“Osećao sam potrebu da se i mi kao odgovorno društvo otvoreno i iskreno suočimo sa učinjenim ratnim zločinima. Verovao sam da je važno započeti saradnju sa Tribunalom i da, bez obzira na sve otpore i nerazumevanje javnosti, neko definitivno treba da otvori proces prihvatanja krivice, izvinjenja žrtvama i, u krajnjem cilju, ljudskog pomirenja sa okruženjem.” |
Miodrag Jokić je bio komandant 9. vojnopomorskog sektora (VPS) Jugoslovenske ratne mornarice, koja je bila odgovorna za napad na grad Dubrovnik u južnoj Hrvatskoj i njegovoj okolici krajem 1991. Vojnici pod njegovom komandom granatirali su područje Starog grada Dubrovnika, koji je na UNESCO-voj listi mjesta svjetske kulturne baštine, usljed čega su dva civila poginula, a tri ranjena. Razorene su i uništene zgrade, ustanove namijenjene religiji, dobrotvornim svrhama, obrazovanju, umjetnosti i nauci, te istorijski spomenici. Kao komandant, Jokić nije preduzeo nužne mjere da spriječi ili zaustavi granatiranje ili da naknadno kazni odgovorne. U vrijeme predaje, Miodrag Jokić je bio najviši oficir JNA koji se dobrovoljno predao, a njegovo Pročitajte priznanje krivice je pomoglo da se skine veo šutnje koji je obavijao granatiranje Dubrovnika. Značajno je sarađivao s Međunarodnim sudom i učestvovao je u političkim aktivnostima koje su imale za cilj promicanje mirnog rješenja sukoba u regiji. Osuđen je na 7 godina zatvora.
Pročitajte priznanje krivice
4. decembar 2003. (izvod iz transkripta pretresa)
“Gospodine predsedniče, gospodo sudije, časni sude, tužiteljice, zahvaljujem što ste mi omogućili da vam se obratim.
Pre dve godine, odmah nakon što je objavljena optužnica, predao sam se organima Tribunala da bih se suočio sa optužbama i da bi bila utvrđena istina. U to vreme u mojoj državi nije postajao pravni okvir za saradnju sa Tribunalom. Nijedan optuženi ofizir iz Srbije nije se predao, a javno mnjenje je bilo protiv tog postupka. Sa svojim timom odbrane i uz minimalnu pomoć organa države i vojske, dugo sam i temeljno istraživao i preispitivao navode optužnice, te moju individualnu i objektivnu odgovornost. Bio sam svestan svoje komandne odgovornosti za postupke svojih potčinjenih u borbi, kao i promašaje i greške u komandovanju trupama.
Istovremeno, osećao sam potrebu da se i mi kao odgovorno društvo otvoreno i iskreno suočimo sa učinjenim ratnim zločinima. Verovao sam da je važno započeti saradnju sa Tribunalom i da, bez obzira na sve otpore i nerazumevanje javnosti, neko definitivno treba da otvori proces prihvatanja krivice, izvinjenja žrtvama i, u krajnjem cilju, ljudskog pomirenja sa okruženjem.
Časni sude, postoje dva razloga zbog kojih sam danas ovde: prvi je moje lično ubeđenje da kao komandant imam moralnu i ličnu obavezu da prihvatim odgovornost i tražim izvinjenje za postupke svojih počinjenih, čak i kada ih nisam naredio; drugi je svest o tome da je moje prihvatanje krivice i kajanje važnije od moje lične sudbine.
Šestog decembra 1991. poginulo je dvoje ljudi, troje je ranjeno i učinjena je velika šteta na civilnim zgradama i na kulturnim i istorijskim spomenicima u starom gradu u Dubrovniku. Činjenica da su ovi životi izgubljeni u zoni moje odgovornosti ostaće urezana u moju svest celog života. Spreman sam da se sa vojničkim dostojanstvom poklonim pred svim žrtvama ovog sukoba, bez obzira na kojoj su strani. Takođe, iako sam to učinio u toku samog granatiranja radio putem, i nakon toga i lično, osećam obavezu da i ovom prilikom izrazim svoje najdublje saučešće porodicama poginulih i ranjenih, kao i građanima Dubrovnika za bol i štetu koju im je nanela jedinica pod mojom komandom. Moje žaljenje shvatam kao uslov pomirenja i zajedničkog života naroda na ovom području.
Časni sude, ja sam celog svog života bio profesionalni vojnik. Kao takav, rukovodio sam se oficirskom zakletvom trudeći se da služim na čast svojoj profesiji i svojoj zemlji. Zato danas stojim pred vama, nadajući se da će moj postupak doprineti konačnom pomirenju i zajedničkom životu naroda na ovom području, ali i stvaranju perspektive u kojoj neće biti tereta krivice za moj narod i njegovu budućnost. Zahvaljujem, časne sudije. ”