| Saopštenje za javnost |
VEĆA
|
| (Isključivo za medije. Nije službeni dokument.) |
|
Hag, 26. februar 2009.
NJ/MOW/1306t
Pet visokih srpskih zvaničnika proglašeno krivim za zločine na Kosovu, jedan oslobođen krivice
 |
Pretresno veće III Međunarodnog suda danas je petoricu bivših visokih političkih, vojnih i policijskih zvaničnika Jugoslavije i Srbije proglasilo krivim za zločine protiv čovečnosti počinjene na Kosovu tokom 1999. godine.
Bivši potpredsednik jugoslovenske vlade Nikola Šainović, general Vojske Jugoslavije (VJ) Nebojša Pavković i general policije Srbije Sreten Lukić su svi osuđeni na po 22 godine zatvora za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja.
General Vojske Jugoslavije Vladimir Lazarević i načelnik Generalštaba VJ Dragoljub Ojdanić, proglašeni su krivim za pomaganje i podržavanje počinjenja po jednom broju optužbi za deportaciju i prisilno premeštanje albanskog stanovništva sa Kosova i obojica osuđeni na po 15 godina zatvora.
Milan Milutinović, bivši predsednik Srbije, oslobođen je svih optužbi.
Današnja presuda je prva koju Međunarodni sud izriče za zločine koje su počinile snage Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Srbije nad kosovskim Albancima tokom sukoba na Kosovu 1999. godine.
Tužilaštvo je ovu šestoricu teretilo za zločine počinjene tokom kampanje terora i nasilja usmerene protiv albanskog stanovništva na Kosovu početkom 1999. godine. Svaki od optuženih je navodno učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj izmenu etničke ravnoteže na Kosovu, kako bi se obezbedila dalja kontrola srpskih vlasti. Plan je trebalo da bude izvršen kažnjivim sredstvima, između ostalog deportacijama, ubistvima, prisilnim premeštanjima i progonom kosovskih Albanaca.
Analizirajući dokaze izvedene tokom suđenja u vezi sa lokalitetima zločina u 13 opština širom Kosova, Pretresno veće je zaključilo da je postojala široko rasprostranjena kampanja nasilja usmerena protiv civilnog stanovništva kosovskih Albanaca tokom vazdušnih udara NATO na SRJ koji su započeli 24. marta 1999. godine. Ovu kampanju su sprovodile snage vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) pod kontrolom vlasti SRJ i Srbije, koje su odgovorne za masovna proterivanja civila kosovskih Albanaca iz njihovih domova, kao i incidente ubistva, seksualnog zlostavljanja i namernog uništavanja džamija.
“Namerne aktivnosti tih snaga tokom pomenute kampanje prouzrokovale su odlazak najmanje 700.000 kosovskih Albanaca s Kosova u kratkom vremenskom periodu od kraja marta do početka juna 1999. godine”, rekao je u sudnici predsedavajući sudija Iain Bonomy.
Utvrđeno je da su takvi zločini počinjeni u sledećih 13 opština na Kosovu: Orahovac/Rahovec, Prizren, Srbica/Skenderaj, Suva Reka/Suharekë, Peć/Pejë, Kosovska Mitrovica/Mitrovicë, Priština/Prishtinë, Ðakovica/Gjakovë, Gnjilane/Gjilan, Uroševac/Ferizaj, Kačanik/Kaçanik, Dečani/Deçan i Vučitrn/Vushtrri.
Pretresno veće je zaključilo da su ovi zločini počinjeni tokom sprovođenja udruženog zločinačkog poduhvata koji je imao za cilj da “se nasiljem i terorom značajan broj kosovskih Albanaca istera iz svojih domova i preko granice kako bi državne vlasti održale kontrolu nad Kosovom”.
Ova “široko rasprostranjena kampanja nasilja uperena protiv albanskog stanovništva Kosova od marta do juna 1999. godine” bila je “vođena na organizovani način, uz upotrebu znatnih državnih snaga”, zaključilo je Pretresno veće.
Pretresno veće je nabrojalo druge elemente koji potvrđuju postojanje udruženog zločinačkog poduhvata. Oni uključuju: “događaje koji su doveli do sukoba; naoružavanje nealbanskih civila na Kosovu i uporedno razoružavanje kosovskih Albanaca; neuspeh pregovora za okončanje kosovske krize i istovremeno kršenje oktobarskih sporazuma od strane vlasti SRJ i Srbije; sakrivanje tela kosovskih Albanaca koje su ubile snage VJ i MUP”.
Pretresno veće je zaključilo da su Nikola Šainović, Nebojša Pavković i Sreten Lukić svi učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu i značajno doprineli njegovom izvršenju.
Pretresno veće je zaključilo da je Nikola Šainović bio “jedan od najbližih i najpoverljivijih saradnika (Slobodana) Miloševića,” bivšeg predsednika SRJ i “jedan od ključnih učesnika tog zajedničkog (udruženog zločinačkog) poduhvata”.
“On je bio moćan zvaničnik u vladi SRJ, koji je ne samo saopštavao informacije Miloševiću i prenosio Miloševićeva uputstva onima koji su bili na Kosovu, nego je imao i veliki uticaj na događaje u toj pokrajini i ovlašćenja da donosi odluke”, rekao je sudija Bonomy.
Premda je bio svestan zločina koje su počinile snage VJ i MUP, Šainović nije iskoristio svoja “široka ovlašćenja na Kosovu” niti vlastitu inicijativu da bi obezbedio da se oni obustave.
Šainović je proglašen krivim za deportacije, prisilno premeštanje, ubistvo i progon kao zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. Osuđen je na 22 godine zatvora.
Nebojša Pavković je bio zapovednik Treće armije VJ, koja je obuhvatala i Prištinski i Niški korpus, i stoga “imao značajnu de jure i de facto komandna ovlašćenja nad snagama VJ na Kosovu 1998. i 1999. godine”.
“Nema sumnje da je njegov doprinos udruženom zločinačkom poduhvatu bio značajan, budući da je koristio snage VJ koje su mu bile na raspolaganju za terorisanje i nasilno proterivanje civila kosovskih Albanaca iz njihovih domova”, zaključilo je Veće.
Izvršenja ubistva, seksualnih zlostavljanja i hotimično uništavanje džamija, od strane snaga VJ i MUP, Pavkoviću su bila logično predvidljiva, pa ipak “ponekad o tome nije slao potpune izveštaje i da je umanjivao teške kažnjive postupke u svojim izveštajima upućenim štabu Vrhovne komande”.
Pavković je proglašen krivim za deportacije, prisilno premeštanje, ubistvo i progon kao zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. Osuđen je na 22 godine zatvora.
Pretresno veće je zaključilo da je Sreten Lukić bio “de facto komandant snaga MUP na Kosovu od sredine 1998. do sredine 1999. godine, te da je bio spona između dejstava MUP na terenu na Kosovu i opštih politika i planova uspostavljanih u Beogradu”. Veće je zaljučilo da je on stoga bio značajan učesnik tog udruženog zločinačkog poduhvata.
Dokazima je utvrđeno da je Lukić posedovao iscrpna saznanja o događajima na Kosovu dok su se oni odvijali, kao i da je obavešten o navodima kažnjivog ponašanja pripadnika MUP na tom području. Međutim, Veće se na osnovu dokaza nije uverilo da je Lukić bio umešan u prikrivanje ovih zločina putem tajnih transporta tela civila sa Kosova u druge delove Srbije.
Sreten Lukić je proglašen krivim za deportacije, prisilno premeštanje, ubistvo i progon kao zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. Osuđen je na 22 godine zatvora.
Što se tiče Dragoljuba Ojdanića, Veće je zaključilo da je on, kao načelnik Generalštaba, “rukovodio i komandovao svim jedinicama i organima VJ”.
Premda je zaključilo da nije imao nameru da protera kosovske Albance iz njihovih domova, Veće je zaključilo da je, “Ojdanić obezbedio praktičnu pomoć, podstrek i moralnu podršku onim pripadnicima VJ za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje. Njegovi postupci imali su bitne posledice po samo počinjenje tih zločina od strane snaga VJ na nekim od lokaliteta navedenih u Optužnici”.
Na osnovu ovoga, zaključeno je da je pomagao i podržavao počinjenje po jednom broju optužbi za deportaciju i prisilno premeštanje za koje se tereti u Optužnici. On, međutim, nije proglašen krivim za ubistvo i progon.
Ojdanić je proglašen krivim za deportacije i prisilno premeštanje kao zločine protiv čovečnosti. Osuđen je na 15 godina zatvora.
General Vladimir Lazarević, zapovednik Prištinskog korpusa, nije “učestvovao u procesu donošenja političkih odluka koji se uglavnom odvijao u Beogradu, niti je nu`no bio upoznat s njim, te nije ni prisustvovao tamošnjim sastancima na visokom nivou” zaključilo je Veće. Međutim, Lazarević je podržavao počinjenje zločina širom Kosova od strane snaga Vojske Jugoslavije i policije u široko rasprostranjenom i sistematskom napadu usmerenom protiv kosovskih Albanaca, te je stoga proglašen krivim za pomaganje i podržavanje počinjenja po jednom broju optužbi za deportaciju i prisilno premeštanje navedenih u Optužnici. Lazarević je osuđen na 15 godina zatvora.
Veće je zaključilo da tužilaštvo nije dokazalo da je bivši predsednik Srbije, Milan Milutinović, dao značajan doprinos sprovođenju udruženog zločinačkog poduhvata, niti da je imao stvarnu kontrolu nad akcijama snaga VJ i MUP na Kosovo.
Milutinović nije imao neposrednu individualnu kontrolu nad VJ, koja je bila savezna institucija, zaključilo je Veće. “U praksi (Slobodan) Milošević, ponekad nazivan Vrhovnim komandantom, je posedovao stvarna komandna ovlašćenja nad VJ tokom kampanje NATO”.
Milutinović je stoga oslobođen svih optužbi za koje je terećen po Optužnici.
Svakom od optuženih će u kaznu biti uračunato vreme već provedeno u pritvoru.
Osim današnjih zaključaka, Pretresno veće je pozvalo strane u postupku da podnesu svoje podneske u vezi s tri navodna lokaliteta zločina za koja je tužilaštvu bilo naloženo, u skladu s pravilom 73 bis(D), da ne izvodi dokaze tokom suđenja.
Pretresno veće je 11. jula 2006. godine odlučilo – do daljih naloga – da dokaze u vezi sa slučajima u Račku/Reçek, Padalištu/Padalishtë i zatvoru u Dubravi/Dubravë ne treba izvediti da bi se “pospeši[la] ekspeditivnost postupka istovremeno obezbeđujući njegovu pravičnost”. U istoj odluci Veće je zaključilo da “[Odluku] nipošto ne bi trebalo shvatiti kao zaključak … da su događaji na navedene tri lokacije manje značajni ili da uopšte nisu reprezentativni u odnosu na tužiočevu tezu protiv optuženih”.
Pretresno veće je danas pozvalo sve strane u postupku da podnesu eventualne podneske po ovom pitanju u roku od 14 dana.
Suđenje u predmetu Milutinović i drugi bilo je jedno od najvećih i najkompleksnijih pred Međunarodnim sudom. Suđenje je počelo 10. jula 2006, a završeno 27. avgusta 2008. godine. Tokom suđenja, Veće je saslušalo usmena svedočenja ukupno 235 svedoka, i uvrstilo u spis 4.300 dokaznih predmeta.
Međunarodni sud je podigao optužnice protiv ukupno devet najviših zvaničnika Srbije i Jugoslavije za zločine koje su navodno počinile srpske snage na Kosovu 1999. godine.
Bivši jugoslovenski vođa Slobodan Milošević postao je prvi aktuelni šef neke države optužen za ratne zločine kada je Međunarodni sud protiv njega 1999. godine podigao optužnicu za navodne zločine na Kosovu. Sudilo mu se za navedene optužbe kao i za navodne zločine počinjene u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, od 2002. do 2006. godine, ali je on umro prirodnom smrću pred sam kraj suđenja i pre nego što je izrečena presuda.
Vlajko Stojiljković, visoki policijski zvaničnik blizak Miloševiću, takođe je optužen, ali je izvršio samoubistvo u Beogradu 2002. godine. Vlastimir Đorđević, bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije i načelnik Resora javne bezbenosti, bio je u bekstvu do hapšenja u junu 2007. godine. Njegovo suđenje je počelo 27. januara 2009. godine.
Od svog osnivanja Međunarodni sud je podigao optužnice protiv 161 lica za teške povrede humanitarnog prava počinjene na području bivše Jugoslavije od 1991. do 2001. godine. Postupci protiv 116 lica su okončani.
*****
Celokupni tekst sažetka presude dostupan je na sledećem linku:
http://www.icty.org/x/cases/milutinovic/tjug/bcs/090226bcs_sazetak_presude.pdf
Postupke u sudnicama možete pratiti na internet stranici Međunarodnog suda na: www.icty.org
*****
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju
Za više informacija stupite u kontakt s našom Službom za medije/komunikacije
Tel.: +31-70-512-5343; 512-5356 Fax: +31-70-512-5355 - Elektronska pošta: press [at] icty.org