| PRED PRETRESNIM VEĆEM II U sastavu:
Sekretar: g. Hans Holthuis Odluka od: 26. maja 2004. TUŽILAC POSTUPKA Tužilaštvo: Odbrana: I. UVOD 1. Ova odluka Pretresnog veća II (dalje u tekstu: Pretresno veće) tiče se pitanja procesne sposobnosti optuženog. Pretresno veće će reči "sposoban" ili "kompetentan" za suđenje koristiti kao sinonime. 2. Optuženom Pretresno veće sudi po Optužnici u kojoj se navodi šest tačaka u vezi sa kršenjem zakona i običaja ratovanja na osnovu tvrdnji o artiljerijskom i minobacačkom granatiranju dubrovačkog Starog grada koje su 6. decembra 1991. izvršile snage pod njegovom komandom. Konkretne tačke Optužnice obuhvataju ubistvo, okrutno postupanje, napade na civile, pustošenje neopravdano vojnom potrebom, protivpravne napade na civilne objekte i uništavanje ili hotimično nanošenje štete ustanovama namenjenim religiji, dobrotvornim svrhama, umetnosti, istorijskim spomenicima i umetničkim i naučnim delima. Optužbe se zasnivaju i na individualnoj krivičnoj odgovornosti i na komandnoj odgovornosti. Optuženi je u predmetno vreme bio general Jugoslovenske narodne armije. Sada je u penziji i star je oko 70 godina. Optuženi je inteligentan i obrazovan čovek koji je postigao znatan uspeh u vojnoj karijeri koju je odabrao. S obzirom na svoje vojno iskustvo, on vrlo dobro zna što znači donositi značajne odluke i vršiti vlast. U postupku pred ovim Sudom zastupaju ga dvojica iskusnih advokata. 3. Kada se optuženi izjašnjavao po Optužnici, nije se postavilo pitanje njegove sposobnosti da prisustvuje suđenju. Odbrana je tek na pretpretresnoj konferenciji, održanoj 15. decembra 2003, zatražila da se obavi lekarski pregled optuženog i da se utvrdi njegova sposobnost da prisustvuje suđenju. Nakon što je razmotrio medicinsku dokumentaciju optuženog na koju se pozivala odbrana, pretpretresni sudija je ustanovio da nema razloga za odgađanje početka suđenja, zakazanog za idući dan. 4. Dana 16. decembra 2003. odbrana je dostavila podnesak kojim je zatražila lekarski pregled optuženog. Nakon što je pregledalo pismeni izveštaj o zdravstvenom stanju optuženog koji je, na zahtev Veća, sastavio dr de Both, kao i medicinsku dokumentaciju optuženog na koju se pozivala odbrana, Pretresno veće je ustanovilo da ne postoji nikakav razlog za izdavanje naloga za dalji lekarski pregled. Međutim, Veće je odbrani ostavilo mogućnost da ponovo pokrene to pitanje ako tako odluči.[1] Suđenje se nastavilo. 5. Dana 3. februara 2004. odbrana je zatražila obustavu postupka, tvrdeći da, u svetlu lekarskog izveštaja koji je dan ranije dostavila prof. Lečić-Toševski i prethodne istorije bolesti optuženog koja proizlazi iz njegove medicinske dokumentacije, optuženi nije sposoban da prisustvuje suđenju.[2] 6. Na pretresu 4. februara 2004. tužilac je ustvrdio da zahtev odbrane treba odbiti. Navedeno je da zahtevu nedostaje odgovarajući osnov i argumentacija. Pretresno veće nije odbilo predmetni zahtev, ali je od odbrane zatražilo da dopuni izveštaj, a od tužioca da organizuje vlastiti lekarski pregled optuženog. U takvoj neuobičajenoj situaciji i s obzirom na materijale koji su u tom trenutku bili na raspolaganju Pretresnom veću, kao i na vlastita opažanja o sposobnosti optuženog da do tog trenutka prati suđenje, Pretresno veće je odlučilo da se suđenje nastavi do odluke po zahtevu. Veće je tako postupilo znajući da se odbrana poziva na tvrdnju da je ovde reč o trajnom zdravstvenom stanju optuženog s tendencijom stalnog pogoršanja. Da je to bio slučaj i da se utvrdilo da optuženi nije sposoban da prisustvuje suđenju, optuženom ne bi bila naneta nepravda budući da bi se od suđenja odustalo. 7. Dana 12. februara 2004. odbrana je dostavila "Poverljivo obaveštenje odbrane i poverljivi prilog". Prilog se sastojao od dodatnog izveštaja prof. Lečić-Toševski. Istog dana odbrana je na poverljivoj osnovi dostavila "Zahtev odbrane za obustavu suđenja" kojim traži da se suđenje prekine, pozvavši se pritom na mišljenje prof. Lečić-Toševski i na prethodnu istoriju bolesti optuženog koja proizlazi iz njegove medicinske dokumentacije. 8. Dana 17. februara 2004. Pretresno veće je, na zahtev tužioca, donelo poverljivu "Odluku za pregled optuženog magnetnom rezonancom". To je urađeno kako bi se olakšao pregled optuženog od strane veštaka tužioca. Iz prethodne medicinske dokumentacije optuženog vidi se da je pregled uz pomoć magnetne rezonance obavljen 2002, te da se prof. Lečić-Toševski u određenoj meri oslonila na rezultate tih pretraga. 9. Dana 22. marta 2004. tužilac je dostavio medicinski izveštaj o optuženom koji su pripremili dr B. Blum, dr V. Folnegović-Šmalc i dr D. Matthews. Nakon toga su u prilog izveštaju dostavljene i druge izjave date pod zakletvom. 10. Nakon što je 30. marta 2004. saslušalo međusobno suprotstavljene argumente strana po tom pitanju, Pretresno veće je 1. aprila 2004, u suštini podržavši stav odbrane, naložilo da se svakoj od strana u postupku mora u ograničenoj meri omogućiti da sprovede unakrsno ispitivanje u vezi s medicinskim izveštajima na koje se svaka od njih poziva. 11. Od 28. do 29. aprila 2004. Pretresno veće je saslušalo svedočenje prof. Lečić-Toševski, te dr Bluma i dr Matthewsa. Nakon toga su dostavljeni pismeni podnesci, koji su 6. maja 2004. ukratko dopunjeni usmenim argumentima.[3] Pretresno veće je potom zadržalo pravo da donese odluku o procesnoj sposobnosti optuženog. II. ARGUMENTI STRANA U POSTUPKU A. Odbrana 12. Odbrana se prvenstveno oslanja na dva izveštaja prof. Lečić-Toševski (dalje u tekstu: veštak odbrane), neuropsihijatra i vanrednog profesora psihijatrije na Univerzitetu u Beogradu. Ona je, između ostalog, specijalista za tretman poremećaja ličnosti i psihobiologiju stresa. Prof. Lečić-Toševski je sudelovala u jednom projektu u vezi sa tretmanom ljudi koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja nakon rata. Na čelu je Centra za obrazovanje i istraživanje pri Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, predsednik Nacionalne komisije za mentalno zdravlje Ministarstva zdravlja u Beogradu i predsednik Sekcije za preventivnu psihijatriju Svetskog udruženja psihijatara. 13. Suština mišljenja prof. Lečić-Toševski je u tome da su kod optuženog vidljivi simptomi niza somatskih i psihijatrijskih oboljenja, uključujući – između ostalog – vaskularnu demenciju, posttraumatski stresni poremećaj, depresiju, oboljenje koje bi se okvirno moglo nazvati artritičkim poremećajima te hronično otkazivanje rada bubrega. Prof. Lečić-Toševski je iznela stav da ti poremećaji, svaki posebno i u kombinaciji, utiču na pamćenje optuženog, raspon pažnje i koncentraciju uopšte, kao i na sposobnost apstrahovanja i organizovanja. Po njenom mišljenju, slabljenje tih funkcija dovelo je do smanjenih sposobnosti optuženog da prati suđenje. Ona smatra da on nije u mogućnosti da na visokom nivou učestvuje u postupku ili da svedoči. Iznela je stav da optuženi u svojoj odbrani može da učestvuje samo uz velike poteškoće i da ne može savetovati svoje advokate u vezi sa suđenjem. 14. Prof. Lečić-Toševski pregledala je optuženog u januaru ove godine u Hagu i uz to je razgovarala i sa njegovom suprugom i sinom. Njen izveštaj se temelji na psihijatrijskoj istoriji optuženog, njegovom psihičkom stanju, kliničkoj dijagnozi postavljenoj na osnovu kriterijuma DSM-IV, na upotrebi dijagnostičkih instrumenata poput upitnika za depresiju, na drugim simptomima i posttraumatskom stresu, kao i na analizi prethodnih lekarskih nalaza i dokumentacije, uključujući neuropsihološku procenu i informacije prikupljene od supruge i sina. B. Tužilaštvo 15. Tužilac se prvenstveno oslonio na zajedničko mišljenje dr Bennetta Bluma, dr Vere Folnegović-Šmalc i dr Daryla Matthewsa (dalje u tekstu: veštaci tužioca). Dr Blum je lekar koji radi kao konsultant u oblasti forenzičke psihijatrije u Kaliforniji i Arizoni, SAD. On je konsultant za celi niz organizacija i institucija. Specijalnost mu je, između ostalog, forenzička procena mentalnih sposobnosti i gerijatrijska psihijatrija. Dr Blum je autor merodavnog teksta za procenu mentalne sposobnosti i gerijatrijsku psihijatriju i sastavio je test, koji je sada u opštoj upotrebi, za procenu mentalne kompetentnosti starijih osoba. Dr Folnegović-Šmalc je redovni profesor i na čelu je Odsjeka za psihijatriju Sveučilišta u Zagrebu i Hrvatskog društva za kliničku psihijatriju. Specijalnost joj je, između ostalog, forenzička psihijatrija i psiho-farmakoterapija i često je sastavljala izveštaje kao veštak suda. Dr Matthews je redovni profesor psihijatrije na Havajskom univerzitetu i direktor programa za forenzičku psihijatriju na istom univerzitetu. Njegova je specijalnost, između ostalog, procena mentalnog stanja u trenutku navodno počinjenog krivičnog dela, te ocena procesne sposobnosti. Procenjivao je procesnu sposobnost u više stotina slučajeva.[4] Na položaju je konsultanta za forenzičku psihijatriju pri Ministarstvu zdravlja države Havaji i član Odbora za forenzičku psihijatriju Američkog društva za psihijatriju i neurologiju. 16. Dr Blum, dr Folnegović-Šmalc i dr Matthews u svom su zajedničkom izveštaju izneli mišljenje da optuženi boluje od vaskularne demencije "bez komplikacija", da pokazuje znakove umereno oslabljenog pamćenja i da se katkada nađe u situaciji da mora tražiti reči. Nisu pronašli dovoljno simptoma za dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja ili velikog depresivnog poremećaja. Nisu pronašli dokaze za znatno smanjenje sposobnosti optuženog da se seti informacija od važnosti za predmet ili da na duže vreme usmeri pažnju kada ga interesuje postupak ili plan. Izneli su mišljenje da optuženi može da razume za šta se tereti, da u opštem smislu dobro razume postupak suđenja i da je u stanju da komunicira sa svojom odbranom, da svedoči i da razume posledice osuđujuće presude. 17. Prilikom formulisanja svojih zaključaka, veštaci tužioca uzeli su u obzir transkripte ovog postupka i medicinsku dokumentaciju optuženog. Tokom razgovora s optuženim postavili su mu niz neuropsihijatrijskih pitanja predviđenih za procenu funkcionisanja raznih aspekata njegovog mozga. Osim toga, razgovarali su i sa dvojicom službenika i medicinskom sestrom iz Pritvorske jedinice UN, a pratili su i deo postupka kako bi bolje mogli da posmatraju optuženog. Raspolagali su i rezultatima pregleda magnetnom rezonancom iz 2004, o kojem je sastavljen izveštaj specijaliste. 18. Na istoriju bolesti optuženog, koja proizlazi iz njegove dokumentacije dostupne svim veštacima i Pretresnom veću, pozivala se i odbrana. Budući da su je razmotrili veštaci i da se spominje tamo gde se smatralo da je relevantna, nema potrebe da se, u svrhu ovog obrazloženja, ova istorija bolesti konkretno razmatra. III. PRAVO A. Pravni osnov za zahtev 19. Zahtev odbrane ne zasniva se ni na jednoj izričitoj odredbi važećeg Statuta ili Pravilnika o postupku i dokazima ovog Suda. Osim toga, u postojećoj praksi Međunarodnog suda ne može se za njega pronaći nikakav pravni temelj. Međutim, obe strane u postupku pred Pretresnim većem postupale su uz pretpostavku da, ako se ustanovi da je optuženi procesno nesposoban, suđenje treba da se obustavi. 20. Da bi se ovo bolje razumelo, nužno je prvo primetiti da Statut Međunarodnog suda ne sadrži nikakve odredbe kojima bi se uređivao celi niz pitanja u vezi sa – konkretno – sposobnošću nekog optuženog da učestvuje u postupku protiv njega, pitanja koja se obično sreću u sistemima krivičnog pravosuđa. Doista, u Izveštaju generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, kojim se predlagao nacrt teksta koji je postao Statut ovog Suda, izričito je predviđeno da će, u nedostatku jasnih odredbi, Međunarodni sud morati "da odlučuje o različitim ličnim okolnostima koje osobu eventualno oslobađaju individualne krivične odgovornosti, kao što su malodobnost ili neuračunljivost, oslanjajući se pritom na opšta pravna načela prihvaćena u svim zemljama".[5] Iako se ovo konkretno odnosi na pojedinačne odbrane, čini se da se pitanje procesne sposobnosti temelji na sličnim principima. 21. Mada izričita odredba ne postoji, u slučaju ovog predmeta ipak je moguće osloniti se na Statut Međunarodnog koji nudi relevantnu pomoć, makar u implicitnom obliku. Značajno je da optuženi pred ovim Sudom raspolaže određenim brojem relevantnih proceduralnih prava. Odredbe u vezi sa tim pravima iznose se u članovima 20 i 21 Statuta. Optuženi ta prava može uživati uz pretpostavku da raspolaže određenim nivoom mentalnih i fizičkih sposobnosti. Na početku postupka suđenja od pretresnog veća se zahteva da utvrdi da optuženi razume optužnicu (član 20, stav 3). Optuženi, između ostalog, ima pravo da se brani lično (član 21, stav 4(d)), da ispita svedoke koji ga terete (stav 4(e)) i da ima besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se koristi na Međunarodnom sudu (stav 4(f)). 22. U članu 20, stav 3, jasno se navodi da optuženi mora biti sposoban da razume optužnicu. Da bi se mogla ostvariti njegova prava da se brani lično i da ispituje svedoke, čini se da optuženi mora, između ostalog, raspolagati sposobnošću da:
Jedna od karakteristika suđenja pred ovim Sudom jeste da optuženom na raspolaganju stoji branilac da mu pomaže u odbrani. Činjenica da mu na raspolaganju stoji branilac optuženom svakako može omogućiti da se na adekvatniji način pozabavi svakom od gorenavedenih tačaka, a u ovom konkretnom slučaju može na vrlo adekvatan način nadoknaditi svaki eventualni manjak relevantne sposobnosti. Međutim, korišćenje branioca zahteva da optuženi raspolaže sposobnošću da svog branioca u tu svrhu u dovoljnoj meri uputi. Članom 20, stav 4(f), jasno se pretpostavlja da je optuženi sposoban da razume ili govori jezik koji se koristi na Sudu, odnosno, da uz pomoć prevodioca prati postupak na drugom jeziku. Pretresno veće primećuje da ova analiza možda nije iscrpna, ali je dovoljna za svrhe pitanja koja se ovde postavljaju. 23. Priroda navedenih prava ukazuje na to da se njihova delotvorna realizacija može omesti ili čak sprečiti ako na mentalne i telesne sposobnosti optuženog, a osobito na sposobnost da razume, tj. da shvata, utiče mentalni ili somatski poremećaj. 24. Pretresno veće je mišljenja da iz odredbi i jasnih implikacija članova 20 i 21 Statuta Međunarodnog suda očigledno sledi da optuženi tim sposobnostima mora raspolagati ili – uz pomoć branioca, prevodioca i sl. – mora imati mogućnost da te sposobnosti realizuje, i to u svakom pojedinačnom slučaju u meri dovoljnoj da se omogući vođenje odbrane optuženog. 25. U slučaju da je takvo mišljenje opravdano, onda iz Statuta Međunarodnog suda nužno sledi da, ako za to postoji odgovarajući razlog, Međunarodni sud mora da utvrdi da li je optuženi procesno sposoban, tj. da li raspolaže potrebnim sposobnostima, odnosno da li je u mogućnosti da ih uz odgovarajuću pomoć realizuje. 26. Pretresno veće je stoga uvereno da je kompetentno da u ovom predmetu utvrdi da li je optuženi procesno sposoban. 27. Iako ta pitanja u ovom predmetu nisu pokrenuta, a ne slede ni iz dokaza, dodali bismo da se pitanje procesne sposobnosti, po samoj svojoj prirodi, tokom dugog postupka suđenja može promeniti. Osim toga, u nekim slučajevima privremena nesposobnost uklanja se lečenjem tako da se suđenje, nakon odgode ili prekida, može nastaviti. B. Dalji pravni razlozi 28. Pretresno veće će ukratko navesti dalje razloge zbog kojih smatra da je kompetentno da odlučuje o procesnoj sposobnosti optuženog. 29. Zajednička karakteristika pravnih sistema u svetu na koje se Veće bez oklevanja moglo osloniti je to da se optuženi može proglasiti procesno nesposobnim. Precizna formulacija, delokrug i način na koji zakon deluje sa tim u vezi neizbežno se razlikuju od jedne do druge nacionalne jurisdikcije, no čini se da su osnovni principi opšte prihvaćeni. 30. U tom kontekstu može se navesti stav Sjedinjenih Američkih Država, gde je Vrhovni sud u predmetu Cooper v. Oklahoma /Cooper protiv Oklahome/[6] bio mišljenja da je pravo da se onome ko nije procesno sposoban ne sudi fundamentalno pravo. U Engleskoj i drugde u sistemima anglosaksonskog prava prihvaćen je stav da se nekoj osobi može suditi za krivično delo samo ako postoji dovoljna mentalna sposobnost da se iznese odbrana, na primer, u slučaju predmeta Dashwood v. Reg /Dashwood protiv kraljice/.[7] U državama koje su potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima vredi konstatacija Evropskog suda za ljudska prava, koji je, na osnovu člana 6 ove Konvencije, stao na stanovište da osoba koja se tereti za neko krivično delo ima pravo da učestvuje u pretresu.[8] Smatra se da delotvorno ostvarivanje tog prava pretpostavlja da je optuženi sposoban, u mentalnom i fizičkom smislu, da učestvuje u krivičnom postupku koji je protiv njega pokrenut.[9] Pretresno veće primećuje da postoje velike sličnosti između relevantnih odredbi člana 6 Konvencije i člana 21 Statuta ovog Suda.[10] 31. Pretresno veće konstatuje da se u nizu jurisdikcija, prilikom procene procesne sposobnosti, kao odlučujući faktor navodi postojanje mentalnog poremećaja.[11] Međutim, valja primetiti da se u nekim nacionalnim jurisdikcijama zakoni koji se odnose na procesnu sposobnost, a za koje se čini da se bave mentalnim poremećajima, shvataju i primenjuju u širem smislu. Na primer, u članu 2 Krivičnog zakona o umno poremećenim licima /Criminal Lunatics Act/ iz 1800. godine (Ujedinjeno Kraljevstvo)[12] stoji sledeća formulacija:
U predmetu Reg v. Pritchard /Kraljica protiv Pritcharda/[13] izneto je tumačenje da, u skladu s ovom odredbom, valja utvrditi "da li zatvorenik raspolaže dovoljnim razumevanjem da bi shvatio prirodu suđenja kako bi izneo odgovarajuću odbranu u odnosu na optužbu". U tom predmetu optuženi nije bio umno poremećen, nego gluvonem. Od tada se ova odredba tumači tako kao da obuhvata i lica koja nisu umno poremećena, "ali koja zbog nekog fizičkog ili mentalnog oboljenja ne mogu da prate postupak na suđenju, pa stoga u tom postupku ne mogu da iznesu odgovarajuću odbranu".[14] 32. Pretresno veće dalje primećuje da na Međunarodnom sudu suđenja in absentia u principu nisu dozvoljena.[15] Čini se da bi ovo pravilo bilo lišeno svakog smisla kada bi se odnosilo na puko fizičko prisustvo optuženog u sudnici. Budući da se smatra da je prisustvo optuženog neophodno da bi se utvrdila krivica ili nevinost,[16] čini se da taj uslov treba da obezbedi prisustvo optuženog lica koje je u mogućnosti da Sudu pomogne iznošenjem svoje odbrane. 33. Pretresno veće je takođe svesno činjenice da se ni Statut Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu, ni Rimski statut stalnog Međunarodnog krivičnog suda izričito ne bave procesnom sposobnošću optuženog. Međutim, u predmetu Tužilac protiv Nahimane, Barayagwize i Ngeze,[17] iako to pitanje nije bilo detaljno preispitano, MKSR je udovoljio zahtevu da lekar, psihijatar i psiholog pregledaju optuženog Ngezea kako bi se utvrdila njegova procesna sposobnost. Izveštaj koji je potom usledio potvrdio je da je on procesno sposoban i to pitanje je ostavljeno po strani. Isto tako, iako se pred stalnim Međunarodnim krivičnim sudom još nije vodio nijedan predmet, u Pravilniku o postupku i dokazima koji je taj Sud usvojio, u pravilu 135 postoji izričita odredba u vezi sa procesnom sposobnošću optuženog. Stoga se čini da stav Pretresnog veća odgovara stavu MKSR-a i stalnog Međunarodnog suda. 34. Valja pomenuti i sudsku praksu onih mnogobrojnih nacionalnih jurisdikcija koje naglasak stavljaju na neposrednu procenu konkretnih sposobnosti vezanih za učešće optuženog u vlastitom suđenju. Pretresno veće u tom kontekstu, pored drugih pravnih izvora, ima u vidu odluku u predmetu Dusky v. United States /Dusky protiv Sjedinjenih Država/, u kojoj je Vrhovni sud SAD utvrdio da "kriterijum mora da bude to da li [optuženi] C raspolaže dovoljnom sposobnošću da se konsultuje sa svojim advokatom uz razumni stepen racionalnog razumevanja, te da li raspolaže racionalnim i faktičkim razumevanjem postupka koji se protiv njega vodi".[18] Pretresno veće uz to podseća na kriterijume engleskog common law sistema, koje je baron Alderson formulisao u predmetu Reg. v. Pritchard: "Prvo, da li okrivljeni može da govori ili ne; drugo, da li može da se izjasni po optužnici ili ne; treće, da li ima dovoljno intelektualnih sposobnosti da shvati tok postupka na suđenju tako da može da iznese odgovarajuću odbranu – da zna da može tražiti izuzeće porotnika koje možda smatra neprikladnim – te da shvata pojedinosti dokaza".[19] Reč "shvatiti" u ovom odlomku ne znači ništa više do "razumeti".[20] Međutim, optuženi ne mora raspolagati dovoljnim sposobnostima da iznese valjanu odbranu ili da postupa mudro ili u svom najboljem interesu.[21] Na Vrhovnom sudu Australije, u predmetu Ngatayi v. The Queen /Ngatayi protiv kraljice/, izneto je mišljenje da se postavlja pitanje "sposobnosti optuženog da razume postupak", pri čemu zadati kriterijum treba primeniti "na razumljiv i razuman način" budući da potpuno razumevanje može da ima za pretpostavku prilično visok stepen inteligencije, a "nikada se nije smatralo da neko lice može da izbegne suđenje tako što će jednostavno da pokaže da je niskog stepena inteligencije".[22] U tom predmetu je potvrđen pristup prema kojem pitanje koje se postavlja jeste da li optuženi "uspeva da ispuni određene minimalne standarde koje mora da zadovolji pre no što može da mu se sudi bez nepristrasnosti ili nepravde".[23] C. Pravni kriterijum 35. Po mišljenju Pretresnog veća, mentalni poremećaj ne predstavlja preduslov za konstataciju da je neka osoba procesno nesposobna. Ne postoji očigledno opravdanje da se relevantni delokrug člana 20 i 21 ograniči na slučajeve mentalnog poremećaja. Veće smatra da pitanje procesne sposobnosti, iako nesumnjivo povezano s fizičkim i mentalnim stanjem optužene osobe, nije ograničeno na to da se utvrdi da li postoji neki poremećaj. Pretresno veće je mišljenja da se ovde ne radi o tome da li optuženi pati od nekog konkretnog poremećaja, nego da je bolje utvrditi da li je on u stanju da delotvorno ostvaruje svoja prava u postupku koji se vodi protiv njega.[24] 36. Pretresno veće smatra da se članovima 20 i 21 Statuta Međunarodnog suda prednost daje stavu da je ispravan pristup, koji valja usvojiti prilikom utvrđivanja procesne sposobnosti, taj da se proceni sposobnost optuženog da ostvaruje svoja izričita i implicitna prava definisana ranije u ovom obrazloženju. Tim pristupom se u potpunosti poštuje Statut, a rezultat neće odskakati od stava koji preovladava u nacionalnim jurisdikcijama. Te utvrđene sposobnosti mogu se ukratko izneti na sledeći način:
Kao što je već navedeno, Pretresno veće ovo nužno ne smatra sveobuhvatnim spiskom sposobnosti, no on je adekvatan u kontekstu pitanja pokrenutih u ovom predmetu. Valja imati na umu da su strane u postupku utvrdile slične, iako ne tako opširne, kriterijume i čini se da ne predlažu nikakve šire standarde. Iz navedenih razloga, kako bi utvrdilo da li je optuženi procesno sposoban, Pretresno veće će imati u vidu svako eventualno umanjenje tih sposobnosti, bez obzira na to da li je ono posledica mentalnih ili fizičkih uzroka. 37. Naravno, utvrđene sposobnosti teško je objektivno izmeriti. Posebno je teško postaviti prag iznad kojeg se optuženi smatra procesno sposobnim, a ispod kojeg to više nije. Pružanje pomoći u vezi sa jednom ili više sposobnosti, odnosno dodela branioca, još više komplikuje objektivnu procenu. Uprkos tim poteškoćama, procenu je nužno obaviti. Pretresno veće dalje primećuje da utvrđene sposobnosti po svojoj prirodi u znatnoj meri variraju kod različitih pojedinaca, i to i bez uticaja bilo kakvih fizičkih ili mentalnih poremećaja. Bilo bi posve neprikladno, neopravdano i u suprotnosti sa međunarodnim krivičnim pravom zahtevati da svaka od tih sposobnosti bude prisutna u svom teorijski najvišem obliku ili u najvišem obliku u kojem je ikada bila izražena kod nekog konkretnog optuženog. Naprotiv, kao što je utvrđeno u jurisprudenciji mnogih nacionalnih sistema, prilikom primene krivičnog zakona traži se minimalni standard celokupne sposobnosti, ispod kojeg se optuženom ne može suditi bez nepristrasnosti ili nepravde.[25] U kontekstu Statuta Međunarodnog suda može se reći da je minimum zadovoljen kada optuženi tim sposobnostima – sagledanim u celosti i na razborit i razuman način – raspolaže u takvoj meri da može da sudeluje u postupku (u nekim slučajevima uz pomoć) i da u dovoljnoj meri ostvari svoja utvrđena prava, tj. da iznese svoju odbranu. 38. Prema mišljenju Pretresnog veća, teret dokazivanja da optuženi nije procesno sposoban leži na odbrani,[26] pri čemu bi za to primeren standard trebalo da bude samo "ocenjivanje uverljivosti iznetih dokaza", a ne viši standard kakav se traži od tužioca kada dokazuje krivicu u krivičnim predmetima.[27] 39. U svetlu zahteva odbrane da se odustane od suđenja valja primetiti da će se posledice zaključka da je neki optuženi procesno nesposoban verovatno razlikovati zavisno od okolnosti. Pretresno veće ima u vidu da se u nizu jurisdikcija, nakon što se ustanovi procesna nesposobnost, suđenje prekida dok se u drugim jurisdikcijama optuženom može naložiti da se podvrgne odgovarajućem lečenju ako se sud uveri da je optuženi počinio dela za koja se tereti. U nekim evropskim zemljama u kojima se primenjuje sistem kontinentalnog prava, suđenje se u takvim slučajevima nastavlja, no optuženi mora imati branioca.[28] Uprkos tome, čini se da na Međunarodnom sudu ne postoji nikakav statutarni ili drugi osnov za nastavak suđenja ako neki optuženi nije procesno sposoban. Osim toga, u slučaju kada je procesna nesposobnost privremena, može se pokazati primerenim da se suđenje odgodi i da se nastavi nakon što se optuženi u dovoljnoj meri oporavi. U drugim slučajevima može biti nužno da se od suđenja potpuno odustane. Moguće je takođe da smanjenje sposobnosti bude takve prirode i ima takve posledice da se mogu preduzeti mere kako bi se to smanjenje ili njegove posledice ublažili, a suđenje nastavilo. Očigledan primer za to bio bi da se obezbedi specijalna tehnička oprema koja bi nekom optuženom sa problemom sluha omogućila da prati postupak. U nekim slučajevima, pravna pomoć optuženom može biti dovoljna da se kompenzuju sva ograničenja optuženog u pogledu procesne sposobnosti.[29] IV. UTVRĐIVANJE PROCESNE SPOSOBNOSTI OPTUŽENOG A. Pregled 40. Pretresnom veću su u velikoj meri pomogli veštaci odbrane i tužioca. Svaki od njih je bez sumnje iskusan psihijatar znatnog ugleda. Svaki od njihovih izveštaja vrlo je detaljan i na prilično obuhvatan način pokazuje koji je pristup korišćen da bi se procenilo stanje optuženog i da bi se došlo do datih zaključaka. Usmeno svedočenje, a naročito unakrsno ispitivanje, bilo je Pretresnom veću od posebno velike pomoći jer mu je omogućilo da bolje razume osnove formulisanih zaključaka i značaj različitih pristupa. Kvalitet i iscrpnost pomoći tih veštaka u potpunosti su uverili Pretresno veće da ne postoji potreba da traži dodatnu pomoć veštaka. B. Mišljenje veštaka 41. Suština mišljenja veštaka odbrane i tužioca izneta je u prethodnom tekstu ove odluke. Postoje određene dijagnostičke razlike u mišljenjima između veštaka odbrane i veštaka tužioca, koji se sa svoje strane međusobno slažu. Konkretno, ne postoji slaganje u vezi sa prisutnošću posttraumatskog stresnog poremećaja (dalje u tekstu: PTSP) i depresije. Mišljenja se razlikuju i u vezi sa stepenom vaskularne demencije, pa i u vezi sa samom mogućnošću da se taj poremećaj izmeri.[30] 42. Veštak odbrane intenzivno se bavi PTSP-om. Moguće je da je to podstaklo ili omogućilo prepoznavanje simptoma ovog poremećaja u ranijem stadijumu ili na nižem stepenu izraženosti nego što je to bilo moguće na osnovu primene prihvaćenih standardnih kriterijuma, što je bio pristup veštaka tužioca, koji su smatrali da dijagnoza PTSP-a nije opravdana. Što se tiče depresije, svi veštaci su se složili sa činjenicom da se optuženi nalazi u stanju depresije. Pretresnom veću se čini da su razlike između veštaka odbrane i tužioca skoncentrisane na pitanje da li je opravdano kategorisati to stanje kao psihijatrijski poremećaj. Sa tim u vezi na Pretresno veće je poseban utisak ostavilo veliko iskustvo prof. Matthewsa sa licima lišenim slobode, kod kojih je on utvrdio da je stanje depresije prilično uobičajeno kao reakcija na njihovu situaciju. Pretresno veće prihvata da u situaciji u kojoj se nalazi optuženi depresija može predstavljati emotivno stanje bez simptoma psihijatrijskog poremećaja. 43. Iako su svi veštaci dijagnostikovali postojanje vaskularne demencije i ustanovili da optuženi ima određene poteškoće sa pamćenjem, njihovi su se stavovi razlikovali u vezi sa značajem te dijagnoze u odnosu na njenu svrhu. Veštak odbrane se sa tim u vezi oslonio na dokaze o oštećenjima na manjim dubokim krvnim sudovima, otkrivenim 2002. godine pomoću pregleda magnetnom rezonancom mozga optuženog, dok snimci dobijeni pregledom magnetnom rezonancom 2004. godine nisu omogućili veštacima tužioca da obave odgovarajuću procenu tih istih manjih dubokih krvnih sudova. To donekle objašnjava razlike između pojedinih veštaka, pri čemu je, međutim, suština stava veštaka tužioca u tome da, bez obzira na eventualno stanje manjih dubokih krvnih sudova, stepen uticaja vaskularne demencije na pamćenje nije izražen. Zbog toga oni nisu smatrali da je doista potrebno obaviti detaljniji pregled dublje vaskularne strukture. Pretresno veće je konstatovalo da donekle iznenađuje snažno osporavani stav veštaka odbrane, koji je očito bio mišljenja da se stepen vaskularne demencije ne može izmeriti na zadovoljavajući način. Ovaj veštak očito stoji na stanovištu da vaskularna demencija ili postoji kao oboljenje ili ne postoji, pri čemu se stepeni tog stanja ne mogu proceniti. Pretresno veće je zaključilo da je suprotno mišljenje sa tim u vezi daleko uverljivije. 44. Postojale su i druge razlike kako u dijagnozama i pristupima veštaka odbrane i tužioca, tako i sa uslovima za koje je svaki veštak smatrao da su od materijalne važnosti u odnosu na pitanje procesne sposobnosti optuženog. Jedan primer je i uticaj na mozak bubrežnih smetnji od kojih, po mišljenju svih, pati optuženi. Veštak odbrane je smatrao da je relevantno izmeriti hemijsku ravnotežu (ili neravnotežu) koja je posledica poremećaja u radu bubrega. Iako prihvataju postojanje bubrežnog poremećaja, veštaci tužioca nisu smatrali da bi hemijska merenja bila od bitne pomoći za njihove zaključke. 45. Premda su ovi kratki komentari usredsređeni na razlike između veštaka odbrane i tužioca, valja primetiti da – u opštem smislu – postoji znatno slaganje u vezi sa mentalnim i fizičkim stanjem optuženog. Pretresno veće uz to primećuje da su, kao što je već navedeno, i veštak odbrane i veštaci tužioca imali uvid u raniju medicinsku dokumentaciju optuženog, koju su uzeli u obzir prilikom formulisanja svojih mišljenja. C. Procena mišljenja 46. Bez obzira na to kako mogu da se razreše pitanja dijagnostičkih i drugih razlika i ostavivši po strani zaključke do kojih je u vezi sa nekima od njih došlo, Pretresno veće želi da napomene da bi, barem u ovom predmetu, bilo pogrešno odgovor na pitanje procesne sposobnosti optuženog tražiti u rešavanju tih razlika. Kao što je Veće već iznelo u ovom obrazloženju, procesna sposobnost ne utvrđuje se samo na osnovu dijagnoze mentalnih i somatskih poremećaja od kojih optuženi pati ili na osnovu toga što će se identifikovati koji od tih poremećaja može da utiče na funkcionisanje uma optuženog. Ovo su tek mogući koraci na putu ka pitanju od materijalnog značaja, a to je pitanje sposobnosti optuženog da, bez obzira na svaki eventualni fizički ili mentalni poremećaj, svoju odbranu vodi na način iznet u prethodnom tekstu ovog obrazloženja. To dovodi do pitanja raznih sposobnosti optuženog, koje su već utvrđene u ovoj odluci. Kako bi se ilustrovalo ovo gledište, valja reći da nije odlučujuće to da li optuženi od pati depresije usled psihijatrijskog poremećaja ili iz nekog drugog razloga, odnosno da li boluje od bubrežnog poremećaja koji za posledicu ima hemijski uticaj na funkcionisanje njegovog mozga. Ono što je važno u materijalnom smislu jesu njegove relevantne sposobnosti u vreme suđenja. 47. Upravo sa tim u vezi pojavljuju se materijalne razlike između veštaka odbrane i tužioca. Valja navesti dve primedbe. Kao prvo, u pristupu veštaka odbrane, što je vidljivo iz izveštaja i usmenog svedočenja veštaka, znatan naglasak stavlja se na utvrđivanje punog opsega mentalnih i somatskih poremećaja od kojih optuženi pati, te na utvrđivanje mogućeg uticaja takvih poremećaja na funkcionisanje njegovog mozga. Međutim, čini se da su premise vezane za te poremećaje i njihove posledice, na osnovu kojih je potom veštak odbrane zaključio da ovaj optuženi nije procesno sposoban, nedovoljno objašnjene. Veza između raznih dijagnoza i njihovih eventualnih ili potencijalnih posledica sa pitanjem konkretnih posledica po relevantne sposobnosti ovog optuženog nije adekvatno prikazana. Znatno različit pristup veštaka tužioca svesno se usredsredio na procenu relevantnih sposobnosti optuženog. Usled toga su konkretne dijagnoze poremećaja za veštake tužioca bile od ograničenog značaja. Na primer, iako su prihvatili da optuženi boluje od određenog stepena demencije, veštaci tužioca su, posmatranjem i testiranjem, nastojali da utvrde njen uticaj i stepen, da bi na kraju došli do uverenja da su stepen i uticaj demencije od manjeg značaja. Razlozi za taj zaključak izneti su na adekvatan način. Pretresno veće je steklo utisak da će taj pristup verovatnije ponuditi zadovoljavajući osnov za zaključke Veća u vezi sa opštim sposobnostima optuženog i njegovom procesnom sposobnošću. Nema sumnje da je postupak veštačenja nužno postupak koji obuhvata složene procene i sudove, pri čemu se u velikoj meri temelji na ekspertizi i iskustvu. U tom kontekstu Pretresno veće je imalo na umu razne kritike, koje je pažljivo razmotrilo, a koje je odbrana iznela na račun pouzdanosti pristupa i zaključaka veštaka tužioca. Uprkos tome, iz navedenih razloga smatramo da je pristup veštaka tužioca bolje usmeren, a rezultati uverljiviji za relevantne svrhe. 48. Kao drugo, Pretresnom veću se čini da je na zaključak veštaka odbrane možda uticalo krivo shvatanje relevantnog standarda ili kriterijuma. Zaključci veštaka odbrane glase kako sledi: Procesna sposobnost Po definiciji ‘optuženi suočen sa krivičnim postupkom mora da razume postupak i da u njemu učestvuje. Psihijatrijski poremećaj može neko lice dovesti u stanje u kojem je nesposobno za suđenje. Optuženi treba da bude u stanju da prati postupak i da daje uputstva advokatima kako bi se formulisala strategija odbrane. Optuženi treba da ima sposobnost potpunog shvatanja toka postupka na suđenju kako bi formulisao odgovarajuću strategiju odbrane i shvatio pojedinosti dokaza’ (New Oxford Textbook of Psychiatry /Novi oksfordski udžbenik psihijatrije/, Oxford University Press, 2000). Optuženi g. Pavle Strugar ne ispunjava gorepomenute uslove i stoga nije procesno sposoban. Optuženi g. Strugar pati od višestrukih somatskih i psihijatrijskih bolesti koje negativno utiču na njegovo socijalno i intelektualno funkcionisanje. Usled višestrukih kognitivnih nedostataka (smanjena sposobnost učenja novih informacija ili prisećanja prethodno naučenih informacija, disocijativna amnezija u odnosu na traumatske događaje iz prošlosti, deficit pažnje, poteškoće u koncentraciji, malaksalost, umor, pospanost) g. Strugar ne može učestvovati u suđenju. (naglasak dodat) Odlomak iz “Novog oksfordskog udžbenika psihijatrije“, na koji se pozvao veštak odbrane, odražava pristup karakterističan za engleski common law, naveden ranije u ovoj odluci. Sa tim u vezi odlomak iz “Novog oksfordskog udžbenika psihijatrije“ na str. 2091-2 glasi: Prema njegovoj tradicionalnoj formulaciji, kriterijum za utvrđivanje procesne nesposobnosti koristi se da bi se utvrdilo da li optuženi raspolaže dovoljnim intelektualnim sposobnostima da shvati tok postupka na suđenju kako bi mogao formulisati odgovarajuću strategiju odbrane, kako bi znao da može zatražiti izuzeće porotnika i shvatiti pojedinosti dokaza. Posebno je važno da se utvrdi da li optuženi razume za šta se tereti, prirodu dokaza optužbe i razliku između potvrdnog i negativnog izjašnjavanja o krivici. Optuženi uz to treba da bude u stanju da prati postupak i da daje uputstva advokatima kako bi se formulisala strategija odbrane. Valja takođe imati na umu da će, u nekim slučajevima, optuženi morati da budu u stanju da svedoče lično, te će morati da se razmotri njihova sposobnost za to. (naglasak dodat) Čini se da je veštak odbrane krivo citirao i razumeo ovaj odlomak kada je kao uslov naveo da optuženi treba da ima sposobnost potpunog shvatanja toka postupka na suđenju. To iz ovog odlomka iz udžbenika ne sledi. I što je još važnije, a iz ranije navedenih razloga, to nije kriterijum koji bi Pretresno veće trebalo da primeni. Njime se postavlja previsok standard shvatanja za svrhu ocene procesne sposobnosti. Dalji dokazi posledica tog nesporazuma navode se u nekoliko komentara u paragrafima ove odluke koji slede. Pristup veštaka tužioca ne pokazuje nikakve slične nedostatke. 49. Pretresno veće će, u svetlu dokaza, izneti još nekoliko kratkih primedbi u vezi sa sposobnostima koje su utvrđene ranije u ovoj odluci. Neizbežno je da u nekim slučajevima pitanja o kojima se govori pod jednim naslovom mogu da budu relevantna i za drugi naslov. Sposobnost da razume prirodu optužbi: Svi veštaci se slažu da optuženi razume činjenicu da je optužen i za šta je optužen. Sposobnost da razume tok postupka i pojedinosti dokaza: Veštak odbrane iznosi stav da optuženi razume uloge Pretresnog veća, tužioca i odbrane i da je sposoban da u opštim crtama razume suđenje i njegovu svrhu, ali da usled somatskih i psihijatrijskih bolesti nije u stanju da prati "pojedinosti i sve elemente suđenja". Veštaci tužioca su mišljenja da optuženi razume pojmove krivice i nevinosti, ulogu sudije, tužioca, zastupnika odbrane i svedoka, te da shvata prirodu svedočenja protiv njega. On je bio u stanju da veštacima tužioca detaljno prikaže, između ostalog, istoriju promena Optužnice, da opiše prirodu postupka suđenja i svoju ulogu, prirodu i svrhu unakrsnog ispitivanja i da detaljno govori o ranije i nedavno izvedenim dokazima, te da o njima racionalno diskutuje. Pretresno veće primećuje da, dok se veštaci slažu u mišljenjima oko većine relevantnih elemenata, na razlike između njih, čini se, utiče oslanjanje veštaka odbrane na nesposobnost da se slede "pojedinosti i svi elementi suđenja", što je odraz previsokog standarda i u skladu je sa načinom na koji veštak odbrane taj relevantni standard razume, a što je vidljivo iz toga što se poziva na "Novi oksfordski rečnik psihijatrije", o čemu se govorilo gore u tekstu. Sposobnost da svedoči: Veštak odbrane smatra da optuženi, usled depresije i apatije, raspolaže smanjenom mogućnošću da razmišlja i da se koncentriše, što otežava svedočenje. Zbog deficita pamćenja (praznine u pamćenju) veštak smatra da optuženi nije u stanju da u potpunosti svedoči. U prilog svom mišljenju veštak odbrane se poziva na svoj razgovor sa optuženim koji "nije bio jednostavan" usled njegovih problema sa sluhom i zaboravnosti. Prema mišljenju veštaka tužioca, uprkos tvrdnjama da ima problema sa pamćenjem, optuženi je uspeo da, na primer, u nekoliko navrata iznese dosledan prikaz okolnosti pod kojima je preuzeo komandu i, pozivajući se na činjenice, detaljno obrazložio zašto smatra da bi trebao da bude oslobođen optužbi. Veštaci tužioca smatraju da je on u dovoljnoj meri sposoban da govori racionalno, mirno i logično u sudnici. Mišljenja su da on ima tek umerene probleme sa pamćenjem i da katkada ima poteškoća da se priseti neke reči – "najčešće nečijeg imena". Primetili su da on obično insistira na tome da se seti reči, "što mu obično uspeva", nakon čega nastavlja sa detaljnim izlaganjem onoga o čemu govori. Zaključili su da su "usredsređenost i trajanje njegove pažnje normalni, a to isto vredi i za njegov proces mišljenja, kako konkretnog tako i apstraktnog". Dr Matthews je izneo mišljenje da problemi pamćenja optuženog nisu takvi da bi negativno uticali na njegovu sposobnost da svedoči. Veštaci tužioca su mišljenja da je on svestan svog prava da ne svedoči. Pretresno veće smatra da je do razlika u stavovima veštaka odbrane i veštaka tužioca izgleda došlo usled toga što je veštak odbrane primenio previsok standard, a vidi se na osnovu njegovog mišljenja da optuženi nije sposoban da svedoči "u potpunosti". Međutim, izgleda da svi veštaci prihvataju da postoje određeni problemi sa ovom sposobnošću. No, kao što je to objasnio dr Matthews, ti problemi nisu takvi da bi optuženog sprečili da svedoči u svoju odbranu. Osim toga, iako ovi problemi mogu negativno da utiču na njegovo pamćenje i koncentraciju, oni se do određenog stepena mogu ublažiti budući da optuženi na raspolaganju ima pomoć dvojice iskusnih branilaca. Ipak, i anticipirajući ishod ove odluke, ako se optuženi odluči da svedoči tokom suđenja, Pretresno veće će to morati da ima na umu prilikom procene njegovog svedočenja i verodostojnosti. Sposobnost da se daju uputstva braniocu: Veštak odbrane tvrdi da usled promena na mozgu optuženi ima problema sa planiranjem, organizovanjem, stavljanjem događaja u vremenski sled i apstrahovanjem, što su, po mišljenju veštaka, kvaliteti neophodni za učestvovanje u suđenju i pomaganje vlastitom braniocu. Stav veštaka je da optuženi svom braniocu ne može da pruži relevantne informacije ni da ga savetuje u vezi sa suđenjem. Veštak odbrane smatra da je optuženi pasivan i da zavisi od svojih advokata, pri čemu nije uspeo da uoči nikakvu strategiju optuženog za svoju odbranu. Veštaci tužioca izneli su mišljenje da optuženi može da komunicira sa braniocem tako da branilac može adekvatno da iznese stav optuženog u vezi sa krivicom ili nevinošću i drugim relevantnim pitanjima. Veštaci dosta detaljno opisuju kako optuženi shvata da, iako su branioci stručnjaci za pravna pitanja, on svojim braniocima mora davati uputstva u vezi sa vojnim pitanjima, kako bi mogli adekvatno obaviti svoj posao. Njegovi razlozi za izbor te dvojice branilaca već su objašnjeni. Oni su kompetentni i inteligentni. Razgovor koji su s optuženim obavili veštaci tužioca ukazuje na to da on jasno razume osnove za svoju odbranu. Veštaci takođe zaključuju, za šta navode vrlo detaljne razloge, da "u ovom trenutku nema dokaza da (optuženi) ima značajnijih poteškoća sa sposobnošću da uči nove informacije; da se seti relevantnih informacija; da usredsredi pažnju tokom dužih vremenskih perioda kada je zainteresovan za postupak; ili da planira, razmotri verovatne posledice, inicira, prati i na odgovarajući način kontroliše svoje ponašanje". Stav veštaka tužioca zasniva se na razgovorima sa optuženim i materijalima sa suđenja koji su, s obzirom na prirodu ove konkretne sposobnosti, bili od direktne važnosti za pitanje koje se razmatra. S druge strane, veštak odbrane oslanjao se prvenstveno na lekarske preglede koji se nisu direktno bavili sposobnošću o kojoj se ovde govori. Osim toga, pitanje korišćenja neodgovarajućeg standarda od strane veštaka odbrane, što se već razmatralo, umanjuje pouzdanost koju Pretresno veće može da prida mišljenju veštaka odbrane u vezi s ovom sposobnošću, iako se problem ne može izričito identifikovati u ovom kontekstu. Druge sposobnosti: Veštak odbrane izneo je tokom usmenog svedočenja zaključak da optuženi ne može "na visokom stepenu" aktivno da učestvuje u suđenju i da samo delimično razume posledice postupka. Veštaci tužioca, uz druga relevantna pitanja, primećuju da optuženi razume iznete optužbe i da je u stanju da shvati da, ako prizna da je učestvovao u napadu na Dubrovnik – za šta se tereti – sudije u tom slučaju najverovatnije neće rešavati po dokazima u vezi sa samim događajima, nego će se ograničiti na rešavanje po dokazima relevantnim za odmeravanje kazne, tj. za utvrđivanje kazne koju valja izreći. Veštaci tužioca iznose stav da je optuženi u stanju da razume da će, ako mu bude izrečena osuđujuća presuda, možda biti kažnjen dugom zatvorskom kaznom koju će izdržavati u nekoj stranoj zemlji. Kao što je navedeno, relevantan kriterijum nije sposobnost optuženog da učestvuje u svom suđenju "na visokom stepenu", što je standard koji je, čini se, s tim u vezi primenio veštak odbrane. Dalje, to mišljenje izneto je kao opšti stav i nije argumentovano nikakvim primerima koji bi pokazali nedostatke u sposobnosti optuženog da učestvuje. Veštak odbrane zapravo nije ispitao sposobnost optuženog da razume posledice sudskog postupka. Za razliku od toga, veštaci tužioca su se u svom razgovoru s optuženim bavili upravo tim pitanjem i izneli obrazloženja za svoje mišljenje s tim u vezi. D. Zaključak 50. S obzirom na sve izneto i iz gorenavedenih razloga, Pretresno veće konstatuje da je uvereno da treba da prihvati mišljenje veštaka tužioca, prema kojem je optuženi procesno sposoban. 51. Pretresno veće se, osim toga, našlo u donekle neuobičajenoj situaciji da je i samo moglo da posmatra optuženog tokom gotovo pet meseci suđenja. Do toga je došlo stoga što pitanje procesne sposobnosti optuženog nije pokrenuto pre prvog stupanja pred sud ili, na adekvatan način, pre no što je započeto izvođenje dokaza, o čemu je već bilo reči u ovom obrazloženju. Kao posledica toga, optuženi se do sada tokom suđenja lično obraćao Pretresnom veću u vezi sa pitanjima koja su ga interesovala. Sudije Pretresnog veća bile su prisutne i na pretpretresnoj konferenciji kada se optuženi lično obratio pretpretresnom sudiji. U svakoj od tih prilika komentari optuženog su Pretresnom veću delovali sasvim pribrano, relevantno, strukturirano i razumljivo. Kao što je to spomenuo dr Matthews, i Pretresno veće je primetilo da je optuženi u nekim prilikama određeno vreme sedeo zatvorenih očiju. Međutim, primećeno je da se takvo držanje menjalo kada bi se svedočenje okrenulo pitanjima od većeg interesa za optuženog. Dolazilo je i do situacija u kojima je optuženi izražavao zabrinutost zbog toga što nije mogao da prati postupak usled nekog problema sa zvučnom ili video opremom. U brojnim prilikama, kad bi neki aspekti svedočenja ili postupka očigledno uznemirili optuženog, on bi se obraćao svojim braniocima, katkada prilično emfatično. Tokom postupka je vodio beleške. Na odgovarajući način je reagovao i u situacijama kada je svedočenje išlo njemu u prilog i kada je bilo na njegovu štetu, iako je – opšte uzevši – prilično kontrolisan u svojim reakcijama. Tokom celog postupka optuženi se dobro i primereno ponašao. Sve ovo navodimo uz primedbu da ponašanje optuženog tokom postupka nije Pretresnom veću pružilo nikakve razloge da s oklevanjem prihvati mišljenje veštaka tužioca, prema kojem je optuženi procesno sposoban. 52. Pretresno veće stoga ne vidi osnove ni za prekid postupka, što je tražila odbrana, ni za odgodu. Pretresno veće isto tako ne smatra neophodnim da optuženom obezbedi bilo kakvu specijalnu pomoć zbog nekog eventualnog ograničenja njegove procesne sposobnosti. Veće konstatuje da je optuženi procesno sposoban i da je bilo tako tokom celog dosadašnjeg postupka. Valja primetiti da ovaj zaključak ne podleže teretu dokazivanja. Pretresno veće konstatuje da je u potpunosti uvereno da je optuženi procesno sposoban. V. DISPOZITIV 53. Iz navedenih razloga, Pretresno veće odbija zahtev odbrane. Sastavljeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavna engleska verzija.
[pečat Međunarodnog suda] [1] Vidi "Odluku po zahtevu odbrane za lekarski pregled optuženog na osnovu pravila 74 bis Pravilnika" koju je Pretresno veće donelo 19. decembra 2003. [2] "Obaveštenje odbrane i poverljivi prilog", koji je odbrana dostavila u poverljivom obliku 2. februara 2004. i koji sadrži lekarski izveštaj prof. Lečić-Toševski. [3] "Podnesak odbrane" od 4. maja 2004. i "Podnesak tužioca u vezi sa sposobnošću optuženog da prisustvuje suđenju" od 5. maja 2004. [4] Transkript, str. 5678. [5] Vidi Izveštaj generalnog sekretara u skladu sa par. 2 Rezolucije br. 808 (1993) Saveta bezbednosti od 3. maja 1993. Primer takvog pristupa može se naći u Prvostepenoj presudi u predmetu Delalić i drugi (dalje u tekstu: Čelebići), predmet br. IT-96-21-T, Prvostepena presuda, 16. novembar 1998, par. 1161. [6] Cooper v Oklahoma, 517 US 348 (1996). [7] Dashwood v. Reg, [1943] KB 4. [8] Vidi predmet Colozza v Italy, Evropski sud za ljudska prava, Presuda, 12. februar 1985, serija br. 89, str. 14, par. 27 i predmet Stanford v United Kingdom, Presuda, 23. februar 1994, serija br. 282-A, str. 10-11, par. 26. [9] Vidi predmet Mielke v. Germany, predmet br. 30047/96, Evropska komisija za ljudska prava, Odluka, 25. novembar 1996. [10] Vidi i član 14 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. [11] Vidi, na primer, glavu 2 Krivičnog zakona Kanade. [12] (39 & 40 Geo. 111. c.94) [13] Reg. v Pritchard (1836) 7 Car & P 303 (173 ER 135), str. 304. [14] Reg. v Podola (1960) 1QB 325, str. 353. [15] Vidi predmet Blaškić, predmet br. IT-95-14-AR 108bis, ”Žalbeno veće, Odluka po zahtjevu Republike Hrvatske za preispitivanje odluke Raspravnog vijeća II od 18. srpnja 1997”, 29. oktobar 1997. [16] Predmet Blaškić, idem. [17] Predmet br. MKSR-99-52-T, Prvostepena presuda, 3. decembar 2003, par. 52. [18] Vidi predmet Dusky v United States 362 U.S. 402 (1960). [19] Vidi Reg. v Pritchard (1836) 7 C. & P 303, str. 304 (173 ER 135). [20] Reg. v Podola (1960) 1 QB 325, str. 354. [21] Reg. v Robertson (1968) 1 WLR 1767; Reg. v Berry (1997) 66 Cr App R 156, str. 158. [22] Ngatayi v The Queen (1980) 147 CLR 1, str. 9. [23] Ngatayi v The Queen, supra, str. 9; Kesavarajah v The Queen (1994) 181 CLR 230, str. [30]. Ti minimalni standardi navode se kako sledi – optuženi mora da "bude u stanju da razume za šta se tereti. Mora da bude u stanju da se izjasni po optužbi i da ostvari svoje pravo da zatraži izuzeće (porotnika). Mora da razume opštu prirodu postupka, odnosno da je tu reč o istrazi kako bi se utvrdilo da li je on počinio ono za šta se tereti. On mora da bude u stanju da sledi tok postupka tako da razume šta se u opštem smislu zbiva u sudnici, pri čemu – naravno – nije potrebno da razume svrhu svih raznovrsnih sudskih formalnosti. On mora da bude u stanju da razume suštinske posledice svakog dokaza koji se protiv njega eventualno iznosi i da bude u stanju da iznese svoju odbranu ili odgovori na optužbu. Kada ima branioca, on mora da bude u stanju da to uradi putem tog branioca tako što će mu dati sva potrebna uputstva i upoznati ga sa svojom verzijom činjenica i, ako je to potrebno, sudu izneti tu verziju. On, naravno, ne mora da bude upućen u sudsku proceduru i ne mora da raspolaže mentalnom sposobnošću da iznese valjanu odbranu, no mora da raspolaže dovoljnom sposobnošću da odluči na koju odbranu će se osloniti, te da sa svojom odbranom i svojom verzijom činjenica upozna sud i svog branioca, ako ga ima", Reg. v. Presser (1958) VR 45, str. 48. [24] Celi niz istraživača ističe da prisustvo psihotičnog poremećaja ne upućuje na direktnu uzročnu vezu sa nesposobnošću (vidi Ohayon, Crocker, St-Onge, Caulet, Fitness, Responsibility, and Judicially Ordered Assesments /Sposobnost, odgovornost i procene izvršene po sudskim nalozima u Canadian Journal of Psychiatry /Kanadski časopis za psihijatriju/, tom 43, juni 1998, str. 491). Neki autori primećuju da su kliničari često usredsređeni na psihijatrijsku stranu problema, a na uštrb procene konkretnih sposobnosti (vidi Greenberg, osvrt na Daniela, Becka i Heratha, i Roesch, Capacity to Stand Trial: Pitfalls of Legal Interpretation /Procesna sposobnost: zamke pravne interpretacije u Canadian Jorunal of Psychiatry, tom 39, mart 1994, str. 113). [25] Vidi diskusiju u par. 34 (supra) i u fusnotama uz taj paragraf. Osim toga, Pretresno veće primećuje da je Apelacioni sud u Ontariju usvojio kriterijum "ograničene kognitivne sposobnosti", prema kojem je optuženi smatran procesno sposobnim iako je patio od deluzija, i to sve dok te deluzije ne iskrivljavaju njegovo "rudimentarno razumevanje" krivičnog postupka (vidi Reg. v Taylor (1992) 11 OR (3d), str. 338). [26] Vidi, mutatis mutandis, u vezi sa specijalnom odbranom smanjene mentalne uračunljivosti ili neuračunljivosti, Delalić i drugi (dalje u tekstu: Čelebići), predmet br. IT-96-21-T, Pretresno veće, “Nalog po podnesku Esada Landže u vezi sa smanjenom mentalnom uračunljivošću ili neuračunljivošću”, 18. juni 1998; francuski zakon – J. Pradel, u Criminal Procedure Systems in the European Community /Krivični postupci u Evropskoj zajednici/, C. Van Den Wyngaert (ur.), London, Brisel, Dablin, Edinburg, 1993, str. 118; irski zakon – F. McAuley i J. O’Dowd, ibid., str. 191; McNaghten’s Case /Predmet McNaghten/ (1843) 10 CI. & F. 200 (Ujedinjeno Kraljevstvo). Vidi glave 10 i 12 Krivičnog zakona (mentalno hendikepirani optuženi) iz 1996. (Australija). [27] Vidi predmet Cooper v Oklahoma, u kojem je Vrhovni sud SAD postavio standard dokazivanja zasnovan na "prevazi dokaza", za razliku od tereta "jasnih i uverljivih dokaza", standarda koji je niži sud nametnuo optuženom, što je, međutim, Vrhovni sud smatrao povredom Četrnaestog amandmana; vidi takođe glave 10 i 12 Krivičnog zakona (mentalno hendikepirani optuženi) iz 1996. (Australija), a u Ujedinjenom Kraljevstvu: "... ako je tvrdnju da je optuženi umobolan iznela odbrana, a tužilac tu tvrdnju osporio, onda je na odbrani teret da uveri porotu u umobolnost optuženog, pri čemu se tog tereta oslobađa ako se porota, na osnovu ocenjivanja uverljivosti iznetih dokaza, uveri da je umobolnost ustanovljena." (Reg. v Podola (1960) 1 Q B 325, str. 350); ovaj Sud je primenio sličan standard u vezi sa specijalnom odbranom na osnovu smanjene mentalne uračunljivosti ili neuračunljivosti (vidi Čelebići, citirano gore). [28] Vidi član 71 Zakona o krivičnom postupku Savezne Republike Jugoslavije; članove 78, stav 1(3) i 202, stav 4 poljskog Zakona o krivičnom postupku, kao i članove 64 i 334 portugalskog Zakona o krivičnom postupku; u vezi sa zemljama srednje i istočne Evrope vidi izveštaj PILI /Public Interest Law Initiative/, "Access to Justice in Central and Eastern Europe" /"Pristup pravosudnim institucijama u centralnoj i istočnoj Evropi"/, dostupno na http://www.pili.org/resources/access/country reports.html, str. 11. [29] Vidi predmet Mielke citiran gore i Vaudelle, presuda Evropskog suda za ljudska prava, 30. januar 2001, Reports of Judgements and Decisions 2001-1 /Izveštaji o presudama i odlukama 2001-1/, par. 61; "Slično tome, prilikom odlučivanja da li je optuženi sposoban da razume postupak i iznese odgovarajuću odbranu relevantno je da ga brani branilac. Ako je optuženi u stanju da razume dokaze i da svom braniocu daje uputstva u vezi sa činjenicama u predmetu, obično neće doći ni do kakve nepristrasnosti ili nepravde zbog toga što optuženi ne poznaje i ne može da razume pravo. Uz pomoć branioca, on će u najvećem broju slučajeva biti u stanju da iznese odgovarajuću odbranu." (predmet Ngatayi, citirano gore na str. 9). [30] T. 5642, 5687. |