 |
“Želio bih da se lično izvinim svim žrtvama koje sam povredio i svim članovima njihovih obitelji koje sam povredio onime što sam učinio. Želim da kažem da meni je iskreno žao za sve njihove patnje. To što sam rekao na sudu poslednji put zaista sam i mislio: kriv sam i duboko se kajem. ” |
Miroslav Bralo je bio pripadnik “Džokera”, jedinice Vojne policije Hrvatskog vijeća obrane, koja je djelovala prvenstveno u regiji Lašvanske doline u srednjoj Bosni i Hercegovini tokom 1993. Miroslav Bralo je počinio niz strašnih zločina i osuđen je za ubistvo pet ljudi i pomaganje u ubistvu 14 civila bosanskih Muslimana, od kojih su devetoro bili djeca. Okrutno je silovao i mučio jednu bosansku Muslimanku i držao je zatočenu približno dva mjeseca, tokom kojih su je po želji zlostavljali oni koji su je držali zatočenu. Pretresno vijeće je smatralo da je vrijedno pažnje to što je Miroslav Bralo priznao zločine za koje se nije prvobitno teretio i što je uložio napore da okaje svoje zločine angažujući se u radu za opšte dobro i pomažući u lociranju ostataka nekih od njegovih žrtava. Osuđen je na 20 godina zatvora.
Pročitajte priznanje krivice
7. oktobra 2005. Miroslav Bralo je potpisao sporazum o izjašnjavanju o krivici i činjeničnu osnovu kao i svoje lično izvinjenje. U svojoj pisanoj izjavi Bralo je izjavio slijedeće:
“"Ime mi je Miroslav Bralo.
Želio bih da se lično izvinim svim žrtvama koje sam povredio i svim članovima njihovih obitelji koje sam povredio onime što sam učinio. Želim da kažem da meni je iskreno žao za sve njihove patnje. Ono što sam rekao u sudu poslednji put zaista sam i mislio: kriv sam i duboko se kajem.
Moje izvinjenje bi trebalo da ide još dalje. Trebalo bi da bude šire od zemaljske kugle. Trebalo bi da uključi izvinjenje svim žrtvama i njihovim porodicama, svim onima koji su morali da prođu kroz užas događaja koji su se desili, i znani i neznani. Želio bih da se izvinim i mnogim ljudima koji i danas žive u strahu i očaju raseljeni širom svijeta.
Činjenična osnova mojih priznanja krivice prihvaćena. Ona je istinita. Jedna od najtežih točaka je prva ona koja govori o progonima i zločinima protiv čovječnosti. Meni je to posebno žao. Kao čovjek svjesta sam da se radi o mojim zločinima koje sam počinio tokom masakra u Ahmićima nad ljudi čiji se glas više neće čuti. Želio bih da se izvinim i u ime onih koji su počinili te stravične zločine a nisu više među živima. i svima onima koji su morali da prožive boli i patnju zarad neljudskog ponašanja u Ahmićima.
Ja sam uvjek znao da se to djelanje pogrešno, i da će svako znati da je pogrešno, i da za svako djelanje nemože biti opravdanja. Ja sam svjestan da sam se loše ponašao i ovo pismo pišem svojim riječima. Naša zlodjela su bila tako strašna – mislim i na ostale – mi smo svejedno nastavjali i pokušavali da ih opravdamo. Ja sam čak pokušavao da budem ponosan i da vjerujem da su to djela uspješna vojnika. Danas se stidim toga, stidim se svog ponašanja.
Ne. To nisu bila djela onog vojnika kakav sam ja jednom želio biti. Bio sam prisutan kada su žene i djeca ubijeni pred mojim očima. U tome času dobar vojnik u meni je nestao, utihnuo.
Bilo je trenutaka tokom tog vremena kada sam bio hrabar, ali nije bilo u meni hrabrosti da sam sebi priznao u što sam se pretvorio, i nije bilo u meni dovoljno hrabrosti da zaštitim one čije se živote trebalo spašavati. To bi bila prava hrabrost u to vrijeme.
Trebalo je da prođe mnogo godina da bih ja razumio i nakon toga i prihvatio svoju odgovornost za svako od svojih djela. Razmišljajući danas o svojim postupcima, osećam jedino ogromno žaljenje i molim se da se takvo zlo nikada više ne ponovi na ovome svijetu.
Tribunal mora da se bavi s mnogim lažima. Ja vjerujem da je jedini put napred se kaže istina i da se prestane sa poricanjem istine. Mislim da nisam lagao, ali sam bio onaj koji je sve poricao pogotovo pred samim sobom.
Mora jednom biti kraj zataškavanja zločina. Porodice bi trebalo da odboluju svoje bližnje i da znaju istinu iskreno. Nadam da će sve strane sarađivati u potrazi za istinom i čineći tako skratiće agoniju mnogih obitelji.
Mogao bih reći nek svako ide svojim putem, ali ja o to više ne vjerujem. Rekao bih svakome da smogne hrabrosti i obrati se svom susjedu, razgovara sa sudom i na taj način počne graditi mir. Onome ko govori istinu, vjerovati će susjed i sud.
Kada sam se našao na tribunalu u novembru prošle godine, odmah sam znao da prva optužnica ne govori o svemu. Želio sam da kažem cijelu istinu o svojim zločinima, iako sam znao da ono najgore znam samo ja. Toliko, a, i više ja sam dužan". ”