|
Hag,
22. maja 2001.
CC/P.I.S./592-t
GOVOR
SEKRETARA MKSJ-a, g. HANSA HOLTHAUSA, NA KONFERENCIJI
"U POTRAZI ZA ISTINOM I ODGOVORNOŠĆU: PREMA DEMOKRATSKOJ BUDUĆNOSTI"
Kompletan
tekst govora koji je održao sekretar Međunarodnog krivičnog suda
za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), g.Hans Holthaus na konferenciji "U potrazi
za istinom i odgovornošću: prema demokratskoj budućnosti",
održanoj 19. maja 2001. u Beogradu.
"Čast
mi je da vam se obratim na ovoj konferenciji o "Istini i odgovornosti"
i da učestvujem u vašoj raspravi o tome kako ove ideje mogu utrti
put demokratskoj budućnosti. To je tema o kojoj ljudi uopšte treba
češće da govore, a posebno oni koji žive u delovima sveta koji
su nedavno bili izloženi sukobu i razdoru, kao što je vaša zemlja.
Pre
nego što počnem, želeo bih da odam priznanje organizatorima na viziji
koju su imali kada su organizovali ovaj skup. Veliki je poduhvat okupiti
toliko različitih stručnjaka iz raznih krajeva sveta i iz toliko
različitih, kako domaćih tako i međunarodnih, institucija
da govore o prošlosti kao putu u budućnost. Činjenica da se ova
konferencija održava neposredno nakon izuzetnih promena koje su se desile
u Saveznoj Republici Jugoslaviji tokom poslednjih nekoliko meseci, čini
samo održavanje ovog skupa još izuzetnijim.
Ekselencije,
dame i gospodo, svi znamo da je koncept "istine" veoma retka
pojava, pri čemu je jedan od razloga taj što ona ima toliko različitih
strana. Možda bi se mogla uporediti sa oblakom: izdaleka celovitog, jasnog
i vidljivog oblika, ali, kako se približavate, nešto tako neodređeno
da se ne može fizički dotaći, uzeti, niti razumeti osim kroz svaku
od mnogobrojnih pojedinačnih kapi vode iz kojih se sastoji. Te kapi
su čestice koje tražimo, jer nam samo one mogu pomoći da shvatimo
oblak u celini.
Šta
onda reći o izjavi Verana Matića iz njegovog uredničkog komentara
uz pozivnicu na ovu konferenciju, da je "istina od presudnog značaja
ako želimo da se suočimo sa prošlošću i budućnošću"?
Kako
ja to vidim, tu na scenu stupa princip "odgovornosti". "Odgovornost"
je zasnovana na "istini" ili, ako mogu da se nadovežem na metaforu
o oblaku, na svakoj pojedinačnoj kapi vode koja sačinjava oblak.
Te kapi predstavljaju grupe ljudi, pojedince, snage ili događaje koji
su prouzrokovali "istinu" koja čini prošlost. I, zaista,
ako nas je istorija ičemu naučila, to je da se u prošlosti nalazi
ključ budućnosti. Kao što su drugi danas istakli, svest o onom
što se desilo okončava neizvesnost, daje odgovore na pitanja, dozvoljava
da se svedu računi i omogućava ljudima da preduzmu korake koji
će možda sprečiti ponavljanje grešaka iz prošlosti.
Toliko
o amaterskom filozofiranju. Kakve veze sve ovo ima sa Međunarodnim
sudom?
U kontekstu
važnih pitanja koja se postavljaju na ovoj konferenciji važno je shvatiti
za kojom je česticom "istine" Međunarodni sud zadužen
da traga i za koju "odgovornost" se ta čestica može vezati.
To će nam, zauzvrat, omogućiti da shvatimo gde su prerogativi
Međunarodnog suda. Shvatanje i poznavanje tih prerogativa može nam
pomoći da predvidimo gde bi se mogli stvoriti drugi mehanizmi za traženje
drugih vidova "istine".
Petnaest
članova Saveta bezbednosti koji su, sa do tada nezapamćenom širokom
podrškom i u ime celokupne međunarodne zajednice, glasali za osnivanje
Međunarodnog suda, utvrdili su niz postavki u Rezoluciji br. 827 (1993.).
Kao prvo,
utvrđeno je da "stalni izveštaji" (činjenice tada još
nisu bile defnitivno utvrđene) o masovnim i flagrantnim kršenjima
međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije predstavljaju
"pretnju međunarodnom miru i sigurnosti". Ta postavka,
očigledna u to vreme, omogućila je Savetu bezbednosti da iskoristi
svoja takozvana prinudna ovlašćenja iz Glave VII ŠPovelje UN-aĆ,
ovlašćenja koja, kao što svi znamo, omogućavaju Savetu da prekorači
tradicionalne granice državnog suvereniteta.
Drugo,
Savet bezbednosti je utvrdio da lica - ne države, ne grupe lice,
već lica - odgovorna za pomenute zločine moraju i odgovarati
za njih.
Treće,
Savet bezbednosti odlučio je da se odgovornost počinilaca mora
utvrditi putem zakonskog krivičnog postupka.
Na kraju,
Savet bezbednosti je utvrdio (konkretno, upotrebljene su reči da je
Savet "ubeđen") da će ovaj sudski proces pridoneti "ponovnom
uspostavljanju i održavanju mira".
Kako su to rečitije istakle sudije Međunarodnog suda u predmetu
Tadić (Žalba na nadležnost Suda od 2. oktobra 1995.): "Savet
bezbednosti je pribegao osnivanju sudskog tela u obliku međunarodnog
krivičnog suda kao instrumenta za provođenje vlastite osnovne
funkcije održavanja mira i bezbednosti, tj. kao meru koja će doprineti
vraćanju i održavanju mira u bivšoj Jugoslaviji."
Potraga
za individualizovanom krivičnom pravdom stoga je zahtevala potragu
za jednom veoma specifičnom česticom ranije pomenutog oblaka.
Usredsređivanjem
na individualnu odgovornost, osnivači Međunarodnog suda
su želeli sprečiti žigosanje čitave nacije, etničke ili verske
grupe i neutralizovati ona lica koja održavaju atmosferu mržnje i nacionalizma
koja je izazvala ovaj strašni haos. Utvrđivanjeom odgovornosti pojedinaca,
međunarodna zajednica se nadala da će druge odvratiti da ne krenu
istim putem.
Birajući
krivični proces kao instrument rešavanja ovih pitanja, međunarodna
zajednica je takođe napravila nekoliko izbora.
Prvo
i najvažnije, krivični proces je sudski proces, određen
pisanim zakonima koji određuju smer delovanja. Slično vozu, on
prati prugu i vozni red od koga je teško odstupiti. Tako je i sa Međunarodnim
sudom. Države, članice Saveta bezbednosti, dale su mu Statut koji
određuje njegovu nadležnost, organizacionu strukturu i ovlašćenja.
Sledeća
odlika krivičnog procesa je da je to, po samoj svojoj prirodi, proces
koga prati određen stepen prisile. Presude su obavezujuće,
hapšenja se mogu narediti, a svedocima se može naložiti da se pojave pred
Sudom. Sve to opet važi i za Međunarodni sud. Na osnovu Statuta i
Pravilnika o postupku i dokazima, državama se mogu uputiti zahtevi koji
ih obavezuju da pojedince uhapse, pritvore i prebace u sedište Međunarodnog
suda; u određene prostorije se može ući i izvršiti njihov pretres;
svedocima se može naložiti da se pojave pred Sudom; i, pod uslovom da
su izneti neophodni dokazi, optuženi može biti osuđen na zatvorsku
kaznu.
U
okviru tih propisanih pravila, i uz pomoć svojih izvršnih ovlašćenja,
suština krivičnog procesa je u tome da pokušava da utvrdi "sudsku
istinu" uz veliki teret dokazivanja: može li se zaključiti
van svake razumne sumnje da je krivično delo, onako kako je definisano
u optužnici, počinjeno i da je optuženi odgovoran za njega?
Ništa od
onoga što sam upravo rekao o osnovama krivične procedure neće
vam se činiti novim, a može se čak ići toliko daleko i reći
da, sa te tačke gledišta, Međunarodni sud i nije ništa novo. To
je samo još jedan krivični sud.
Rekavši
to, odmah protivrečim sam sebi. Dela koja se podvode pod ono što ubrzano
postaje potpuno razvijena grana prava - međunarodno krivčno pravo,
zaista čine Međunarodni sud posebnom vrstom krivičnog suda.
Ovde se radi o delima koja su u predmetu Izrael protiv Ajhmana
(36 International Law Reports 277) dobro opisana kao: dela koja nanose
štetu vitalnim međunarodnim interesima; ona narušavaju osnove i bezbednost
međunarodne zajednice; ona krše univerzalne moralne vrednosti i humanitarne
principe koji su sadržani u sistemima krivičnog prava koje su usvojili
civilizovani narodi.
Očigledno
je da međunarodno pravo, kao način da se definišu i međunarodni
krivični sudovi, kao način da se rešavaju takva dela, nisu samo
težnja za budućnost nego u velikoj meri deo sadašnjosti. U tom smislu,
Međunarodni sud se ne može više posmatrati kao izolovani slučaj.
On je deo mnogo šireg razvojnog procesa koji uključuje i Stalni međunarodni
krivični sud i posebne sudove koji se formiraju u Kambodži, Istočnom
Timoru i Sijera Leoneu.
Priroda
dela koja su u nadležnosti Međuarodnog suda takođe određuje
njegov odnos prema nacionalnim krivičnim sudovima. Iako je bilo zamišljeno
da nacionalni sudovi rade u dogovoru sa Međunarodnim sudom, baveći
se ozbiljnim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava, i tako postanu
deo mehanizma stvorenog da bi se bavio ovim delima, kod podudarne nadležnosti
prmat ima Međunarodni sud. U Odluci o nadležnosti Suda od 2. oktobra
1995., Žalbeno veće Tribunala je jasno izložilo: U suprotnom, s
obzirom na ljudsku prirodu kao takvu, postojala bi stalna opasnost da
se međunarodna krivična dela karakterišu kao "obična
krivična dela ₣
ğ, ili da se smišljaju postupci koji bi
štitili optuženog", ili da se predmeti nedovoljno revnosno sudski
rešavaju ₣
ğ. Kada princip primata ne bi adekvatno delovao,
svaka od ovih lukavština mogla bi se upotrebiti za pobijanje same svrhe
stvaranja međunarodne krivične jurisdikcije, a u korist onih koje
bi trebalo da sudski goni.
Vraćajući
se na oblak istine o kome danas govorimo, verujem da je sada moguće
zamisliti one čestice koje spadaju u isključivu oblast Međunarodnog
suda i razumeti zašto je to tako.
Polazište
moraju biti dela koja su u nadležnosti Međunarodnog suda. Ta strašna
dela su i primorala međuanarodnu zajednicu da 1993. a, dodao bih,
i ranije tokom ljudske istorije, osnuje instituciju koja je i međunarodna
i pravna i koja odlučuje o individualnim počiniocima.
Te
međunarodne i pravne komponente sadržane su i u osnivačkom aktu
Međunarodnog suda, koji je obavezujući za sve države članice
UN-a, sa čvrstim i neospornim pravnim korenima u Povelji Ujedinjenih
nacija. Tim osnivačkim aktom je osnovan krivični sud i ništa
više. Postavljeni su jasni temelji za obavezujuća ovlašćenja
- istražna i pravosudna - koja su data Tribunalu. Obavezujuća ovlašćenja
da traži predaju informacija, poziva svedoke, zahteva hapšenje i transfer
optuženih lica nisu, sama po sebi, ništa neobično u krivičnom
postupku, bez obzira na neke suprotne tvrdnje.
To
su instrumenti koje Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju
može koristiti da bi utvrdio šta međunarodno krivično pravo, onako
kako je danas definisano, duguje mnogobrojnim žrtvama sukoba koji je opustošio
teritoriju nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije:
"istinu" i "odgovornost" koje će popolčati
put ka razumevanju i pomirenju.
Upostavljanje
krivičnog postupka koji će se baviti tim ozbiljnim kršenjima međunarodnog
humanitarnog prava znači da se mehanizmi traganja za istinom, koji
rade upravo protiv onih načela na kojima se zasniva taj krivični
postupak, moraju izbegavati. U tom smislu, međunarodna arena se ne
razlikuje od domaće. Projekti koji imaju za cilj smanjenje broja ubistava
u siromašnim kvartovima stvaranjem osećaja zajedništva i jačanjem
međusobnog poštovanja između etničkih grupa koje žive u tom
kvartu, imaju veoma važnu ulogu u društvu, ali takvi projekti ne mogu
početi da zaobilaze sistem krivičnog pravosuđa tako što će,
na primer, dekriminalizovati teške delikte ili dati oproštaj nakon priznanja.
Slično
tome, proces pomirenja uspostavljen kako bi se razumeo raniji sukob ne
može da počne objavljivanjem amnestije za sve optužene ratne zločince
ili za one koje bi Međunarodni sud ili nacionalni sudovi u budućnosti
mogli smatrati odgovornim za ozbiljna kršenja međunarodnog krivičnog
prava. Osobe koje su učestvovale u mehanizmima koji bi trebali da
pomognu ljudima da razumeju prošlost ne treba onemogućiti, zakonom
ili na drugi način, da svedoče u sistemu krivičnog pravosuđa
koji se bavi ratnim zločinima. Nacionalne inicijative za razumevanje
prošlosti ne bi trebale da postanu prepreka toku informacija koje su deo
krivičnog postupka.
Nadam
se da ono što sam upravo izneo ne samo pojašnjava šta treba da ostane
u isključivom domenu Međunarodnog suda i krivičnog postupka
za čije je sprovođenje nadležan, već i da ukazuje na ograničenja
sa kojima se Međunarodni sud suočava u nastojanjima da dođe
do pomirenja, kao i na ogroman prostor na kome su neophodne druge inicijative
kako bi se izgradila demokratska i stabilna budućnost.
Krivičnopravni
postupak se može porediti sa preciznim hirurškim instrumentom, koji je
dizajniran i zamišljen tako da funkcioniše samo za određene delove
tela i određene bolesti. Kao što svi znamo, postoji velika potreba
i dosta prostora za dalje lečenje pošto se zašije i zatvori operativna
rana. Ali, ti dalji procesi lečenja ne bi trebali ponovno da otvore
ranu i anuliraju težak rad hirurga.
Nacionalne
inicijative za pomirenje i razumevanje prošlosti mogu biti i trebale bi
biti komplementarne sa radom Međunarodnog suda.
To
bi trebala biti dvosmerna komunikacija. Hapšenje optuženih kriminalaca
i njihov transfer u sedište Međunarodnog suda je, po mom mišljenju,
čin traganja za istinom i, samim tim, na kraju, i samog pomirenja.
Isto se odnosi na sve inicijative koje pomažu uspostavljanju klime u kojoj
će se razumeti Međunarodni sud i njegov rad jer će to podstaći
više svedoka da ispričaju svoju priču. Pomažući Međunarodnom
sudu da pronađe tu česticu "istine" za koju je dobio
mandat i omogućujući mu taj način da odredi da li se "istina"
može povezati sa "odgovornošću", prekinuće se neizvesnost,
odgovoriće se na pitanja, zatvoriće se knjige, i pomoći društvu
u širem procesu učenja od prošlosti. Istovremeno, predviđa se
da podaci koje je Međunarodni sud sakupio i sudske odluke donete tokom
krivičnih postupaka postanu deo nacionalnih inicijativa traganja za
istinom.
Konferencije
kao što je ova, kao i mnoge druge inicijative u koje je bio uključen
B-92 savršeni su primeri komplementarnosti rada Međunarodnog suda
i drugih inicijativa koje teže istini i razumevanju.
Ponovo bih,
poslednji put, pozajmio reči Žalbenog veća Međunarodnog suda
u predmetu Tadić: Dalje, možemo biti zadovoljni što, budući
da se za međunarodna krivična dela priznaje univerzalna jurisdikcija,
osoba osumnjičena za takva dela može biti izvedena pred međunarodno
sudsko telo gde će njegovu optužnicu razmatrati nepristrane, nezavisne
i objektivne sudije koje, kao što je to ovde slučaj, dolaze sa svih
kontinenata sveta.
Uzimajući
u obzir posebne zadatke poverene Međunarodnom sudu, nacionalne inicijative
moraju poći upravo odatle. Samo polazeći sa tog stanovišta, nacionalne
inicijative predstavljaju ključni faktor, ako želimo da pacijent ikada
potpuno ozdravi.
*****
|
