovine tih ljudi prevezeno i da očekujem da će se u toku dana završiti transport. Karadžića su takođe interesovali detalji oko ponašanja vojske jer je bio informisan da je u toku 12-og popodne u Konjević Polju vođena borba između muslimanskih i srpskih snaga. Ja sam mu objasnio da se tamo između 12-15 000 ljudi probija i ide prema Tuzli, te da se čuje pucnjava, pa čak i artiljerijska pucnjava. (Kaseta T000-2069, Strana A, str. 3-4 engleskog transkripta)

200. Takođe sam znao, ali nisam rekao preko telefona, da su od tog jutra pristizale informacije o tome da u Konjević polju već ima zarobljavanja i likvidacija ljudi, Muslimana. Te informacije su Borovčanin, Vasić i Josipović prenosili s terena. (Kaseta T000-2069, Strana A, str. 3-4 engleskog transkripta)

201. Kada kažem “likvidacija”, mislim na ubistva, znači, mislim da je neko ubijen. Ne mora da znači da je osoba streljana, nego znači da su ubijeni, pogubljeni. (Kaseta T000-2071, Strana B, str. 1 engleskog transkripta)

202. U popodnevnim satima sam dobio informaciju da je u Kravici došlo do velikog masakra Muslimana u prostorijama Zemljoradničke zadruge. Borovčanin mi je kasnije objasnio detalje oko masakra. (Kaseta T000-2069, Strana A, str. 4-5 engleskog transkripta)

203. Konvoji civila iz Potočara, izuzev nekih manjih grupa, koje su sve bile prebačene u pravcu Kladnja, su završeni trinaestog uveče. (Kaseta T000-2071, Strana A, str. 3 engleskog transkripta)

204. U to vrijeme je u Bratunac iz Konjević Polja pristizalo mnogo autobusa i kamiona sa zarobljenim Muslimanima. Autobusi su bili parkirani u samom centru grada, pa su svi znali za njih. Ljudi su odvođeni na stadion, u hangar i u školu “Vuk Karadžić”. Mnogo mladih ili starijih ljudi je tokom noći bilo mobilisano. Dane su im bile puške i rečeno im je da čuvaju i obezbeđuju autobuse. Uveče je Ljubo Simić izvjestio da su se desila ubistva, pucnjava i tako dalje. (Kaseta T000-2069, Strana A, str. 5 engleskog transkripta)

205. Borovčanin mi je rekao da je Mladić izdao naredbu da 14-og vojska krene na Žepu. Ta informacija je bila veoma značajna i uznemirujuća s obzirom da većina muslimanske vojske nije bila poražena i nalazila se veoma blizu Bratunca. Druga dimenzija te činjenice, koja je mene posebno uznemirila, je da su zatvorenici dovoženi u Bratunac sa svih područja. Ja sam stekao utisak da ih dovoze čak i iz Milića. To je susjedna opština, koja takođe graniči sa Srebrenicom. Okrivio sam Rajka Dukića, koji je glavni čovek u Milićima. Rezultat je bio mnogo hiljada Muslimana zarobljenih u Bratuncu. Sjetio sam se šta mi je Karadžić rekao devetog na Palama i pomislio sam da će da ih pobiju u Bratuncu. Postojala je takođe i moja bojazan od nekog većeg ekscesa u smislu da ti Muslimani, pošto su vrlo slabo obezbeđeni, pobegnu, ali i da u tom bekstvu ubiju Srbe u Bratuncu. Bojao sam se da ako vojska ode, da će lokalni službenici biti ostavljeni da se bave sa zatvorenicima. (Kaseta T000-2069, Strana A, str. 6-7 engleskog transkripta)

206. Otišao sam da bih mogao preko sigurnije vojne linije da razgovaram s Karadžićem. Htio sam ga obavijestiti da je nekoliko ljudi pobijeno u školi “Vuk Karadžić” i da je to potpuno suludo zbog prisustva velikog broja novinara, međunarodnih snaga i nekih službi, koje tu rade svoj posao. Nakon što sam objasnio situaciju, Karadžić mi je direktno rekao: “Miroslave, čuješ li me? Poslaću”, ili doći će, sad ne znam svaku riječ, “čovjek koji ima instrukcije oko toga šta raditi.”. Ja sam zapamtio jednu rečenicu, koju mi je rekao, zato što kao da je rečena u šiframa, a to je: “Miroslave, roba mora biti do zore u magacinu, ne tu, već dole negde”. Ne sećam se da li mi je to prenio on ili posrednik. (Kaseta T000-2069, Strana A, str. 8 engleskog transkripta)

     Član DB Srbije u Bratuncu 13. jula 1995.

207. Lično sam poznavao Vasilija Miovića, pripadnika “Crvenih beretki”, koji je 1993. godine bio u Bratuncu, jednom prilikom na ulici u Bratuncu negdje između 12-og i 14. jula 1995. Znam da njegova jedinica nije bila prisutna u Bratuncu u toku operacija oko Srebrenice jer u njegovoj jedinici ima muškaraca iz Bratunca i znam da su oni bili angažovani negdje drugdje. Međutim, bio je u jednom od onih džipova Crvenih beretki i nosio je uniformu. Tražio je Mladića. (Kaseta T000-2071, Strana A, str. 5-6 engleskog transkripta)

     Ljubiša Beara dolazi kasno u noć s naredbama da se ubiju zarobljenici

208. Vratio sam se u kancelariju gdje se radilo do kasno u noć. Važno je da pomenem da je u cijelom gradu bilo veoma živo, a u mojoj kancelariji posebno hektično. Moja kancelarija je bio prostor, koji se sastojao od dvije prostorije, koje su međusobno bile povezane jednim vratima. U prvoj prostoriji je bila sekretarica, a do toga je bila moja kancelarija. Čuo sam neku buku u toj prvoj kancelariji. Ljubisav Simić je bio prisutan u mojoj kancelariji, a možda i gospodin Vasić, kada je u moju kancelariju ušao jedan oficir, pozdravio nas i predstavio se kao pukovnik Ljubiša Beara. Bila je i skupina vojnika sa njim. Beara je izgledao prilično veseo i bio je pripit, ne pijan. Pretpostavio sam da je to taj čovjek za kojeg je Karadžić rekao da će doći. U stvari, niko drugi me nije nakon toga kontaktirao što se tiče sudbine tih zarobljenika. (Kaseta T000-2070, Strana A, str. 2 engleskog transkripta)

209. Nakon tog uvodnog razgovora, čestitanja, pića, kafe, ulaska sekretarice, i tako dalje, Beara je započeo razgovor o zarobljenim Muslimanima. Tako, prije nego sam ja dobio šansu da mu kažem da sam razgovarao s Karadžićem i šta mi je on tada rekao, on je počeo da govori i rekao je, ne citiram ga od riječi do riječi, ali nešto u smislu, da je došao zbog zatvorenika, da ih sve treba pobiti, da li razumijete, i tako to. Kad je počeo govoriti, mogao sam zaključiti da će početi da nekontrolisano priča, pa sam odlučio da zamolim Ljubu Simića da ode s tog sastanka jer sam se iznenadio kako taj čovjek otvoreno priča o tim stvarima, a nisam htio da Simić bude prisutan jer on zaista nije bio informiran o svim tim stvarima, nije bio upućen u ta zbivanja, a smatram ga veoma poštenim i čestitim čovjekom, stoga sam ga ispratio. S obzirom da je Beara objasnio svrhu svoje posjete, ja sam mu rekao da mi je Karadžić dao instrukcije i da se ništa ne smije uraditi u Bratuncu, nego da se zatvorenici odvedu prema Bijeljini, prema Batkoviću, te da ja neću dozvoliti da se ubistva izvršavaju u Bratuncu. On je rekao da je dobio naredbe šta uraditi sa zatvorenicima. Rekao je: “Gospodine Deronjiću, ja imam naređenje s vrha, naredbe od vrha da ubijem zarobljenike.” A onda je nastavio govoriti da treba da se ubiju u Bratuncu, na šta sam ja odgovorio da su moje instrukcije da se ništa ne sme raditi tamo, nego da se moraju izvesti iz Bratunca. Dakle, to je bila srž razgovora kojeg sam ja imao s gospodinom Bearom. Tu je razgovor završio. Nevoljko je pristao na ono što sam rekao. Takav sam barem utisak dobio, iako je tokom noći, primili smo informaciju da su neki od autobusa sa zarobljenicima odvezeni na područje Konjević Polja i Zvornika. Tu je naš razgovor i završio. Završio je kada sam shvatio da sam ga ubjedio da se zarobljenici odvedu niz Drinu u Zvornik ili negdje drugdje. Nije me bilo briga gdje. I nakon tog sastanka, gospodin Beara je otišao, a ja sam otišao kući. (Kaseta T000-2070, Strana A, str. 3-4, 6-7 engleskog transkripta)

210. Dok je Beara bio u mojoj kancelariji, sastanak je bio prekidan jer su ljudi ulazili i izlazili iz kancelarije. Ja sam najmanje dvaput izašao iz kancelarije. Jedan put sam izašao zato što su došli neki ljudi po Bearu jer ga je tražio Milan Lukić. Znao sam po čemu je Lukić bio poznat, pa sam predpostavio da je došao kako bi pomogao oko ubistava. U trenutku kada je sastanak završio, u ranim jutarnjim satima 14. jula 1995., mislio sam da sam ubjedio Bearu da zarobljenike odvezu niz Drinu u Zvornik ili negdje drugdje. (Kaseta T000-2070, Strana A, str. 3-4, 6-7 engleskog transkripta)

     Sukob s Bearom 14. jula 1995. ujutro

211. Probudio sam se ujutro, 14. jula 1995., kada mi je prenešena vijest da Beara odlazi u jedno preduzeće u Bratuncu, odnosno u bratunačku ciglanu. S obzirom da su likvidacije u Bratuncu bile pomenute te noći, zaključio sam da on želi te ljude pobiti u Bratuncu pošto se ciglana nalazi izvan grada, pa mi se to činilo kao dobro mjesto. Ušao sam u svoj auto i odvezao se do tog preduzeća. Sustigao sam Bearu. Prepoznao sam njegov džip. Sreli smo se na jednom mostu, na jednom mostiću, koji se nalazi na pola puta između grada i ciglane, tačno na izlazu iz Bratunca prema Ljuboviji. Tako sam ga tamo sustigao i zaustavio i rekao mu da apsolutno nema nikakvih likvidacija u bratunačkoj ciglani niti bilo gdje drugdje. Sjećam se da je bio prilično napet i uzrujan, i mislim da mi je rekao da pregledava neke magacine kako bi vidio da li se ljudi mogu tamo da zatvore, ali se ne sjećam detalja oko toga. U jednom je trenutku rekao “u redu”, ušao je u svoje vozilo i otišao. Ja sam se vratio u svoju kancelariju, ili u kancelariju ili u zgradu opštine, shvativši da je slučaj završen i da će svi ti zarobljenici biti odvezeni u pravcu Zvornika. (Kaseta T000-2070, Strana A, str. 5 engleskog transkripta)

     Sastanak s Karadžićem 14. jula 1995.

212. Ujutro, 14. jula 1995., krenuo sam pod policijskom zaštitom prema Palama da bi se sastao s Karadžićem. Vozilom sam prošao Bratunac, Konjević Polje, Miliće i Vlasenicu. Usput sam zapazio sljedeće:

     Kravica - male grupice Muslimana su stajale s policajcima duž čitavog puta do Konjević Polja. Obratio sam pažnju na zemljoradničku zadrugu jer sam znao da se tamo dogodio masakr. Zgrada se može vidjeti s ceste. Vidio sam da je sva bila izrešetana i da joj je fasada bila oštećena, neki dijelovi fasade su otpali, te da je bilo takođe i nekih većih rupa na fasadi uzrokovane nekom jačom vrstom municije. Zgrada je bila prazna. Nisam mogao vidjeti da li je uopšte bilo ljudi u njoj, živih ili mrtvih.

     Konjević Polje - nekoliko grupa Muslimana se nalazilo duž puta pod stražom.

     Kasaba (ulaz prema Milićima) – jedna velika grupa Muslimana na stadionu. Vidio sam puno srpskih policijskih punktova, a i dosta malih grupica Muslimana duž tog puta, koje obezbeđuje policija.

     Uočio sam da je velik broj tih Muslimana nosio civilnu odjeću, ne uniforme.

     (Kaseta T000-2070, Strana A, str. 5-6 engleskog transkripta)

213. Kad sam došao na Pale, sastao sam se nasamo s Karadžićem i porazgovarao o aktualnim događajima. Prvo smo, naravno, htjeli da porazgovaramo o situaciji sa zarobljenicima, transortu civila, i tako dalje. Dakle, to su bile teme na koje smo se htjele najprije osvrnuti. Prenio sam mu svoje mišljenje oko transporta civila. Dao sam mu svoju procjenu da je prevezeno 20 000 Muslimana. Rekao sam mu kako su otprilike izgledali ti konvoji. Rekao sam mu da ih je obezbjeđivala policija, vojna policija, te jedno ili dva UNPROFOR-ova vozila. Rekao sam mu da su u prvim konvojima razdvajali ljude, da su muškarci zatvarani u zatvor u Bratuncu. Upitao me u svezi razdvajanja, koliko je ljudi odvojeno, i tako dalje. Rekao sam mu da vojni i policijski obavještajci, te da te, te ljude zatvaraju u policiji i u vojnom zatvoru. Sjećam se da sam mu rekao da je među uhapšenima bio Ibran Mustafić. Sjećam se da sam mu to rekao, jer je on jedna interesantna ličnost zato što je bio jedan od vodećih političara u Srebrenici. U svezi konvoja, prenio sam mu svoj utisak da je sve korektno i pravilno sprovedeno, da nije bilo incidenata, odnosno da ja za njih nisam znao, te da su ti ljudi odvedeni u Kladanj. (Kaseta T000-2070, Strana A, str. 6 engleskog transkripta)

214. Zatim smo prešli na temu zarobljenika i Bearinog dolaska. Rekao sam mu da je Beara došao 13-og navečer, i ono šta mi je rekao je bilo naređenje odozgo. Ukratko sam opisao atmosferu u kancelariji kada mi je on to prenio. Prenio sam mu doslovce i naredbu koju mi je prenio Beara. Zapamtio sam jedan predsjednikov komentar. Rekao je nešto u smislu: “Ti vojnici su svi budale”, a ja sam naknadno zaključio da se to odnosi na Bearino indiskretno ponašanje. Malo je komentarisao. Više je slušao ono što sam mu ja govorio. Ponovio sam mu moje procjene o broju ljudi u Bratuncu. Rekao sam mu za moja saznanja o ubistvima u školi. Rekao sam mu i za druge likvidacije na putu Konjević Polje – Kasaba, a ono na što smo se najviše fokusirali je bila likvidacija u Kravičkoj zadruzi. Prenio sam mu, znači, ono što sam znao i što sam saznao od Ljubiše Borovčanina. Sjećam se da mi je rekao da je naša odmazda, odmazda naših ljudi potaknuta onime šta su oni uradili. Sjećam se da me pitao šta je s leševima. Ja sam mu odgovorio: “Ne znam, gospodine predsjedniče. Nisam se za to interesovao. Ne znam šta se učinilo po tom pitanju.” Rekao sam mu da sam prošao pored zemljoradničke zadruge, ali da nisam vidio tamo nikakve leševe. I još sam mu rekao da sam na putu za Konjević Polje vidio veliki broj Muslimana. Sjećam se da smo raspravljali o broju, koliko ih je bilo tamo. Sjećam se da me pitao koliko sam ih vidio, koliko ih je prebačeno, i tako to, pa sam mu rekao svoju procjenu. (Kaseta T000-2070, strana A, str. 7 engleskog transkripta)

215. Nakon privatnog sastanka s Karadžićem, našli smo se sa srpskim narodom iz Srebrenice da održimo sastanak oko civilnih pitanja. Jasno se sjećam da, kada smo razgovarali sa Srebreničanima, nismo razgovarali o temama koje sam upravo pomenuo, već je tema razgovora bila formiranje Ratnog Predsjedništva u Srebrenici. Sjećam se da je tih dana ukinuta odluka o mome postavljanju za civilnog komesara i uvedeno je Ratno Predsjedništvo u Srebrenici, a ja sam postavljen za predsjednika Ratnog Predsjedništva. (Kaseta T000-2070, strana A, str. 8 engleskog transkripta)

216. Kada sam došao u Bratunac, vidio sam da je mnogo autobusa sa zarobljenicima odvezeno. Interesovao sam se gdje su odvezeni, i dobio sam informaciju da su odvezeni u Zvornik. Nisam se dalje raspitivao. A četrnaestog se nije događalo ništa bitno. (Kaseta T000-2070, strana A, str. 8 engleskog transkripta)

     Ulazak građana u Srebrenicu 15-og i 16. jula 1995.

217. Taj prvi dan, dogovorili smo se da blokiramo Srebrenicu tako da se u nju može ulaziti samo pod kontrolom. Pošto je njen položaj takav da ona zaista i ima samo jedan ulaz u grad, to je bilo izvodljivo i s jednim policijskim punktom. Mi smo znali da su već četrnaestog, možda čak i trinaestog, počele pljačke po Srebrenici, tako da je naš prvi zadatak bio da se organizujemo i to spriječimo. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 3 engleskog transkripta)

218. 15. jula 1995. se ušlo u Srebrenicu. Otišao sam da posjetim kamp UNPROFOR-a, te sam takođe razgovarao s nekim iz Međunarodnog crvenog krsta. Neka je gospođa tražila da me vidi. To je bilo 15-og ili 16-og. (Kaseta T000-2070, strana A, str. 8 engleskog transkripta)

219. Uglavnom smo razgovarali na temu evakuacije ljudi, ali i osoblja koje je radilo u kampu UNPROFOR-a. Takođe se interesovala i za ranjenike, koje smo bili prebacili u Dom Zdravlja. Mislim da je Momir Nikolić bio zadužen za njihovo prebacivanje i imao je neki spisak. Dakle, ja sam pokušao da njih dvoje spojim. Mislim da sam se s tom gospođom u tih nekoliko dana sreo još nekoliko puta. Siguran sam da sam se s njom sastao sljedeći dan, takođe oko tih pitanja. Razgovarao sam i s Karadžićem oko tih pitanjima. To su bili otvoreni razgovori telefonom, koje sam vodio iz svoje kancelarije. Nismo razgovarali o ničemu tajnom. Samo sam mu prenosio informacije. Razgovarali smo i o zahtjevima Crvenog krsta, njegovim prijedlozima, dakle, nije bilo nikakvih tajni u tim razgovorima. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 4 engleskog transkripta)

220. Polako se petnaestog i šesnaestog otvarala tema o evakuaciji snaga UNPROFOR-a iz baze u Potočarima. Tako da sam imao razloga da odem sam u taj kamp, gdje sam pobliže upoznao komandu UNPROFOR-a, gospodina Karremans-a, gospodina Franken-a i druge. Bilo je raznih tema o kojima se razgovaralo. Oni su protestvovali zbog oduzimanja vozila, oružja i ličnog naoružanja od UNPROFOR-ovih vojnika od strane srpskih snaga. Nekoliko oklopnih vozila je oduzeto, pa se razgovor svodio na to što bi se moglo uraditi po tom pitanju. Ja sam rekao da je rat konfuzna situacija, da vlada konfuzija, pa sam ih zamolio da naprave spisak svega onoga što su srpske snage ili pojedinci oteli, znači, naoružanje i vozila. Rekao sam im da ću ja to proslijediti vlastima, te da ćemo vidjeti da li se neke stvari mogu vratiti. Takav spisak je uistinu napravljen i ja sam ga proslijedio Vladi. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 4 engleskog transkripta)

     Potpisan sporazum o evakuaciji

221. Ja sam šesnaestog jula došao na ideju da zajedno sa komandom UNPRFOR-a napravim jedan dokument o načinu na koji smo evakuisali civile iz Potočara. Čuo sam se, naravno, s Karadžićem kad sam došao na tu ideju i pitao ga šta on misli o tome. On je smatrao da je to nemoguće, da neću uspjeti da napravim takav dokument, ali sam mu ja objasnio šta želim. Dakle, tog šesnaestog se razgovor završio tako što je on rekao da bi to bilo fantastično, to bi bilo odlično, ali je takođe rekao: ”Miroslave, mislim da oni to neće potpisati.”. Tih dana su svjetski mediji izvještavali o genocidu izvršenog u Srebrenici, da je pobijeno mnogo Muslimana, a govorilo se o raznim ciframa, a to je bila šokantna vijest. Tako da sam ja shvatio, nakon razgovora oko tog dokumenta, da bi Karadžić bio prezadovoljan da ja uspijem da napravim takav dokument, jer bi tada mogli da Međunarodnoj zajednici kažemo: “Pa evo vidite, mi smo tu evakuaciju ipak korektno uradili.”. Ja sam insistirao da pokušam, a on mi je dozvolio da to uradim. Čak me ohrabrivao da pokušam to da uradim jer je smatrao da bi to bilo odlično. Znam da sam prvo napravio jedan prijedlog, skicu, a pritom mi je pomogao jedan pravnik ili sudija iz Bratunca. Nazvao sam Karadžića i pročitao mu to preko telefona. On se složio i rekao da je odlično, ali je opet izrazio sumnju da to neće biti potpisano. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 5 engleskog transkripta)

222. Dakle, 17-og sam posjetio kamp u Potočarima, i mislim da me je odvezao Momir Nikolić. Do tada sam već poznavao gospodina Franken-a i Karremans-a. Oni su znali za moju funkciju, tako da su me primili i razgovarali smo o ovome o čemu sam ja sad govorio. Karremans se nije dugo zadržavao zato što je bio prehlađen, pa je morao otići. Izvinuo se, te mi je rekao da razgovaram dalje sa Frenklinom, te da se on u suštini slaže s tom idejom i da bi ju trebali razraditi. Objasnio sam šta želim i zamolio ih da to daju na prevod. Oni su to i uradili, tekst je preveden, a mi smo još malo razgovarali oko toga. Naravno, u svu tu priču trebalo je uključiti i gospodina Mandžića koji se nalazio u kampu. Samo da ukratko kažem da smo se dogovorili oko dokumenta, Karremans se složio s dokumentom, ali je zapravo Frenklin taj koji ga je potpisao, to je njegov zamjenik. I gospodin Mandžić je pristao da ga potpiše. I tako je, znači, završena ta cijela priča o tom dokumentu. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 6 engleskog transkripta)

223. Karadžić je bio oduševljen i rekao je, prva stvar koju je rekao je da je to nevjerovatno, da je odlično što sam uspio da se to potpiše, i mislim da je takođe rekao nešto u smislu: “Miroslave, vas bi trebalo odlikovati za to što ste učinili.”. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 6 engleskog transkripta)

224. Faksirao sam dokument, te smo proveli dosta vremena razgovarajući o tom dokumentu. Gospodin Zametica se naknadno uključio u razgovor i bio je isto jako oduševljen, te je rekao: “Miroslave, to je krasno da ste uspjeli da to uradite. Sad ćemo moći da pokažemo svetu da nismo pobili…da…ovo je dokaz da smo cijelu evakuaciju proveli na pravedan i korektan način.”, mada to nije u potpunosti odgovaralo istini. Dokument je istu noć ili isto popodne proslijeđen Ujedinjenim Nacijama, i to je ono što sam ja čuo da je urađeno s dokumentom, stoga nemam razloga da u to ne vjerujem. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 7 engleskog transkripta)

225. Pregledao sam dokument, koji nosi broj evidencije 0084-5449, i to je kopija potpisanog dokumenta kojeg sam upravo opisao. (Kaseta T000-2093, strana A, str. 3 engleskog transkripta)

226. Želio bih reći da smo Karadžić, Zametica, ja i neki drugi ljudi znali da je bilo i ubijanja i likvidacija, što naravno nije obuhvaćeno ovim dokumentom. U dokumentu takođe stoji sljedeće: "Civilno stanovništvo može da ostane u enklavi ili da se evakuiše, zavisno od želje svakog pojedinca.". Ova izjava nije odgovarala istini i realnosti događaja iz jula 1995. godine. Nepovoljni uslovi, pod kojima se odvijala evakuacija stanovništva iz Potočara, a i situacija u samim Potočarima i u široj zoni, su bili takvi da nisu dozvoljavali mogućnost ostanka Muslimana na tom terenu. (Kaseta T000-2093, strana A, str. 3 engleskog transkripta, te kaseta T000-2071, strana B, str. 9 engleskog transkripta)

227. Civili nisu imali izbora i za to postoji više razloga. Prvi razlog je da je u tom trenutku vladalo jedno ogromno nepovjerenje između Srba i Muslimana, koje je uzrokovano višegodišnjim sukobom na tom području i koji je rezultirao u tragičnim posljedicama za obje strane. To se, prije svega, odnosilo na mogućnosti osveta za eventualne pogibije Srba, koje sam u manjim obimima uočio u ranijim periodima. I to je jedan od razloga zašto je bilo nemoguće da oni ostanu. Drugi razlog je što je ostanak tih ljudi u Srebrenici u tom trenutku podrazumijevao postojanje određene strukture, koja bi vodila računa o njima, ali tada takva struktura nije postojala. Želio bih da napomenem da smo elemente te strukture počeli formirati tek nakon ulaska Srba u Srebrenicu. Znači, u tom trenutku nisu postojali elementi nikakve strukture niti vlade ni vlasti, koji bi mogli preuzeti brigu o tom stanovništvu u Srebrenici. Treći razlog je da je vladala jedna atmosfera straha, koja je izazvana događajima u Potočarima. Bilo je jasno i utvrđeno da je prilikom samog tog okupljanja stanovništva, znači dvanaestog, a možda i jedanaestog, bilo zastrašivanja i pojedinačnih ubistava što je uplašilo Muslimane. Vojska, koja je usmjerila svoje aktivnosti u pravcu zauzimanja ostalih enklava u Bosni i Hercegovini, ni u kom slučaju nije mogla biti garant njihovog opstanka niti je tim ljudima mogla ponuditi bilo kakvu vrstu zaštite. I na kraju, glavni razlog ili osnovni razlog je da nije postojala nikakva ozbiljna namjera da ti ljudi zaista ostanu, već je ta cijela stvar bila više urađena u propagandne svrhe. A stvarna namjera je bila da oni napuste to područje, te da se taj teren očisti od Muslimana. (Kaseta T000-2093, strana A, str. 3 engleskog transkripta)

     Zvornik i Srebrenica - posljedice

228. Sastao sam se ili razgovarao s Karadžićem par puta u sljedećih par tjedana o pitanjima civila u Srebrenici. Do 20. jula 1995. godine su informacije o događajima u Bratuncu već procurile, kao i informacije da je bilo likvidacija Muslimana u Zvorniku. Nisam znao o kojim se brojkama radi. Pokrenuo sam pitanje kod Karadžića o ljudima koji su bili odvedeni i ubijeni u Zvorniku. Nisam imao tačne informacije tko ih je odveo ni gdje se to sve zapravo odvijalo. Ono što sam sigurno znao je da su Muslimani ubijeni u Bratuncu, te su sahranjeni u jednoj kolektivnoj grobnici u Glogovoj, koja se nalazi na lijevoj strani puta prema Kravici, dok su drugi sahranjeni na drugoj lokaciji, koja se zove Halilovići. Znači, to su bile dvije grobnice za koje sam ja u tom trenutku znao, i to sam prenio Karadžiću. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 8-9 engleskog transkripta)

229. Bilo je očigledno da su Muslimani, koji su bili odvedeni u Zvornik, pobijeni. Pošto se sjećam da me je jedan moj prijatelj iz Bratunca zamolio da se raspitam za jednu osobu koju je on znao, a za koju je čuo da je odvedena u Zvornik i ubijena. Nazvao sam u Zvornik jednog od političara, Jovana Mitrovića, da jednostavno pokušam da saznam šta se dogodilo s tim čovjekom. Nisu mi rekli otvoreno da su ti ljudi pobijeni, nego su mi samo rekli da je prekasno, nešto u smislu “nemoj to da nas pitaš, nemoj to da me pitaš, to je gotovo…”. I uglavnom, imao sam mnogo razloga da prenesem Karadžiću što se dogodilo. Ja sam vidio da je i on znao za to, odnosno ta činjenica, da su ti ljudi u Zvorniku pobijeni, mu nije bila nepoznata. Kad je Karadžić u augustu došao u Srebrenicu rekao mi je da ne pričam mnogo o tome naglas, da se to snima, da je to opasna tema, te da ne bi trebao mnogo da o tome pričam. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 9-11 engleskog transkripta)

230. Krajem septembra ili oktobra bio sam informisan, čuo sam od Momira Nikolića da je grobnica u Glogovi iskopana, te da su tijela prebačena negdje drugdje, ali ne znam gdje. On je rekao da mu je vojska naredila da to učini, te da je većina tijela iz Glogove premještena na područje Zelenog Jadra i Čizmiča. To je što ja znam. (Kaseta T000-2072, strana A, str. 1 engleskog transkripta)

231. Ostao sam u Srebrenici do kraja 1995. Posjećivao sam Pale i vjerovatno sam viđao predsjednika, ali o toj temi se već toliko znalo da zaista nisam vidio nekog razloga da nešto više o tome pričam. A 1996. godine, ne sjećam se tačno datuma, izabran sam za člana Predsjedništva, zapravo za potpredsjednika SDS-a. Krajem 1995. godine, podnio sam ostavku na mjesto u Srebrenici, a odrekao sam se i svoje dužnosti u Bratuncu. Dakle, jedina moja politička funkcija u to vrijeme je bila unutar Predsjedništva na Palama. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 11 engleskog transkripta)

232. Bio sam jako zabrinut za događaje koji su se dogodili u Srebrenici. Sjećam se jednog takvog razgovora poslije sjednice Predsjedništva. Predsjednik me pozvao u svoj kabinet, koji se nalazi pored sale gdje se održavaju sastanci. U kabinetu sam zatekao, ili je ušao, gospodina Momčila Krajišnika, a Nikola Koljević se već nalazio u kabinetu. On nije bio član Predsjedništva, mada je mogao uvijek bez problema prisustvovati sjednicama. Ja sam rekao, pričali smo, sastanak Predsjedništva je bio završio, i ja sam rekao: “Predsjedniče, ja bih želio da znam šta će država uraditi po pitanju Srebrenice.”. To sam želio znati. Sjećam se detalja da mi je gospodin Krajišnik dao signal da stanem sa tom pričom. On to nije, naravno, rekao, nego je napravio neki pokret rukom ili očima, a zatim je prišao gospodinu Koljeviću, koji je već bio popio nekoliko čašica, mislim da je pio viski. Zagrlio ga je i…izgledao je umorno, pa mu je rekao: “Predsjedniče Koljeviću, da li bi željeli da vas otpratim? “. Nakon toga je izašao s Koljevićem i nije se vratio, pa smo Karadžić i ja nastavili taj razgovor o Srebrenici. Ja sam rekao da država mora nešto preduzeti oko Srebrenice i da ćemo zbog Srebrenice izgubiti državu. On je slušao sve šta sam mu ja govorio, i u jednom trenutku mi je kazao: “Vidjećemo, pokušaćemo nešto uraditi”, ali vidio sam da nije bilo nikakve ozbiljne volje da se uradi bilo šta po tom pitanju. (Kaseta T000-2071, strana A, str. 11-12 engleskog transkripta)