 |
Borisav Jović je obavljao funkciju člana Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) iz Srbije, a bio je i potpredsednik Predsedništva i predsednik Predsedništva od 1989. do 1991. godine. Napisao je dve knjige u kojima je zabeležio svoja iskustva u politici, Poslednji dani SFRJ: Dnevnik i Knjiga o Miloševiću.
|
Tužilac Geoffrey Nice zamolio je Borisava Jovića da potvrdi stavove koje je izneo u svojoj drugoj knjizi, koja opisuje Slobodana Miloševića kao ključnu ličnost i glavnog aktera u onome što je Jović nazvao ‘srpska tragedija’.
"Naravno, više od jedne decenije, Milošević je bio glavna politička ličnost u Srbiji. Imao je apsolutni autoritet i u narodu i u partiji, imao je mogućnost da presudno utiče na sve odluke i samim tim je bio na neki način glavni akter svega toga što se dogodilo u tom periodu".
Borisav Jović dalje opisuje Miloševićev autoritet u Srbiji, uključujući i nad njim samim.
"Pazite, gospodin Milošević je bio apsolutni autoritet, bez obzira da li je bio predsednik partije ili nije bio predsednik partije. Nijedna važna odluka u Srbiji nije donošena bez njega, niti se mogla donositi bez njega. Ni kad sam ja bio predsednik ni kada nisam bio predsednik."
Borisav Jović, jedna od vodećih političkih ličnosti u Srbiji krajem 1980-ih i početkom 1990-ih, svedočio je kao svedok Tužilaštva pod pretnjom kazne zatvora. Pozivajući ga da svedoči, Tužilaštvo je prvenstveno želelo da u predmetne spise uvrsti dnevnik koji je napisao, pod nazivom Poslednji dani SFRJ: Dnevnik, kao i njegovu drugu knjigu, pod nazivom Knjiga o Miloševiću. U svom dnevniku, Jović detaljno opisuje više od stotinu sastanaka sa Slobodanom Miloševićem u periodu od maja 1989. do jula 1992. godine.
Jović je sebe smatrao Miloševićevim bliskim saradnikom, ako ne i najbližim, tokom više godina relevantnih za zločine počinjene u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Tokom svog celokupnog svedočenja Jović je tvrdio da stoji iza onoga što je naveo u pismenoj izjavi Tužilaštvu 2002. i 2003. godine i svega što je napisao u svoje dve knjige.
Od početka svog svedočenja Jović je tvrdio da je Milošević bio ključna ličnost u politici Srbije. Na sudu, Jović je potvrdio stav koji je izneo u svojim knjigama da je Milošević imao apsolutni autoritet nad Socialističkom Partijom Srbije (SPS), dominantnom političkom strankom u Srbiji tokom 1990-tih. Neko vreme Milošević nije mogao da obavlja funkciju predsednika SPS-a zbog toga što ustav nije dopuštao da ista osoba bude predsednik Srbije i vođa političke stranke. Tada je Jović obavljao funkciju predsednika SPS-a. Međutim, Jović je svedočio da je Milošević i dalje donosio sve odluke.
Jović je takođe potvrdio stavove iznete u svojim knjigama da se Milošević okružio ljudima koji su ga bezpogovorno sledili. Na sudu je izjavio da je Milošević bio jaka ličnost koja se prirodno orjentisala na ljude “koji pristaju da te odluke sprovode”. Jović je takođe izjavio da su osobe koje više nisu bile od koristi Miloševiću “bile odstranjivane”.
Primer toga je izbacivanje samog Jovića iz partije nakon što je objavio svoju prvu knjigu. U svojoj izjavi Tužilaštvu, koju je potvrdio pred Sudom, Jović pominje “Ja sam se odmah složio da podnesem ostavku, jer sam znao da ako ne pristanem, on [Slobodan Milošević] će srediti da se to sprovede”.
Jović je svedočio da je Milošević bio usredsređen na razvijanje kulta ličnosti i da ga je on zamolio da tome stane na put, jer je zemlja imala sasvim dovoljno kulta ličnosti nakon Drugog svetskog rata u liku Staljina i vođe SFRJ Tita. Izjavio je da je Milošević olako prešao preko toga. Međutim, slike svih drugih značajnih političara su sklonjene, a kako je Jović izjavio, “njegova [Miloševićeva] je ostala i još je taj kult ličnosti uvećavala”.
Jović je takođe svedočio da je, kao deo njegove autokratske vlasti, Milošević vršio presudnu kontrolu nad državnim medijima. Mediji su korišćeni da se “poboljša ili potkopa položaj” drugih srpskih vođa u skladu sa trenutnom politikom koju je optuženi vodio. Na sudu Jović je naveo primere Milana Martića i Milana Babića, koji su oba kasnije osuđena za zločine počinjene u Hrvatskoj. Jović je izjavio da kada je Babić izazvao Miloševićev gnev, Milošević je koristio medije “za ubeđivanje naroda da Babić mora biti promenjen jer je to protiv interesa srpskog naroda”. Međutim, pokušavajući da odbrani Miloševićevo korišćenje medija, Jović je takođe izjavio da “je on smatrao da je vrlo važno da državna televizija i radio obaveštavaju pre svega onako kako je to u interesu tekuće politike”.
Tokom svoje političke karijere Borisav Jović je obavljao razne državne funkcije, prvenstveno u sferi društvenog i ekonomskog razvoja, a bio je i ambasador u Italiji od sredine do kraja sedamdesetih godina. Kasnije je postao uticajna ličnost jugoslovenske politike i obavljao brojne visoke dužnosti, te bio blizak saradnik Slobodana Miloševića. Borisav Jović je u martu 1989. godine izabran za člana predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) iz Srbije, a kasnije je obavljao funkciju potpredsednika i predsednika Predsedništva. Od sredine 1991. do oktobra 1992. godine bio je predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS), preuzevši tu funkciju od Slobodana Miloševića koji ju je morao napustiti iz ustavnih razloga. Kada se Milošević vratio na kormilo partije Jović je postao njen potpredsednik, obavljajući tu funkciju do novembra 1995. godine. Koristeći ta iskustva napisao je dve knige, prvu pod nazivom “Poslednji dani SFRJ: Dnevnik”, i drugu, “Knjiga o Miloševiću”. Tužilaštvo Međunarodnog suda je sa njim u tri navrata 2002. i 2003. godine obavilo razgovore u svojstvu osumnjičenog, ali protiv njega nije podignuta optužnica.
Borisav Jović je svedočio od 18. do 20. novembra 2003. Pročitajte celokupan tekst njegovog svedočenja
(Transkripte ustupio Fond za humanitarno pravo)