|
Hag, 10. oktobar 2003.
FH/P.I.S./791-t
OBRAĆANJE GĐE CARLE DEL PONTE, GLAVNOG TUŽIOCA
MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG SUDA ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU, SAVETU
BEZBEDNOSTI UJEDINJENIH NACIJA
U prilogu se nalazi kompletan tekst izjave gđe Carle Del Ponte,
glavnog tužioca Međunarodnog krivičnog suda za bivšu
Jugoslaviju, Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, 9. oktobra 2003. godine.
Gospodine predsedniče,
Veoma sam zahvalna što ponovo imam priliku da se obratim Savetu.
Kao što je zatraženo Rezolucijom br. 1503, nameravam da objasnim
svoje planove u vezi sa sprovođenjem strategije okončanja rada
MKSJ-a. U tom kontekstu, nameravam da se usredsredim na neke bitne uslove
koji treba da budu ostvareni u svrhu uspešnosti strategije okončanja
rada Suda, uključujući punu saradnju država bivše
Jugoslavije i prenošenje predmeta na tamošnje sudove.
Rezolucijom br. 1503, Savet bezbednosti je Tužilaštvu dao jasne
smernice u pogledu vremenskog okvira za okončanje istraga. Želim
da vas obavestim da se kontinuirano poduzimaju neophodne mere kako bi
do 2004. godine bile okončane sve preostale istrage. To se vidi i
iz predloga našeg budžeta koji tokom 2005. godine predviđa
značajno smanjenje sredstava predviđenih za Istražno odeljenje.
Uverena sam da će optužnice protiv preostalih vođa najvišeg
ranga koji su osumnjičeni da su najodgovorniji za zločine koji
spadaju u nadležnost MKSJ-a biti podignute do kraja 2004. godine.
U skladu s izveštajem koji je predsednik Suda podneo Savetu bezbednosti,
želela bih da vam saopštim neke informacije koje se tiču
prirode predmeta koji su još uvek u fazi istrage. Shvatićete
da ne mogu da vam iznosim detalje o tim predmetima jer bi to moglo da
šteti istragama.
U ovom času je u toku trinaest istraga koje bi Tužilaštvo,
po mojoj proceni, trebalo da dovrši pre nego što će se
s punom odgovornošću moći kazati da je ispunjen mandat
koji je Savet bezbednosti poverio meni i mojim prethodnicima. Neprestano
pratim te istrage i, kako sada stvari stoje, postoji mogućnost da
rezultat svih njih neće biti podizanje novih optužnica. Svi
ti predmeti uključuju preostale pojedince s najvećim mogućim
stepenom odgovornosti za veoma teška krivična dela počinjena
na teritoriji bivše Jugoslavije u periodu od 1991. do 2001. godine.
Čak i ako rezultat svih tih istraga budu nove optužnice, one
će dovesti do devet novih suđenja jer će biti moguće
neke od njih povezati s drugim budućim suđenjima. Te optužnice
uključuju oko 30 osumnjičenih pojedinaca od kojih su svi imali
najviši stepen odgovornosti. U ovoj fazi ne postoji gotovo nikakva
mogućnost da te predmete preuzmu lokalni sudovi.
Osim tih trinaest istraga od "najveće važnosti",
Tužilaštvo vodi 17 dodatnih istraga koje su obustavljene krajem
prošle godine na osnovu moje odluke da se usredsredimo isključivo
na počinioce najvišeg ranga. Te istrage uključuju 62 osumnjičena
lica protiv kojih formalno na MKSJ-u neće biti podignuta optužnica.
Očekujem da će ti predmeti biti prebačeni na nacionalne
sudove radi dalje istrage i krivičnog gonjenja i to kako sledi: 12
predmeta s 48 osumnjičenih biće preneto Bosni i Hercegovini,
tri predmeta s osmoro optuženih biće preneta na Hrvatsku, a
dva predmeta sa šest osumnjičenih biće preneta Srbiji i
Crnoj Gori. Naša pažnja i velika pažnja međunarodne
zajednice biće posvećene prenošenju tih predmeta na nacionalne
jurisdikcije što potvrđuje opšte nastojanje da se spreči
nekažnjavanje.
Trenutno su na MKSJ-u u toku tri suđenja protiv četvorice optuženih.
Preostalih osamnaest predmeta s 27 optuženih je u pretpretresnoj
fazi postupka. Trenutno je sedamnaest optuženih begunaca još
uvek na slobodi i kada bi svi pravovremeno bili predani Međunarodnom
sudu, potencijalno bi se moglo raditi o dodatnih deset suđenja, ne
uzimajući u obzir da su moguća i spajanja s drugim suđenjima
ili potvrdna izjašnjavanja o krivici. Iz toga sledi da bi između
45 i 40 postupaka, uključujući one koji su u toku, Međunarodni
sud trebao da dovrši do kraja 2008. godine. Neki od tih postupaka
će vrlo verovatno biti okončani priznavanjem krivice, dok će
ostali biti preneti na nacionalne sudove bivše Jugoslavije. To je
obim potencijalnog radnog opterećenja MKSJ-a.
Predsednik vam je podneo tačan i realan izveštaj u vezi s datumima
strategije okončanja rada Suda. Neosporno je da se slažem s
njegovim procenama koje su rezultat plodnog i transparentnog procesa koordinacije
u kojoj sva tri stuba Međunarodnog suda tesno sarađuju. Moji
saradnici predano rade na tome da se ovaj tesni dijalog s predsednikom
nastavi kako bi se obezbedilo da Međunarodni sud kao celina ispuni
ciljeve zacrtane u njegovom mandatu i u raznim rezolucijama Saveta bezbednosti,
a pogotovo u Rezoluciji br. 1503 od 28. avgusta.
Na osnovu zadnjih procena koje su izvršili sekretar i predsednik,
neće biti moguće da do kraja 2008. godine budu dovršeni
prvostepeni postupci protiv osumnjičenih i optuženih za koje
će MKSJ podići optužnice do kraja 2004. godine. Ovakvu
situaciju smatram veoma ozbiljnom i da bih dopunila zaključke koje
je dao predsednik, nudim vam na razmatranje sledeći mogući pristup.
Do kraja sledeće godine imaćemo preciznu sliku o tome šta
još treba da se uradi. Biće podignute sve preostale optužnice
koje će najverovatnije biti javne. Međunarodnom sudu će
biti poznata situacija u vezi s trenutnim spiskom begunaca kao i broj
dodatnih begunaca na osnovu novih optužnica. Biće, takođe,
mnogo jasnije koji predmeti će se završiti potvrdnim izjašnjavanjem
o krivici. Na osnovu tesne saradnje s predsednikom i na osnovu smernica
Saveta bezbednosti, tada će biti moguće doneti odluku o tome
u kojim predmetima će se suditi u Hagu, a koje bi bilo ispravno i
odgovorno preneti na nacionalne sudove u skladu s postupcima predviđenim
u pravilu 11 bis Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog suda.
Između mnogih razloga u prilog toj tvrdnji izdvojila bih sledeće:
- prenos predmeta u kojima je optužnicu podigao MKSJ na nacionalne
sudove daje veće garancije da će se u tim predmetima stvarno
suditi nego što bi to bio slučaj s prenosom onih predmeta u
kojima optužnica još nije podignuta, što bi se dogodilo
kada bih sada obustavila sve istrage; naime, to bi MKSJ-u omogućilo
da iskoristi svoj primat i predmete povuče ako se utvrde teški
propusti. To ne bi mogao da bude slučaj s predmetima u kojima optužnica
nije podignuta;
- kao što sam već rekla, moje preostale istrage pokrivaju region
i tiču se svim glavnih strana u sukobu. Okončanjem tih istraga,
MKSJ će dokazati da je delovao nepristrasno nastojeći ostvariti
pravdu, mir i pomirenje u bivšoj Jugoslaviji. Ljubazno vas pozivam
da razmotrite političke zaključke koje bi neki mogli izvući
ako bih bila prisiljena da u ovom času obustavim istrage;
- ova opcija bi obezbedila uverenje da je međunarodna zajednica
uspela da postigne najviše standarde u krivičnim predmetima
pred MKSJ-om, posebno kada je reč o nezavisnosti tužioca u skladu
s članom 16 Statuta;
Iz tih razloga verujem, da bismo morali da nastavimo putem koji je prošlog
avgusta zacrtao Savet bezbednosti, imajući na umu da će do kraja
sledeće godine biti podignute sve preostale optužnice. U toj
fazi, već početkom 2005. godine, zajedno s predsednikom ćemo
preispitati situaciju kako bismo odredili koji predmeti treba da ostanu
u Hagu, a koje treba preneti na nacionalne sudove. Ovo rešenje je
u skladu sa smernicama koje je ovaj Savet zacrtao Rezolucijom br. 1503
i našim čvrstim opredeljenjem da istrage dovršimo do kraja
2004. godine i da se pridržavamo i ostalih datuma u sklopu strategije
okončanja rada. Nastavićemo da predano radimo da bismo ostvarili
taj cilj.
U međuvremenu, što se tiče predmeta koji ostaju u Hagu,
ja ću takođe nastaviti da tesno sarađujem s predsednikom
i sekretarom kako bismo utvrdili druge metode povećanja efikasnosti
Međunarodnog suda, skratili dužinu suđenja i maksimalno
iskoristili sudnice. Na Savetu bezbednosti je da obezbedi neophodan okvir
koji će omogućiti sprovođenje strategije okončanja
rada uz istovremeno ostvarivanje potrebe za nezavisnom i nepristrasnom
pravdom. S tim u vezi, dopustite mi da ukratko kažem nešto o
dva ključna pitanja koja se direktno odnose na uspeh strategije okončanja
rada Suda: o punoj saradnji država bivše Jugoslavije i podsticanju
reformi i pružanju podrške nacionalnim sudovima.
Puna saradnja država bivše Jugoslavije je od ključnog
značaja za ubrzanje sudskog postupka. Pristup dokumentima i svedocima,
hapšenja i prebacivanje begunaca u Hag i dalje predstavljaju najveći
doprinos tih država strategiji okončanja rada Suda. To je ujedno
i njihova međunarodno-pravna obaveza. U vezi s mojim obraćanjem
Savetu bezbednosti 29. oktobra 2002. godine, sa žaljenjem moram da
vas izvestim da Hrvatska, Srbija i Crna Gora, Republika Srpska i hrvatska
komponenta u Federaciji Bosne i Hercegovine do danas nisu ostvarile punu
saradnju s Međunarodnim sudom.
Što se Hrvatske tiče, mogu vas obavestiti da se većina
mojih zahteva upućenih hrvatskoj vladi za pristup dokumentima i svedocima
sada ozbiljno i profesionalno razmatra. Nagomilani važni zahtevi
upravo su nedavno rešeni. Sa žaljenjem moram reći da u
proseku treba više od godinu dana da zahtev Tužilaštva
bude rešen. Treba takođe napomenuti da kada postoje važni
međunarodni rokovi i kada je u središtu pažnje pitanje
saradnje, brzina i kvalitet ispunjavanja mojih zahteva znatno su veći.
Nadam se, a čak sam primila i uveravanja Vlade, da neće biti
zakašnjenja s novim zahtevima koje je uputilo Tužilaštvo.
Istovremeno, hrvatske vlasti su odgovorne za to što general Ante
Gotovina nije uhapšen i prebačen u Hag. Hrvatska vlada je nedavno
podnela sekretaru izveštaje, u skladu s pravilom 59, Pravilnika o
postupku i dokazima MKSJ-a u kojima daje dodatna obrazloženja za
to i navodi da se optuženi Gotovina nalazi izvan teritorije Hrvatske.
Najveći deo informacija iz tih izveštaja već je poznat
i zastareo. Na sastanku koji sam ove nedelje imala s premijerom Račanom,
informisala sam ga o podacima kojima raspolažem u vezi s mestom gde
se Gotovina nalazi, a koji potiču iz raznih izvora koji se slažu
oko toga da se optuženi nalazi u Hrvatskoj. Spomenula sam i podatke
o zaštiti koju mu pružaju pripadnici raznih institucija. U mom
prisustvu, hrvatske vlasti (predsednik i premijer) nisu poricali da se
optuženi možda nalazi u Hrvatskoj, uprkos javnim izjavama prema
kojima se on nalazi u nekoj od evropskih zemalja. Dogovorili smo se da
sarađujemo kako bismo utvrdili gde se nalazi i kako bismo ga uhapsili,
te sam u tom smislu dobila čvrsta uveravanja Vlade. Međutim,
dok ne vidimo rezultate, obaveza Hrvatske na osnovu Rezolucije br. 1503,
a posebno njenog operativnog paragrafa 2, ostaje neispunjena.
Naša saradnja s Beogradom i dalje je veoma teška i izrazito
ispolitizirana bez obzira na to da li se radi o hapšenjima, prebacivanju
begunaca u Hag, pristupu dokumentima ili neizručivanju svedoka visokog
ranga.
I dalje imam velike probleme u vezi s pristupom ključnim dokumentima,
a pogotovo onima koji se čuvaju u raznim arhivama. Pokazala sam razumevanje
za zabrinutost srpske strane u vezi sa zaštitnim merama za neke materijale
i Vladi sam čak dostavila svoju pismenu potvrdu koja se odnosi na
Miloševićev predmet. Razumljivo je da zaštitne mere treba
da budu razumne i ne smeju biti u suprotnosti s javnim interesom i principom
transparentnosti suđenja. Sa žaljenjem moram konstatovati da
su traženi dokumenti tek poslednjih nekoliko meseci počeli stizati
u Tužilaštvo i to tek nakon obavezujućih sudskih naloga
koje je izdalo Pretresno veće, a ne nakon mojih zahteva za pomoć
ili u sklopu dobrovoljnog doprinošenja radu Suda. Sem toga, poštujući
zabrinutost Vlade u pogledu poverljivosti, u februaru ove godine predložila
sam mehanizam na osnovu kojeg bi se mojim saradnicima osigurao istinski
pristup ključnim arhivskim dokumentima. Više od sedam meseci
čekala sam na odgovor koji je stigao tek prošle nedelje. Radi
se o kontra-predlogu koji je sasvim neprihvatljiv jer bi mojim saradnicima
zabranjivao pristup dokumentima za celi period od 1991. do kraja 1995.
godine koji se očigledno odnosi na rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini
– što je ključni period za koji MKSJ ima mandat.
Što se suđenja Miloševiću i ostalih predmeta tiče,
oseća se nastojanje vlasti da zadrže ključne materijale
koji bi mogli da potvrde umešanost tadašnjih beogradskih vlasti
(bivšeg režima) u zločine počinjene u Bosni i Hercegovini.
Beograd se poziva na interese nacionalne sigurnosti u vezi s tim materijalima,
međutim, takav pristup ograničava i usporava pristup Međunarodnog
suda ključnim dokazima. To je u suprotnosti s interesima pravde i
istine i ne ide u prilog našoj strategiji okončanja rada. Primera
radi, već dve godine zahtevamo da nam se dostavi lični dosje
Ratka Mladića, no bez obzira na to da ne može i dosje biti u
bekstvu, još uvek ga nismo uspeli dobiti. Sem toga, svedoci i dalje
moraju da prođu kroz dugotrajan proces dobivanja garancija od vlasti.
Taj proces, koji postoji samo u Srbiji i Crnoj Gori, pokazao se izuzetno
sporim i mukotrpnim i očigledno se štetno odražava na suđenja
i na naše napore da ih skratimo. Na primer, do danas je podneto 60
takvih zahteva za izdavanje garancije i još uvek se čeka da
oni budu rešeni.
Pre moje posete Beogradu prošle nedelje, nameravala sam da govorim
o određenom poboljšanju saradnje Beograda s MKSJ-om, no sada,
međutim, nisam u mogućnosti da to potvrdim. Ne postoji istinska
želja za saradnju i spremnost da se preduzmu ozbiljni koraci koji
su nužni i to ne samo sa stanovišta Međunarodnog suda.
Vlasti su složne u isticanju potrebe za saradnjom s Međunarodnim
sudom, međutim, kada treba da donesu ozbiljne odluke ili dostave
osetljive dokumente, nailazimo na opstrukciju i negativan stav.
Od 17 begunaca koji su još uvek na slobodi, imam razloga da verujem
da se više od polovine njih, uključujući i Ratka Mladića,
nalazi u Srbiji i Crnoj Gori. Vlasti se sada slažu sa mnom, da se
najmanje sedam optuženih nalazi u Srbiji. Ove godine su moji saradnici
u više navrata srpskim vlastima dostavili veoma precizne informacije
očekujući da će one dovesti do hapšenja begunaca.
Nažalost, po dostavljanju tih informacija primili smo veoma štur
i neuverljiv odgovor.
Što se Bosne i Hercegovine tiče, vlasti Republike Srpske do
danas nisu ni locirale ni uhapsile nijednog begunca protiv kojeg je podignuta
optužnica. Poznato je da se Karadžić stalno nalazi negde
na relaciji između Republike Srpske i Crne Gore. Sem toga, nije nam
omogućen potpuni pristup neophodnim dokumentima i pojedincima i neki
arhivi i njihovi sadržaji očigledno se skrivaju od mojih istražitelja.
Čini se da u policiji i vojnim strukturama Republike Srpske još
uvek postoje uticajni elementi koji aktivno štite i pružaju
podršku beguncima i optuženima za ratne zločine.
Pre nego što završim sa komentarima koji se odnose na saradnju
država i entiteta bivše Jugoslavije, ne mogu a da ne pomenem
hrvatsku komponentu u Federaciji Bosne i Hercegovine. Već nekoliko
godina, vlasti Hrvata u Bosni mojim saradnicima pružaju veoma oskudnu
saradnju u vezi s predmetima koji se odnose na počinioce, Hrvate
iz Bosne. U stvari, u tim predmetima nema nikakve saradnje i nisu preduzeti
nikakvi koraci ni napori da se ispune zahtevi Međunarodnog suda.
Iako je Tužilaštvu pružena izvesna saradnja u vezi s lociranjem
svedoka, nismo dobili odgovore na naše zahteve da nam se dostavi
relevantna dokumentacija. Naprotiv, uporno se lažno tvrdi da takav
materijal ne postoji. Hrvatska komponenta u Federaciji još mnogo
toga treba da uradi.
Konačno, moram s vama podeliti svoju bojazan da bi rok iz strategije
okončanja rada Suda, a to je 2004. godina, umesto da ubrza saradnju,
mogao da postigne upravo suprotno i da države iz tog regiona ohrabri
da kupuju vreme i dodatno otežaju saradnju s Međunarodnim krivičnim
sudom za bivšu Jugoslaviju.
Gospodine predsedniče,
kao što vidite, nedostatak saradnje od strane pomenutih država
može da ugrozi strategiju okončanja rada Suda. Drugi ključni
faktor koji bi mogao da utiče na sprovođenje strategije okončanja
rada odnosi se na sposobnost zemalja bivše Jugoslavije da krivično
gone počinioce nižeg ranga, uključujući osumnjičene
ili optužene koje bi MKSJ eventualno preneo Bosni i Hercegovini,
Srbiji i Crnoj Gori ili Hrvatskoj. Drago mi je što čujem da
će uskoro biti održana donatorska konferencija za Veće
za ratne zločine na Državnom sudu Bosne i Hercegovine. Moji
saradnici u Tužilaštvu su u svakom slučaju spremni da u
tom smislu pruže pomoć.
Kada razmišljamo o tome koje predmete treba preneti na nacionalne
sudove, glavni problemi s kojima se suočavamo su nedostatak odgovarajućih
zaštitnih mera za svedoke i nepostojanje zakona u zemljama iz tog
regiona koji bi omogućavali da nacionalni sudovi prihvate dokaze
koje je prikupio Međunarodni sud. Već smo suočeni s takvom
situacijom u predmetu koji treba preneti u Bosnu i Hercegovinu. Svedoci
koji su bili spremni da svedoče u Hagu, nisu spremni da svedoče
pred domaćim sudom. Nijedna država s prostora bivše Jugoslavije
nema zakonsku obavezu na osnovu nacionalnog zakonodavstva, da uvaži
optužnice podignute na MKSJ-u i postupa po njima, a pogotovo u predmetima
prenetim na domaće sudove. Isto može da se kaže i o predmetima
u kojima optužnica još nije podignuta, a koje nameravam preneti
na domaće sudove, zajedno s dokazima koje sam prikupila tokom istraga.
To je očigledno ozbiljna prepreka prenošenju predmeta s MKSJ-a
na domaće sudove i nadam se da će međunarodna zajednica
pomoći da se odgovarajuće izmene ugrade u domaća zakonodavstva.
Čini se da Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Srbija i Crna Gora shvataju
nužnost da krivično gonjenje za ratne zločine obavljaju
domaći sudovi i da to podrazumeva dugotrajne obaveze. To je krajnje
preporučljivo i bitno ako se želi postići istinsko pomirenje
i trajni mir. Međutim, bez međusobne saradnje u smislu bilateralne
pravne pomoći, bez odredbi koje utvrđuju zaštitu svedoka
i dokaza i, konačno, bez međusobnih sporazuma o izručenju
optuženih lica, svi realni izgledi za prenošenje predmeta od
strane MKSJ-a na domaće sudove bivše Jugoslavije prilično
su sumorni.
Dopustite mi da vam još jednom potvrdim svoju odlučnost za
sprovođenje ciljeva koje je utvrdio Savet bezbednosti. U tom nastojanju,
nastaviću da usko sarađujem s predsednikom. Dopustite mi, takođe,
da ponovim svoju zahvalnost članovima Saveta na njihovoj podršci
i poverenju. Ta podrška je i dalje ključna kako bi se države
o kojima je reč podstakle na punu saradnju s MKSJ-om i kako bi se
pospešio razvoj pouzdanog domaćeg pravosuđa u tom regionu.
Na kraju, svi ćemo osetiti prednosti ako u bivšoj Jugoslaviji
zavladaju pravda, pravna država i pomirenje.
Zahvaljujem vam na pažnji.
|
