“Izuzetni taktičar, osrednji strateg, Milošević nije radio ništa sem hranio sopstvenu ambiciju po cenu neopisive patnje nanesene onima koji su mu se suprotstavili ili onima koji su predstavljali opasnost po njegovu ličnu strategiju vlasti. Sve, časni sude, sve u vezi sa optuženim Miloševićem je bilo sredstvo u službi njegove želje za vlašću”.
Tužilac Carla del Ponte u uvodnom izlaganju na suđenju Slobodanu Miloševiću.
Na stotine hiljada Hrvata, bosanskih Muslimana, kosovskih Albanaca i drugih nesrba su proterani iz svojih domova od 1991. do 1995. godine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i od 1998. do 1999. godine na Kosovu. Na hiljade njih je ubijeno, mučeno, seksualno zlostavljano, zatočeno u logorima u brutalnim i nečovečnim uslovima, maltretirano, progonjeno i psihološki zlostavljano.
Među ovim zločinima neki su bili u žiži pažnje međunarodnih sredstava javnog informisanja: neselektivno granatiranje Vukovara, uništavanja u istorijskom jezgru Dubrovnika, snajperska vatra po civilnom stanovništvu Sarajeva, snimci iscrpljenih bosanskih Muslimana zatočenika zloglasnog logora Omarska, “logori za silovanje” u opštini Foča u jugoistočnoj Bosni, genocid nad sedam i po hiljada mučkaraca i dečaka, bosanskih Muslimana u Srebrenici i kosovski Albanci u prenatrpanim kolskim zapregama pre deportacije preko državne granice. Gradovi i sela širom Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova su bili poprište nimalo manje okrutnih zločina.
Tužilaštvo je tvrdilo da je bivši predsednik Srbije i Jugoslavije, Slobodan Milošević krivično odgovoran za ove zločine, najgore u Evropi nakon Drugog svetskog rata. “Neki od ovih događaja” rekla je Carla del Ponte u svom uvodnom izlaganju na suđenju Miloševiću “pokazuju gotovo srednjovekovnu surovost i sračunatu okrutnost koja seže daleko izvan granica legitimnog ratovanja”.
Novi izraz “etničko čišćenje” je uveden da bi definisao brutalnosti koje su snage pod komandom Slobodana Miloševića počinile da bi od nesrba “očistile” teritorije koje je on odredio. U optužnici protiv njega, Milošević je terećen za vođenje udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio da nasilnim sredstvima trajno premesti većinu nesrba sa velikih delova teritorije Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova. Njegov cilj je bio uspostavljanje i kontrola nad centralizovanom i etnički homogenom srpskom državom.
On je, da bi ovo postigao, Tužilaštvo je tvrdilo, organizovao veliki broj saučesnika među članovima najužeg rukovodstva Jugoslavije, Srba u Bosni i Srba u Hrvatskoj: načelnike štabova više vojski, ministre unutrašnjih poslova, šefove službi bezbednosti, predsednike, premijere i druge koji su zajedno sledili Slobodana Miloševića u ostvarenju njegovog zločinačkog plana. Međunarodni sud je optužio veliki broj njegovih saučesnika (videti delove izvođenja dokaza Tužilaštva za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Kosovo). Pokazujući odlučnost volje, moć i kontroleu, Milošević je smenio sve one saučesnike koji su se tome usprotivili.
Tužilaštvo je tvrdilo da je Slobodan Milošević u saradnji sa svojim saučesnicima osigurao da njegovi zastupnici i potčinjeni u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu budu snabdeveni dovoljnim količinama novca, osobljem, logističkom i operativnom pomoći koja im je bila neophodna da bi zauzeli i kontrolisali teritorije koje je on želeo. Milošević je koristio sredstva javnog informisanja da bi pokrenuo i vodio sukob, sejući strah među Srbima koji bi ostali da žive u državama u kojima bi bili manjina.
Tužilaštvo je tvrdilo da su vojnici, policajci, članovi paravojnih jedinica, logorski čuvari i drugi koji su počinili zločine na terenu dobijali naređenja, novac, opremu i, jednako važno, političku podršku Slobodana Miloševića i njegovih saučesnika. Po međunarodnom pravu, politički, policijski i vojni funkcioneri su obavezni da učine sve u njihovoj moći da bi sprečili da se naudi civilima i da kazne one svoje članove koji počine zločine. Tužilaštvo je tvrdilo da je osim što je bio jako daleko od ove pravne obaveze da zaštiti civile, Milošević svojim činjenjem i nečinjenjem, stvorio klimu u kojoj su ih njegovi zastupnici i potčinjeni još više ugnjetavali.
Tužilaštvo je pred sud pozvalo 293 svedoka da svedoče u ovom predmetu. Žrtve su došle da pričaju o zločinima koje su doživeli. Pravni, vojni i policijski stručnjaci su svedočili o tome kako su razne oružane snage bile pravno potčinjene Slobodanu Miloševiću i komentarisali dokazne predmete koji pokazuju kako je on zaobilazio legalne komandne lance. Stručnjaci za sudsku medicinu su izveli dokaze koji su pokazali da su tela ekshumirana iz masovnih grobnica zapravo tela ljudi pogubljenih od strane snaga koje su bile de facto ili de jure pod Miloševićevom kontolom. Stručnjaci za demografiju su pokazali kako je brojnost nesrpskog stanovništva dramatično smanjena na područjima gde su snage pod Miloševićevom komandom ili faktičkom kontrolom sprovele operacije etničkog čišćenja. Međunarodni predstavnici su svedočili o sastancima koje su imali sa Miloševićem tokom kojih su mu govorili o zločinima koje su njegove snage počinile. Nekoliko visokih funkcionera bliskih Miloševiću je svedočilo, u svojstvu insajdera, o tome kako je on obavljao ove radnje.
Tužilaštvo je takođe pred sudom izvelo audio-vizuelne i dokaze dokumentarne prirode od kojih su mnogi viđeni po prvi put, da bi dokazali Miloševićevo učešće u zločinima za koje je terećen. Na primer, Tužilaštvo je prezentovalo presretnute razgovore i zapisnike sa sastanaka Miloševića i njegovih saučesnika, video zapise koji pokazuju njega kako vrši inspekciju jedinica pod njegovom komandom a koje su odgovorne za zločine, naređenja izdata od strane njegovih saučesnika i njemu potčinjenih koja pokazuju nameru da se zločini izvrše i mnoštvo drugih dokaza. Sve ukupno, Tužilaštvo je izvelo 627 dokaznih predmeta koji su zajedno brojali 29.000 strana.
Iako je tokom celog procesa Tužilaštvo često spominjalo državne strukture Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova koje je Slobodan Milošević zloupotrebio da posluže njegovim interesima, Tužilac Carla del Ponte je jasno stavila do znanja da se Milošević, kao i svi drugi optuženi pred Međunarodnim sudom tereti kao pojedinac. “Ovde se ne sudi nijednoj državi ili organizaciji” rekla je u uvodnom izlaganju. “Optužnice (protiv Slobodana Miloševića) ne optužuju ceo narod za kolektivnu krivicu”.
Tokom 90 dana u sudnici koje iskoristilo da izvede svoje dokaze, Tužilaštvo je uz pomoć svedoka i dokumenata izvelo nadmoćne dokaze koji su postavili primarnu odgovornost za patnje bezbrojnih žrtava pored imena jednog čoveka: Slobodana Miloševića.