| SAOPŠTENJE ZA JAVNOST |
SEKRETARIJAT
|
| (Isključivo za medije. Nije zvaničan dokument.) |
Hag, 10. avgust 1995.
CC/PIO/015t
Predmet broj IT-94-1-T / Optuženi: Duško Tadić
Pretresno veće u sastavu sudija McDonald (predsedavajuća), sudija Stephen i sudija Vohrah danas je donelo odluke po dva preliminarna podneska po kojima je trebalo da rešava. Prvi je bio Zahtev za izricanje zaštitnih mera za žrtve i svedoke koji je 18. maja 1995. godine podnelo Tužilaštvo, a drugi je bio Zahtev u vezi s nadležnošću Međunarodnog suda koji je 23. juna 1995. godine podnela odbrana.
Oba zahteva su od velike važnosti s obzirom da su ova pitanja po prvi put izneta pred Međunarodni sud na razmatranje.
Zahtev za izricanje zaštitnih mera za žrtve i svedoke
Prvim podneskom, koji je razmotren na zatvorenoj sednici 21. juna 1995., zahtevano je izricanje zaštitnih mera pet različitih vrsta: onih kojima se traži poverljivost, pri čemu identitet žrtava i svedoka ne bi bio obelodanjen javnosti i medijima; onih kojima se zahteva zaštita od ponovnog traumatizovanja žrtve time što se izbegava suočavanje s optuženim; onih kojima se zahteva anonimnost, pri čemu identitet žrtava i svedoka ne bi bio obelodanjen optuženom ni njegovim braniocima; određenih mera opšteg tipa za pojedinačne svedoke; i kao poslednje, opšti zahtev da se spreči da se svedoci, koji su žrtve sukoba u bivšoj Jugoslaviji fotografišu, snimaju ili da se njihova lica crtaju pri ulasku ili izlasku iz zgrade Međunarodnog suda.
Odbrana se složila s više mera koje su zahtevane ali je uložila prigovor, posebno na zahtev kojim se zahteva anonimnost, smatrajući da je to u sukobu s pravom optuženog na pravično i javno suđenje. Podnesena su dva podneska amicus curiae, jedan je podnela profesor Christine Chinkin, dekan i profesor Međunarodnog prava na Univerzitetu u Southamptonu, Velika Britanija, a zajednički podnesak su podnele Rhonda Copelon, Felice Gaer, Jennifer M. Green i Sara Hossain, u ime više organizacija za zaštitu ljudskih prava u Sjedinjenim Američkim Državama.
Nakon razmatranja argumenata iznetih u podnescima i ovlašćenja koja Međunarodni sud ima, u skladu s Pravilnikom o postupku i dokazima i Statutom Međunarodnog suda, Pretresno veće je razmatralo pravne izvore koje bi Međunarodni sud trebao da primeni u tumačenju Statuta i Pravilnika. Pretresno veće je zaključilo da, pri odlučivanju o tome gde je ravnoteža između prava optuženog na pravično i javno suđenje i zaštite svedoka, Međunarodni sud mora tumačiti ove dokumente u kontekstu svog jedinstvenog pravnog okvira, pri čemu treba da ima u vidu, onda kada je to celishodno, sudsku praksu drugih pravosudnih tela, poput Evropskog suda za ljudska prava.
Pretresno veće je zatim razmotrilo zahteve za izricanje mera poverljivosti, odnosno zaštite od obelodanjivanja identiteta javnosti, svesno da čineći to, stvara pravni presedan za buduće zahteve. Pretresno veće je zaključilo da, u slučajevima gde postoje konkretni razlozi, opravdanje za poverljivost se može naći u mnogim pravosudnim sistemima. U kontekstu sukoba u bivšoj Jugoslaviji, dovoljan razlog može biti strah od reperkusija, posebno u svetlu nemogućnosti Međunarodnog suda da garantuje bezbednost svedoka zbog nepostojanja u celosti finansiranog i operativnog programa za zaštitu svedoka. Pretresno veće je stoga odobrilo zaštitne mere koje je Tužilaštvo zahtevalo i naložilo da se imena i identifikacioni podaci o šest svedoka ne obelodanjuju javnosti i da se njihovi iskazi saslušaju na zatvorenoj sednici. Pa ipak, imajući u vidu javnu funkciju Međunarodnog suda, Pretresno veće je takođe naložilo da redigovane verzije snimaka i transkripata ovih sednica budu dostupne, nakon što ih je pregledala Služba za žrtve i svedoke.
Pretresno veće je nakon toga posebnu pažnju posvetilo poziciji žrtava i svedoka u slučajevima seksualnog zlostavljanja. Pretresno veće se uverilo da je, za određene svedoke, prikladno pokušati mogućnost ponovne traumatizacije svesti na minimum, time što bi im se dopustilo da svedoče bez suočavanja s optuženim, ili upotrebom paravana ili drugih odgovarajućih metoda u sudnici, ili upotrebom jednosmerne interne televizije.
Osvrćući se na pitanje anonimnosti, sudija Stephen, koji je izneo zasebno mišljenje, pristupio je ovom pitanju nešto drugačije of većine Pretresnog veća. Sudija McDonald i sudija Vohrah su razmotrili opšte principe kako bi došli do određenih smernica za faktore koje treba uzeti u obzir prilikom odmeravanja sučeljenih interesa pred Međunarodnim sudom i zaključili da mora postojati stvarna bojazan za bezbednost, zasnovana na objektivnoj osnovi. Svedočenje svedoka mora biti od važnosti za izvođenje dokaza Tužilaštva i ne smeju postojati dokazi da svedok, na bilo koji način, nije verodostojan. Nepostojanje operativnog programa zaštite svedoka je takođe od važnosti. Na kraju, mere koje se izriču, moraju strogo neophodne kako optuženi ne bi trpeo nepotrebnu štetu koja se inače može izbeći. Takođe, moraju postojati proceduralne zaštitne mere koje bi predstavljale protivtežu prihvaćenom ograničenju prava optuženog da ispituje svedoke koji svedoče protiv njega. Ove mere uključuju i to da sudije mogu posmatrati ponašanje svedoka, da sudije znaju identitet svedoka, de odbrani bude dozvoljeno da u potpunosti ispita svedoka o pitanjima koja nisu vezana za njegov identitet, i na kraju, da identitet svedoka bude obelodanjen kada više ne bude razloga za bojazan za bezbednost tog svedoka.
Većina u Pretresnom veću je nakon toga ove smernice primenila na situaciju u kojoj se nalazi svaki pojedinačni svedok, i zaključila da je izricanje mere anonimnosti opravdano u odnosu na tri svedoka i da to neće ugroziti prava optuženog na pravično suđenje. Pretresno veće je napomenulo da, ukoliko u budućnosti bude smatralo da potreba da se osigura pravično suđenje prevagne nad ovim svedočenjem, ono na raspolaganju ima mogućnost Da izuzme te dokaze i ne razmatra ih prilikom donošenja zaključaka o meritumu predmeta. Prema mišljenju sudije Stephena ne bi trebalo dozvoliti opštu anonimnost svedoka u odnosu na optuženog i njegove branioce.
Na kraju, Pretresno veće je donelo rešenja po različitim zahtevima iznesenim pred njega, naloživši, između ostalog, da zaštićeni svedoci u ovom predmetu ne smeju biti fotografisani, snimani ili crtani dok se nalaze u krugu Međunarodnog suda.
Zahtev po pitanju nadležnosti
Argumenti u vezi sa zahtevom o pitanju nadležnosti iznošeni su dva dana, 25. i 26. jula 1995. godine. Odbrana je tvrdila (a) da Međunarodni sud nije uspostavljen na pravilan način; (b) da je primat koji prema Statutu ima Međunarodni sud nije primeren; i (c) da Međunarodni sud ne poseduje stvarnu nadležnost po članovima 2, 3 i 5 Statuta da sudi optuženima.
Tužilaštvo je osporilo sve delove podneska odbrane, tvrdeći da je uspostavljanje Međunarodnog suda bio legitiman čin Saveta bezbednosti u skladu s Glavom VII, da Međunarodni sud, u svakom slučaju, ne može da preispituje delovanje Saveta bezbednosti i da Međunarodni sud ima primarnu nadležnost nad optuženim u skladu sa Statutom. Vlada Sjedinjenih Američkih Država je podnela podnesak u svojstvu amicus curiae, u kojem je generalno podržan stav Tužilaštva.
Pretresno veće je zaključilo da ono nema nadležnost da preispituje odluku Saveta bezbednosti da uspostavi Međunarodni sud i da pitanje svrsishodnosti uspostavljanja Međunarodnog suda za sobom povlači vansudska pitanja koja nisu predmet razmatranja sudija. Pa ipak, Pretresno veće se izjasnilo o podnescima odbrane o nadležnosti Saveta bezbednosti i pravnoj zasnovanosti uspostavljanja Međunarodnog suda i zaključilo da su prigovori odbrane neosnovani.
Pretresno veće je takođe zaključilo da je prenošenje primata nadležnosti na Međunarodni sud ne krši odredbe međunarodnog prava, i da u svakom slučaju, optuženi nema locus standi da postavlja pitanje povrede suvereniteta država.
Baveći se raznim prigovorima u vezi sa stvarnom nadležnošću, Pretresno veće je razmotrilo argumente iznesene u vezi sa svakim od članova Statuta Međunarodnog suda ponaosob.
Razmatrajući član 2 Statuta, Pretresno veće je zaključilo da element međunarodnog karaktera oružanog sukoba nije kriterijum za utvrđivanje nadležnosti za dela za koja se optuženi tereti i, shodno tome, nije donelo odluku o karakteru oružanog sukoba u regionu niti o alternativnom argumentu Tužilaštva da su odredbe o “teškim povredama” Ženevskih konvencija iz 1949. godine primenjive na osnovu određenih sporazuma koje su strane u sukobu potpisale.
Na sličan način, Pretresno veće je bilo mišljenja da je karakter sukoba, bilo da je međunarodni ili interni, ne utiče na stvarnu nadležnost Međunarodnog suda po članu 3, zaključivši da se termin ”zakoni i običaji ratovanja“ odnosi i na međunarodne i na interne sukobe. Pretresno veće je ustanovilo da su minimalni standardi zajedničkog Člana 3 Ženevskih konvencija primenjivi na sukobe u bivšoj Jugoslaviji bez obzira na njihov karakter, i da krivično gonjenje optuženog za dotična dela nije u suprotnosti s principom nullum crimen sine lege.
Na kraju, Pretresno veće je zaključilo da je tekst Člana 5 Statuta jasan i nedvosmislen, i shodno tome, iako je Pretresno veće zaključilo da u običajnom međunarodnom pravu nije potreban nexus između zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina, zločina protiv mira i zločina protiv čovečnosti i oružanog sukoba, ipak postoji zahtev za postojanje nexusa sa oružanim sukobom, bilo međunarodnim ili internim, da bi kažnjivo delo spadalo u nadležnost ovog Međunarodnog suda.
Pretresno veće je stoga odbacilo ovaj zahtev i odbilo traženi pravni lek. Strane u postupku imaju petnaest dana od današnjeg dana do kada mogu da podnesu interlokutornu žalbu na odluku o nadležnosti.
*****
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju
Za više informacija stupite u kontakt s našom Službom za medije/komunikacije
Tel.: +31-70-512-8752; 512-5343; 512-5356 Fax: +31-70-512-5355 - Email: press [at] icty.org