“Nadam se da će moje priznanje i kajanje bar malo doprinijeti tome da se ovakve stvari više ne dešavaju na našim prostorima. Nadam se da ću ovim ohrabriti i druge da učine isto što i ja, jer samo na taj način mogu skinuti dio velikog tereta koji ja nosim već ovih 11 godina. Znam da će me to pratiti i do groba. I još jednom bih zamolio za moje lično izvinjenje. Izvinio bih se svim žrtvama i njihovim porodicama. ” |
Darko Mrđa je tokom 1992. godine bio pripadnik tzv. “interventnog voda” specijalne policijske jedinice bosanskih Srba u gradu Prijedoru u Bosni i Hercegovini. Zajedno sa drugim pripadnicima interventnog voda, lično je učestvovao u izvođenju, čuvanju, sprovođenju, streljanju i ubistvu više od 200 nenaoružanih muškaraca na Korićanskim stijenama. Samo 12 muškaraca je preživjelo taj pokolj. Složio se da će surađivati s Tužilaštvom, a njegovo izjašnjavanje o krivici je pomoglo da se utvrdi istina o zločinima počinjenim nad nesrbima. Osuđen je na 17 godina zatvora.
Pročitajte priznanje krivice
22. oktobar 2003. (izvod iz transkripta pretresa)
“Časni sude, zahvaljujem Vam na ukazanoj prilici da na kraju ovog postupka koji se vodi protiv mene kažem nekoliko riječi.
U Jugoslaviji, u državi u kojoj sam rođen, prije skoro 13 godina došlo je do tragičnog sukoba. Ja sam tad imao 23 godine. Želio sam isto kao i svi ljudi mojih godina. Želio sam prije svega mir i imao sam bezbroj planova za svoju budućnost. Zadnje što mi je palo na pamet je bio rat i krvoproliće. O ratu sam znao onoliko koliko su moji roditelji govorili, a oni su u vezi rata govorili najmanje. Nisam u to vrijeme mnogo obraćao pažnju na to. Smatrao sam da je rat nešto što je davna prošlost, nešto što se događalo prije nego što sam ja rođen.
Iskreno rečeno, do zadnjeg trenutka mislio sam da ću ja biti dio generacije koja će svoj životni vijek provesti u miru. Odrastao sam u socijalističkom sistemu, u školi su me učili o bratstvu i jedinstvu između raznih naroda koji žive u mojoj zemlji. Ipak, znao sam da su mnogi moji preci stradali u prethodnom ratu. Znao sam za logor Jasenovac. Međutim, tada sam bio ubijeđen da je to nešto što je daleko iza mene i nešto što se mene ne tiče. Živio sam mirno sa svojim komšijama Muslimanima i Hrvatima. Živjeli smo jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih. Družili smo se, a čak i ponekad imali smo mnogo više od toga. Kao mladić imao sam djevojaka koje nisu bile Srpkinje i nikad za to nisam dobio prijekor od roditelja.
Početkom 90-ih godina sve se naglo promijenilo. Radio i televizija, novine, sve je bilo puno govora o ugroženosti Srba, Hrvata i Muslimana – zavisno od toga, čije je sredstvo informisanja. Odjednom, počeli smo da se dijelimo u načinu razmišljanja o istim stvarima. Ja to ni tada, a ni sada ne mogu objasniti i razumjeti.
Duboko vjerujući da je moj narod i da nam ponovo prijeti opasnost kao što je bio Jasenovac, ja sam se iz iskrenih patriotskih razloga javio na mobilizaciju. Bio sam mlad, zdrav i jak, a takvi su najpotrebniji svakoj vojsci. Želio sam prije svega da branim svoj narod, a zadnje što mi je padalo na pamet da napadam druge.
Kao takav, u kasno proljeće 92. dospio sam u interventni vod prijedorske policije. U Prijedoru su se odigravale grozne stvari. Najradije bih sve to izbrisao iz svog sjećanja. Moje komšije, Hrvati i Muslimani, morali su da odu. Kao policajac, ja sam u nekoliko navrata prije 21. avgusta i pratio i obezbjeđivao konvoje kojim su Muslimani odlazili iz Prijedora. Ne mogu reći da im je bilo dobro, ali znam da ih je većina stigla živa i zdrava u onom pravcu u kojem su krenuli.
Ujutro 21. avgusta saznao sam da trebam da pratim još jedan takav konvoj. Nisam sumnjao da će se bilo šta posebno dogoditi. Međutim, nije bilo tako. Po naredbi komandira interventnog voda, koji je kasnije poginuo na bihaćkom ratištu, pa mu ne želim sada pominjati ime, izdvojili smo dva autobusa puna vojnosposobnih muškaraca. Oni su ubijeni na Korićanskim stijenama, mjestu koje se nalazi između Skender Vakufa i Travnika. Ja sam učestvovao u razdvajanju i ubijanju tih nedužnih ljudi.
Iskreno se kajem. Zamolio bih za lično moje izvinjenje. Izvinuo bih se svim žrtvama i njihovim porodicama. Časni sude, želio bih da mi vjerujete na ovaj način. Nisam (to) počinio zato što sam želio, ili uživao u tome. Nisam ja mrzio ni te ljude. Uradio sam to zato što mi je naređeno da to uradim. Moj komandir, koji je inače uživao veliki autoritet i strahopoštovanje, bio je prisutan i lično izdavao ta naređenja. U tim trenucima ja nisam imao snage da se usprotivim naređenju. Ja mogu sada dokazati šta bi se desilo da sam odbio naređenje. Uvjeravam Vas da bih i sam bio ubijen. A na Vama je, časni sude, da mi vjerujete ili ne. Svi oni, moji drugovi iz interventnog voda, koji bi mogli da svjedoče o tome, i sami se za sebe boje i za svoju budućnost, i ne žele da svjedoče. Ja ih ne osuđujem zbog toga.
Časni sude, u proteklom ratu ja sam bio običan borac, bez čina i bez položaja. Bio sam na mnogim ratištima i borio se časno i pošteno. Tukao sam se sa neprijateljem, koji je bio naoružan. U tim sukobina ranjen sam tri puta. Ja nisam bio kukavica u ratu. I zbog toga mi je jako žao i teško (za) ovo što se desilo na Korićanskim stijenama. Već tada sam tražio prekomandu u drugu jedinicu, jer nisam želio da ubijam nenaoružane civile. Do kraja rata bio sam častan vojnik i nisam napravio nijednu stvar iole sličnu onome što se desilo na Korićanskim stijenama. Sada, 11 godina poslije, još teže mi pada ovaj dio moje prošlosti koju bih najradije da izbrišem, ali znam da to nije moguće. U međuvremenu sam se oženio i imam dvoje djece, i do hapšenja živio sam jedan normalan život čovjeka koji je živio od svog rada. Nikad nisam odgovarao ni za najmanji prekršaj u životu.
Ja znam da porodice ljudi koji su izgubili život 21.08.1992. godine u meni gledaju ubicu i da im je moje izvinjenje neiskreno. Ipak, ja želim da im se najiskrenije izvinim i spreman sam za počinjeno djelo i da dobijem i da izdržim zasluženu kaznu. Nadam se da će moje priznajnje i kajanje bar malo doprinijeti tome da se ovakve stvari više ne dešavaju na našim prostorima. Nadam se da ću ovim ohrabriti i druge da učine isto što i ja, jer samo na taj način mogu skinuti dio velikog tereta koji ja nosim već ovih 11 godina. Znam da će me to pratiti i do groba. I još jednom bih zamolio za moje lično izvinjenje. Izvinio bih se svim žrtvama i njihovim porodicama. I zahvalio bih se ovome časnom sudu što mi je dozvolio da se obratim. Hvala. ”