PRED PRETRESNIM VEĆEM

Nije službeni dokument

U sastavu:

sudija Richard May, predsedavajući
sudija Patrick Robinson
sudija O-Gon Kwon

Sekretar: g. Hans Holthuis

Nalog od: 5. juna 2002.

TUŽILAC

protiv

SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Tužilaštvo

gđa Carla Del Ponte gđa Hildegard Uertz-Retzlaff
g. Geofrey Nice g. Dermot Groome

Optuženi

Slobodan Milošević

Amici curiae

g. Steven Kay, QC
g. Branislav Tapušković
g. Mischa Wladimiroff

OVO PRETRESNO VEĆE Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine (u daljem tekstu: Međunarodni sud),

REŠAVAJUĆI PO po “Zahtevu optužbe da se formalno prime na znanje presuđene činjenice relevantne za opštinu Brčko” koji je 25. aprila 2002. podnelo Tužilaštvo (u daljem tekstu: optužba), a kojim optužba traži od Pretresnog veća da na osnovu pravila 94 (B) Pravilnika primi na znanje činjenice vezane za događaje koji su se dogodili u opštini Brčko tokom vremenskog perioda relevantnog za optužnicu⁽¹⁾, navodeći za to sledeće razloge:

1. načelo ekonomičnosti sudskog postupka predstavlja važan faktor koji treba uzeti u razmatranje prilikom vođenja pretresa, a naročito s obzirom na ograničenja koja su optužbi nametnuta na ovom suđenju;
2. primanje na znanje prethodno presuđenih činjenica poslužiće interesima ekonomičnosti sudskog postupka time što će omogućiti usredsređivanje na one sporne činjenice koje nisu bile predmet drugih suđenja;
3. iako strane u postupku moraju biti saslušane, pravilo 94 ne nalaže postizanje saglasnosti strana u postupku;
4. korišćenje primanja na znanje presuđenih činjenica ima dodatnu prednost zbog toga što ne iziskuje ponovna putovanja svedoka da bi davali iskaz pred Međunarodnim sudom;
5. potpuno raspravljena činjenica, o kojoj je presudilo drugo Veće, treba biti prihvaćena od strane Veća koje pred sobom ima tu istu činjenicu, a pravo da budu saslušane daje stranama u postupku mogućnost da iznesu svaki novi i dodatni dokaz u vezi sa činjenicom za koju se predlaže uvrštavanje u dokazni materijal u smislu pravila 94; i
6. ukoliko prihvatanje činjenica u dokazni materijal na osnovu pravila 94 (B) nije naloženo, ništa ne sprečava Veće da prihvati dokaze za koje se smatra da imaju dokaznu vrednost na osnovu pravila 89 (C), time što će naložiti optužbi da dostavi dodatne dokaze na osnovu pravila 98, ili će naknadno na osnovu pravila 89 (D), izuzeti dokaznu vrednost presuđenih činjenica.

IMAJUĆI U VIDU "Odgovor amici curiae na zahtev optužbe za formalno primanje na znanje presuđenih činjenica relevantnih za opštinu Brčko”, koji su 9. maja 2002. dostavili amici curiae, a kojim se od Pretresnog veća traži da odbije zahtev za uvrštavanje u dokazni materijal presuđenih činjenica koje su navedene u zahtevu, navodeći za to sledeće razloge:

1. jurisprudencija MKSJ-a i MKSR-a tumači pravilo 94 na način da se ono odnosi samo na “činjenice koje ne podležu razumnom osporavanju’;
2. činjenice su zasnovane na izjavama svedoka i opisima koji su sadržani u činjeničnoj osnovi za izjašnjavanje o krivici koja je dogovorena među stranama u postupku. Ukoliko činjenice proizlaze iz dobrovoljnog priznanja Jelisića onda nije primereno da one budu predmet primanja na znanje, pošto takva priznanja ne govore ni o “opštoj vrednosti činjenice niti o njenom nespornom karakteru";
3. optuženi verovatno osporava ove činjenice;
4. član 21.2 i 21.4(e) predviđaju pravo optuženog na pravično suđenje i njegovo pravo da ispita ili da se za njega ispitaju dokazi optužbe, a optuženi ima opšte pravo na nezavisno određivanje spornih činjenica; i
5. tvrdnja optužbe da se radi osporavanja činjenica koje je Veće primilo na znanje mogu predlagati dokazi dovodi u opasnost samu suštinu pravila o kome je reč.

UZIMAJUĆI U OBZIR da neka činjenica, da bi bila prihvatljiva na osnovu pravila 94 (B) Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog suda (u daljem tekstu: Pravilnik), mora biti istinski presuđena a ne zasnovana na sporazumu među stranama u prethodnim postupcima, kao što je to slučaj sa dogovorenim činjenicama koje čine osnovu sporazuma o izjašnjavanju o krivici⁽²⁾,

UZIMAJUĆI U OBZIR da, bez obzira na to što neke činjenice koje su navedene u Aneksu A uz zahtev možda i proizlaze iz dokaza koji su izvedeni na suđenju (za razliku od dokaza o kojima su se strane u postupku saglasile), te činjenice tiču se genocidne namere optuženog u tom postupku i izvodili su se u pogledu tog ograničenog pitanja,

UZIMAJUĆI U OBZIR da, iako je Pretresno veće voljno da razmotri prihvatanje istinski presuđenih pitanja, naročito tamo gde su takve činjenice izvedene iz predmeta u kojima je o meritumu odlučilo Žalbeno veće ili gde od njega to nije zatraženo, ono ne smatra da su činjenice koje su predočene u okolnostima predmeta Jelisić na odgovarajući način podobne da ih Veće primi na znanje;

UZIMAJUĆI U OBZIR da nije primereno da se prihvatanje ovog materijala razmatra na osnovu pravila 89(C) Pravilnika,

NA OSNOVU pravila 94 Pravilnika

OVIM ODBIJA Zahtev.

Sastavljeno na engleskom i francuskom jeziku pri čemu je merodavan engleski tekst.

/potpis na originalu/
Richard May,
predsedavajući sudija

Dana 5. juna 2002.
U Hagu,
Holandija

[pečat Međunarodnog suda]

Ove činjenice preuzete su iz predmeta Tužilac protiv Jelisića, predmet br. IT-95-10-T, 14. decembar 1999).

Pretresno veče se uverilo da stav koji je zauzet u predmetu pred MKSR, Tužilac protiv Semanze, "Odluka po zahtevu optužbe za primanje na znanje suda i prezumpciju o činjenicama na osnovu pravila 94 i 54", 3. novembar 2000. ispravna na mestu gde Veče navodi: "Činjenice koje dobrovoljno prizna optuženi u kontekstu postupka ne predstavljaju primeren predmet primanja na znanje Suda zbog toga što takva priznanja ne govore ni o opštoj vrednosti činjenice niti o njenom nespornom karakteru".