|
PRED PRETRESNIM VEĆEM U sastavu:
Sekretar: g. Hans Holthuis Odluka od: 4. aprila 2003. TUŽILAC protiv OBRAZLOŽENJE ODLUKE PO PREDLOGU TUŽIOCA ZA DODELU BRANIOCA Tužilaštvo: Optuženi: Amici curiae: A. UVOD 1. Ovo Pretresno veće Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljem tekstu: Međunarodni sud ili MKSJ) obrazlaže svoju usmenu odluku kojom je 18. decembra 2002. odbilo predlog Tužilaštva (u daljem tekstu: optužba) da se optuženom Slobodanu Miloševiću (u daljem tekstu: optuženi) nametne branilac. 2. Iznećemo istorijat. Dana 3. jula 2001. godine, optuženi je obavestio Pretresno veće, kako pismenim putem tako i prilikom svog prvog stupanja pred sud u vezi sa optužnicom za Kosovo, da u svrhe sudskog postupka ne želi da ga zastupa advokat.[1] 3. Dana 30. avgusta 2001. godine, na prvoj statusnoj konferenciji, Pretresno veće je konstatovalo da optuženi ima pravo da se sām zastupa. Imajući u vidu da se optuženi za to i opredelio, kao i dužnost Pretresnog veća da obezbedi pravičnost postupka i puno poštovanje prava optuženog, Pretresno veće je odlučilo da pozove Sekretara da imenuje amicus curiae koji će mu pomagati u pravilnom odlučivanju u predmetu. Pretresno veće je naglasilo da uloga amicus curiae neće biti da zastupa optuženog, već da pomogne sudu, time što će: (a) pripremati podneske koji su u pravilnom postupku na raspolaganju optuženom u obliku preliminarnih ili drugih pretpretresnih podnesaka; (b) pripremati podneske ili prigovore u vezi sa dokaznim materijalom koji su u pravilnom postupku na raspolaganju optuženom tokom postupka suđenja, i unakrsno ispitujući svedoke po potrebi; (c) skretati pažnju Pretresnom veću na svaki oslobađajući ili olakšavajući dokazni materijal; i (d) postupati na bilo koji drugi način koji smatra primerenim nastojanju da se obezbedi pravično suđenje.[2] Optužba je, međutim, iznela predlog da, pored amicus curiae, Pretresno veće optuženom treba da dodeli i branioca. Pretresno veće je taj predlog odbacilo, konstatujući da u skladu sa Statutom i Pravilnikom Međunarodnog suda (u daljem tekstu: Statut i Pravilnik) “optuženi ima pravo na branioca, ali isto tako ima pravo i da nema branioca.”[3] 4. Nakon odluke Žalbenog veća, optužnica za Kosovo je spojena sa druga dva predmeta protiv optuženog, naime sa optužnicom za Hrvatsku i optužnicom za Bosnu.[4] Suđenje po tri objedinjene optužnice protiv optuženog počelo je 12. februara 2002. 5. Tokom pretresa 10. aprila 2002. godine optuženi je kao saradnike sa kojima želi da komunicira naveo g. Zdenka Tomanovića i g. Dragoslava Ognjanovića (obojica su advokati).[5] U svom nalogu od 16. aprila 2002. godine, Pretresno veće je navelo da se optuženi brani sām i da je dao do znanja da nema nameru da imenuje branioca. Pretresno veće je iznelo da bi u interesu pravičnog suđenja bilo da se optuženi sastaje sa licima koja mu mogu pružiti pravnu pomoć, da sa njima slobodno komunicira i razgovara o dokumentima, kao i da im dostavlja primerke dokumenata koji u skladu s nalogom Pretresnog veća podležu neobelodanjivanju trećim stranama, pa je optuženom odobrilo pravo na privilegovanu komunikaciju sa g. Tomanovićem i g. Ognjanovićem (kao “pravnim saradnicima”).[6] 6. U vezi sa pitanjem da li su optuženom stavljene na raspolaganje odgovarajuće pogodnosti za vođenje sopstvene odbrane, dana 24. aprila 2002. godine Pretresno veće je u vezi sa pogodnostima koje optuženi ima na raspolaganju donelo svoju odluku. Razmotrivši podnesak amici curiae[7] i izveštaj Sekretarijata[8] u vezi s tim, Pretresno veće je zaključilo da je optuženi, u skladu sa članom 21 Statuta, na raspolaganju imao odgovarajuće vreme i pogodnosti za pripremu sopstvene odbrane, i uverilo se “da se čini sve kako bi mu se izašlo u susret.”[9] 7. Dana 8. novembra 2002, optužba je podnela svoj “Podnesak Tužilaštva o budućem vođenju postupka u ovom predmetu s obzirom na zdravstveno stanje optuženog i dužinu i složenost predmeta”, u kojem se, između ostalog, predlaže da Pretresno veće imenuje branioca optuženom (u daljem tekstu: Podnesak optužbe). Optuženi je ponovo odbio ovaj predlog na sudu 11. novembra 2002. godine (u daljem tekstu: izjašnjavanje optuženog).[10] Dana 18. novembra 2002. amici curiae su podneli “Opservacije amici curiae o nametanju branioca optuženom” (u daljem tekstu: Opservacije amici). Konačno, 20. novembra 2002. optužba je podnela poverljivi “Adendum odgovora optužbe na poverljive Opservacije amici curiae o zdravstvenom stanju optuženog i budućem vođenju postupka”, koji se takođe tiče nametanja branioca optuženom. 8. Kao što je već pomenuto, 18. decembra 2002. godine, Pretresno veće je odbilo Podnesak optužbe, konstatujući sledeće: “U sadašnjim okolnostima branilac neće biti nametnut optuženom protiv njegove volje. To, u principu, nije primereno akuzatornom postupku kao što je ovaj. Pretresno veće zadržava pravo da preispita ovaj svoj stav.”[11] B. PRAVO 9. Član 20 Statuta naslovljen je “Početak i vođenje sudskog postupka”. Stav 1 glasi:
C. PODNESCI a) Optužba 10. U Podnesku optužbe, optužba navodi da je optuženi izabrao da vodi sopstvenu odbranu i da je stalno odbijao pomoć branioca. “Ovim je neizbežno izložio svoje zdravlje povećanom naporu. Iz principijelnih razloga ne može biti ispravno da obim krivičnog postupka bude diktiran izborom optuženog da sām sebe zastupa. Takođe, bio bi to veoma opasan presedan ukoliko bi se dozvolilo da, zbog teškoća koje je optuženi u velikoj meri sām sebi nametnuo, njegovo suđenje bude znatno nepotpunije nego što bi inače bilo.”[12] S tim u vezi optužba naglašava da javni interes nalaže sveobuhvatno krivično gonjenje u skladu s optužnicom, te da ni međunarodna zajednica ni optužba ne bi mogle prihvatiti skraćenje postupka u ovom predmetu u situaciji u kojoj je optuženi, odbijajući prednosti branioca, pogoršao svoje zdravstvene probleme.[13] Ona tvrdi da u međunarodnom običajnom pravu ne postoji norma kojom se zabranjuje nametanje branioca optuženom koji želi sām da se zastupa i navodi više sistema kontinentalnog prava u kojima zakon često nalaže da se optuženom nametne branilac.[14] 11. Optužba tvrdi da Statut dopušta Veću da optuženom nametne branioca i poziva se na mišljenje sudije Gunawardane u predmetu Barayagwiza Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu (u daljem tekstu: MKSR) da je “dodeljivanje branioca predviđeno 'kad to zahtevaju interesi pravde'”. Stoga optužba navodi da član 21 (4) (d) “predviđa dodelu branioca i u sadašnjim okolnostima, u kojima se prepliću zdravlje optuženog, složenost predmeta i javni interes za okončanje ovog suđenja, što sve upućuje na zaključak da je u interesu pravde dodeliti branioca.”[15] 12. Optužba takođe tvrdi da član 20 Statuta iziskuje nametanje branioca optuženom, pošto se u njemu Pretresnom veću nalaže da obezbedi “pravično i ekspeditivno suđenje”.[16] Međutim, optužba kaže sledeće: “Premda bi u ovaj, u suštini akuzatorni, postupak pred Međunarodnim sudom bilo problematično inkorporirati čitavu praksu kontinentalnog prava u kojoj se optuženom, i pored dodeljenog branioca, dozvoljava da ima direktnu ulogu u postupku, optužba predlaže da se ovom optuženom eventualno ostavi ograničen prostor za direktno učešće u postupku, uz dozvolu Veća.”[17] b) Optuženi 13. Dana 11. novembra 2002. optuženi je rekao da optužba, tražeći da mu se nametne branilac, “pokušava da mi oduzme pravo da ovde govorim i da mi nametne nekakve pravnike, branioce, a nema prava na to.” Kad ga je Pretresno veće pitalo zar ne bi bilo razumno da njegovi pravni saradnici sede sa njim u sudnici i pomažu mu, optuženi je odgovorio da njemu nije potrebno da njegovi pravni saradnici budu s njim u sudnici.[18] Konačno, optuženi se pozivao na presudu Vrhovnog suda SAD u predmetu Faretta protiv Kalifornije, što je razmotreno niže u tekstu.[19] c) Amici curiae 14. Amici curiae se pozivaju na član 21 (4) (d) Statuta, član 6 (3) (c) Evropske konvencije o ljudskim pravima i član 14 (3) (d) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, i tvrde da minimalne garancije Statuta MKSJ-a, uz međunarodno i evropsko konvenciono pravo, eksplicitno štite pravo optuženog se lično brani. “Svako nametanje branioca optuženom protiv njegove volje predstavljalo bi kršenje njegovih garantovanih prava.”[20] 15. U vezi sa gorepomenutim mišljenjem sudije Gunawardane u predmetu Barayagwiza, amici curiae ističu da su okolnosti u tom predmetu bile bitno drugačije. Tu se radilo o tome da li će Pretresno veće MKSR-a dopustiti da se branioci povuku iz predmeta u okolnostima u kojima im je optuženi naložio da ga ni na koji način ne zastupaju tokom suđenja. To Pretresno veće je zauzelo stav da optuženi bojkotuje suđenje, da njegovi postupci opstruiraju sprovođenje pravde, te da branioci ne treba da se povuku. Stoga, amici curie ističu da se Barayagwiza nije pojavljivao na suđenju i da se, što je najvažnije, nije pozvao na svoje pravo na samozastupanje; za razliku od njega, optuženi u ovom predmetu dosledno ustrajava na svom pravu da se sam zastupa.[21] 16. Amici curiae dalje naglašavaju da primeri obavezne dodele branioca koje daje optužba potiču iz inkvizitorskih sistema, u kojima se uloge branioca na suđenju veoma razlikuju od onih u akuzatornoj formi suđenja koju je usvojio Međunarodni sud. Na primer, advokat koji zastupa optuženog u akuzatornom sistemu ima obavezu “iznošenja teze”, ali tu obavezu ne može da ispuni ako ga optuženi ne uputi u to kakva treba da bude priroda odbrane. Stoga, amici curiae tvrde da “[n]ijedno svrsishodno suđenje ne bi bilo moguće ukoliko optuženi ne da uputstva advokatu.”[22] Amici curiae pominju da, kada u Engleskoj i Velsu optuženi izrazi želju da se sam brani, to mu treba dopustiti i ne treba mu dodeljivati branioca protiv njegove volje.[23] 17. Amici curiae na kraju traže od Pretresnog veća da optuženom ne dodeljuje branioca.[24] “Po mišljenju amici curiae, interesi pravde ne iziskuju dodelu branioca, čime bi se optuženom uskratilo pravo da se sam brani.”[25] D. DISKUSIJA 18. Kao što je već navedeno, član 21 (4) Statuta predviđa: Prilikom presuđivanja o svakoj optužbi protiv optuženog u skladu s ovim Statutom, optuženi ima, sa punom ravnopravnošću, pravo na sledeće minimalne garancije:
Iz ove odredbe jasno se vidi se da optuženi ima pravo da se brani sām i da Pretresno veće ne može prihvatiti predlog optužbe da se optuženom, protivno njegovim željama, u sadašnjim okolnostima dodeli branilac. 19. Ovom tumačenju ide u prilog karakter postupaka koji se vode pred Međunarodnim sudom. 20. Kao što je već rečeno, postupci pred Međunarodnim sudom su suštinski akuzatorni i upravo ta činjenica mora se imati u vidu u ovoj Diskusiji. Akuzatorni karakter postupaka koji se vode pred Međunarodnim sudom ogleda se u ulozi tužioca, utvrđenoj članom 18 Statuta, kao i pravilom 85 Pravilnika, kojima se određuju različite uloge tužioca i odbrane u izvođenju dokaza. 21. Akuzatorni postupak je obeležje anglosaksonskog prava i njemu gotovo da nema traga u sistemima koji se temelje na kontinentalnom pravu. Kao što su amici curiae ispravno primetili, nametanje branioca optuženom koji ne želi da ima branioca odlika je inkvizitorskih sistema, a ne akuzatornih. 22. Razloge za ovo pravilo anglosaksonskog prava jasno je izložio Vrhovni sud SAD u predmetu Faretta protiv Kalifornije, koji se ticao pitanja da li optuženi u državnom krivičnom postupku, u skladu s Ustavom SAD, ima pravo da u postupku učestvuje bez branioca, kada to voljno i svesno izabere.[26] Sud je naveo da “[s]e ne može lako zanemariti saglasnost koja postoji između činjenica da je ovaj Sud u prošlosti priznavao pravo na samozastupanje, da savezni sud smatra da to pravo ima ustavnu dimenziju, te da državni ustavi upućuju na to da se ovde radi o fundamentalnom pravu. […] Ovde smo suočeni sa gotovo univerzalnim ubeđenjem našeg naroda i naših sudova da je nametanje advokata optuženom protiv njegove volje u suprotnosti sa osnovnim pravom optuženog da se sam brani, ako to odista želi.”[27] Sud je zaključio da će,“[u] skladu sa jezikom i duhom Šestog amandmana, branilac - kao i druga sredstva odbrane garantovana ovim Amandmanom - biti pomoć optuženom koji ga želi, a ne organ države postavljen između optuženog koji ga ne želi i njegovog prava da se sam brani. Dakle, nametnuti branioca optuženom uprkos njegovoj promišljenoj želji, znači prekršiti logiku Amandmana. U tom slučaju, branilac nije neko ko pomaže, već neko ko ima glavnu reč, a pravo na odbranu lišeno je svoje karakteristike da uvažava ulogu optuženog, na kojoj insistira Amandman.”[28] Sud je, dakle, zaključio da se u Šestom amandmanu, u njegovom izvornom značenju, podrazumeva pravo na samozastupanje, napomenuvši da ovakvom tumačenju ide u prilog činjenica da je poreklo Amandmana u istoriji pravnog sistema Engleske. Sud je istakao da je u dugoj istoriji engleskog prava jedino Zvezdano veće /Star Chamber/ iz šesnaestog veka usvojilo praksu nametanja branioca u krivičnom postupku optuženom koji ga ne želi, te citirao Stephenov komentar o toj praksi: “Ima nečeg posebno odbojnog u tome da pravda koristi pravila postupanja na takav način da zatvoreniku uskrati mogućnost da se sam brani, tim pre što je deklarisana svrha takve upotrebe pravila da mu se osigura odbrana.”[29] Sud je naveo da je u Engleskoj, sa izuzetkom prakse Zvezdanog veća, pravo na samozastupanje starije od prava na branioca u predmetima vezanim za teška krivična dela.[30] 23. Vrhovni sud je takođe rekao: “Neosporno je da bi se u većini krivičnih gonjenja optuženi bolje branili uz pomoć branioca, nego sopstvenim laičkim naporima. Ali ako optuženi nije voljan da prihvati da ga zastupa branilac, prednost koju bi advokatova stručnost i iskustvo mogle doneti biće samo delimično, ili čak nimalo, ostvarena. Nametanje advokata optuženom može optuženog samo navesti da poveruje da se zakon urotio protiv njega.”[31] 24. Postoji još jedan praktičan razlog za pravo na samozastupanje u anglosaksonskom pravu. Istina je da u sistemima kontinentalnog prava može biti primereno da se imenuje branilac optuženom koji želi sām da se zastupa, ali u takvim sistemima sud ima veću istražnu funkciju u nastojanju da utvrdi istinu. U akuzatornim sistemima, strane u postupku su te koje imaju dužnost da iznesu tezu, a ne sud, čija funkcija je da sudi. Zato bi, u akuzatornom sistemu, nametanje branioca optuženom koji to ne želi, optuženom praktično uskratilo mogućnost da se brani. U vezi sa tim se za član 21 (4) (d) Statuta može reći da održava stav anglosaksonskog prava. 25. Osim toga, obaveza iznošenja “teze”, odnosno obaveza odbrane da iznese svoju verziju događaja ukoliko se ona razlikuje od verzije koju iznosi svedok, sadržana je u pravilu 90 (H) Pravilnika. Kako zapažaju amici curiae, tu obavezu na može ispuniti branilac kojeg optuženi nije uputio u to kakva treba da bude njegova odbrana. 26. Svi ovi razlozi navode Pretresno veće da ne prihvati mišljenje po kojem nekom optuženom, uprkos njegovoj volji, treba nametnuti branioca u postupku koji je suštinski akuzatoran. 27. Pretresno veće će sada razmotriti međunarodne i regionalne konvencije. (U citiranim odeljcima naglasak je dodat.) Član 14 (3) (d) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljem tekstu: Međunarodni pakt) predviđa da, prilikom utvrđivanja krivice, svako ko je optužen za krivično delo ima, uz potpunu ravnopravnost, prava na sledeće minimalne garancije:
28. Član 67 (1) (d) Statuta Međunarodnog krivičnog suda (u daljem tekstu: Statut MKS-a) nalaže da optuženi ima pravo:
(Ovo pravo podleže odredbi iz člana 63 (2), koja se tiče ponašanja optuženog kojim se u sudnici narušava suđenje.)[32] 29. Članom 8 (2) (d) Američke konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: Američka konvencija) predviđeno je da svako lice, uz potpunu ravnopravnost, ima prava na sledeće minimalne garancije:
30. Član 6 (3) (c) Evropske konvencije o ljudskim pravima predviđa da svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:
31. Optuženi se poziva na odredbe ovih konvencija.[33] Optužba, međutim, traži da se one sagledaju u širem kontekstu. Konkretno, u vezi sa tvrdnjom da se optuženom može nametnuti branilac, optužba se poziva na predmet Croissant protiv Nemačke o kojem je rešavao Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud).[34] U tom predmetu optuženi je imenovao dva branioca, ali je Okružni sud imenovao trećeg, na šta je on uložio prigovor. Iznoseći stav da time nije prekršen član 6 (3) (c) Evropske konvencije o ljudskim pravima, Evropski sud je rekao da se pravo na odbranu uz pomoć branioca po sopstvenom izboru ne može smatrati apsolutnim. Evropski sud je naveo da “je na sudovima da presude da li interesi pravde zahtevaju da optuženog brani branilac kojeg oni imenuju. Prilikom imenovanja branioca nacionalni sudovi svakako moraju poštovati želje optuženog […]. Međutim, oni te želje mogu zanemariti kada postoje relevantni i dovoljni razlozi za stanovište da je to neophodno u interesu pravde.”[35] 32. Moglo bi se, naravno, primetiti da u predmetu Croissant protiv Nemačke optuženi nije tražio sam da se zastupa, već se protivio imenovanju dodatnog branioca od strane suda. U tom smislu je taj predmet različit od ovog o kojem je reč. Ipak, u odlomku na koji se optužba poziva, Evropski sud je takođe rekao: “Zahtev da optuženi u svim fazama postupka pred Okružnim sudom treba da ima pomoć branioca […] - kojem se mogu naći paralele u pravnim sistemima drugih država potpisnica - ne može se, po mišljenju ovog suda, smatrati nepomirljivim sa Konvencijom.”[36] 33. S druge strane, moglo bi se primetiti da je Odbor za ljudska prava zaključio da optuženi u predmetu Michael i Brian Hill protiv Španije, na osnovu člana 14 (3) (4) Međunarodnog pakta, ima pravo sam da se brani.[37] U tom predmetu, sudovi Španije su jednom od optuženih uskratili pravo da se sam brani. Odbor je konstatovao da zakonodavstvo Španije ne dozvoljava da se optuženi brani sam i bez dalje diskusije zaključio da pravo optuženog da se sam brani nije ispoštovano.[38] Optužba navodi da ovaj precedent treba smatrati posebnim zbog toga što su okolnosti u njemu “bile veoma specifične,” pošto se s optuženima, koji su bili stranci, “u španskom sistemu nije nimalo korektno postupalo.”[39] 34. Optužba traži da se i pravo na osnovu člana 8 (2) (d) Američke konvencije tumači u širem kontekstu, te ističe da ova odredba postoji uporedo sa zakonima država (potpisnica Konvencije), koji nalažu da optuženi u izvesnim okolnostima mora imati pravnog zastupnika.[40] Osim toga, optužba konstatuje da Interamerički sud za ljudska prava sledećom formulacijom dopušta zakonsko ograničenje prava optuženog na samozastupanje: “[…] optuženi može lično da se brani, ali je važno imati na umu da je to moguće samo ukoliko to dopušta nacionalni zakon.”[41] 35. Konačno, optužba tvrdi da iz dokumentovanog istorijata člana 67 (1) (d) Statuta MKS-a proizilazi da je ispravno tumačenje to da on predviđa ograničenja za pravo optuženog da vodi sopstvenu odbranu. Optužba navodi da je, po njenom mišljenju, namera sastavljača nacrta bila ta da se optuženom, ukoliko “to iziskuju interesi pravde”, nametne branilac čak i ako on želi sām da se zastupa.[42] 36. Razmotrivši navedene tvrdnje, Pretresno veće zaključuje da je u međunarodnim i regionalnim konvencijama jasno izraženo (i na sličan način sročeno) pravo na vođenje sopstvene odbrane. Iako je moguće da neke od ovih konvencija predviđaju izvesne izuzetke od glavnog principa da optuženi ima pravo da se sam brani, treba zapaziti da u jedinom predmetu u kojem je o ovom pitanju odlučeno na osnovu tih konvencija, a koji je Pretresno veće uspelo da nađe, nije napravljen takav izuzetak: reč je o gorepomenutom predmetu Michael i Brian Hill protiv Španije.[43] 37. Uprkos činjenici da Odbor za ljudska prava nije detaljno obrazlagao svoje zaključke, ovaj predmet valja smatrati izuzetno relevantnim za ispravno tumačenje člana 21 (4) (d) Statuta, tim pre što je ova odredba identična članu 14 (3) (d) Međunarodnog pakta. Međunarodni pakt je široko prihvaćena međunarodna konvencija, koja trenutno ima 146 država potpisnica. Dalje, značajno je napomenuti da u Izveštaju o Statutu generalnog sekretara stoji da činjenica da Međunarodni sud mora u potpunosti poštovati prava optuženog predstavlja aksiom: “Po mišljenju generalnog sekretara, takvi međunarodno priznati standardi sadržani su posebno u članu 14 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.”[44] Pretresno veće smatra da je primereno rukovoditi se Međunarodnim paktom i tumačenjem ovoga pakta koje je dao Odbor za ljudska prava, koje potvrđuje pravo na samoodbranu i odbacuje nametanje branioca optuženom koji to ne želi. 38. Postoje i praktični razlozi da se optuženom u ovom predmetu ne dodeli branilac. Ako bi se imenovao takav branilac, Pretresno veće bi se moralo prikloniti jednoj od sledeće dve opcije: ukoliko optuženi (a, sudeći po njegovim tvrdnjama, ovo bi verovatno bio slučaj) odbije da uputi branioca, Pretresno veće bi moglo: (a) da ne dopusti optuženom da iznosi argumente i ispituje svedoke, čime bi optuženog faktički sprečilo da se uopšte brani; ili (b) da mu dopusti da iznosi argumente i ispituje svedoke, u kojem slučaju branilac ne bi mogao da uradi ništa više od onoga što čine amici curiae. 39. Pretresno veće se uverilo da je optuženi, koji je jasno i nedvosmisleno obavestio Pretresno veće da ne želi da ga zastupa branilac, sposoban da vodi sopstvenu odbranu.[45] Kako se u predmetu Faretta izrazio Vrhovni sud SAD, optuženi je “pismen, sposoban, ume da rasuđuje, i voljno sprovodi ono za šta se slobodnom voljom opredelio.”[46] Pretresno veće mu je saopštilo da bi u njegovom interesu bilo da prihvati pomoć branioca, no, bez obzira na to, on svoju odbranu ima pravo da vodi sām.[47] 40. Ipak, pravo optuženog da se sām brani nije apsolutno. Tako, u skladu sa pravilom 80 (B) Pravilnika, “Pretresno veće može naložiti da se optuženi udalji iz sudnice i da se postupak nastavi u njegovoj odsutnosti, ukoliko on, i posle upozorenja da bi mogao biti udaljen iz sudnice, ustraje u ometanju postupka.” Jasno je da će optuženi, koji zbog svog ponašanja bude udaljen iz sudnice u skladu sa pravilom 80 (B) Pravilnika, uskratiti sebi pravo da se sām brani. Osim toga, iako se (kao što su amici curiae ispravno istakli) može napraviti razlika između predmeta Barayagwiza i ovog predmeta, postoje okolnosti, kako je predvideo sudija Gunawardana, kada je u interesu pravde da se imenuje branilac. Takve okolnosti se, za sada, u ovom suđenju nisu pojavile. Međutim, kao što je već navelo, Pretresno veće zadržava pravo da preispita ovaj svoj stav. 41. Konačno, u vezi sa tvrdnjom optužbe da član 20 (1)
Statuta iziskuje nametanje branioca optuženom, jer ova odredba Pretresnom
veću nalaže da obezbedi da “suđenje bude pravično
i ekspeditivno”, Pretresno veće konstatuje sledeće. Pretresno
veće odista ima obavezu da obezbedi da suđenje bude pravično
i ekspeditivno; štaviše, kada je u pitanju zdravlje optuženog,
ova obaveza poprima poseban značaj. Međutim, kako se u dotičnom
članu dalje navodi, Pretresno veće ima obavezu da pritom postupi
“uz puno poštovanje prava optuženog”. Drugim rečima,
nastojeći da obezbedi pravično i ekspeditivno suđenje,
Pretresno veće takođe mora da obezbedi da prava optuženog,
navedena u članu 21 Statuta, ne budu ugrožena. E. DISPOZITIV 42. Iz gorenavedenih razloga, ovo Pretresno veće,
Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku, s tim što se engleski tekst smatra merodavnim.
[1] Pismena napomena optuženog, 3. juli 2001, predmet br. IT-99-37-I, zavedeno u evidenciji Sekretarijata na str. 3371-72; i prvo stupanje pred sud, 3. juli 2001, stranice transkripta (u daljem tekstu: T.) 1-2. [2] Statusna konferencija, 30. avgust 2001, predmet br. IT-99-37-PT, T. 6-7. Vidi i “Nalog kojim se poziva određivanje amicus curiae”, 30. avgust 2001; i “Nalog koji se odnosi na amici curiae”, 11. januar 2002. [3] Statusna konferencija, 30. avgust 2001, predmet br. IT-99-37-PT, T. 15-18. [4] “Odluka po interlokutornoj žalbi tužioca na odbijanje zahteva za spajanje postupka,” predmet br. IT-99-37-AR73; IT-01-50-AR73; i IT-01-51-AR73, Žalbeno veće, 1. februar 2002. Dana 18. aprila 2002. godine Žalbeno veće je podnelo svoje “Obrazloženje odluke po interlokutornoj žalbi tužioca na odbijanje zahteva za spajanje postupka.” Za tri objedinjene optužnice protiv optuženog dodeljen je novi broj predmeta: IT-02-54. [5] Pretres, 10. april 2002, T. 2797. [6] Nalog, 16. april 2002. Na osnovu ovog naloga dva pravna saradnika obavezna su da poštuju sve postojeće naloge Pretresnog veća, uključujući i nalog za zaštitne mere. Punomoć g. Tomanovića zavedena je u Sekretarijatu 16. aprila 2002. godine, a g. Ognjanovića 22. aprila 2002. [7] “Podnesak o obezbeđenju odgovarajućih pogodnosti za pripremanje samostalne odbrane optuženog,” koji su amici curiae ponovo podneli 5. marta 2002. [8] “Izveštaj Sekretarijata o praktičnim pogodnostima koje optuženom stoje na raspolaganju,” 18. mart 2002. (u daljem tekstu: izveštaj Sekretarijata). [9] Usmena odluka Pretresnog veća od 24. aprila 2002. godine, T. 3737-40. Što se tiče pogodnosti u Pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: PJUN), u izveštaju Skretarijata se navodi da optuženi ima pravo da: radnim danima prima i šalje necenzurisanu poštu i faksimile svojim pravnim saradnicima; bez nadzora telefonira sa svojim pravnim saradnicima bilo kojeg dana u nedelji; radnim danima prima zakazane posete svoja dva pravna saradnika (pri čemu tri dana nedeljno ima pravo na duže posete u večernjim časovima); koristi aparat za fotokopiranje PJUN-a; pregleda dokazni video materijal na video-rekorderu koji je instaliran i povezan sa televizorom u ćeliji optuženog u PJUN-u; koristi sopstveni “laptop” kompjuter u svojoj ćeliji u PJUN-u i, ako želi, instalira printer. U izveštaju Sekretarijata se takođe kaže da, dok je na sudu, optuženi ima pristupa privilegovanoj telefonskoj vezi u ćeliji u kojoj boravi za vreme pauza u suđenju (u daljem tekstu: ćelija u zgradi suda). Sa ovog telefona, optuženi može da zove svoje pravne saradnike. Uz pomoć stražara, optuženi za vreme pauza u suđenju može svojim pravnim saradnicima slati i faksimile. U hitnim slučajevima, optuženi za vreme ovih pauza, uz pomoć stražara, može da koristi aparat za fotokopiranje. Konačno, ako je potrebno, u ćeliji u zgradi suda može se postaviti TV/video-rekorder, pomoću koga se za vreme pauza u suđenju može pregledati dokazni video materijal. Vidi i “Izveštaj Sekretarijata o praktičnim pogodnostima koje optuženom stoje na raspolaganju,” 18. mart 2002. [10] Pretres, 11. novembar 2002, T. 12834-35. [11] Usmena odluka Pretresnog veća od 18. decembra 2002, T. 14574. [12] “Podnesak Tužilaštva o budućem vođenju postupka u ovom predmetu s obzirom na zdravstveno stanje optuženog i dužinu i složnost predmeta,” 8. novembar 2002. (u daljem tekstu: Podnesak optužbe), par. 4. [13] Ibid, par. 5. [14] Ibid, par. 13-15. Optužba navodi sisteme kontinentalnog prava Francuske, Belgije, Nemačke, Danske i Savezne Republike Jugoslavije. [15] Ibid, par. 18, u kojem se citira Tužilac protiv Barayagwize, predmet br. MKSR-97-19-T, Concurring and Separate Opinion of Judge Gunawardana to the Decision on Defence Counsel Motion to Withdraw /Saglasno i izdvojeno mišljenje sudije Gunawardane o odluci po zahtevu branilaca da se povuku/, Pretresno veće I, Međunarodni krivični sud za Ruandu (u daljem tekstu: MKSR), 2. novembar 2000, str. 10. Dalje, na pretresu održanom 11. novembra 2002. u vezi sa budućim vođenjem postupka u ovom predmetu (i uticajem postupka na zdravlje optuženog), optužba se pozvala na predmet McKenzie, u kojem je, kako je navela, prihvaćena institucija tzv. prijatelja u predmetu McKenzie, tj. osobe koja će u sudnici sedeti kraj optuženog i savetovati ga. Pretres, 11. novembar 2002, T. 12839, kada se govori o predmetu McKenzie v. McKenzie, Court of Appeal, Civil Division /McKenzie protiv McKenzieja, Drugostepeni sud za građanske parnice/, [1971] P33, [1970] 3 All ER 1034, [1970] 3 WLR 472. [16] Ibid, par. 20. [17] Ibid, par. 21, fusnota izostavljena. [18] Pretres, 11. novembar 2002, T. 12837. [19] Ibid, T. 12840, kada se govori o predmetu Faretta protiv Kalifornije, 422 U.S. 806 (1975). [20] “Opservacije amici curiae o nametanju branioca optuženom,” 18. novembar 2002. (u daljem tekstu: Opservacije amici), par. 7-11. [21] Ibid, par. 12-14, u kojima se citira predmet Tužilac protiv Barayagwize, predmet br. MKSR-97-19-T, Decision on Defence Counsel Motion to Withdraw /Odluka po zahtevu branilaca da se povuku/, Pretresno veće I, MKSR, 2. novembar 2002, par. 6 i 16. [22] Ibid, par. 16, fusnota izostavljena. 23 Ibid, par. 18, kada se govori o predmetu Ernest Isaac Woodward (1948) Cr.App. R. 159. Amici curiae napominju da postoje ograničeni zakonski izuzeci od ovog načela u Youth and Criminal Evidence Act /Zakonu o suđenju maloletnicima i dokazima u krivičnom postupku/ iz 1999. Te odredbe zabranjuju da optuženi lično podvrgne unakrsnom ispitivanju žrtvu silovanja za koje je optužen. Amici curiae se takođe pozivaju na predmet Faretta protiv Kalifornije, 422, U.S. 806 (1975). [23] Ibid, par. 19. [24] Ibid. [25] Ibid, par. 12. [26] Faretta protiv Kalifornije, 422 U.S. 806 (1975), str. 807. Faretta je optužen za tešku krađu u državi Kaliforniji. [27] Ibid, str. 817. [28] Ibid, 819, fusnota izostavljena. U relevantnom delu Šestog amandmana Ustava SAD kaže se sledeće:
[29] Ibid, 822-23, citira se J. Stephen, A History of the Criminal Law of England /Istorija krivičnog prava Engleske/ (1883), 341-42. [30] Ibid, 823-24. [31] Ibid, 834. [32] Član 63 (2) Statuta MKS-a predviđa: “Pretresno veće može odlučiti da udalji prisutnog optuženog koji kontinuirano narušava suđenje, s tim što će mu ostaviti mogućnost da izvan sudnice prati suđenje i kontaktira sa braniocem preko komunikacionih uređaja, ako je potrebno. Takve mere primeniće se samo u izuzetnim okolnostima, tek pošto se druge razumne mogućnosti pokažu neprikladnim, i samo u strogo određenom trajanju.” [33] Pretres, 11. novembar 2002, T. 12834-35. Prema transktriptu optuženi se pozvao na član 68 (1) (d) Statuta MKS-a, ali iz konteksta se jasno vidi da je to trebalo da bude član 67 (1) (d) Statuta MKS-a. [34] Podnesak optužbe, par. 16, u kojem se poziva na predmet Croissant protiv Nemačke, Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), predmet br. 62/1001/314/385, Presuda, 25. septembar 1992. (u daljem tekstu: Croissant protiv Nemačke). [35] Croissant protiv Nemačke, par. 29. Protiv optuženog se vodio krivični posupak pred Okružnim sudom u Štutgartu u vezi sa njegovim postupcima kao advokata raznih pripadnika “Frakcije Crvene armije.” [36] Podnesak optužbe, par. 16; Croissant protiv Nemačke, par. 27. [37] Michael i Brian Hill protiv Španije, Odbor za ljudska prava, Kominike br. 526/1993, UN Doc. CCPR/C/59/D/526/1993, 2. april 1997. [38] Ibid., par. 14.2. [39] Podnesak optužbe, par. 17 i fusnota 15. Optužba navodi da za preliminarni pretres za optužene nisu obezbeđene odgovarajuće prevodilačke usluge i da im nije pružena pomoć prilikom davanja uputstava pravnim savetnicima, koji su slabo pripremili izvođenje dokaza. Posledica toga je bila ta da su optuženi uglavnom sami pripremali izvođenje svojih dokaza. Optuženi su proglašeni krivim i osuđeni na šest godina zatvora, nakon suđenja koje je trajalo 40 minuta. [40] Adendum odgovora optužbe na “Poverljive opservacije amici curiae o zdravstvenom stanju optuženog i budućem vođenju postupka,” koji je kao poverljiv podnet 20. novembra 2002. (u daljem tekstu: Adendum optužbe), par. 3-6. Optužba navodi zakone Kostarike, Paragvaja, Argentine, kao i Model Code of Criminal Precedure for Latin America /Model zakona o krivičnom postupku za Latinsku Ameriku/. [41] Ibid, par. 7, u kojem se citira Interamerički sud za ljudska prava, “Izuzeci od pravila o iscrpljenju svih domaćih pravnih sredstava (članovi 46 (1), 46 (2) (a) i 46 (2) (b) Američke konvencije o ljudskim pravima),” Savetodavno mišljenje OC-11/90 od 10. avgusta 1990, Inter-Am. Crt. H. R. (Ser. A) No. 11 (1990). [42] Ibid, par. 9-12. [43] Pretresno veće ne prihvata gorepomenuti argument optužbe o posebnosti ovoga predmeta. [44] “Izveštaj generalnog sekretara” (S/25704), par. 106. Izveštaj je podnet u skladu sa stavom 2 Rezolucije Saveta bezbednosti br. 808 (1993), a odobren je Rezolucijom Saveta bezbednosti br. 827 (1993). [45] Prvo stupanje pred sud, 3. juli 2001, predmet br. IT-99-37-1, T. 1-2; pretres, 11. novembar 2002, T. 12834-37. [46] Faretta protiv Kalifornije, 422 U.S. 806 (1975), str. 835. [47] U predmetu Faretta, pretresni sudija je upozorio Farettu da greši što ne prihvata pomoć branioca i da će se od njega zahtevati da poštuje osnovna pravila sudskog postupka. Faretta protiv Kalifornije, 422 U.S. 806 (1975), str. 835-36. |
|||||||