| SAOPŠTENJE ZA JAVNOST |
VEĆA
|
| (Isključivo za medije. Nije zvaničan dokument.) |
Hag, 3. april 1996.
AMcD/PIO/057t
Međunarodni sud izdao međunarodne naloge za hapšenje Mrkšića, Radića i Šljivančanina i opomenuo Beograd zbog odbijanja da sarađuje
Pretresno veće I, kojim je predsedavao sudija Claude Jorda, danas je jednoglasno ponovno potvrdilo svih šest tačaka optužnice protiv Mileta Mrkšića, Miroslava Radića i Veselina Šljivančanina i izdalo međunarodne naloge za njihovo hapšenje koji će biti poslati svim državama i, ukoliko to bude potrebno, snagama IFOR. Pretresno veće je takođe konstatovalo i potvrdilo da je neizvršavanje prvobitnih naloga za hapšenje posledica odbijanja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) da sarađuje s Međunarodnim sudom.
Optužbe
Mile Mrkšić, Miroslav Radić i Veselin Šljivančanin terete se da su organizovali navodni masakr 260 muškaraca nesrpske nacionalnosti koji su 20. novembra 1991. odvedeni iz Vukovarske bolnice od strane pripadnika JNA, i koji od tada nisu viđeni. Vjeruje se da su pokopani u obližnjoj masovnoj grobnici.
Sva trojica se terete za individualnu i odgovornost nadređenog u skladu s članom 7(1), odnosno (3) Statuta, po dve tačke za teške povrede Ženevskih konvencija (hotimično nanošenje teške patnje i hotimično lišavanje života), suprotno članovima 2(c) i 2 (a)); dve tačke kršenja zakona i običaja ratovanja (okrutno postupanje i ubistvo), suprotno članu 3); i dve tačke zločina protiv čovečnosti (nečovečna dela i ubistvo), suprotno članovima 5(i) i 5(a)). Gore navedene optužbe su kumulativne.
Potvrđivanje optužnice
Kako bi razmotrilo da li postoji dovoljna osnova za zaključak da su optuženi počinili dela za koja se terete, Pretresno veće I je pregledalo dokaze koji su predočeni sudiji koji je potvrdio prvobitnu optužnicu 7. novembra 1995. godine. Takođe je saslušano jedanaest svedoka tokom javnog pretresa održanog 20, 26, 27. i 28. marta 1996. godine.
Na osnovu dokaza, Pretresno veće I je potvrdilo da su 20. novembra 1991. pripadnici JNA prisilno evakuisali grupu od otprilike nenaoružanih 300 muškaraca nesrpske nacionalnosti iz vukovarske bolnice i prebacili u kasarnu JNA na Sajmištu. Tamo su ih nasilno napali kako pripadnici JNA, tako i pripadnici paravojnih jedinica, poreklom Srbi ili bosanski Srbi. Nakon toga, većina muškaraca je odvedena u jedan hangar na poljoprivrednom dobru Ovčara, gde su primorani da trče između dva reda vojnika koji su ih tukli dok su prolazili i nakon toga ponovo teško premlaćeni. Dvojica muškaraca su umrla od posledica tog napada.
Nakon toga, muškarci su odvedeni u malim grupama do jednog mesta u Grabovu, gde se veruje da su ubijeni pucnjima iz vatrenog oružja i zakopani u masovnu grobnicu. Doktor Clyde Snow, koji je svedočio na pretresu, i tim forenzičkih eksperata iz organizacije Lekari za ljudska prava iz Bostona, u oktobru 1992. godine otkrili su masovnu grobnicu na mestu koje je identifikovao jedan svedok koji je pobegao tokom transporta. Doktor Snow je procenio da se u njoj moglo nalaziti do 350 tela. Predočeni su dokazi koji su pokazali da su se pogubljenja dogodila na samom tom mestu.
Na osnovu forenzičkih dokaza, svedočenja veštaka i svedočanstava svedoka, među kojima i trojice muškaraca koji su bili deo grupe koja je izvedena iz vukovarske bolnice, koji su uspeli da pobegnu, Pretresno veće I je bilo u mogućnosti da ustanovi direktnu vezu između navedenih događaja i postojanja masovne grobnice.
Veće je zaključilo da postoji dovoljno razloga za zaključak da su ova ubistva i nečovečna postupanja počinili pripadnici Gardijske brigade, pod komandom i nadzorom Mileta Mrkšića, Miroslava Radića i Veselina Šljivančanina. Prema Pretresnom veću I, pukovnik Mrkšić, koji je bio zapovednik Gardijske brigade za područje Vukovara, kapetan Radić, koji je bio načelnik specijalne jedinice pešadije u sastavu Gardijske brigade i Veselin Šljivančanin, operativni komandant snaga JNA u neposrednoj blizini Vukovara, odgovorni su za dela za koja se terete "ne samo zbog svog položaja vlasti, već i zbog svojeg direktnog učešća u počinjenju tih dela".
Veće je takođe potvrdilo da je jasno utvrđeno svedočenjem svedoka da su optuženi bili prisutni ili u vukovarskoj bolnici, ili na poljoprivrednom dobru Ovčara kada su navodni zločini počinjeni.
Suštinski pravni zaključci
Na osnovu dokaza koji su mu do sada predočeni, Pretresno veće I je potvrdilo da postoji dovoljno dokaza za zaključak da su optuženi počinili teška kršenja zakona i običaja ratovanja.
* Pretresno veće je zaključilo da je u Vukovaru, u vreme kada su se navedena kršenja desila, postojalo stanje međunarodnog oružanog sukoba. Veće je takođe zaključilo da su navodne žrtve premlaćivanja i pogubljenja lica zaštićena prema članu 4 IV ženevske konvencije, kao ranjeni ili nepovređeni civili i ranjeni i nepovređeni pripadnici hrvatskih odbrambenih snaga koji su položili oružje. Time je utvrđena nadležnost Suda nad teškim povredama Ženevskih konvencija, po članu 2 Statuta.
* Pretresno veće je zaključilo da je "oko 260 lica prevezenih iz vukovarske bolnice bilo namerno izloženo velikoj patnji".
* Veće je naglasilo da je "optužnica koja mu je podnesena pre svega pokazuje da je počinjen zločin protiv čovečnosti. Premlaćivanja i pogubljenja koja se pripisuju trojici optuženih izgleda da su zaista počinjena pod uslovima koji karakterišu zločin protiv čovečnosti". Veće je zaključilo da "iako prema odredbama člana 5 (...) borci u klasičnom smislu ne mogu biti žrtve zločina protiv čovečnosti, ovo se ne odnosi na lica koja su u jednom određenom momentu učestvovala u pružanju otpora".
Odbijanje Beograda da sarađuje
Veće je zaključilo da "dela navedena u optužnici predstavljaju samo jedan vid šire operacije koja je, između ostalog, uključivala granatiranje, opsadu i osvajanje Vukovara, kao i smrt i nestanak pojedinaca i masovni progon civilnog stanovništva koji je usledio. Dokazni materijal iznesen tokom pretresa, a naročito televizijski snimci koji su prikazani, mogu navesti na zaključak da vojnu i političku odgovornost za ovu operaciju snose najviši organi vlasti".
Imajući u vidu da su beogradske vlasti unapredile i Mrkšića i Šljivančanina, kao i da je Tužilaštvo ustvrdilo da "kada jedna vlada pruža zločincima utočište i podršku na očigled sveta, tada i ta vlada takođe postaje zločinačka, a upravo to je vlada u Beogradu u ovom slučaju učinila", Pretresno veće I je istaklo da je činjenica da nalozi za hapšenje nisu dostavljeni optuženima posledica "odbijanja Savezne Republike Jugoslavije da sarađuje s Međunarodnim sudom" i zaključilo da SRJ "nije ispunila svoju obavezu da sarađuje kao što je predviđeno članom 59 (A) Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog suda", a ovu činjenicu predsednik treba da ozvaniči i o tome obavesti Savet bezbednosti.
*****
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju
Za više informacija stupite u kontakt s našom Službom za medije/komunikacije
Tel.: +31-70-512-8752; 512-5343; 512-5356 Fax: +31-70-512-5355 - Email: press [at] icty.org