"Okrenuo se prema meni i rekao: “Generale Clark, pronaćićemo rešenje za ove ubice, ove silovatelje, ove kriminalce”. Rekao je “Radili smo to i ranije”. Ja sam pitao, “pa kada”? “U Drenici 1946. godine.” “I šta ste uradili?” “Sve smo ih sakupili i streljali, sve smo ih streljali”. rekao je."
Svedočenje NATO generala Wesley Clarka 15. decembra 2003. godine o razgovoru sa Slobodanom Miloševićem koji je vodio 1998. godine
Dana 24. marta 1999. godine Reshit Salihi je video srpske snage kako granatiraju njegovo selo na zapadu Kosova, kako pale kuće i džamiju, pljačkaju imovinu i kasnije je video kako mu je iz vatrenog oružja ubijen brat. Dana 25. marta 1999. godine, 15 minuta nakon ponoći, suprug Aferdite Hajrizi, njen jedanaestogodišnji sin Ilir i njena svekrva su ubijeni iz vatrenog oružja u svojoj kući na severu Kosova. Dana 26. marta 1999. godine Emin Kabashi je u Prištini, glavnom gradu Kosova video naoružane policajce koji su primoravali ljude kao stoku u vozove koji su napuštali grad.
Po Tužilaštvu Međunarodnog suda ovo su samo tri žrtve, među stotinama hiljada koje su patile zbog plana Slobodana Miloševića da etnički očisti Kosovo.
Zločini
Tužilaštvo je u svojoj Optužnici protiv Slobodana Miloševića, tada predsednika Savezne Republike Jugoslavije tvrdilo da je on osmislio okrutnu kampanju terora i nasilja tokom koje je oko 800.000 Albanaca sa Kosova nasilno proterano iz svojih domova od polovine marta do juna 1999. godine. Po Tužilaštvu, tokom ovih proterivanja, snage pod Miloševićevom komandom su ubile na stotine kosovskih Albanaca, mučile, fizički i psihički zlostavljale na stotine drugih i seksualno zlostavljale mnoge albanske žene. Dodatno, Tužilaštvo je tvrdilo da su ove snage namerno uništavale verske objekte i kulturne spomenike te uništavale i pljačkale albansku imovinu.
Tokom izvođenja dokaza Tužilaštva, tužioci su izneli dokaze da su jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP) i Vojske Jugoslavije (VJ) i druge snage pod kontrolom Slobodana Miloševića, uključujući paravojne jedinice i lokalnu Teritorijalnu odbranu počinile pomenute zločine na sistematski način u preko deset opština širom Kosova.
Brojni svedoci Tužilaštva su svedočili da su srpske i jugoslovenske snage granatirale njihova sela, maltretirale, napadale i pljačkale stanovnike dok su ih primoravali na beg kao i zaplenjivale i uništavale njihove isprave. Neki svedoci Tužilaštva, kao K14, K20 i K9 – koji su svedočili bez da im se imena obznane javnosti – izjavili su kako su ih srpske snage seksualno zlostavljale i silovale. Drugi svedoci, poput Shyrete Berisha su svedočili o tome kako su srpske snage ubile četvoro njene dece, uzrasta od manje od dve do 16 godina, zajedno sa 45 članova njene šire porodice u jednom kafiću u Suvoj Reci, gradiću u središnjem delu Kosova. Ovi svedoci su identifikovali počinioce – jedinice MUP-a, VJ, i druge srpske formacije.
Jedan svedok insajder koji je potvrdio navode iz ovih svedočenja je bio zaštićeni svedok K32, Musliman iz Crne Gore koji je 1999. godine imao dvadesetak godina i služio kao vozač VJ na Kosovu tokom sukoba. Dana 25. marta 1999. godine on je dobio naređenje da očisti selo Trnje u blizini Suve Reke. “Vojska je počela da ubija civile koji su se zatekli u selu. To sam lično video” rekao je svedok K32. Civili su bili stariji muškarci, žene i deca. K32 je rekao da tamo uglavnom nije video mlađe muškarce. U jednoj kući, K32 je video bebu i majku ubijene istim hicem koji je prošao kroz bebinu glavu.
Veći broj dokumenata Tužilaštva potkrepljuje navode ovog svedoka. Na primer, dokument označen “Vojna tajna, strogo poverljivo” koji je potpisao komandant 3. armije Vojske Jugoslavije, Nebojša Pavković, čija je zona odgovornosti pokrivala Kosovo, i koga je Međunarodni sud kasnije optužio za njegovu ulogu u zločinima počinjenim tamo piše:
“…da usled neizvršenja naređenja o prepotčinjavanju, “dejstvujući” samostalno na terenu, jedan broj pripadnika MUP-a, a dobrim delom i celokupni manji sastavi, vrše teška krivična dela prema šiptarskom civilnom stanovništvu u naseljima i zbegovima – ubistva, silovanja, pljačke, razbojništva, teške krađe i drugo…”
Pavković je takođe tvrdio da pripadnici MUP-a “tolerišu ili otvoreno dozvoljavaju očiglednu kriminalnu delatnost i pljačku svojih kolega – pripadnika MUP-a kao i civila, što za posledicu ima otuđivanje ogromnog broja motornih vozila, tehničke robe i drugih sredstava sa prostora KiM”.
(termin KiM je skraćenica za Kosovo i Metohija, što je srpski naziv za ovu pokrajinu)
Zametanje traga
Nekoliko svedoka Tužilaštva, uključujući i zvaničnike srpske policije, svedočilo je o tome kako su srpska vojska i policija bile uključene u operacije zametanja traga da bi se dokazi zločina sakrili od Međunarodnog suda. Tužilaštvo je iznelo dokaze da su ove snage ekshumirale i odvezle tela preko 800 žrtava, kosovskih Albanaca ubijenih u masakrima, poput onog u Suvoj Reci u kojem je ubijena porodica Shyrete Berisha, nekih 350 kilometara severnije, u centralni deo Srbije i ponovo ih zakopali u masovnim grobnicama.
Boško Radojković, kriminalistički tehničar MUP-a Srbije je svedočio da je primio telefonski poziv između 12:00 i 12:30 časova 5. aprila 1999. godine, kada je obavešten da je jedan alas video nešto što je ličilo na kamion u Dunavu u mestu Tekija nedaleko od Kladova u istočnoj Srbiji. Radojković i jedan lokalni policajac su otišli da to ispitaju i pozvali jednog ronioca koji im je saopštio da je u pitanju kamion hladnjača marke Mercedes. Sledećeg dana Radojković je rekao da je dizalica izvadila kamion iz vode. Dana 7. aprila, kroz pukotinu na zadnjim desnim vratima, Radojković je video ljudsku ruku i dve ljudske noge. Nakon što su sudija i javni tužilac došli na to mesto, Radojković je obio katanac na zadnjim vratima i ugledao “gomilu leševa”.
Radojković je svedočio da je dobio naređenje da prekrije natpis na zadnjim vratima kamiona koji je otkrivao da je kamion iz Prizrena, na jugu Kosova. On je izjavio da je Časlav Golubović, načelnik policije u obližnjem gradu Boru obavestio Radojkovića da on i njegove kolege treba da izvade tela iz kamiona hladnjače. Tokom noći između 7. i 8. aprila 1999. godine oni su izvadili 83 tela i delove tela još 3 osobe, uključujući muškarce, žene, decu i starije osobe. Većina ih je, Radojković je rekao, pokazivala znakove da su ubijeni udarcima tupih predmeta ili mehaničkim instrumentima oštrih metalnih ivica. Nakon što je dobio naređenje da uništi kamion hladnjaču, Radojković je sa još jednim kolegom 8. i 9. aprila prvo zapalio a onda digao u vazduh spaljenu karoseriju.
Časlav Golubović, načelnik policije u Boru, je rekao pred sudom da je zbog toga što je kamion hladnjača bio obeležen natpisom “Prizren” i odeće koje su žrtve imale na sebi - ženska tela su imala dimije, vrstu pantalona karakterističnu za Albanke - zaključeno je da su tela sa Kosova.
Golubović je svedočio da je ubrzo nakon što je saznao za kamion hladnjaču, nazvao je svog pretpostavljenog, šefa Javne bezbednosti MUP-a, Vlastimira Đorđevića, koga je Međunarodni sud kasnije optužio kao jednog od Miloševićevih saučesnika. Golubović je svedočio da je Đorđević bio iznenađen informacijama o hladnjači i telima i rekao da će ga ponovo nazvati za 15 do 20 minuta. Kada se javio, rekao je Goluboviću da prebaci tela u drugo vozilo i zakopa ih negde u blizini Kladova, uništi kamion hladnjaču i takođe da ne daje nikakve izjave za štampu. Đorđević je rekao Goluboviću da je sve to “po naređenju ministra” Vlajka Stojiljkovića, koji je takođe optužen kao jedan od Miloševićevih saučesnika.
Dve godine kasnije, u maju 2001. godine, jedne novine su objavile članak o kamionu hladnjači sa ljudskim telima nađenom u Dunavu nedaleko od Kladova. Novi ministar unutrašnjih poslova, koga je postavila nova demokratski izabrana vlada koja je zamenila Miloševićevu, je osnovao radnu grupu da to ispita. Dragan Karleuša, koji je tada bio zamenik načelnika uprave za borbu protiv organizovanog kriminala u ministarstvu unutrašnjih poslova je vodio istragu ove radne grupe.
Karleuša je svedočio pred Međunarodnim sudom da je radna grupa ustanovila da su tela iz hladnjače prebačena u centar za obuku specijalnih jedinica MUP-a u Batajnici, predgrađu Beograda, uz asistenciju jednog privatnog preduzeća a da je hladnjača uništena u Petrovom Selu pored Kladova. Karleuša je svedočio da je njihova istraga pokazala da su naređenja za ove operacije došla od Vlastimira Đorđevića. Učesnici su isplaćeni iz Fonda za specijalne namene ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Radna grupa je takođe saznala da je cela operacija imala tajni naziv “Dubina 2” i da je namerno sakrivena od javnosti time što je proglašena državnom tajnom.
Karleuša je pred sudom izjavo da je radna grupa takođe saznala za sastanke visokih zvaničnika na kojima se raspravljalo o prenošenju tela. Prvi je održan u martu 1999. godine u Miloševićevom kabinetu. Osim Miloševića, sastanku su prisustvovali ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković, njemu potčinjeni načelnik Državne bezbednosti Radomir Marković, načelnik Javne bezbednosti Vlastimir Đorđević i još nekoliko drugih. Kako je Karleuša svedočio, na tom sastanku “se raspravljalo o potrebi organizovanja asanacije terena, kako se to zvalo, kako bi se uklonili svi tragovi koji bi mogli biti predmet interesovanja Haškog tribunala.”
Na drugom sastanku kojem su prisustvovali ministar Stojiljković i Đorđević, Karleuša je rekao da “je dogovoreno kako da se sprovedu u delo instrukcije dobijene u kabinetu gospodina predsednika Miloševića”. Stojiljković je Đorđeviću i još jednom generalu policije, Draganu Iliću dao direktni nalog da se ovo izvrši. Đorđević i Ilić su održali treći sastanak da bi razgovarali o slanju stručnjaka na Kosovo koji bi pomogli u “asanaciji” terena.
Karleuša je izjavio da je informacija o prva dva sastanka dobijena iz izjave koju je Radomir Marković dao Službi državne bezbednosti 2. juna 2001. godine. Tokom svog svedočenja pred Međunarodnim sudom Radomir Marković je pokušao da opovrgne ovu svoju izjavu. Tužilaštvo je pozvalo zvaničnika Državne bezbednosti, Zorana Stijovića koji je izjavu uzeo, i službenicu Državne bezbednosti Oliveru Antonić-Simić koja je izjavu otkucala. Stijović je svedočio da je Marković pročitao radni nacrt izjave, uneo neke izmene i potpisao ispravljenu verziju. Olivera Antonić-Simić je potvrdila Stijovićeve navode.
Karleuša je svedočio da su ekshumacije izvršene u Batajnici na dva od pet mesta kao i u Petrovom Selu i jezeru Perućac u zapadnoj Srbiji otkrile ukupno 443 tela (ukupan broj je kasnije porastao na oko 800 tela). Isprave nađene na prvoj lokaciji u Batajnici su pripadale jednom Albancu iz Suve Reke, mesta u kojem su ubijeni članovi porodice Shyrete Berisha.
Milošević, vođa udruženog zločinačkog poduhvata
Tužilaštvo je izvelo dokaze koji su pokazali da je Slobodan Milošević bio na vrhu udruženog zločinačkog poduhvata da se počine zločini opisani u Optužnici i da se oni prikriju. Tužilaštvo je tvrdilo da je udruženi zločinački poduhvat uključivao brojne saučesnike u najvišim ešelonima srpske i jugoslovenske države. Tužilaštvo je podiglo optužnice protiv Miloševićevih saučesnika: predsednika Srbije Milana Milutinovića, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Dragoljuba Ojdanića, ministra unutrašnjih poslova Vlajka Stojiljkovića, potpredsednika vlade Jugoslavije Nikole Šainovića, komandanata vojske Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića i komandanata policije Sretena Lukića i Vlastimira Đorđevića.
Tužilaštvo je izvelo dokaze da su snage koje su počinile zločine na Kosovu bile pod kontrolom Slobodana Miloševića i faktički i zakonski. Kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije, po jugoslovenskom ustavu i zakonima, Milošević je bio vrhovni komandant Vojske Jugoslavije. Tužilaštvo je takođe izvelo dokaze da je Slobodan Milošević imao de fakto kontrolu nad snagama MUP-a. General Aleksandar Vasiljević, (koji je pomenut kao Miloševićev saučesnik za zločine u Hrvatskoj i Bosni ali nije optužen) je svedočio za Tužilaštvo da je “MUP bio praktično pod kontrolom optuženog vertikalnom linijom koja je išla preko ministra unutrašnjih poslova Srbije i dalje”. Dodatno u izveštaju svedoka eksperata, vojni analitičar Tužilaštva Phillip Coo pokazao je veze između MUP-a, VJ i lokalne teritorijalne odbrane i Slobodana Miloševića.
Tužilaštvo je takođe tvrdilo da je Slobodan Milošević zaobilazio redovni komandni lanac kad god mu je to odgovaralo da bi sproveo svoj zločinački plan etničkog čišćenja. Tužilaštvo je u dokaze uvrstilo i poverljivo pismo iz jula 1998. godine tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, Momčila Perišića (koga je Međunarodni sud optužio za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj) Miloševiću u kojem ga optužuje da “zaobilazi lanac komandovanja u zvaničnim razgovorima sa pripadnicima VJ”. On je takođe optužio Miloševića da je direktno komandovao pojedinim jedinicama VJ, za šta po njemu “nema pravne osnove, nema potrebe niti logike” i izjavio da su neovlašćene osobe, uključujući Miloševićevog saučesnika, potpredsednika savezne vlade Nikole Šainovića, pokušale da komanduju jedinicama VJ, među ostalim optužbama.
Tužilaštvo je izvelo dokaze da je Milošević zaobilazio redovne redoslede potčinjavanja i tokom perioda kada su vojne i policijske snage na Kosovu činile zločine. Na primer, general Aleksandar Vasiljević je svedočio da je polovinom maja 1999. godine, na vrhuncu sukoba na Kosovu, on sa načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije Dragoljubom Ojdanićem otišao na sastanak sa Miloševićem. Pre nego što su ušli, ugledali su Nebojšu Pavkovića, podređenog Ojdaniću i zaduženog za operacije na Kosovu, kako izlazi iz zgrade. Ojdanić je bio iznenađen i komentarisao da je Pavković sve vreme odlazio u Miloševićev kabinet.
Tužilaštvo je takođe pokazalo da je Milošević faktički kontrolisao svoje saučesnike, političke zvaničnike predsednika Srbije Milana Milutinovića i potpredsednika savezne vlade Nikolu Šainovića. Za vreme pregovora pod međunarodnim pokroviteljstvom u Rambouilletu u Francuskoj u vezi sa rešavanjem problema Kosova, nekoliko svedoka je tvrdilo da Milutinović i Šainović nisu mogli da deluju bez Miloševićeve saglasnosti.
Na primer, Veton Surroi, kosovski Albanac i novinski izdavač i član albanske delegacije na pregovorima je pred sudom izjavio da je pitao američkog posrednika ambasadora Christophera Hilla zašto je članovima srpske delegacije dozvoljeno da putuju u Beograd. On je odgovorio da je Šainović tražio da se konsultuje sa Miloševićem jer će on zapravo odlučivati. Surroi je rekao Hillu da bi to moglo da pomogne jer su pregovori bili manje ili više paralizovani. Na sličan način tokom pregovora u Parizu u martu 1999. godine Surroi je rekao da što se tiče potpisivanja dogovora, da je Milutinović obavestio tri međunarodna posrednika da “zapravo njegov šef u Beogradu treba da odluči i da on ne može ništa da uradi”.
Plan
Tužilaštvo je izvelo dokaze da su zločini počinjeni na Kosovu bili deo plana Slobodana Miloševića da se Kosovo očisti od Albanaca.
Svedok insajder i vozač Vojske Jugoslavije K32 je izjavio pred sudom da je takav plan postojao. On je svedočio da je za vreme sukoba, jednom prilikom vozio zamenika jednog oficira. Iz tog razgovora K32 je razumeo da je postojao “plan da se proteraju svi Albanci sa Kosova, tako da niko od njih tamo ne ostane”, plan o kojem je razgovarao sa drugim vojnicima.
Možda najjači dokaz za postojanje plana da se Albanci proteraju sa Kosova je činjenica da su sprske snage sistematski oduzimale i uništavale isprave Albanaca, uključujući lične karte, pasoše, vozačke dozvole i registarske tablice vozila. Više svedoka Tužilaštva je svedočilo o tome kako su policijske snage zaplenjivale i uništavale njihove isprave. Svedok insajder K32 je potvrdio njihove navode. On je svedočio o tome da je policija imala naređenja da zapleni isprave Albanaca na granici i da ih protera i zaplenjene isprave na mestu spali.
Jedan dokument stanice granične policije takođe potvrđuje ove navode: datiran 27. marta 1999. godine, samo nekoliko dana nakon napada srpskih snaga, jedan policijski poručnik u policijskoj stanici u Vrbnici na granici sa Albanijom je obavestio policijske vlasti da je 94 Albanaca došlo do tog mesta i čekalo da se prebace u Albaniju ali da nisu imali nikakve isprave. Ti ljudi su izjavili da im je policija iz Prizrena oduzela isprave. Deset minuta kasnije, policijska stanica Prizren i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije su dali policijskoj stanici u Vrbnici dozvolu da ih propusti.
Tužilaštvo je tvrdilo da uništavanje isprava kosovskih Albanaca pokazuje da su srpske i jugoslovenske snage nameravale da trajno liše kosovske Albance boravišta i državljanstva u Jugoslaviji i time im onemoguće povratak. U svom izveštaju uvrštenom u dokazni materijal, svedok ekspert za policiju, Budimir Babović je opisao zakonsku regulativu u vezi sa izdavanjem isprava koja pokazuje da je po jugoslovenskom zakonu bilo nelegalno zapleniti i uništiti ih na način na koji su to srpske snage sistematski činile. Svedok K32 je svedočio da je razlog zbog kojeg su srpske snage zaplenjivale isprave “da ako se ovi ljudi vrate, nemaju nikakav dokaz da su ovde ikada živeli”.
Tužilaštvo je tvrdilo da je na osnovu rasprostranjenog i sistematskog karaktera zločina pokazano da to nisu bili izolovani incidenti, nego da su, naprotiv, bili deo plana. U svom izveštaju britanski vojni stručnjak general Sir Peter de la Billier piše:
''Ja ne mogu potvrditi ni jednu tvrdnju u kojoj se kaže da su događaji na Kosovu kako su opisani u optužnici i drugim dokumentima koje sam pregledao bili rezultat pogrešnih procena koje su doneli niži komandanti. Široke razmere i medijska pokrivenost ovih ekscesa, kao i činjenica da nisu preduzimane disciplinske mere podrivaju svaku takvu tvrdnju''.
”Tu se ne radi o nekakvoj odmetničkoj četi, pa čak ni odmetničkoj brigadi koja radi na svoju ruku, tu se radi o jednoj politici kojom upravlja vojska i policija u tom području”. Kasnije je izjavio pred sudom da ”je to bila smišljena politika”.
Miloševićeva zločinačka namera
Tužilaštvo je izvelo dokaze da je Slobodan Milošević nameravao da počini ove zločine. Američki general Wesley Clark i nemački general Klaus Naumann koji su u to doba bili dvojica najviših zvaničnika NATO, su svedočili o razgovoru koji su vodili sa Miloševićem tokom pauze u pregovorima o rešavanju humanitarne krize na Kosovu 24. i 25. oktobra 1998. godine. Kako je general Clark izjavio pred sudom, u jednom momentu Milošević se okrenuo i rekao u vezi sa kosovskim Albancima, “Pronaći ćemo rešenje za njih. Pronaći ćemo rešenje za te ubice, silovatelje, te kriminalce. Radili smo to i ranije”. Kada ga je general Clark pitao da pojasni šta pod tim podrazumeva, Milošević je odgovorio, “U Drenici 1946”. General Clark je pitao Miloševića šta su to uradili. Milošević je odgovorio, “Sve smo ih sakupili i streljali”, i ponovio “sve smo ih streljali”.
General Clark je svedočio da je bio zapanjen žestinom sa kojom je Milošević govorio. I on i general Naumann su ga samo gledali, a onda je Milošević pojasnio svoje navode. Rekao je “Naravno, nismo to uradili odjednom. Za to je bilo potrebno vremena”.
Tužilaštvo je izvelo dokaze da su Miloševićevi, kako se tvrdi, saučesnici delili njegovo mišljenje. Ponajpre, Zoran Lilić, koji je u to vreme bio zamenik saveznog premijera je svedočio da je 13. juna 1998. godine prisustvovao sastanku o situaciji na Kosovu, na kojem je bio veći broj najviših vojnih, policijskih i političkih funkcionera uključujući ministra unutrašnjih poslova Vlajka Stojiljkovića, jednog od Miloševićevih, kako se tvrdi, saučesnika. Nakon što je upoznat sa ponašanjem pojedinih jedinica rezervista na Kosovu, Lilić je upozorio Stojiljkovića u vezi sa tim. “Vodili smo žučnu raspravu”, kaže Lilić, “i on je rekao kao završnu analizu da svi treba da budu pobijeni a njega je iritiralo to što sam ja rekao. A rekao sam da zbog onoga što su radili pojedini pripadnici rezervnog sastava policije, da ćemo se jednog dana stideti što smo Srbi…”
Dalji dokazi Miloševićeve namere da sprovede svoj plan da očisti Kosovo od Albanaca su došli od nekolicine svedoka koji su svedočili o pregovorima u Rambouilletu. Milošević nije prisustvovao tim pregovorima. Međutim, nekoliko svedoka Tužilaštva koji jesu, uključujući specijalnog izaslanika Evropske unije Wolfganga Petritscha i kosovskog vođu Ibrahima Rugovu je izjavilo pred sudom da su jugoslovenski zvaničnici bili u stalnom kontaktu sa Beogradom. Ambasador Petritsch je izjavio da je Milan Milutinović njemu saopštio da se Miloševiću nije svideo dogovor iz Rambouilleta i da je on odlučio da se pregovori prekinu.
Takođe, prikazujući Miloševićevo stanje svesti, norveški ambasador Knut Vollebaek, tadašnji predsedavajući Organizacije za evopsku bezbednost i saradnju (OEBS) je svedočio o telefonskom razgovoru koji je vodio sa Miloševićem 24. marta 1999. godine, nekoliko sati pre početka kampanje bombardovanja NATO snaga. Ambasador Vollebaek, čija organizacija je imala mandat da pokuša da pronađe mirno rešenje za sukob na Kosovu, je nazvao Miloševića da bi ga nagovorio da prihvati strano vojno prisustvo na Kosovu i time izbegne vojni sukob. Ambasador Vollebaek je upoznao Miloševića sa informacijama koje je OEBS prikupio od izbeglica pristiglih u Albaniju i Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju. Milošević je odgovorio da su ove izbeglice “samo otišle na piknik”.
Nepreduzimanje mera sprečavanja ili kažnjavanja
Po međunarodnom i domaćem pravu, Slobodan Milošević je imao obavezu da obezbedi da snage pod njegovom legalnom ili faktičkom kontrolom preduzmu sve potrebne mere da sačuvaju živote civila, da spreči da te snage čine zločine i da kazni počinioce među njima. Tužilaštvo je izvelo svedoke, među kojima veći broj iz međunarodne zajednice, koji su svedočili o tome da su obavestili Slobodana Miloševića o zločinima koje su njegove snage činile na Kosovu.
Tužilaštvo je izvelo dokaze da je Milošević obavešten o ovim zločinima od septembra 1998. godine. Britanski izaslanik Paddy Ashdown je svedočio da se sastao sa Miloševićem 29. septembra 1998. godine i uručio mu pismo britanskog premijera Tonya Blaira. Blair je obavestio Miloševića da je “nesrazmerna i neselektivna upotreba sile od strane vaših oružanih snaga i snaga bezbednosti ima nedopustiv učinak na nevino civilno stanovništvo koje je prinuđeno da beži iz svojih domova i koje ostaje bez sredstava za život”. Ashdown je izjavio da je Miloševiću jasno stavio do znanja “da je lično odgovoran ukoliko se ovakva politika nastavi”.
Predsedavajući OEBS-a Knut Vollebaek se nekoliko puta sastao sa Miloševićem tokom 1998. godine i svedočio da je svaki put sa njim razgovarao o zločinima koji su počinjeni na Kosovu, o kojima je Verifikacioni misija OEBS sakupljala informacije na terenu. Dodatno, istraživač Human Rights Watch-a Fred Abrahams je svedočio da je njegova organizacija, osim što je javno objavila, Slobodanu Miloševiću na njegovu ličnu e-mail adresu poslala 16 svojih izveštaja u kojima su dokumentovana ozbiljna kršenja ljudskih prava na Kosovu.
Potpredsednik vlade Zoran Lilić, general Vojske Jugoslavije Aleksandar Vasiljević i šef Službe državne bezbednosti Srbije Radomir Marković su svi svedočili o vojnim i policijskim komunikacionim kanalima uz pomoć kojih je Milošević obaveštavan o tome šta se dešavalo na Kosovu, uključujući i vreme sukoba 1999. godine.
General Aleksandar Vasiljević i grupa oficira Vojske Jugoslavije, uključujući načelnika Generalštaba VJ Dragoljuba Ojdanića i komandanta 3. Armije Nebojšu Pavkovića su 17. maja 1999. godine Miloševiću podneli izveštaje o zločinima koje su pripadnici VJ i dobrovoljci počinili na Kosovu. Po Vasiljeviću, Milošević je tokom sastanka izjavio da se zločini moraju sankcionisati a dobrovoljci staviti pod kontrolu.
Milošević tokom suđenja nije izneo nikakve dokaze da je lično preduzimao mere da se zločini za koje se u Optužnici teretio istraže i počinioci kazne niti da je to ikad učinjeno. Vojni analitičar Tužilaštva Phillip Coo je svedočio da nije video dokaze da su bilo kakve disciplinske mere preduzete protiv komandanata odgovornih za zločine navedene u Optužnici. Ne samo da su ključni komandanti MUP-a i Vojske Jugoslavije zadržani u svojim jedinicama nego su mnogi od njih pohvaljeni i unapređeni. Tužilaštvo je iznelo dokaze da su general 3. Armije Nebojša Pavković, komandant korpusa Vladimir Lazarević i policijski general Sreten Lukić svi unapređeni ubrzo nakon okončanja sukoba na Kosovu.
Mnoštvo dokaza
Sveukupno, Tužilaštvo je izvelo mnoštvo dokaza koji su vodili do neoborivog zaključka da Slobodan Milošević snosi krajnju odgovornost za zločine koje su njegove snage počinile protiv Reshita Salihija, Aferite Hajrizi, Emina Kabashija, Shyrete Berishe, K14 i stotina hiljada drugih.
Zbog toga što je Slobodan Milošević umro pre kraja suđenja, Pretresno veće je prekinulo postupak i nije donelo konačnu presudu. Međutim, Tužilaštvo, u svom nastojanju da izbori pravdu za žrtve sa Kosova, vodi postupke protiv nekoliko najviših zvaničnika Jugoslavije, protiv predsednika Srbije Milana Milutinovića, načelnika Generalštaba Dragoljuba Ojdanića, potpredsednika vlade Jugoslavije Nikole Šainovića, vojnih komandanata Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića, policijskog komandanta Sretena Lukića i policijskog generala Vlastimira Đorđevića.