Website o naslijeđu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju

Od zatvaranja MKSJ-a 31. decembra 2017., Mehanizam održava ovaj website u okviru svoje misije očuvanja i promovisanja naslijeđa međunarodnih krivičnih sudova UN-a.

 Posjetite website Mehanizma.

Oslobađajuće presude

Postupci pred Međunarodnim sudom zasnovani su na pretpostavci nevinosti. Svi osumnjičeni protiv kojih je tužilaštvo podiglo optužnice uživaju pretpostavku nevinosti, a na tužilaštvu leži teret da van razumne sumnje dokaže krivicu optuženog. U slučaju da tužilaštvo to ne uspe, uslediće oslobađajuća presuda optuženom.

Bivši sudija Shahabuddeen i sudija Güney
 
Većina oslobađajućih presuda na Međunarodnom sudu izrečena je u predmetima u kojima su dokazi koje je iznelo tužilaštvo bili ili nedovoljni da se utvrdi da su konkretni zločini počinjeni, ili nedovoljni da se dokaže da optuženi snosi krivičnu odgovornost za izvršenje tih zločina.

Teret dokazivanja krivice optuženog van razumne sumnje leži na tužilaštvu. Obaveza koji ima tužilaštvo da dokaže krivicu van razumne sumnje u krivičnim postupcima uobičajena je u većini pravosudnih sistema u svetu i smatra se ključnim delom pravnog sistema zasnovanog u skladu s vladavinom prava.

U predmetu Tužilac protiv Envera Hadžihasanovića i drugih, Žalbeno veće je zaključilo da dokazi koje je iznelo tužilaštvo nisu pokazali van razumne sumnje da je optuženi odgovoran u skladu s vidom odgovornosti za koji je terećen u Optužnici:

“[D]a bi pokazao da je Hadžihasanović imao efektivnu kontrolu nad pripadnicima odreda “El Mudžahidin”, tužilac je bio dužan da dokaže van razumne sumnje da je Hadžihasanović imao materijalnu mogućnost da spreči ili kazni u situaciji kažnjivog ponašanja svojih potčinjenih. Materijalna mogućnost da se to učini je minimum koji je potreban za potvrđivanje odnosa subordinacije u smislu člana 7(3) Statuta. Žalbeno veće je, uzimajući u obzir argumentaciju strana, analiziralo sve relevantne zaključke Pretresnog veća i ispitalo njihovo značenje u kontekstu efektivne kontrole, bilo uzetih pojedinačno, bilo uzetih zajedno. S obzirom na prethodno rečeno, Žalbeno veće konstatuje da nijedna razumna instanca koja presuđuje o činjenicama ne bi mogla da zaključi da je van razumne sumnje dokazano da je Hadžihasanović imao efektivnu kontrolu nad odredom “El Mudžahidin” u periodu između 13. augusta i 1. novembra 1993. godine”. [Presuda Žalbenog veća, para. 231] na engleskom.

Međutim, u presudi Žalbenog veća takođe se napominje sledeće:

“[Ž]albeno veće ne smatra spornim da je 3. korpus mogao da ima koristi od odreda “El Mudžahidin” i da iz okolnosti takve vrste može proizlaziti neki oblik odgovornost i ako su konkretne pojedinosti takve da je ovakva odgovornost na odgovarajući način navedena u Optužnici. Međutim, Žalbeno veće relevantnost tog faktora za dokazivanje postojanja Hadžihasanovićeve efektivne kontrole nad odredom “El Mudžahidin” smatra upitnim. [Presuda Žalbenog veća, para. 213, (naglasak dodat)]

na engleskom.

Nadalje, u predmetu Tužilac protiv Fatmira Limaja i drugih, nakon pažljive analize izvedenih dokaza tužilaštva, Pretresno veće je zaključilo sledeće:

 

Fatmir Limaj
 
“[Iz] razloga navedenih u prethodnim paragrafima, Veće ne može van razumne sumnje biti uvereno da je tužilaštvo dokazalo da je u periodu od maja do 26. jula 1998. optuženi Fatmir Limaj bio na komandnom položaju u OVK koji je obuhvatao komandovanje pripadnicima OVK u selu Lapušnik ili, konkretno, u zarobljeničkom logoru koji je tada postojao u južnom delu tog sela. Zaključak ostaje isti i ako se svaki relevantni dokaz posmatra odvojeno, i ako se posmatraju zajedno. Kako je već navedeno, iako je iz dokaza vidljivo da postoji velika mogućnost da je Fatmir Limaj bio aktivan kao komandant u zarobljeničkom logoru u vreme na koje se odnosi Optužnica, uloga i dužnost Veća ostaju jasni. Ono mora da utvrdi da li je tužilaštvo uspelo da van razumne sumnje dokaže svoju tezu, odnosno, navod da je Fatmir Limaj komandovao, de jure ili de facto, ili vršio efektivnu kontrolu u zarobljeničkom logoru i nad pripadnicima OVK koji su vodili logor ili nad stražarima OVK koji su sproveli preostale zatvorenike iz zarobljeničkog logora do obližnje planine Beriša 25. ili 26. jula 1998. Veće je posle vrlo pažljive analize, zaključilo da dokazi ta suštinska pitanja ne uspevaju da dokažu u potrebnoj meri, a to znači van razumne sumnje”. [Presuda Pretresnog veća, para. 601]

Ovaj zaključak je kasnije podržalo Žalbeno veće.

Shodno tome, u presudi Žalbenog veća u predmetu Tužilac protiv Nasera Orića zaključuje se sledeće:

“[Ž]albeno veće, kao ni Pretresno veće, ne sumnja da su teški zločini počinjeni protiv Srba zatočenih u Policijskoj stanici Srebrenica i u "Zgradi" u razdoblju od septembra 1992. do marta 1993. Odbrana nije osporila da su nad srpskim zatočenicima počinjeni zločini. Međutim, dokazivanje da su se zločini dogodili nije dovoljno da potkrepi osudu nekog pojedinca. Krivični postupak zahteva postojanje dokaza kojima se van razumne sumnje utvrđuje da je optuženi odgovoran za krivična dela pre nego što se donese osuđujuća presuda. Kada se optuženi tereti za komandnu odgovornost na osnovu člana 7(3) Statuta, kao što to je slučaj u ovom predmetu, tužilac mora dokazati, inter alia, da su njegov potčinjeni ili njegovi potčinjeni krivično odgovorni ili da je on znao ili imao razloga da zna za njegovo/njihovo kriminalno ponašanje”.”. [Presuda Žalbenog veća, para. 189] na engleskom.

U pojedinim slučajevima, dokazi koje je izvelo tužilaštvo bili su dovoljni da se utvrdi krivica optuženog za neke od tačaka navedenih u optužnici ali ne i za druge. U takvim slučajevima, za neke od konkretnih tačaka je izrečena oslobađajuća presuda.

U predmetu Tužilac protiv Gorana Jelisića, na primer, Pretresno veće je optuženog osudilo za tačke po kojima se potvrdno izjasnio o krivici, a oslobodlilo ga krivice za genocid. Dok je Pretresno veće bilo uvereno da su ubijene osobe bile pripadnici neke etničke grupe, nije bilo uvereno da je optuženi učestvovao u tim ubistvima sa namerom da počini genocid. Pretresno veće je zaključilo sledeće:


 
“[P]retresno veće stoga zaključuje da nije van svake razumne sumnje dokazano da je kod optuženog postojao dolus specialis zločina genocida. U slučaju sumnje uvek treba presuditi u korist optuženog. Goran Jelisić se stoga ne može proglasiti krivim po ovoj tački optužnice”. [Presuda Pretresnog veća, para. 108
 

Milan Martić
 

Na sličan način, u predmetu Tužilac protiv Milana Martića, Pretresno veće je optuženog oslobodilo krivice za zločin progona, nalazeći:

“da je Martić razmatrao opciju granatiranja hrvatskih gradova kao odgovor na hrvatske napade na gradove u RSK. Međutim, Pretresno veće nije pronašlo nikakve dokaze koji bi ga van razumne sumnje ubedili u to da je Milan Martić hteo da te napade (…) izvrši sa namerom diskriminacije po osnovu nacionalne pripadnosti. (…) Iako je napad na grad, poput onog u ovom predmetu, bez sumnje teško krivično delo, Pretresno veće ne može da konstatuje da to samo po sebi dokazuje da je on izvršen sa traženom namerom. Pretresno veće, stoga, konstatuje da elementi krivičnog dela progona (…) nisu dokazani”. [Presuda Pretresnog veća, para. 473] na engleskom.
  
Poštovanje vladavine prava i principa pravičnog suđenja predstavljaju okosnicu Statuta Međunarodnog suda i sudske prakse koja se na njemu sprovodi. Kada tužilaštvo ne uspe da navode sadržane u optužnici potkrepi verodostojnim i pouzdanim dokazima koji van svake razumne sumnje ukazuju na krivičnu odgovornost optuženog, moraju biti izrečene oslobađajuće presude.*

* Svi navedeni predmeti su dati samo kao primeri.

Lica oslobođena svih optužbi pred MKSJ
 

2013.

Datum

Ime optuženog

Naziv predmeta

Broj predmeta

Instanca (PDF format koji se može pretraživati)

28. februar 2013. Momčilo Perišić Perišić IT-04-81 Žalbeno veće

2012.

Datum

Ime optuženog

Naziv predmeta

Broj predmeta

Instanca (PDF format koji se može pretraživati)

29. novembar 2012. Ramush Haradinaj Haradinaj i drugi IT-04-84 bis Pretresno veće (Sažetak presude - ponovljeni postupak)
29. novembar 2012. Idriz Balaj Haradinaj i drugi IT-04-84 bis Pretresno veće (Sažetak presude - ponovljeni postupak)
29. novembar 2012. Lahi Brahimaj Haradinaj i drugi IT-04-84 bis Pretresno veće (Sažetak presude - ponovljeni postupak)
16. novembar 2012. Ante Gotovina Gotovina i drugi IT-06-90 Žalbeno veće (Sažetak presude)
16. novembar 2012. Mladen Markač Gotovina i drugi IT-06-90 Žalbeno veće (Sažetak presude)

2011.

Datum

Ime optuženog

Naziv predmeta

Broj predmeta

Instanca (PDF format koji se može pretraživati)

15. april 2011. Ivan Čermak Gotovina i drugi IT-06-90 Pretresno veće

2010.

Datum

Ime optuženog

Naziv predmeta

Broj predmeta

Instanca (PDF format koji se može pretraživati)

19. maj 2010. Ljube Boškoski Boškoski i Tarčulovski IT-04-82 Žalbeno veće (Sažetak presude)

2009.

Datum

Ime optuženog

Naziv predmeta

Broj predmeta

Instanca (PDF format koji se može pretraživati)

26. februar 2009. Milan Milutinović Milutinović i drugi IT-05-87 Pretresno veće (Sažetak presude)

2008.

Datum

Ime optuženog

Naziv predmeta

Broj predmeta

Instanca (PDF format koji se može pretraživati)

3. jul 2008. Naser Orić Orić IT-03-68 Žalbeno veće

2007.

Datum

Ime optuženog

Naziv predmeta

Broj predmeta

Instanca (PDF format koji se može pretraživati)

16. oktobar 2007. Sefer Halilović Halilović IT-01-48 Žalbeno veće
27. septembar 2007. Miroslav Radić Mrkšić i drugi IT-95-13/1 Pretresno veće
27. septembar 2007. Fatmir Limaj Limaj i drugi IT-03-66 Žalbeno veće
27. septembar 2007. Isak Musliu Limaj i drugi IT-03-66 Žalbeno veće

2001.

Datum

Ime optuženog

Naziv predmeta

Broj predmeta

Instanca (PDF format koji se može pretraživati)

23. oktobar 2001. Zoran Kupreškić Kupreškić i drugi IT-95-16 Žalbeno veće
23. oktobar 2001. Mirjan Kupreškić Kupreškić i drugi IT-95-16 Žalbeno veće
23. oktobar 2001. Vlatko Kupreškić Kupreškić i drugi IT-95-16 Žalbeno veće
20. februar 2001. Zejnil Delalić Mucić i drugi IT-96-21 Žalbeno veće

2000.

Datum

Ime optuženog

Naziv predmeta

Broj predmeta

Instanca (PDF format koji se može pretraživati)

14. januar 2000 Dragan Papić Kupreškić i drugi IT-95-16 Pretresno veće

* Predmeti u kojima je nakon prvostepene presude žalbeni postupak još uvek u toku nisu navedeni u ovoj tabeli.