Septembar 2003.

IZJAVA RT HON LORDA OWENA, CH, MEĐUNARODNOM SUDU ZA KRIVIČNO GONJENJE LICA ODGOVORNIH ZA TEŠKA KRŠENJA MEĐUNARODNOG HUMANITARNOG PRAVA POČINJENA NA TERITORIJI BIVŠE JUGOSLAVIJE OD 1991.

Pozvan sam da podnesem pismenu izjavu u kojoj će biti obrađena pitanja navedena pod (2) a, b, c, d i e u Nalogu od 4. septembra 2003, predmet br. IT-02-54-T, koji je izdao Međunarodni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. Izjavu podnosim pod pretpostavkom da će biti stavljena na uvid javnosti.

Zahvalan sam Pretresnom veću što me je pozvalo da svedočim kao svedok Međunarodnog suda (vidi moju prepisku sa glavnim tužiocem od 14. maja i relevantne dokumente u Prilogu A). Mislim da to doprinosi da se očuva buduća pozicija međunarodnih pregovarača, odnosno njihova nepristrasnost u odnosu na strane u sukobu, ali ne i neutralnost u odnosu na kršenja međunarodnog humanitarnog prava. Moja dužnost je bila da prijavim Predsedništvu EU svaku eventualnu povredu humanitarnog prava ili sankcija koje su uvele UN; a takođe da, na osnovu procedure predviđene u okviru MKBJ-a /Međunarodna konferencija o bivšoj Jugoslaviji/, svako eventualno kršenje prijavim Savetu bezbednosti UN, a ovom Međunarodnom sudu svako eventualno kršenje humanitarnog prava.

Ne želim da kažem da sam kao privatno lice, pre nego što sam imenovan za pregovarača, bio nepristrasan, niti da sam ostao nepristrasan nakon što sam prestao da obavljam tu dužnost. Znatno pre nego što sam uopšte slutio da ću biti zamoljen da postanem pregovarač, ovim rečima pisao sam predsedniku vlade Velike Britanije 30. jula 1992:

“Pre gotovo godinu dana pisao sam Vam o tada pretećem genocidu nad Kurdima u severnom Iraku. U to vreme je svetska zajednica kršila ruke i govorila da se ne može ništa učiniti. Na sreću, niste se obazirali na savete malodušnih, već ste zastupali politiku zaštićenih zona potkrepljenu savezničkom vojnom silom izvan Iraka, a zatim pojačanu vojnim prisustvom u samom Iraku.

Tužno je primetiti u našem svetu da je sada na prostorima na kojima je postojala Jugoslavija u humanitarnom smislu došlo do još gore situacije. Poslednjih nekoliko dana svet je mogao da pročita verodostojne izveštaje o otvaranju koncentracionih logora i o zapečaćenim železničkim vagonima kojima se prevoze muslimanske porodice i u kojima umiru deca. Nije preuveličavanje reći da smo, posle 50 godina, u Evropi svedoci prizora u kojima se ogledaju početne faze nacističkog holokausta pod groznim nazivom žetničko čišćenjež. Pozivam Vas da ne prihvatite uvreženo mišljenje da se u vojnom smislu ništa ne može uraditi kako bi se zaustavili eskalacija sukoba i nastavak tako teških kršenja ljudskih prava. .......

....... Prvi nužni korak je da se pretnjom silom obustavi upotreba i kretanje svih vojnih letelica, tenkova, oklopnih vozila i artiljerije na teritoriji bivše Jugoslavije. NATO ima apsolutno ovlašćenje da nametne takav momentalni prekid vatre. Pomoću satelita i izviđanja iz vazduha može se otkriti svaka nedozvoljena vojna aktivnost i s uzletišta NATO-a koja okružuju Jugoslaviju ili iz aviona sa nosača mogu se preduzeti vazdušni udari sa ciljem odmazde. Kada se od Saveta bezbednosti UN dobije potrebno ovlašćenje, to može da se sprovede u roku od nekoliko sati, a ne dana.

Smatram da nekoliko većih gradova koji su sada izloženi napadima, kao što su Sarajevo i Goražde, treba da dobije pojačanje iz vazduha u vidu vojnika koji bi delovali po ovlašćenju UN, na početku, ako je potrebno i tako što bi se padobranima tamo dopremili ljudstvo i materijal za obezbeđenje vazdušnih komunikacija. Kada bi se te akcije preduzele u roku od nekoliko dana, Bosnu ne bi potpuno pregazile srpske i hrvatske snage i tada bi se pregovorima moglo doći do mirnog rešenja. Ako se sada ne preduzme nikakva akcija, od Bosne praktično neće ostati ništa o čemu bi moglo da se pregovara za muslimansko stanovništvo. Što je još opasnije, tada bi mogle da počnu vojne aktivnosti na Kosovu, a to bi sigurno isprovociralo Albaniju i dovelo do širenja sukoba preko granica nekadašnje Jugoslavije.”

Moje mišljenje i danas je ostalo isto kao kada sam napisao to pismo. NATO je trebalo da upotrebi silu da nametne najpre Vance-Owenov mirovni plan, a zatim Akcioni plan EU i plan Kontakt grupe za postizanje mira u Bosni i Hercegovini. Mislim da je je predsednik Milošević napravio krupnu grešku što nije upotrebio svoju neospornu moć da svojim sunarodnicima Srbima u Bosni nametne ta ista rešenja, jer da je to uradio, to bi bilo u najboljem interesu srpskog naroda uopšte. Pregovaraču nije lako da traži nametanje nekog rešenja, ali sam ja kao pregovarač, u nastojanju da promenim javno mnjenje, to tražio kako direktno od vlada, tako povremeno i javno, zbog čega sam tada kritikovan da kršim načelo nepristrasnosti pregovarača. Kao privatno lice podržavao sam ideju da NATO treba da nametne rešenje koje je kasnije postalo poznato kao Dejtonski sporazumi, kao i da NATO preduzme vojnu akciju u vezi sa Kosovom.

Sve vreme dok sam obavljao dužnost pregovarača, od nas u MKBJ-u se tražilo da vodimo međunarodnu diplomatiju bez uverljive pretnje nametanjem rešenja vojnim sredstvima. Iskreno govoreći, kada sam preuzeo dužnost, znao sam da je to stav svih vlada, ali sam se nadao da će promeniti taj stav i pokušavao sam da ih ubedim da to učine, kao što to pokazuje dokumentacija. Nažalost, to se nije desilo. Neke vlade su želele da ostave utisak da su spremne da upotrebu ograničenu silu, ali nikad nisu bile spremne da svoju retoriku potkrepe prisustvom značajnijih snaga na terenu niti da prevaziđu posledice kako bi se dostavljala humanitarna pomoć. U Hrvatskoj su hrvatski Srbi i vlada Hrvatske flagrantno kršili odredbe sporazuma koji je dogovorio Cyrus Vance, tako da su takozvane zone pod zaštitom UN-a /UNPA/ postajale sve nestabilnije. U vreme kada je ustanovljena MKBJ, u Bosni i Hercegovini Srbi su vojnički držali pod kontrolom 70 odsto teritorije, a međunarodno priznata vlada Bosne, čije su snage bile pod opsadom u Sarajevu, ponekad je vojnički kontrolisala manje od 10 odsto teritorije zemlje. SRJ i vlade Srbije i Crne Gore uvek su tvrdile, ma koliko to nekad delovalo neuverljivo, da ne kontrolišu srpske snage u Bosni i Hrvatskoj, ali da su spremne da upotrebe svoje dobre usluge. Mi smo morali da ubedimo vlade Hrvatske, SRJ, Srbije i Crne Gore da izvrše pritisak na strane na koje su, nesumnjivo, imale uticaja i, po mom uverenju, kontrolu. Međutim, u periodu od 1991. do 1995. jedino sredstvo uticaja kojim su raspolagali različiti pregovarači bila je moć ubeđivanja.

Za nas, u okviru MKBJ-a, to je značilo da moramo da radimo s izjavama i informacijama koje nismo mogli da proverimo jer za to nismo imali nezavisnih mehanizama. Iako smo imali pristup izveštajima UNPROFOR-a /Zaštitne snage UN-a/ i PMEZ-a /Posmatračka misija Evropske zajednice/ i videli nekoliko diplomatskih depeša, vrlo malo smo znali o tome kakve poruke idu od Miloševića JNA ili između JNA i vojski bosanskih Srba i hrvatskih Srba. To isto je važilo i za poruke koje su razmenjivali predsednik Milošević i rukovodioci bosanskih Srba i hrvatskih Srba. Ni u jednom trenutku nismo saznali za bilo kakve transkripte koji bi mogli biti u posedu Vlade. Mi nismo bili naivni. Znali smo da mnogo toga što se priča verovatno nije tačno, ali smo ipak morali da sa stranama postupamo na način koji će ih zadržati za pregovaračkim stolom i da ih namamimo da između sebe postignu rešenje.

Gotovo sve ono što sam u jesen 1995. znao i što sam smatrao da je razumno staviti na uvid javnosti objavio sam u svojoj knizi Balkanska odiseja i na CD ROM-u priloženom uz knjigu.[1] Intenzivno sam se oslanjao na materijal iz te knjige jer mi je tužilac rekla da, ako ne potvrdim tačnost onoga što sam napisao u svojoj knjizi, kao i članaka i službenih depeša između prestonica EU, oni neće moći da se uvedu kao dokazi na Međunarodnom sudu. Pokušao sam da izbegnem subjektivne ocene date otprilike deceniju kasnije, smatrajući da će ovom Međunarodnom sudu biti korisnije ako svoje zaključke izvedem na osnovu onoga što sam znao u to vreme.

(2) a. Imenovanje i mandat u bivšoj Jugoslaviji.

U četvrtak 26. avgusta 1992. imenovan sam za kopredsednika Upravnog komiteta Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji (MKBJ). Stalni kopredsednici Konferencije bili su šef države/vlade koja je predsedavala Evropskom zajednicom/unijom i generalni sekretar Ujedinjenih nacija.

U januaru 1995, na početku šestomesečnog mandata Francuske kao predsedavajuće Evropskom unijom, pisao sam predsedniku Mitterrandu i obavestio ga da želim da se povučem sa svoje dužnosti u trenutku pogodnom za Predsedništvo, a najkasnije do zasedanja Evropskog saveta u junu. U ponedeljak 29. maja pisao sam predsedniku Chiracu i ponovio ono što sam napisao u pismu predsedniku Mitterrandu. Dana 31. maja ministar inostranih poslova Francuske saopštio je u francuskoj Nacionalnoj skupštini da se povlačim. Carl Bildt, bivši predsednik vlade Švedske, imenovan je za mog naslednika u petak 9. juna, a njegovo imenovanje je potvrđeno 12. juna na Savetu ministara inostranih poslova.

Izjava o principima, pravilnik o postupku i program rada, koji su odobreni na Londonskoj konferenciji, bili su najbliži mandatu koji su dobili pregovarači i nalaze se u prilogu (Prilog B).[2]

(2) b. Sastanci s optuženim i rukovodiocima Savezne Republike Jugoslavije i hrvatskih i bosanskih Srba.

Prilažem spisak sastanaka, od kojih je ogromna većina održana uz učešće kopredsednika ispred UN-a i u kontekstu razgovora u kojima su učestvovale sve strane. (Prilog C). Taj spisak je toliko tačan koliko je bilo u mojoj moći s obzirom na ograničena sredstva koja su mi na raspolaganju. Njime nisam pokušao da obuhvatim sve razne odvojene sastanke koji su održani u toku određenog perioda intenzivnog pregovaranja koji je trajao nekoliko dana, naročito u Ženevi, Njujorku, Beogradu, Zagrebu, Parizu i Atini. Pored toga, nisu obuhvaćeni ni svi nezvanični neobelodanjeni sastanci, pošto datumi nekih od tih sastanaka nisu ubeleženi u dokumentaciji kojom trenutno raspolažem. U većini slučajeva, Momčilo Krajišnik je prisustvovao svim sastancima sa dr Karadžićem u toku 1994. i 1995.

(2) c. Zapažanja o odnosu između optuženog i (a) rukovodilaca Savezne Republike Jugoslavije; (b) rukovodilaca hrvatskih i bosanskih Srba, uključujući Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika i Ratka Mladića; i (c) Vojislava Šešelja, vođe Srpske radikalne stranke.

(a) Moja zapažanja o odnosu između optuženog i rukovodilaca Savezne Republike Jugoslavije.

Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Srbije, prvi put sam upoznao 28. septembra 1992. u Beogradu. Sastao sam se sa njim nakon što je iz bivše Jugoslavije izdvojio i pod srpsku vojnu kontrolu stavio velika područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koje je međunarodna zajednica pre toga priznala za nezavisne države. To je bilo i nakon što je Vukovar sravnjen sa zemljom, a Sarajevo je već nekoliko meseci bilo pod surovom opsadom. Milošević je bio pragmatičar, dovoljno inteligentan da shvati da u borbi za srpske ciljeve mogu da se naprave neki ustupci u pokušaju da se ublaži otpor sveta prema načinu na koji su se Srbi ponašali. U svakom trenutku je nameravao i da zaštiti svoju bazu moći i obezbedi svoj ostanak na vlasti u Beogradu, potpomognut podrškom moćnog nacionalističkog elementa u srpskom javnom mnjenju.

Cyrus Vance, bivši državni sekretar SAD, još od 1991. pregovarao je u ime UN-a sa Miloševićem o prekidu vatre u Hrvatskoj. Njegovo mišljenje je bilo da, iako je Miloševićeva “zvezda na zalasku, moramo da očuvamo odnose sa njim...... sumnjao je da Milošević verovatno neće ostati dugo posmatrač sa strane”.[3] I premijer Panić i predsednik Ćosić pokušali su da nas ubede da se ne sastanemo sa njim. Mi smo mislili da se Ćosić, kakvo god bilo objašnjenje zašto je Milošević zapravo imenovao njega za predsednika SRJ u junu 1992, “po svoj prilici distancirao od Miloševića i da je spreman da odigra aktivnu ulogu” i pruži veću podršku premijeru Paniću. U Dobrici Ćosiću, koji je tada imao 72 godine i bio najpoznatiji živi srpski pisac, istoričar i cenjeni srpski nacionalista, mi smo videli čoveka koji bi mogao da porazi Miloševića na izborima za predsednika Srbije koji je trebalo da se održe u decembru. Ćosić je, kako su nam preneli u Moskvi, Rusima u Beogradu rekao 13. oktobra “da je Milošević sada zbacio masku razumnosti i da se s njim mora otvoreno boriti do kraja, te se činilo da Ćosića sada iskreno brine opstanak Srbije”[4]. I Vance i ja smo uspostavili ličnu bliskost sa Ćosićem. Premijer Panić je bio potpuno drugačiji: pun energije, svežine i veoma iskren[5]: “Što manje znam o istoriji Balkana, to mi je bolje”.[6] Samim tim što se nalazio na čelu velike farmaceutske kompanije na zapadnoj obali SAD, nije bio političar, ali je imao hrabrosti da uputi izazov Miloševiću, koga je smatrao tipičnim komunistom. Ruski diplomati su smatrali da Panić uživa popularnost “među inteligencijom i mladima. Glavni izuzetak na toj slici bila je južna Srbija, gde je podrška Miloševiću bila jaka i gde je blizina žalbanske pretnjež podsticala nacionalističko raspoloženje.”[7]

Početkom novembra predsedniku vlade Paniću izglasano je nepoverenje. Socijalistička partija Srbije (predvođena Miloševićem) i Srpska radikalna stranka (predvođena Šešeljem), koji je tada tesno sarađivao sa Miloševićem, bile su u potpunosti protiv Panića zbog podrivanja kontinuiteta Jugoslavije javnim pozivanjem na strano mešanje u unutrašnju politiku Jugoslavije i otvaranjem osetljivog pitanja teritorijalnog integriteta dopuštanjem stranog posredovanja na Kosovu. Panić je, kao predsednik vlade, mogao da se ukloni samo ako mu većina u oba veća Skupštine izglasa nepoverenje. U Veću građana su njegovi kritičari imali jasnu većinu, ali se u Veću republika, gde su Crnogorci imali polovinu poslaničkih mesta, činilo kao da bi mogao da preživi ukoliko bi Ćosić upotrebio svoj uticaj u njegovu korist.”[8] Ćosić je to i uradio. U Beogradu je “policija Republike Srbije upala u zgradu Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, što je predsednik SRJ Ćosić osudio kao nasilan čin koji ugrožava ustavni poredak zemlje. Nije dato nikakvo objašnjenje šta je to srpska policija tražila tokom tog zlokobnog upada, ali su mnogi pretpostavljali da su očajnički pokušavali da uklone optužujuće dosijee iz perioda 1992-1992. koji su se odnosili na eventualne ratne zločine. Savet bezbednosti je u to vreme raspravljao o radu komisije eksperata formirane po rezoluciji 780 SB UN (1992), a u sredstvima informisanja je velika pažnja poklanjana ratnim zločinima, sa zahtevom da eksperti aktivno gone teške povrede ženevskih konvencija i druga kršenja. Cy Vance je takođe, prilikom svakog našeg sastanka u Beogradu, vršio pritisak na generala Panića zbog vukovarske masovne grobnice. Vance je bio ubeđen da su ga 1991. Srbi onemogućili da obiđe bolnicu u Vukovaru zato što su hrvatske pacijente odvodili sa bolničkih odeljenja, ubijali i polagali u masovnu grobnicu u okolini, kao i da je u to bila umešana JNA. Ljudi koji su bili odgovorni za započinjanje i nastavak rata, najpre u Hrvatskoj, a zatim u Bosni i Hercegovini, imali su i te kako razloga da strahuju da bi predsednik vlade Panić mogao nepromišljeno da naredi da se dosijei stave na uvid radi istrage. Olako se zaboravlja koliko je Beograd postao polarizovan između Miloševića kao predsednika Srbije i Ćosića kao predsednika SRJ, a u to vreme su obojica bila rešena da nateraju onog drugog da odstupi. Prema drugim glasinama koje su kružile Beogradom, Miloševićeva policija je tragala za dosijeima koji bi mogli uplesti Ćosića. Gotovo da nije bilo sumnje da su paravojne grupe bliske vladi, posebno one koje su predvodili mladi probisvet Arkan i nacionalista Šešelj, počinile ratne zločine. Opštinski sud u Beogradu naložio je 9. novembra srpskoj policiji i funkcionerima da napuste saveznu zgradu, ali su se oni o taj zahtev oglušili, a dosijei su uklonjeni i uništeni”.[9]

Krajem oktobra kod Ćosića su se pojavili problemi sa prostatom i odlučio je da se ne kandiduje za predsednika Srbije, pa je predsednik vlade Panić oduševljeno ušao u izbornu bitku protiv Miloševića. Međutim, Panić nije imao uticaj na srpske nacionaliste koji je Ćosić posedovao. Početkom decembra Vance i ja smo morali da odlučimo hoćemo li se “otvoreno umešati u izbore u Srbiji. U internoj belešci MKBJ-a o izborima jasno su iznete činjenice, a to je bilo propraćeno pritiskom Panićevih pristalica u SAD da se izjasnimo u njegovu korist”. .....Vance i ja smo i dalje bili čvrsto ubeđeni da samo Ćosić može da pobedi Miloševića i smatrali smo da je, kada je on odlučio da mu se ne suprotstavi, izgubljena i poslednja prilika da Milošević bude poražen. Dana 15. decembra izdali smo javno saopštenje koje je bilo pažljivo sročeno kako bi zvučalo kao podrška Paniću – što je i bio slučaj – ali i kako bismo izbegli da na sebe navučemo optužbe da se mešamo i da budemo previše uvučeni u izbore. I Vanceu i meni činilo se mudrijim da održimo otvorenim kanale za komunikaciju sa svima, pa i sa Miloševićem, i da se uzdržimo od svakog daljeg mešanja u izbore. Štaviše, savetovao sam Evropskoj zajednici da čak ni ne pošalje posmatrače na izbore koji ionako nikako nisu mogli biti pošteni. Milošević je kontrolisao najgledaniju televizijsku stanicu, a u štampi je dominirala njegova linija”.[10]

Dana 20. decembra Milošević je osvojio 56 odsto glasova, a Panić 34 odsto. Od tog trenutka nadalje Milošević je sve više kontrolisao vladu SRJ. Panić je otišao, a Ćosić ostao, ali bez ikakve vlasti. Predsednik Ćosić je, međutim, uslužno pružio podršku Vance-Owenovom mirovnom planu (VOMP) dok je još bio predsednik SRJ, iako je na pregovorima u Beogradu Milošević sedeo za upravljačem. U službenom depeši EZ/EU od 12. januara 1993.[11] napisao sam: “Od velikog je značaja to što su se Ćosić, Milošević i Bulatović sada prvi put otvoreno ogradili od bosanskih Srba, koji su sada u izolaciji. Moraće da se izvrši pritisak kako bi se njihova izolacija pojačala, a podrška SRJ u presecanju snabdevanja bosanskih Srba može biti presudno važna.” Ćosić je takođe, sa Miloševićem i predsednikom Crne Gore Bulatovićem, potpisao pismo koji su trojica predsednika uputila poslanicima Skupštine bosanskih Srba na zasedanju u Bijeljini, koje je, nažalost, odbačeno. “Od tog trenutka – 23. aprila 1993. – pa nadalje Milošević je zvanično odustao od ideje Velike Srbije i zalagao se za rešenje pod uslovima koje je mogla da prihvati većina u Savetu bezbednosti i tokom naredne dve godine nije se nijednom pokolebao u traženju takvih rešenja. Od tada nadalje interesi Srbije i Crne Gore bili su odlučujući faktor, a u tom procesu se sve više razočaravao u Karadžića zbog njegovog nedostatka hrabrosti kao istinskog srpskog vođe.”[12]

Ja uopšte nisam sumnjao u to da Milošević privatno govori Karadžiću da, ako ostavi utisak da se slaže sa kartom koju smo poredložili, ipak kasnije može da se nada da će se ona promeniti preko pritiska na terenu i da tri odvojena kantona, u kojima bi Srbi imali većinu – a koja smo mi namerno odbili da međusobno povežemo – mogu vremenom, kao posledica pritiska Srba, da se objedine. Ja sam, međutim, bio ubeđen, pošto sam video razradu detaljnog planiranja generala Shalikashvilija za snage NATO-a, da ćemo mi imati dovoljno vrhunski obučenih snaga na terenu da to sprečimo.

Jedini domen gde predsednik Milošević nije bio spreman da pregovara ili politički napravi bilo kakav ustupak bilo je Kosovo. Krajem 1995. napisao sam: “Prilikom gotovo svakog našeg susreta, u određenom trenutku sam pokretao pitanje Kosova, a kada bih to uradio, znao sam da pogađam u bolnu tačku. Po pitanju Kosova ponekad bi pale maske uljudnosti i ušli bismo u neprijatno sučeljavanje. On kao da je znao da je to domen njegovog ponašanja koji najteže može da brani i na to je bio posebno ranjiv, pa bi ponekad počeo razjareno da viče na mene ili nekog drugog ko bi to pitanje pokrenuo. Mislim da mu se niko od ljudi koji su mu bili bliski nikada nije suprotstavio. Međutim, nakon što bismo se sukobili, brzo bi se vratio uljudnom dijalogu i gotovo kao da je bio srećan što se neko usuđuje da mu se suprotstavi. Milošević je upravo preko pitanja Kosova došao na vlast i u tom procesu je govorio u ime gotovo svih Srba, koji su iskreno verovali da je Tito žrtvovao njihove interese kako bi ućutkao Albance. Milošević je delimično zbog Kosova srušio Carringtonov plan za autonomiju jer je on bio odraz plana za Krajinu. Ipak, Milošević je posle pada Krajine 1995. morao znati da Kosovo može biti njegova lična propast. Ja sam ga često poredio sa nekim ko je uzjahao tigra nacionalizma i sada mu je teško da sjaše, a da ga pritom tigar ne pojede. On je u Parizu video mogućnost da siđe bar s onog dela tigrovog tela koji se zvao Bosna i Hercegovina i, pošteno govoreći, od tada pa nadalje ostao je dosledan tom kursu.”[13]

Bio sam ubeđen da vojni komandanti NATO-a imaju volje i moći da spreče Miloševića i bosanske Srbe da izminiraju VOMP. Međutim, po pitanju Kosova, činilo se da je neizbežno da u jednom trenutku u budućnosti dođe do sukoba. U međuvremenu, kao pregovarači, morali smo da tolerišemo ono što je naizgled bilo Miloševićeva strategija: da obuzdamo nacionalističko javno mnjenje u Srbiji tako što ćemo malim koracima sprečiti bosanske Srbe da nastave da prkose zapadnim demokratijama i pokušati da posredovanjem izdejstvujemo mirno rešenje, a istovremeno energično odbijati bilo kakvo mešanje Zapada ili mirovnu inicijativu na Kosovu, a sve vreme tiho pripremati teren za kompromis sa predsednikom Tuđmanom o Hrvatskoj. Za informacije o Miloševićevim opštim stavovima, vidi moj KOREU od 30. marta 1994, koji sadrži belešku o mom susretu sa Miloševićem i njegovom suprugom, kao i KOREU od 19. decembra 1994.[14] (Prilog D)

Predsednik Ćosić je pre sastanka u Atini i tokom njega, zajedno sa predsednikom vlade Grčke Mitsotakisom, upotrebio svoj uticaj na Karadžića kako bi ga ubedio da potpiše VOMP. “Milošević je bio toliko uveren da bi Karadžić mogao da promeni mišljenje na putu od sobe do sale u kojoj se održavala plenarna sednica da je hteo da potpišemo ta dva dokumenta odmah, na licu mesta, ali smo mi pristali da tamo kao svedoci potpišemo samo njegovu izjavu o rezervi (do saglasnosti Skupštine bosanskih Srba) i tražili smo da on potpiše javno”[15] pred svim stranama. To je bio znak da, već tada ni Milošević ni Ćosić ni Bulatović nisu bili sigurni u svoju moć da ubede Karadžića da potpiše. Kada su svi oni, uključujući Mitsotakisa, otišli na zasedanje skupštine bosanskih Srba na Palama, nisu uspeli da ubede poslanike skupštine da potpišu VOMP. Na tom zasedanju prvi put se general Ratko Mladić istakao kao predstavnik bosanskih Srba koji ima hrabrosti da se suprotstavi Srbima u Beogradu.

“Milošević je napustio zasedanje na sporedna vrata, ne obrativši se novinarima. Ćosić je optužio skupštinu bosanskih Srba za donošenje žnajgore i najkobnijež odluke: politički razum je doživeo poraz; zemlja i narod sada su suočeni sa velikom neizvesnošću i nije moguće da se predvidi šta će doneti sledeći dani i noći.”

Milošević me je tog jutra pozvao telefonom u London, pošto se odvezao natrag u Beograd. Probdeo je celu noć i bio je ljut, sit svega i umoran. Zajedljivo je kritikovao Krajišnika zbog toga što je glasanje, kada se uplašio da bi ono moglo biti pozitivno, odgodio za kasnije, a rekao je i da je Mladić u sitne sate intervenisao protiv prihvatanja plana, postigavši prilično veliki učinak. Dogovorili smo se da ćemo se sastati kada obojica budemo imali vremena da ponovo ocenimo situaciju, ali je on rekao da će preduzeti mere kako bi naterao bosanske Srbe da postanu svesni svojih odgovornosti, što sam shvatio kao neki oblik sankcija. Saznao sam da je i Ćosić žumoran i ljutž i da je, nezvanično, poslanike nazvao skupinom neukih seljaka, vojnih fanatika i ratnih profitera. Čak je sumnjao u to da mnogi od njih nisu ni pročitali Vance-Owenov plan. Bio je takođe užasnut prizorima nekih razorenih područja kroz koja je prošao kolima na putu do Pala. Po Ćosićevom mišljenju, Karadžić je bio pošast. Umesto da se energično založi za plan, više ga je interesovalo da ostane po strani i spasi svoju političku kožu. Ćosić je smatrao da je Krajišnik glavni negativac u predstavi, a da ga u stopu prati Mladić. Krajišnik je namerno odlučio da glasanje bude javno kako bi osramotio one koji su bili suzdržani. Sredio je da televizija prikaže uvodne reči gostiju, ali nije dozvolio kamerama da prikažu njihove mnogo oštrije govore koji su usledili. Trojica predsednika su nameravala da sada objave te tekstove. Bilo je i dokaza podmićivanja. Mladić je ukazao na opasnosti od vojne intervencije, ali se zatim čvrsto izjasnio protiv ratifikacije. Preokrenuo je atmosferu na zasedanju pokazavši detaljnu kartu područja i gradova pod srpskom kontrolom koji bi prema planu bili izgubljeni. Mladić je to uradio uprkos sastanku sa vrhuškom jugoslovenske armije, održanom dan ranije blizu granice sa Bosnom, na kojem je navodno upozoren da će snabdevanje i druga pomoć biti obustavljeni ako plan ne bude ratifikovan. Sumnjao sam u to da je Mladić zaista bio ozbiljno upozoren. Jugoslovenska armija u to vreme nije bila potpuno pod Miloševićevom kontrolom; ona je i dalje priznavala Ćosića za predsednika, a u njoj je bilo mnogo visokih oficira koji su otvoreno podržavali Mladića. Zaokret do koga je u aprilu došlo u Miloševićevom stavu prema prihvatanju VOMP-a još je bio sporan među pripadnicima vojske u SRJ. Njima se naš predlog o prolazu umesto koridora kroz teritoriju nije ništa više dopadao nego Mladiću. Iako general Panić nije bio načelnik VJ-a koji na druge ostavlja poseban utisak, nije se pojavio niko drugi ko bi mogao da mu bude snažna alternativa, pa mislim da je Mladić dobro procenio da uživa znatnu podršku u VJ-u - između ostalog i zato što je Šešelj dobro prošao na izborima. Taj faktor je slabio Miloševićev autoritet u vojsci. General Ratko Mladić je navodno u tom trenutku bio najmoćniji Srbin.”[16]

Profesor Stojanović, savetnik predsednika Ćosića, izneo mi je u Beogradu pojedinosti iznenađujuće oštre reakcije srpskog rukovodstva na bosanske Srbe, što sam rezimirao u svojoj knjizi na str. 167-168. Međutim, taj oblik postepenog nametanja nikad nije sproveden u delo, u velikoj meri zato što su Srbi u Beogradu uvideli da su lideri zapadnih demokratija podeljeni i da ne vrše pritisak na njih da preduzmu vojnu akciju protiv bosanskih Srba. SAD, a u manjoj meri i EZ, nikada nisu uvidele politički značaj tog tako dubokog jaza među srpskim rukovodiocima i nisu razmišljale čak ni o najblažem nametanju VOMP-a.

“Dana 4. juna usvojena je rezolucija SB UN br. 836 o žzaštićenim zonamaž koja se prvi put pozivala na Poglavlje VII bez ikakvih ograničenja, pa je Savet krenuo putem nametanja mira silom, bez ikakve namere da to podrži nužnim sredstvima: bila je to najneodgovornija odluka koja je doneta za vreme mog mandata kopredsedavajućeg, a donele su je četiri stalne članice SB kao deo svog Plana zajedničke akcije (PZA). Miloševićev prvi uzvratni udar bio je da, u dogovoru sa Šešeljem, ukloni Ćosića sa dužnosti predsednika SRJ, na koju ga je sam imenovao više od godinu dana pre toga, i da vođu SPO-a Vuka Draškovića i Danicu Drašković neutrališe kaznom zatvora u trajanju od 60 dana zbog navodnog remećenja javnog reda i mira. Ćosić je uzvratio udarac, optuživši Miloševića za ždespotsku samovoljuž. Bio sam veoma tužan. Zavoleo sam Ćosića koji je dozvolio da mu odgovornost položaja ublaži mnoga nacionalistička gledišta, pokazao spremnost da sasluša mišljenje predstavnika međunarodne zajednice i za pregovaračkim stolom stekao poštovanje Izetbegovića i Tuđmana.”[17]

Od tada pa nadalje, ljudi koji su obavljali dužnosti u vladi SRJ, sve dok sam Milošević nije postao predsednik SRJ, nisu imali nikakvog uticaja na njega jer su, potpuno sračunato i ciljano, bili nameštenici, pa su se svrstali uz kurs srpskog predsednika, potpomognuti činjenicom da ne poseduju alternativnu bazu moći ili podršku među srpskim narodom. Glavni alternativni izvor moći bili su bosanski Srbi na Palama i, u manjoj meri, hrvatski Srbi u Kninu. Predsednik Crne Gore Bulatović slagao se sa Miloševićem u svim važnim pitanjima.

(b) Moja opažanja o odnosu između optuženog i Radovana Karadžića.

U jesen 1992. izgledalo je kao da Karadžić oseća blago strahopoštovanje prema Miloševiću, ali i kao da je pomalo njegov dužnik. Milošević se tada prema njemu odnosio kao prema čoveku koji je u velikoj meri pod njegovom kontrolom. Pozivao ga je na sastanke u poslednjem trenutku i Karadžić je dolazio čak i kada je to značilo višesatnu vožnju od Pala do Beograda. Posle maja 1993. i odbacivanja Miloševićevog saveta da se prihvati VOMP, primetio sam promenu kod Karadžića. Postepeno je postajao sve nezavisniji u odnosu na Miloševića. I dalje je, kada bi ga pozvali, dolazio na sastanke u Beogradu, ali je dolazio očigledno sve manje oduševljen i sve vreme ga je pratio Momčilo Krajišnik. Karadžić je “mnogo veći kosmopolita od većine bosanskih Srba. Tvrdi da nikada nije bio pravi komunista, pa je, ističući svoju pobožnost i privženost tržišnoj privredi, sve više počeo da se distancira od predsednika Miloševića i da pokazuje razlike u odnosu na njega, što je navelo novinare da ga tokom 1994. okvalifikuju kao naslednika Miloševićeve tradicije. Karadžić je takođe bio bolji u pregovaranju od bilo kog drugog Srbina, izuzev Miloševića; obično je umeo da zadrži hladnokrvnost, znao je kada da odstupi da bi zaštitio neki važan interes, a ponekad je predlagao i maštovita rešenja. Međutim, nedostajala mu je Miloševićeva odvažnost i samouverenost. Dobro je pazio da se ne otuđi od svojih birača. Nikada nije dozvolio da se između njega i Krajišnika pojave pukotine i često je tražio da mu se nametnu rešenja, tvrdeći da će ga njegov narod ubiti ako prihvati neki težak kompromis. Njegov stav je bio da se drži onoga što je imao od teritorija i da dobije na vremenu. Kada se 1995. razišao sa generalom Ratkom Mladićem, za gubitak teritorija okrivio je vojsku.”[18] Izgleda da je, od kraja decembra 1993, kada je predsednik Izetbegović odbacio Akcioni plan EZ o uniji triju republika, koji su i Milošević i Tuđman podržali, smatrao da je slobodan da deluje kao samostalan vođa zemlje, Republike Srpske. Plan SAD, Velike Britanije, Rusije, Francuske i Nemačke, koje su bile u Kontakt grupi, odbacio je bez ikakve zabrinutosti, iako ga je Milošević prihvatio, dobro procenivši da ga zemlje Kontakt grupe neće nametnuti. Kako je taj proces napredovao, Karadžić je postajao prostiji, siroviji u ponašanju i zahtevima. Promenila se njegova retorika o ljudskim pravima i retko je ličila na ono što je govorio 1992, kao da mu to nije zadavalo brige. Takođe je bio daleko spremniji da govori o otmicama, kao da je reč o namernom uzimanju talaca i prestao je da se pretvara da se radi o neselektivnim incidentima koji su izvan njegove kontrole. Prema svemu tome Milošević je izgradio jedva prikriveni prezir, jasno pokazujući da pregovaračke pozicije ni bosanskih Srba ni hrvatskih Srba nisu realne, ali se očigledno plašio negativne reakcije srpskih nacionalista u SRJ ako bi ovim prvim potpuno uskratio logističku i materijalnu podršku.

Nisam bio iznenađen, iako se to dogodilo nakon što sam se povukao sa dužnosti pregovarača, što je Milošević prihvatio – pošto su bosanski Srbi 28. avgusta 1995. otvorili vatru iz minobacača na Sarajevo i posle NATO-ovog bombardovanja – da predvodi zajedničku srpsku delagaciju na pregovorima na inicijativu SAD samo pod uslovom da taj sporazum kao svedok potvrdi patrijarh Srpske pravoslavne crkve, kako bi se u eventualne kompromise uneo verski element bosanskih Srba, i da on, Milošević, dobije odlučujući glas u delegaciji – zahvaljujući čemu je imao mogućnost da po nahođenju nadglasa protivnike, što je i nastavio da radi u Dejtonu u novembru.

Izgledalo je kao da i Milošević smatra da je nastavak NATO-ovog bombardovanja neophodan element kako bi se rukovodioci bosanskih Srba, posebno Mladić, naterali da razmišljaju realnije. Miloševićev stav na pregovorima u Dejtonu, kada je insistirao da bosanski Srbi dobiju 51 odsto teritorije, a u poslednjem trenutku napravio kompromis u vezi sa Brčkim, bio je u skladu sa njegovim pregovaračkim stavom od 25. aprila 1993. pa nadalje, kao i sa mišljenjem da je Karadžić odbacivao jednu za drugom prilike da postigne rešenje, štiteći one interese Srba koje je smatrao vitalno važnim.

Moja zapažanja o odnosu između optuženog i Momčila Krajišnika.

Iako sam sa njima dvojicom sate proveo u istoj prostoriji, nisam siguran da znam šta jedan o drugom misle. Milošević je za Krajišnika govorio da je korumpirani biznismen. Izgledalo je da ga zbunjuje njegova tvrdoglavost, a zabavlja navodna revnosna podrška pravoslavnoj crkvi. Krajišnikova jednostranost i krutost razgnevljivale su Miloševića. Za mene, u svojstvu pregovarača, tvrdokornost Krajišnika kao ključne ličnosti u delegaciji bosanskih Srba predstavljala je veliki kamen spoticanja. Thorvald Stoltenburg i ja smo se ponekad, pre zvaničnih pregovora, sastajali nezvanično sa njim u Parizu da bismo detaljno obradili njegovu poziciju u nadi da ćemo polako uspeti da u nju unesemo malo elastičnosti. Posle zasedanja skupštine bosanskih Srba na Palama u maju 1993, izgledalo je da je Krajišnik isto toliko moćan kao i Karadžić. Nikada nisam shvatio kakav je bio njegov odnos prema generalu Mladiću, koji je takođe govorio da je Krajišnik korumpiran, baš kao i Karadžić.

Moja zapažanja o odnosu između optuženog i generala Mladića.

To je bio verovatno najkomplikovaniji odnos od svih koje je Milošević imao sa rukovodiocima bosanskih Srba. Izgledalo je da je njegov odnos prema njemu bio dvojak, s jedne strane mu se divio, s druge bio gnevan zbog njegovog inata. Pre zasedanja skupštine bosanskih Srba na Palama u maju 1993, general Mladić nije imao istaknutu ulogu u pregovaračkom procesu. To je možda bilo zato što se od njega nije moglo očekivati da ne kaže ono što misli. On je uglavnom razgovarao sa generalima UNPROFOR-a ili na sastancima vojne radne grupe, na koje je često slao generale niže po činu.

“Kad sam se nakon pada Jajca prvi put sreo sa generalom Mladićem, pokušao sam da ga ubedim da ne zauzima Travnik jer bi to imalo pogubne humanitarne posledice. Posle toga, kad god smo se sreli, pominjao je svoje obećanje da to neće uraditi – na početku kao znak da on drži reč, a kasnije kao dokaz jedne od svojih najvećih grešaka, pošto je rekao da je počeo da misli da je potcenio strateški značaj Travnika za Srbe. Uprkos tome što me je uveravao u suprotno, sve ono što sam znao o njemu uverava me da bi on zauzeo Travnik da je mislio da je to u interesu Srba.” Za generala Mladića, Velika Srbija bila je ostvarena; probajte da je poništite ako smete, glasio je njegov izazov i uopšte nije verovao da će se međunarodna zajednica usuditi da to uradi. Njegov ponos na novu vojsku bosanskih Srba ogledao se u tome što su vraćene tipične kape koje su nosili ŠbivšiĆ srpski oficiri lojalni ŠsrpskojĆ monarhiji.

“...Ni Mladić ni njegovi oficiri nisu smatrali da između Knina i Banje Luke postoji međunarodna granica. Za Mladića su srpske snage imale pravo da se slobodno kreću po bivšoj Jugoslaviji kao i pre 1991. Za Mladića i mnoge njemu slične u vojsci Jugoslavija je uglavnom i dalje postojala. žZaštićene zonež su bile u redu kao prava mesta na koja se mogu žbacitiž Muslimani, ali ako bi postale središte vojnih aktivnosti Muslimana, pretvarale bi se samo u još jednu novu meta, kao što će to pokazati u slučaju Srebrenice.”[19] Bio je rasista u izjavama i stavovima o Muslimanima i Hrvatima.

Dana 8. juna 1993, na sastanku Saveta ministara inostranih poslova u Luksemburgu, rekao sam: “Ironija je u tome što je nova američka administracija, koja već četiri meseca, od januara naovamo, kritikuje Vance-Owenov plan zbog toga što favorizuje Srbe, nagrađuje agresiju i prihvata etničko čišćenje, napravila zaokret od 180 stepeni i i sada jasno i glasno poručuje dr Karadžiću da je oslabio pritisak svih zemalja u svetu, uključujući SRJ, da se povuku. Ovaj sastanak, a nadam se da ovo neće izaći u javnost, ne može da ignoriše političke posledice te važne promene u politici SAD, bez obzira na to šta ćemo odlučiti da javno kažemo.” ........”Miloševiću se ne sme dozvoliti da se izvuče iz svojih obaveza prema Vance-Owenovom planu. Pooštravanje sankcija će zaokupiti njegovu pažnju, ali postoji razumljiva verovatnoća da će on oslabiti pritisak na bosanske Srbe. O njegovom stavu znaćemo više sutra, kada se Thorvald Stoltenberg i ja budemo sastali sa njim. I njegov i naš problem je u tome što Karadžić i Mladić kao mačke skidaju kajmak; oni misle da je Republika Srpska svršena stvar. Dodatni problem je taj što će se Republika Krajina, posle referenduma, pridružiti, sa Banjom Lukom kao glavnim gradom nove republike Srba u Bosni i Krajini. General Mladić će tada formalno kontrolisati ne samo vojsku bosanskih Srba, već i snage hrvatskih Srba. Vratiće se u Knin, gde je stekao reputaciju.”[20]

Uložio sam mnogo napora kako bih ubedio Miloševića da će postojanje zvanične povezanosti između bosanskih Srba i hrvatskih Srba biti pogubno za šanse za mirno rešenje. Ne znam da li se on sa time slagao (mada je rekao da se slaže), ali se to nikada nije dogodilo. “U pokušaju da otkočimo pregovore, pozvali smo 4. avgusta Miloševića i Tuđmana u Ženevu. Milošević nam je rekao da Mladića možemo ubediti da prihvati da pripadnici UN zamene njegove snage na Igmanu, a time i da deblokiramo pregovore i navedemo Izetbegovića da im prisustvuje, jedino ako ponovo pošaljemo Karadžića i Krajišnika na Pale da sa njim lično razgovaraju. Po njegovom mišljenju, telefonski razgovori sa Mladićem bili su neproduktivni. Tražio je od nas da preuzmemo ličnu odgovornost za odgađanje pregovora, što smo i učinili u nadi da će njihov povratak navesti vojsku bosanskih Srba da promeni stav.”[21] “Bilo je jasno da je Miloševićev uticaj među bosanskim Srbima opao, pa iako je njegovo posredovanje bilo korisno, Mladića je bilo sve teže kontrolisati. Takođe, Krajišnik je dobio na važnosti, a on je bio nepopustljiv, krut čovek.”[22]

Još jedan primer toga kako je Mladić ignorisao političare kao što su Milošević i Karadžić desio se nakon što je na otvorenoj tržnici u Sarajevu, u subotu 5. februara 1994, eksplodirala prva minobacačka granata. U sredu, 9. februara, vojni komandanti UN-a pregovarali su o sporazumu između svih strana u sukobu o tome da se Sarajevo proglasi za zonu isključenja, u kojem nisu pominjani vazdušni udari NATO-a niti ultimatum NATO-a koji je usledio nekoliko sati kasnije. Nisam sumnjao u to da Karadžić, koji je bio duboko potresen celim tim incidentom, očekuje od Mladića da se povinuje, a mislim da je i Milošević to želeo. Ipak, umesto da se povinuju, bosanski Srbi su polako uklanjali svoje teško naoružanje sa jednog puta i ponovo ga raspoređivali na drugi. Pripadnici ruskog kontingenta, svesni tog izgovora, postajali su sve zabrinutiji.

“U sredu 16. februara, dva dana pre nego što su dali negativan odgovor, Rusi su se vratili u UN i pristali da prerasporede svoje vojnike iz zaštićene zone u Sektoru istok u Hrvatskoj u Sarajevo, rekavši da će ih u najkraćem mogućem roku prebaciti u Bosnu preko Srbije, a deo njih krenuće te iste noći. U četvrtak se general Mladić suočio sa kolegama iz jugoslovenske armije, koji su mu rekli da, pošto ruski vojnici dolaze na najosetljivija područja za Srbe, mora da naredi povlačenje teškog naoružanja iz zone isključenja ili da ga pregrupiše, ali su tog puta insistirali na tome da postupi kako mu je naloženo. Bosanski Srbi su počeli da povlače svoje naoružanje tog poslepodneva, dok je po planinskim obroncima padao sneg.”[23]

Na zasedanju skupštine bosanskih Srba u Sanskom Mostu u proleće 1995, “Mladić je, prema iskazu osobe koja je bila prisutna, pozvao sve reketaše i ratne profitere da napuste prostoriju. Karadžić je glupavo upitao na koga to misli; jedan od trojice koje je Mladić naveo po imenu bio je Krajišnik, koji je tada pitao s kojim pravom Mladić iznosi takve tvrdnje, na šta je Mladić odgovorio da će, ako on, Krajišnik, ne napusti prostoriju, narediti svojim telohraniteljima da ga izbace. Kada se Karadžić pobunio, Mladić mu je javno rekao: žBez mene, ti si mrtav čovek.ž Bila je to prava farsa iz jeftinih romana, ali za mene i znak ozbiljnog procepa u odnosima na Palama. Međutim, neki su i dalje to smatrali složenom srpskom prevarom sa ciljem da se skeptični Amerikanci uvere da je raskol između Karadžića, Miloševića i Mladića istinski. Jedini tračak svetlosti bio je predstavnik SAD u Kontakt grupi, ambasador Richard Frasure. Rođeni pregovarač, lakonski kratak, pun bons mots, gradio je odnos sa Miloševićem pun empatije.”[24]

Bez dokaza u vidu telefonskih razgovora, teleks poruka i pristupa arhivama u Beogradu teško je odgovoriti na pitanje u kojoj meri je Mladić bio pod političkom kontrolom bilo Pala bilo Beograda. (Sumnjam u to da su na Palama držali veliku arhivu), ali je moj utisak bio da Mladić od 1994. nije smatrao da se nalazi pod komandom bilo kog oficira JNA, iako je zavisio od njihovog snabdevanja municijom, gorivom i rezervnim delovima.

Moja zapažanja o odnosu između optuženog i drugih rukovodilaca bosanskih Srba.

Nikola Koljević je u početku išao sa Radovanom Karadžićem na sastanke češće nego Momčilo Krajišnik. Njih trojica su bili snažno vezani za Sarajevo i osećali sklonost ka tom gradu, pa ih je to navelo da upotrebe strategiju “srednjevekovne opsade, izlažući građane paljbi i psihološkom pritisku, ali ne preduzimajući frontalni napad. Bosanski Srbi su sebi naneli ogromnu štetu svojom taktikom kod Sarajeva i bilo bi pametnije da su se od samog početka zalagali za upravu UN-a”.[25] Tog mišljenja je bio i Milošević, koji je uvek bio nestrpljiv zbog Karadžićevog i Krajišnikovog odbijanja da iznesu realne predloge za demilitarizaciju, a jedini razlog što se naizgled bolje slagao sa Koljevićem bila je njegova spremnost da izrazi neslaganje sa ostalom dvojicom i založi se za ozbiljniju vojnu strategiju bosanskih Srba za demilitarizaciju i upravu UN-a.

Aleksa Buha, takozvani “ministar inostranih poslova” bosanskih Srba, imao je nemaštovit i krut odnos prema pregovorima zbog čega ga je Milošević smatrao beskorisnim pregovaračem. Bio je posebno zadrt prilikom pokušaja da se postigne kompromis o severnom koridoru oko Brčkog u aprilu 1993. Odbacio je “Čurkinov predlog za koridor u severnoj Bosni koji bi garantovale UN, a nadzirali Rusi. Srbima nije bio potreban žnečiji tuđi koridorž kroz njihovu teritoriju, a delotvornost garancija UN već su videli u Krajini”.[26] On je takođe bio protiv stava koji je Milošević izneo na skupštini bosanskih Srba na Palama u maju 1993, objavivši “tekst dokumenta koji je sastavila parlamentarna komisija i u kojem je navedeno devet uslova kako bi Skupština prihvatila plan, što se svodilo na jedva prikriveno odbijanje”.[27]

Buha je, sa Krajišnikom ali bez Karadžića, bio u Ženevi kada su 17. septembra 1993. predsednik Izetbegović i Krajišnik potpisali muslimansko-srpsku izjavu koja je “omogućavala trima republikama u sastavu unije da posle dve godine održe referendume o tome da li njihovi građani žele da ostanu u uniji ili da je napuste, pod uslovom da se republike dogovore o teritorijalnoj podeli”. Po pitanju eventualne čisto muslimanske države, Haris Silajdžić se nije slagao sa predsednikom Izetbegovićem, ali je Buha uvek bio duboko sumnjičav prema Miloševićevom mišljenju da bosanski Srbi mogu da žive sa Muslimanima u jednoj državi kao što je to bilo predviđeno VOMP-om, Akcionim planom EZ-a za tri republike, planom Kontakt grupe i Dejtonskim sporazumom. Buha se, prilikom susreta sa ambasadorima Kontakt grupe 20. jula 1994, “beskorisno vratio čak i temeljnom pitanju podele teritorije na 49 i 51 odsto”.[28]

U petak 8. septembra 1995, Koljević i Buha kao predstavnici rukovodstva bosanskih Srba u jugoslovenskoj delegaciji dogovorili su sa Kontakt grupom “osnovnu podelu na 51 odsto teritorije za bosanske Muslimane i bosanske Hrvate, koju su Srbi prihvatili u Akcionom planu EU u decembru 1993.”....... “Sledeći zadatak ŠBuhe i Koljevića u DejtonuĆ bio je dogovor o celokupnoj karti Bosne i Hercegovine. S obzirom na to da sam znao kakvo je Miloševićevo mišljenje o toj karti, uključujući njegovu fleksibilnost u pogledu Sarajeva koju je tokom godina stalno ponavljao, nisam očekivao da će to biti suviše teško, pod uslovom da Amerikanci ostani pri svom stanovištu koje je početkom avgusta izložio Anthony Lake. Takođe sam bio uveren da bi se ustav za Uniju triju republika u Bosni i Hercegovini, dogovoren u avgustu 1993, mogao prilagoditi tako da dozvoli postojanje federacije.”[29] U tom pogledu, može se reći da su i Koljević i Buha bili za definitivan kompromis, ali, iako pretpostavljam da se Koljević složio da Milošević napravi kompromis, na osnovu svega što znam o Buhi, sumnjam, mada se nadam da nisam u pravu, da se on i dalje tome protivio.

Moja zapažanja o odnosu između optuženog i hrvatskih Srba.

Samo je Milošević uviđao kako bi se Vašingtonski sporazum “koji je doveo do uspostavljanja Federacije Hrvata i Muslimana unutar Bosne i Hercegovine” ... “mogao okrenuti u korist Srba. Zato je u julu 1994. podržao plan Kontakt grupe, ali je zahtevao da bosanski Srbi moraju imati slične konfederalne veze sa SRJ. Upravo zbog toga je želeo da se sa Hrvatskom postigne sporazum o ekonomskoj saradnji, pošto je znao da Srbe treba podstaći da odustanu od svojih zahteva za otcepljenje i da im treba uliti osećaj sigurnosti kako bi ostali da žive u sastavu Hrvatske. Da bi se izbegao rat u Krajini 1995, prioritetno je bilo u 1994. izgraditi ekonomski sporazum u Hrvatskoj. Da bismo to postigli, kao kopredsedavajući morali smo da umerenom vođi hrvatskih Srba Mikeliću, koji je želeo dogovorno rešenje sa hrvatskom vladom i bio jedina osoba koja se mogla suprotstaviti predstavniku tvrde struje Martiću, ponudimo i štap i šargarepu. Ali, i njemu i nama bila je potrebna Miloševićeva pomoć. Kontakt grupi su takođe bili potrebni i šargarepa i štap da bi namamila i pogurala bosanske Srbe za pregovarački sto i okončala rat u Bosni i Hercegovini. I u tome je Miloševićeva pomoć bila presudna.”[30]

Dana 1. maja 1995. “snage hrvatske vlade započele su napad na zaštićenu UNPA Zonu zapad, a težište napada bio je autoput iz pravca zapada i istoka, kao i prekid veza sa Bosnom i Hercegovinom preko mosta na Savi. Hrvati su koristili tenkove, minobacače i pešadiju. U tenkovskoj vatri teško su ranjena tri pripadnika UN-a iz Jordana. Korišćeni su MiG-ovi hrvatskog ratnog vazduhoplovstva, koji su bacali bombe vrlo blizu položaja UN-a na reci Savi. Hrvati su zauzeli Okučane 2. maja.

Savet bezbednosti UN izrekao je mnogo kritika, ali nije bio spreman da primeni sankcije protiv Hrvatske. Razgnevljeni srpski vođa Martić naredio je raketni napad na Zagreb. Izgledalo kao da bi situacija mogla da izmakne kontroli, ali brzina napada snaga hrvatske vlade i potpuni slom vojske hrvatskih Srba značili su da je do postizanja dogovora o obustavi vatre sa UN-om bitka već bila gotova. Hrvati su odneli pobedu. Bila je zagonetka zašto je izostao odgovor bosanskih Srba iz obližnje Banje Luke. Oni su bili, rečnikom Sherlocka Holmesa, žpas koji nije zalajao u noćiž. Mislim da je Tuđman potkupio bosanske Srbe isporukama nafte da bi nadomestio onu koji više nisu dobijali od Miloševića. To je takođe pokazalo da je cela Karadžićeva retorika o ujedinjenju Pala i Knina bila besmislica. Tada sam se setio Tuđmanovog zadovoljstva nekoliko meseci pre toga, kada mi je govorio o Karadžićevom privatnom predlogu karte njegovoj vladi, koji je velike delove Krajine davao Hrvatima. Milošević, koji je krivio Martića zbog zatvaranja autoputa i provociranja Hrvata, bio je nemoćan da učini bilo šta osim da pokretima vojske pokaže da će zaštititi UNPA Sektor istok. Pobednik je bio Tuđman, a gubitnik vođa krajinskih Srba Martić. UN su bile uhvaćene između dve vatre. SAD i Nemačka su već odavno prestale da se pretvaraju da su nepristrasne i sada su otvoreno podržavale hrvatsku vladu. EU je ostavljena po strani.

Martić, koji je iskoristio svoju kontrolu nad paravojnim snagama da bi zatvorio autoput Zagreb-Beograd, delimično zbog kamiona blokiranih u Lipovcu, a delimično zbog incidenta koji se desio na putu, uspeo je da se održi uz Babićevu podršku. Babić, koji je ponovo promenio tabor, napustio je Mikelića. Milošević, koji je bio više nego sit Martića, izgubivši lojalnog sledbenika Mikelića a sa njim i najbolju i jedinu šansu za postizanje sporazumnog rešenja u Hrvatskoj, izgledao je potpuno frustriran. Imenovan je novi komandant snaga RSK, general Mile Mrkšić, koji je došao pravo sa dužnosti načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, što je samo pokazivalo koliko su i dalje bile tesne vojne veze između Knina i Beograda. Kada sam razgovarao sa Miloševićem, osetio sam da je tada rešio da Martiću dâ dovoljno dug konopac da sam sebi stavi omču oko vrata. Počeo je da pominje da bi se, čak i ako Hrvati zauzmu Knin, borbe nastavile u brdima i šumama, kao da se pomirio sa tim da je gubitak Krajine neizbežan.”[31] Vidi takođe pismo britanskom ministru inostranih poslova Douglasu Hurdu od 20. decembra 1994. na temu: “Bosna: isporuke nafte Krajinama”, par. 7-8, a naročito: “Ako je moguće izvesti delikatnu operaciju u septičkoj jami, mi upravo to radimo.”[32] (Prilog E)

(c) Moja zapažanja o odnosu između optuženog i Vojislava Šešelja.

Mislim da sam Šešelja sreo samo jednom i to je bilo s liderima ostalih političkih stranaka u Beogradu. Nemam neposredna saznanja o njegovim odnosima sa Miloševićem.

(2) d. Upitan sam o informacijama koje posedujem o logističkoj i drugoj podršci koje su bosanskim Srbima i vojsci bosanskih Srba (VRS) pružale Savezna Republika Jugoslavija, Vojska Jugoslavije (VJ) i Republika Srbija.

“Granice Srbije sa Makedonijom i Albanijom bile su praktično otvorene i u obe te države bujao je šverc, pogotovo kršenje embarga na isporuke nafte. U različitim ključnim trenucima to je bilo vrlo štetno po diplomatske napore jer se benzin mogao lako nabaviti u Beogradu. Finansijske sankcije, kada su ih krajem osamdesetih uvele privatne banke, bile su jedina efikasna mera koja je naterala režim aparthejda u Južnoj Africi da promeni ponašanje. Trebalo je da finansijske sankcije budu primenjene protiv SRJ u okviru prvog paketa sankcija u maju 1992. One su konačno stupile na snagu krajem aprila 1993; ključni faktor koji je naterao Miloševića da podrži VOMP bio je pokušaj da izbegne sankcije. I obrnuto, veća spremnost u Savetu bezbednosti da se Miloševiću ponudi podsticaj suspenzijom jednog dela sankcija došla bi više do izražaja da su sve članice prihvatile odgovornost na terenu. Naročito, da je takva šargarepa ponuđena u zamenu za priznavanje Bosne i Hercegovine na pregovorima koje je ambasador Frasure vodio u maju 1995, došlo bi do ponovnog uspostavljanja sporazuma o prekidu neprijateljstava koji bi sam po sebi doveo do neposrednih razgovora o planu Kontakt grupe. Nema sumnje da bi se time izbegao pad Srebrenice i Žepe, kasnije prekrajanje karte koju je predložila Kontakt grupa od strane Srba i najverovatnije hrvatski napad na Krajinu.”[33]

Kao direktna posledica toga, Beograd je bio u mogućnosti da dozvoli da nafta ide u Bosnu i Hercegovinu radi snabdevanja bosanskih Srba i hrvatskih Srba, kako za potrebe vojske, tako i poljoprivrede. Deo te nafte je preko crnog tržišta odlazio i bosanskoj vladi i bosanskim Hrvatima, mada je njih obično snabdevala hrvatska vlada, a i oni su trgovali na crno sa bosanskim Srbima i bosanskom vladom. Problem Bosne i Hercegovine, iako je tada već bila međunarodno priznata država, bio je u tome što su u njoj, po svim merilima, vodila kombinacija agresivnog rata, koji su vodili Srbi i Hrvati, i nastavka građanskog rata.

“Tokom celog rata trgovalo se u svim pravcima preko linija sukoba, što dokazuje ne samo složenost, već i protivrečnost građanskog rata. Građanski rat je posebno opak zbog toga što čovek poznaje ljude koje ubija, a apsurdan je zbog toga što ljudi znaju da će ubrzo morati ponovo da žive zajedno i trguju, čak i ako će tada živeti u različitim zajednicama.

Dvoličnost rata u Bosni i Hercegovini možda najbolje ilustruje razgovor između muslimanskog komandanta i njegovog srpskog kolege, koji je tokom muslimansko-hrvatskog rata presretnut pomoću prislušnih uređaja. Najpre su se pogađali oko cene srpskih granata u nemačkim markama, koje su Muslimani želeli da kupe od Srba kako bi gađali Hrvate u Mostaru. Kada je dogovorena cena i pravci za prevoz robe kamionima, čulo se kako se muslimanski komandant vraća i pita Srbe da li bi za malo veću cenu, ako bi dobili koordinate, mogli sami da ispale te granate. Nakon kratkog cenjkanja oko dodatne količine nemačkih maraka, Srbi su prema dogovoru otvorili vatru na Hrvate, za šta su im Muslimani platili. Kada smo Stoltenberg i ja to ispričali predsedniku Miloševiću 12. novembra 1993, on je bio vrlo ljut i u našem prisustvu je pitao Karadžića da li se to stvarno dogodilo. Karadžić je odgovorio potvrdno, ali je dodao da je izdato naređenje da se to više ne sme ponoviti. Drugi primer je kada je početkom 1995. vojsci bosanskih Srba dopremljeno gorivo iz Splita i Zadra kroz krajinski koridor, uz učešće Hrvata, u vreme kada je Milošević zabranio isporuke nafte bosanskim Srbima. Hrvati su prodavali gorivo vojsci bosanskih Srba delimično u zamenu za zaštitu područja bosanskih Hrvata od napada Muslimana, a delimično da bi osigurali pomoć bosanskih Srba muslimanskom vođi u Bihaću Abdiću, koji je imao tesne veze sa hrvatskim finansijskim krugovima. Gorivo se dovozilo po ceni od 1,2 do 1,8 nemačkih maraka po litri, a onda se preprodavalo bosanskim Srbima za 3,2 do 4,0 marke po litru. Povremeno se plaćalo lokalnim komandantima da bi ih ubedili da zaustave borbe kako bi cisterne s gorivom mogle bezbedno da prođu. Abdić je imao i podršku iz Beograda.”[34]

U septembru 1994. MKBJ prihvatio se gotovo nemogućeg zadatka: pokušaja da nadzire granicu između Srbije i Crne Gore i bosanskih Srba, koji su tada kontrolisali čitavu istočnu granicu Bosne i Hercegovine, izuzev malog područja oko Goražda. Činjenično stanje na terenu sadržano je u našim objavljenim izveštajima, koje smo u svojstvu kopredsedavajućih podneli Savetu bezbednosti UN i EU. Vidi KOREU od 3. novembra 1994. pod naslovom “Misija MKBJ-a u SRJ”, deo 3, o Miloševićevom stavu prema letovima helikoptera[35] (Prilog F). Praktično nismo našli nikakve dokaze da Beograd isporučuje naftu i oružje, ali sa tako malom posmatračkom misijom uopšte nismo mogli da isključimo tu mogućnost, verovatno je Milošević izvršio pritisak na Mladića, ali je sigurno postojao šverc nafte, koji je možda podrazumevao samo to da Beograd zažmuri na jedno oko, oružje i municija verovatno nisu bili potrebni, ali ponavljam da je postojalo crno tržište. Pretpostavljao sam da se “Milošević od septembra 1994. pa nadalje starao da ključni delovi opreme i logistička podrška stignu do generala Mladića, ako ni zbog čega drugog a ono da bi Mladića držao podalje od Karadžića i zadržao ga kao potencijalnog saveznika. Misija MKBJ-a imala je zadatak da nametne primenu međunarodnog prava, baš kao što su takav zadatak imale pomorske patrole NATO-a i ZEU-a /Zapadnoevropska unija/ u Jadranu i misije za pomoć u obezbeđenju sankcija /SAM/ oko bivše Jugoslavije,. Niko od nas nije mogao da zažmuri na kršenje sankcija, ali nismo bili naivni u pogledu onoga što se zapravo događalo.”[36]

(2) e. Zamoljen sam za iznesem informacije koje posedujem o sukobu u Sarajevu i događajima u Srebrenici u julu 1995.

Ja više nisam obavljao dužnost kada je u julu 1995. došlo do napada bosanskih Srba, ali bi Međunarodnom sudu možda bilo od pomoći da period u julu 1995. stavi u kontekst ako, pre opisivanja situacije u prvih šest meseci 1995, opišem događaje u martu i aprilu 1993. u vezi sa Srebrenicom, kao i situaciju u Sarajevu u julu i avgustu 1993.

Srebrenica je postala važno humanitarno pitanje u martu 1993. Izveštaj specijalnog predstavnika SZO-a koji sam pročitao 16. marta govorio je da je u celoj Bosni, iako se stepen stradanja razlikovao, priroda nedaća svuda bila slična. Međutim, naročito je “obruč koji su Srbi stezali oko srebreničke enklave postajao kritičan. U jednom izveštaju je sažeto pisalo: žNema hrane, pa ljudi kradu i prose jedni od drugih. Situacija je loša.ž Upala pluća u kombinaciji sa neishranjenošću odnosila je dvadeset do trideset žrtava dnevno, a bilo je sto do dvesta teških bolesnika, kao i tri stotine onih koji nisu bili teško bolesni, ali koje je trebalo evakuisati. Broj stanovnika narastao je daleko iznad kapaciteta gradskog vodosnabdevanja, koje je funkcionisalo samo povremeno, kao i kapaciteta kanalizacionog sistema. Zabeleženo je oko 60 slučajeva tuberkuloze.”[37]

Hrabri pokušaj generala Philippea Morillona da nešto preduzme dobio je dosta publiciteta. Međutim, ono što je ta lična inicijativa pokazala za ubuduće bila je činjenica da nema načina da nateramo bosanske Srbe da ukinu blokadu ukoliko ne bude izvršena istinska demilitarizacija, a takva demilitarizacija je bila politički neprihvatljiva u Savetu bezbednosti, u velikoj meri zbog protivljenja bosanske vlade u Sarajevu i muslimanskog komandanta u Srebrenici. “Telefonom sam 16. aprila razgovarao sa predsednikom Miloševićem o svojoj zabrinutosti da vojska bosanskih Srba, uprkos više puta ponovljenim uveravanjima dr Karadžića da nema nameru da zauzme Srebrenicu, kreće da upravo to uradi. Veličina džepa znatno je smanjena. Retko kad sam čuo Miloševića tako ozlojeđenog, ali i zabrinutog: plašio se da će, ako snage bosanskih Srba uđu u Srebrenicu, doći do krvoprolića zbog ogromne mržnje koja je postojala između dveju vojski. Bosanski Srbi su smatrali da je mladi muslimanski komandant u Srebrenici Naser Orić odgovoran za masakr kod Bratunca u decembru 1992, u kojem je ubijeno mnogo srpskih civila. Milošević je smatrao da bi zauzimanjem Srebrenice bosanski Srbi napravili veliku grešku i obećao je da će to preneti Karadžiću. Mislio je da još neko vreme nećemo biti u mogućnosti da dovedemo kanadske vojnike u Srebrenicu, ali je smatrao da bismo mogli da postignemo dogovor o posmatračima UN-a. Dogovorio sam se da se sa Miloševićem nađem na ručku u Beogradu u sredu 21. aprila. Čurkin, koji je bio u Beogradu, takođe je bio protiv zauzimanja Srebrenice.”[38]

U Prilogu G nalaze se neki ključni dokumenti u kojima je zabeležena diplomatska i vojna prepiska u cilju sprečavanja srpskog napada na Srebrenicu u martu/aprilu 1993. Pojedinosti o tome šta se tada dešavalo možda mogu donekle da pomognu Međunarodnom sudu da zaključi šta se tačno dešavalo oko masakra u Srebrenici 1995. Ja bih posebno skrenuo pažnju na izveštaj koji sam pročitao 16. aprila 1993, gde se ukazuje na to da je napad na Srebrenicu 12. aprila bio drugačije prirode i govori o određenom angažovanju JNA sa vojskom bosanskih Srba. Upravo taj izveštaj me je uverio da treba neposredno da razgovaram sa predsednikom Miloševićem.

Možda takođe postoje neke paralele između onoga što se desilo u Sarajevu i njegovoj okolini u julu/avgustu 1993. i onoga što se dogodilo u julu 1995.

“Bilo je neizbežno da pregovori u julu i avgustu u Ženevi budu vrlo složeni. Karadžić je 27. jula došao s predlogom karte koji je republici s pretežno muslimanskim stanovništvom davao 28,4 odsto teritorije, a republici s pretežno hrvatskim stanovništvom 17,3 odsto. Sledećeg dana je (vođa bosanskih Hrvata) Boban izneo predlog za 26,7 odsto za prvu, a 21,3 odsto teritorije za drugu republiku. Obojica su znali da će, s obzirom na to da su Tuđman i Milošević pristali na po 30 odsto, na kraju tako morati da bude. Međutim, mi smo se nedeljama borili kako bismo taj ključni postotak odrazili na karti koja je bila srpsko-hrvatska, a ne Owen-Stoltenbergova, kako se pogrešno naziva u štampi. Bili smo odlučni da ti pregovori krenu od temelja, koliko god to dugo trajalo, a mi ćemo jednostavno ubeđivati i vršiti pritisak na sve sukobljene strane dok ne postignemo postotke s kojima se svi mogu složiti.

Ambasadore EZ-a u Ženevi nerado sam izveštavao o svim pojedinostima, kako sam to gotovo svakog dana radio u Njujorku, a posle toga u Ženevi, jer je to izazivalo zavist među ostalim ambasadorima u proširenom Upravnom komitetu MKBJ-a. Pored toga, postojala je opasnost da će u Ženevi procureti podaci o karti, što je moglo da izazove buru strasti i lobiranja iz gradova i sela koja su trenutno bila pod kontrolom Srba, a koja će možda morati da se ustupe. Thorvald Stoltenberg je izveštavao generalnog sekretara u Njujorku putem šifrovanih telegrama, a ja sam koristio specijalni poverljivi KOREU telegram koji je upućivan samo u prestonice EU, a bio je naslovljen na ministre inostranih poslova. Čurkin je prisustvovao većini sastanaka kako bi mogao da izveštava Moskvu, a Bartholomew i kasnije Redman izveštavali su Vašington. Taj niz KOREU telegrama, koje sam često pisao kasno noću sa svojim sekretarom Davidom Ludlowom, zanimljivo je pročitati ako želite da saznate pojedinosti.”[39] (Vidi Prilog H)

“Osnovni aspekti pregovora lako se mogu sažeti. Odlučili smo da prvo gradimo na osnovu dogovorenih načela i da položimo temelje Unije triju republika. U VOMP-u smo te pregovore bili odložili do nastupanja prekida vatre. Sada nam je bio potreban jednostavniji ustav, pošto će ovlašćenja zajedničke vlade Bosne i Hercegovine biti mnogo manja i upravljaće se konsenzusom. Konačno smo postigli dogovor o ustavu s Izetbegovićem, Karadžićem i Bobanom. Abdić, koji je s Izetbegovićem dolazio na većinu sastanaka, pokazao se kao odličan pregovarač. Bio je elastičan, ali nikada pred nama nije osporavao Izetbegovićevu poziciju. Najosetljivija strana pregovora bila je činjenica da je Izetbegović želeo i dobio novi ustav koji je očuvao kontinuitet i legitimitet i sačuvao jedinstvenu, međunarodno priznatu državu. Izbore za parlament Unije trebalo je da nadziru UN i EZ. Unija je trebalo da ima Predsedništvo, Savet ministara, Vrhovni sud, Ustavni sud i Sud za ljudska prava. Na karti je muslimanskim industrijskim kapacitetima u Tuzli trebalo obezbediti pristup luci na Savi u Brčkom, a da se pritom ne preseče srpski severni koridor od Bijeljine do Banje Luke. Kako smo mogli da obezbedimo da muslimanski industrijski kapaciteti u Zenici i Sarajevu dobiju drumski i železnički pristup do mora preko Mostara? Muslimanima nije bilo dovoljno da imaju samo osiguran izlaz na hrvatsku luku Ploče, kroz koju je pre 1992. prolazila većina bosanskohercegovačke uvozne i izvozne robe. Izetbegović je želeo da ima i druge mogućnosti. Napravili smo plan izlaza na more, koristeći plovni deo reke Neretve do ulaza na teritoriju Bosne i Hercegovine i osiguravši da dobiju luku za tegljače u najjužnijem delu republike sa pretežno muslimanskim stanovništvom. Do 31. jula postignut je dogovor da Stolac pripadne Muslimanima, tako da bi se, uključujući tri istočnobosanske enklave, Srebrenicu, Žepu i Goražde, republika sa većinskim muslimanskim življem prostirala na 30 odsto teritorije na ukupnoj karti. Međutim, to nije bilo dovoljno. Izetbegović je, pored toga, smatrao da je potrebno da Muslimani dobiju deo luke Neum, letovališta u kojem su bogate Sarajlije izgradile kuće za odmor. Ta potreba je bila više psihološke nego strateške prirode, ali je to značilo da muslimanskoj republici pripadne most preko jadranske magistrale koja povezuje Dalmaciju sa ostatkom Hrvatske. Za Tuđmana je to bilo doslovno teranje maka na konac.”[40]

Sve vreme pregovora bosanski Srbi pokušavali su da navedu bosansku vladu da pristane da im ustupi Srebrenicu i Žepu u zamenu za teritoriju unutar Sarajeva i njegovu okolinu. Uprkos vrlo detaljnim razgovorima, često na njihovom jeziku, pri čemu smo mi, kopredsedavajući, odmicali svoje stolice od pregovaračkog stola i čak im ih ustupali, nikada nisu uspeli da se dogovore. Predsednik Tuđman i predsednik Milošević podsticali su obe strane da naprave više kompromisa u svojim pregovaračkim pozicijama, ali uprkos ozbiljnim naporima, na vidiku nije bilo nikakvog sporazuma. Nije bilo moguće postići dogovor o pitanju Srebrenice. Da bi se shvatilo zašto su sukobljene strane na ženevskim pregovorima pregovarale o muslimanskim enklavama na istoku Bosne, Srebrenici i Žepi, korisno je pogledati kakva je bila situacija na terenu sredinom avgusta 1993. Bosanski Srbi su opkoljenom stanovništvu, ionako ranjivom i znatno uvećanom zbog priliva izbeglica, uskraćivali dovoljne količine hrane, vode, lekova i električne energije. Uprkos sporazumu o Srebrenici koji je postignut 18. aprila, situacija je tamo i dalje bila loša i još je bilo dokaza teške neuhranjenosti, mada niko nije umirao od gladi.

Konvoji sa humanitarnom pomoći u mnogim delovima Bosne osujećivani su blokadama na putevima, putarinama, zahtevima za vize, pretresima i zaplenom, a često su i sprečavani da uđu u varoši i gradove. Na primer, kod Goražda i drugih “bezbednih zona”, vojska bosanskih Srba organizovala je da demonstranti, posebno žene, blokiraju konvoje. Osujećujući isporuke hrane i lekova, bosanski Srbi su stvarali uslove za glad i širenje bolesti kako bi prisilili Muslimane da se predaju i napuste to područje.

UNHCR je smatrao da će se, ako se pritisak bosanskih Srba nastavi u dosadašnjoj meri, uslovi u istočnim enklavama Srebrenici i Žepi drastično pogoršati u toku zime i da će biti potrebna masovna evakuacija. Pored toga, ni pripreme za zimu u Sarajevu i Goraždu verovatno ne bi bile dovoljne da preduprede sporo, ali kontinuirano umiranje tamošnjeg stanovništva.

Srebrenica je ostala pod kontrolom bosanskih Muslimana po Vance-Owenovom planu, koji je Srbima davao kontrolu na 43 odsto teritorije Bosne u trima provincijama i tražio od njih da povuku svoje snage sa 24 odsto teritorije Bosne. Po Akcionom planu EU, koji je dogovoren u decembru 1993, Srebrenica je takođe ostala u republici bosanskih Muslimana, kojoj je pripalo nešto malo više od 33 odsto teritorije Bosne, dok je republici bosanskih Srba pripao 51 odsto, a preostalih 15 odsto republici bosanskih Hrvata. Po planu Kontakt grupe iz 1994, 51 odsto teritorije ostalo je bosanskim Srbima, a ostalih 49 odsto Muslimansko-hrvatskoj Federaciji. Ti postoci su ostali i u Dejtonskim sporazumima i danas postoje na terenu.

“S uznemirenjem sam se približavao 1995. godini. Nije bilo mirovnih napora Kontakt grupe koji bi pratili mirovnu operaciju UN-a. UNPROFOR je gubio autoritet. UNHCR je uspeo da ponovo uspostavi vazdušni most sa Sarajevom, a kako se približavao prekid vatre, konvoji su počeli da prolaze. Na sreću, zima je do tada opet bila blaga, ali bi dolazak izuzetno hladnog perioda imao užasne posledice. U vezi sa kartom koju je predložila Kontakt grupa, mislio sam da je bilo krajnje nerazborito što bosanski Muslimani nisu počeli da razgovaraju o tome da zamene Žepu i Srebrenicu za teritoriju oko Sarajeva. Međutim, na predsednika Izetbegovića, Ganića i Šaćirbegovića jedino su uticaj imale SAD, ali je izgledalo da nisu voljne da ga upotrebe.”[41]

Sredinom maja, pod pretnjom nove vlade Francuske i predsednika Chiraca da se utvrde koji su preduslovi da bi njihove snage ostale u Bosni (to jest, sporazum o prekidu neprijateljstava, mere za jačanje UNPROFOR-a i napredak ka diplomatskom rešenju), Amerikanci su uočili mnogo ozbiljnih problema sa kojima bi se suočili kako bi ispunili svoje ranije dato obećanje da će pomoći NATO-u da pokriva povlačenje UNPROFOR-a. Izvlačenje snaga iz istočnih enklava bilo bi veoma teško, pošto je muslimansko stanovništvo bilo spremno da protestuje tako što bi žene i deca polegali ispred vozila sa ljudstvom. Vladalo je mišljenje da će vazdušni udari NATO-a na snage bosanskih Srba biti neophodni i pre i posle povlačenja UNPROFOR-a. Amerikanci su se plašili neke nepredvidljive situacije i ozbiljne opasnosti od još dubljeg uplitanja SAD, ali su bili svesni da ih odluke Francuske mogu naterati da urade ono što ne žele.

Drugi krug vazdušnih napada NATO-a na ciljeve bosanskih Srba 25. i 26. maja doveo je do masovnog uzimanja vojnika UN-a za taoce i Francuzi su se u Kontakt grupi zalagali za pregrupisavanje snaga UN-a u jedinice koje se mogu braniti, ali nisu predlagali napuštanje bezbednih zona. Sve stalne članice Saveta bezbednosti znale su da su takozvane “bezbedne zone” vrlo ranjive, a najranjivija na srpske napade bila je Srebrenica. To je navelo generalnog sekretara UN-a da u maju 1995. izrazi zabrinutost zbog daljeg držanja snaga UN-a u Srebrenici i Žepi, ali nikada nije bilo mnogo verovatno da će se u Savetu bezbednosti, koji je i dalje radije pričao o takozvanim “bezbednim zonama” umesto da se suoči sa realnošću, nešto preduzeti u vezi sa tim njegovim strahovanjima.

Moja poslednja intervencija kao pregovarača ticala se Srebrenice i to se dešavalo 29. maja 1995, u razgovoru za ručkom na sastanku Saveta ministara inostranih poslova. Tvrdio sam da, iako je ispravno pregrupisati i pojačati UNPROFOR, treba da težimo sporazumu sa Miloševićem o uzajamnom priznanju SRJ i Bosne i Hercegovine. To su bili detaljni pregovori koje je s velikom veštinom vodio američki pregovarač Robert Frasure. Milošević je uporno tražio da se sankcije protiv SRJ suspenduju na neodređeno vreme, dok su SAD želele da imaju mogućnost da ponovo uvedu sankcije kako bi zadržale sredstvo za pritisak na Miloševića da granicu sa bosanskim Srbima zadrži zatvorenu. Ukoliko bi se Savetu bezbednosti prijavili slučajevi kršenja, SAD su želele da se ponovo uvedu sankcije osim ukoliko u Savetu bezbednosti ne bude glasanja u prilog nastavka suspenzije sankcija (odnosno, SAD bi imale pravo veta na nastavak suspenzije). Ja sam dalje rekao Savetu ministara inostranih poslova da moramo da iskoristimo Miloševićevu spremnost da sarađuje, iako je njegov uticaj među bosanskim Srbima slabiji nego ranije. “Raspoloženje u Savetu bilo je suzdržano. Jedino kontroverzno pitanje iskrslo je kada sam rekao da nije mudro da se u saopštenju pomene potreba da se zaštite žzaštićene zonež kada je očigledno da UNPROFOR već sada nije u stanju da brani svih šest žzaštićenih zonaž, te da se ovim prejudicira rasprava u Savetu bezbednosti.”[42] Kasnije je Savet bezbednosti zauzeo isti stav o “zaštićenim zonama” kao i Savet ministara inostranih poslova, a ja sam se 12. juna povukao sa dužnosti u MKBJ-u, strahujući da se Srebrenica, kao i Žepa i Goražde, ne mogu braniti i da nikad nisu bili manje “zaštićeni”.

KRAJ

[1] Balkanska odiseja /Balkan Odyssey/, David Owen, Gollancz 1995. U fusnotama u ovoj izjavi navedeni su brojevi stranica iz izdanja Indigo-a u mekom povezu. Ostali navodi koji se odnose na KOREU i na prepisku uzeti su iz materijala uvrštenog na CD ROM Balkanska odiseja, koji je priložen uz knjigu i sačinjen u isto vreme.

[2] Materijal preuzet sa Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji. Zvanični dokumenti. Tom I. Priredio B G Ramcharan, Kluwer Law International 1997, str. 33, kao i sa CD ROM-a Balkanska odiseja.

[3] Balkanska odiseja, str. 53.

[4] Balkanska odiseja, str. 60.

[5] Balkanska odiseja, str. 28.

[6] Balkanska odiseja, str. 63.

[7] Balkanska odiseja, str. 60.

[8] Balkanska odiseja, str. 69.

[9] Balkanska odiseja, str. 71-2.

[10] Balkanska odiseja, str. 82-83.

[11] Balkanska odiseja CD ROM, akademska verzija, ev. br. CO93A12A.PAR.

[12] Balkanska odiseja, str. 153.

[13] Balkanska odiseja, str. 137.

[14] Balkanska odiseja CD ROM, akademska verzija, ev. br. CO94C30.PAR I CO94L19.PAR.

[15] Balkanska odiseja, str. 158.

[16] Balkanska odiseja, str. 164-5.

[17] Balkanska odiseja, str. 190.

[18] Balkanska odiseja, str. 52-53.

[19] Balkanska odiseja, str. 81-2.

[20] Balkanska odiseja, str. 191-193.

[21] Balkanska odiseja, str. 222.

[22] Balkanska odiseja, str. 223.

[23] Balkanska odiseja, str. 287.

[24] Balkanska odiseja, str. 345-6.

[25] Balkanska odiseja, str. 90.

[26] Balkanska odiseja, str. 147.

[27] Balkanska odiseja, str. 163.

[28] Balkanska odiseja, str. 308.

[29] Balkanska odiseja, str. 359.

[30] Balkanska odiseja, str. 384-385.

[31] Balkanska odiseja, str. 343-344.

[32] Balkanska odiseja, CD ROM, akademska verzija, ev. br.: CO94L20.PAR.

[33] Balkanska odiseja, str. 398-9.

[34] Balkanska odiseja, str. 383-4.

[35] Balkanska odiseja, CD ROM, akademska verzija, ev. br.: CO94K03.PAR

[36] Balkanska odiseja, str. 386.

[37] Balkanska odiseja, str. 139.

[38] Balkanska odiseja, str. 143.

[39] Balkanska odiseja, str. 217-8.

[40] Balkanska odiseja, str. 218-219.

[41] Balkanska odiseja, str. 336.

[42] Balkanska odiseja, str. 350.