PRED PRETRESNIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Richard May, predsedavajući
sudija Patrick Robinson
sudija O-Gon Kwon

Sekretar: g. Hans Holthuis

Odluka od: 16. aprila 2003.

TUŽILAC
protiv
SLOBODANA MILOŠEVIĆA

ODLUKA PO ZAHTEVU OPTUŽBE ZA PRIHVATANJE GLAVNIH ISKAZA SVEDOKA OPTUŽBE U PISMENOM OBLIKU

Tužilaštvo:
gđa Carla Del Ponte
g. Geoffrey Nice
g. Dermot Groome

Optuženi:
Slobodan Milošević

Amici curiae:
g. Steven Kay, QC
g. Branislav Tapušković
g. Timothy L.H. McCormack

OVO PRETRESNO VEĆE Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine (u daljem tekstu: Međunarodni sud),

REŠAVAJUĆI po zahtevu optužbe da joj se dozvoli da u pismenom obliku dostavi glavne iskaze svojih svedoka, koji bi potpisom na izjavi ili rezimeu izjave potvrdili njenu istinitost, a posle toga bili na raspolaganju za unakrsno ispitivanje, ^[1]

IMAJUĆI U VIDU argumente koje je optužba navela u prilog svom zahtevu, naime:

1. da će prihvatanje ovog postupka uštedeti dosta vremena;

2. da će svedoci moći da potvrde istinitost izjava prihvaćenih pod zakletvom;

3. da će svedoci biti na raspolaganju za unakrsno ispitivanje tako da optuženi neće biti oštećen;

4. da se takav postupak koristi u drugim pravosudnim sistemima, prevashodno na sudovima u Velikoj Britaniji koji sude u građanskim parnicama,

UZIMAJUĆI U OBZIR da je ovakva praksa, doduše, delimično primenjena u drugim postupcima pred ovim Pretresnim većem, ^[2] ali da je u međuvremenu izmenjen i dopunjen Pravilnik o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik) tako da se pravilom 92 bis konkretno predviđa uvođenje ovog oblika dokaza iz druge ruke,

UZIMAJUĆI U OBZIR da je Žalbeno veće, u tom pogledu, konstatovalo da je “pravilo 92 bis lex specialis koji prihvatljivost pismenih izjava budućih svjedoka i transkripta svjedočenja stavlja izvan djelokruga lex generalis, tj. pravila 89(C)”. ^[3] Zato su, po sadašnjem Pravilniku, takve pismene izjave prihvatljive samo u skladu sa pravilom 92 bis i ni na koji drugi način,

UZIMAJUĆI U OBZIR, DALJE, da pravilo 92 bis, između ostalog, sadrži sledeće kriterijume:

1. činjenicu da je izjava potvrđena pre nego što svedok dođe na sud i pre nego što se unesu bilo kakve izmene;

2. zahtev da Pretresno veće razmotri prihvatljivost izjave; i

3. izuzimanje svakog svedočenja koje govori o delima i ponašanju optuženog,

UZIMAJUĆI U OBZIR, STOGA, da Pravilnik ne predviđa prihvatanje dokaza na način koji predlaže optužba,

IMAJUĆI, MEĐUTIM, U VIDU da pravilo 92 bis predviđa odgovarajući način na koji strane u postupku, u okviru kriterijuma navedenih u tom pravilu, mogu da traže da se pismene izjave u celini ili delimično prihvate u dokaze umesto usmenog svedočenja,

NA OSNOVU pravila 54 Pravilnika

VEĆINOM GLASOVA OVIM ODBIJA ZAHTEV.

Suprotno mišljenje sudije Kwona priloženo je uz ovu odluku.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavan engleski tekst.

SUPROTNO MIŠLJENJE SUDIJE KWONA

1. U posebnoj deklaraciji uz odluku ovog Pretresnog veća u vezi sa prihvatljivošću pismenih izjava u skladu sa pravilom 92 bis,¹ ja sam, između ostalog, potvrdio da pismene izjave koje ne govore o delima i ponašanju optuženog treba u načelu prihvatiti u dokaze ako davalac izjave zadovolji sledeće preduslove: (i) pojavi se pred Međunarodnim sudom da svedoči o istinosti sadržine svoje pismene izjave; i (ii) podleže unakrsnom ispitivanju suprotne strane. Koristim ovu priliku da potvrdim taj svoj stav.

2. Žalbeno veće je konstatovalo da je pravilo 92 bis lex specialis koji prihvatljivost pismenih izjava budućih svedoka stavlja izvan delokruga lex generalis, tj. pravila 89(C).² Konkretno, pravilo 92 bis protumačeno je kao jedino pravilo na osnovu koga pismene izjave mogu da se prihvate kao dokazi, dok je pitanje omogućavanja unakrsnog ispitivanja odvojeno pitanje koje Pretresno veće rešava po svom nahođenju. Međutim, ja se ne slažem sa tim tumačenjem. Po mom shvatanju, pravilo 92 bis je primenljivo na dokazni materijal u obliku pismenih izjava u slučaju da davalac pismene izjave ne podleže unakrsnom ispitivanju. Moji razlozi su sledeći.

3. U pravilu 89(F) eksplicitno se kaže da “veće svedočenje svedoka može primiti usmeno ili, kad to dopuštaju interesi pravde, u pismenom obliku”. U svetlu činjenice da je pravilo 89(F) dodato našem Pravilniku istovremeno kada i pravilo 92 bis,³ naš Pravilnik očigledno nije nefleksibilan kada se radi o mogućnosti prihvatanja u dokaze pismenih izjava kada to dopuštaju interesi pravde.

4. Pravilo 92 bis (B) sadrži neke tehničke kriterijume koji treba da garantuju autentičnost i istinitost pismenih izjava. Na primer, ono predviđa da bude priložena deklaracija osobe koja daje pismenu izjavu, koju je overio ovlašćeni službenik kojeg je sekretar Međunarodnog suda imenovao za tu svrhu. Pored toga, čak ako pismene izjave i nisu u obliku koji je propisan pravilom 92 bis (B), postoje izuzeci predviđeni pravilom 92 bis (C) po kojima pismene izjave ipak mogu da budu prihvatljive. S obzirom na činjenicu da izuzeci predviđeni pravilom 92 bis (C) podrazumevaju jedino okolnosti kada unakrsno ispitivanje davaoca izjave nije moguće i da kriterijume po pravilu 92 bis (B) nije neophodno ispuniti ako svedok dođe na sud da svedoči, pravilo 92 bis trebalo bi tumačiti kao primenljivo na pitanje prihvatljivosti pismenih izjava u slučaju kada ih treba uvrstiti u dokaze bez unakrsnog ispitivanja. U suštini, ako svedok može da potvrdi autentičnost i istinitost svoje pismene izjave pred Međunarodnim sudom i ako podleže unakrsnom ispitivanju, bojazni sadržane u pravilu 92 bis nisu prisutne i pravilo 89 (F) može se i dalje primenjivati.⁴

5. Na kraju, u svetlu suđenja tako širokih razmera kao što je ovaj predmet i činjenice da na Međunarodnom sudu pravdu ne deli porota, već veće profesionalnih sudija sa iskustvom i sposobnošću da proceni sadržinu dokaza i da mu dâ odgovarajuću težinu, pozdravljam pristupe kojima se dozvoljava fleksibilnost. Usvajanje takvog pristupa doprinelo bi sposobnosti Međunarodnog suda da efikasnije i ekspeditivnije rešava predmete.

6. Iz navedenih razloga, Zahtev optužbe trebalo bi prihvatiti u slučaju da izjave svedoka ne govore o delima i ponašanju optuženog, kada su svedoci na raspolaganju da pod zakletvom potvrde istinitost pismenih izjava na Međunarodnom sudu i kada podležu unakrsnom ispitivanju od strane optuženog.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavan engleski tekst.

^[1] Zahtev je najpre istaknut u poverljivom “Izveštaju Tužilaštva o vremenu preostalom za izvođenje dokaza optužbe”, podnetom 11. decembra 2002. Zatim je ponovljen u poverljivoj “Dopuni izveštaja Tužilaštva o vremenu preostalom za izvođenje dokaza optužbe i zahtevu za održavanje rasprave”, podnetoj 10. januara 2003. U oba podneska, zahtev je izložen vrlo sažeto, ali je detaljno usmeno obrazložen pred Pretresnim većem na otvorenoj sednici 2. aprila 2003. (vidi stranice transkripta 18481-18489).

^[2] Vidi, na primer, Tužilac protiv Kordića i Čerkeza.

^[3] Tužilac protiv Stanislava Galića, “Odluka po interlokutornoj žalbi u vezi s pravilom 92bis(C)”, predmet br. IT-98-29-AR73.2, 7. jun 2002., par. 31.

¹ Vidi Deklaraciju sudije O-Gon Kwona, predmet br. IT-02-54-T, “Odluka po zahtevu optužbe za prihvatanje pismenih izjava u skladu sa pravilom 92 bis”, 21. mart 2002.

² Tužilac protiv Stanislava Galića, predmet br. IT-98-29-AR73.2, “Odluka po interlokutornoj žalbi u vezi s pravilom 92bis(C)”, 7. jun 2002., par. 31. U tom slučaju su oba davaoca pismenih izjava umrla nakon što su dala izjave, pa unakrsno ispitivanje nije bilo moguće.

³ Dopuna po 19. reviziji Pravilnika (13. decembar 2000.).

⁴ U tom kontekstu, treba napomenuti da je ovo Pretresno veće prihvatilo u dokaze izjavu svedoka Suda dr Helene Rante, iako ona nije bila u obliku predviđenom pravilom 92 bis (B). Njoj je Pretresno veće naložilo da pre svedočenja dostavi izjavu i da se pojavi pred Međunarodnim sudom i prođe ispitivanje obeju strana. Tužilac protiv Slobodana Miloševića, predmet br. IT-02-54-T, Nalog dr Heleni Ranti da dostavi pismenu izjavu pre svedočenja, 21. januar 2003.