|
Hag, 18. jula 2005.
JP/MOW/989-t
PRESUDA ŽALBENOG VEĆA
U PREDMETU: TUŽILAC PROTIV MILANA BABIĆA
ŽALBENO VEĆE DELIMIČNO PRIHVATILO
ŠESTI OSNOV ŽALBE
ŽALBENO VEĆE POTVRDILO ZATVORSKU
KAZNU OD 13 GODINA
U prilogu se nalazi sažetak
presude Žalbenog veća, u sastavu: sudija
Mumba (predsjedavajuća), sudija Pocar,
sudija Shahabuddeen, sudija Güney i sudija
Schomburg, kojeg je pročitao predsjedavajući
sudija.
SAŽETAK
Na osnovu naloga o rasporedu,
izdatog 30. juna 2005., Žalbeno veće danas
donosi svoju presudu po žalbi na kaznu u ovom
predmetu.
Milan Babić je uložio
žalbu na kaznu koju mu je izreklo Pretresno
veće I ovog Međunarodnog suda 29.
juna 2004. Ovaj predmet odnosi se na događaje
koji su se odigrali u Hrvatskoj, gde je žalilac
učestvovao u udruženom zločinačkom
poduhvatu čija je svrha bila da se trajno
i prisilno ukloni veći deo hrvatskog i
drugog nesrpskog stanovništva s približno jedne
trećine teritorije Hrvatske, kako bi se
ona napravila delom nove države pod vlašću
Srba, i to počinjenjem zločina protiv čovečnosti
i kršenjem zakona i običaja ratovanja.
Taj udruženi zločinački poduhvat
je započeo 1. avgusta 1991. i trajao najmanje
do juna 1992; a žalilac je u njemu učestvovao
do 15. februara 1992.
Dana 12. januara 2004, žalilac
i Tužilaštvo su podneli sporazum o potvrdnom
izjašnjavanju o krivici i izjavu o činjenicama
u kojima je žalilac pristao da se izjasni krivim
u odnosu na tačku 1 optužnice, odnosno,
za progone na političkoj, rasnoj i verskoj
osnovi kao zločin protiv čovečnosti,
kažnjiv po članu 5(h) Statuta, i to kao
pomagač i podržavalac udruženog zločinačkog
poduhvata.
Pregledavši sporazum o izašnjavanju
o krivici i izjavu o činjenicama, Pretresno
veće je izrazilo sumnju u odnosu na kvalifikaciju
učešća žalioca u krivičnim delima
za koje se tereti kao učešće pomagača
i podržavaoca. Strane su se kasnije sastale
i složile da podnesu novi sporazum o izjašnjavanju
o krivici u kojem se žaliočevo učešće
u optuženim krivičnim delima kvalifikuje
kao učešće saizvršioca. Tužilaštvo
je predložilo kaznu od najviše 11 godina zatvora.
Dana 27. januara 2004, žalilac se izjasnio
krivim u odnosu na tačku 1 optužnice kao
saizvršilac u udruženom zločinačkom
poduhvatu. Narednog dana, Pretresno veće
je prihvatilo njegovo potvrdno izjašnjavanje
o krivici i konstatovalo da je žalilac kriv
po tačci 1 optužnice. Dana 29. juna 2004,
Pretresno veće je izreklo žaliocu kaznu
od 13 godina zatvora. Žalilac je uložio žalbu
na kaznu 3. septembra 2004. a pretres po žalbi
je održan 25. aprila 2005.
Sledeći praksu Međunarodnog
suda, neću čitati tekst presude,
nego samo dispozitiv. Umesto toga, rezimiraću
pitanja o kojima se raspravljalo u ovom žalbenom
postupku i zaključke Žalbenog veća.
Naglašavam da ovaj rezime nije deo pisane presude
koja je jedini merodavan prikaz zaključaka
i obrazloženja Žalbenog veća. Kopije pisane
verzije presude biće na raspolaganju stranama
i javnosti po završetku ove sednice.
Neću opširno govoriti
o standardima preispitivanja po žalbi i relevantnim
odredbama prilikom izricanja kazne jer sam
se na to već osvrnula za vreme uvodnog
izlaganja na pretresu po žalbi.
Žalilac je u najavi o žalbi
prvobitno izneo dvanaest osnova za žalbu; kasnije
je povukao dvanaesti osnov za žalbu. Ukratko ću
da se osvrnem na preostalih jedanaest osnova,
u skladu sa pokrenutim pitanjima i ne nužno
u navedenom redosledu.
U svom prvom osnovu za žalbu, žalilac
tvrdi da ga je Pretresno veće prisililo
da se izjasni krivim kao saizvršilac u krivičnom
delu za koje se tereti u optužnici. On tvrdi
da je Pretresno veće pogrešilo u primeni
prava i utvrđivanju činjenica i da
je zloupotrebilo svoje diskreciono pravo: prvo,
odbivši da prihvati prvi sporazum o izjašnjavanju
o krivici u kojem je želeo da se izjasni krivim
kao pomagač i podržavalac; i drugo, odbivši
da mu dozvoli, kao alternativu, da uđe
u - kako on to naziva - "otvorenu nagodbu"
u odnosu na krivično delo progona, tako
da bi Pretresno veće odgodilo svoju odluku
o stanju njegove svesti sve dok ne sasluša
argumente strana na pretresu o kazni.
Kada je reč o žaliočevom
prvom navodu, jasno je iz sudskog spisa postupka
da je žalilac bio potpuno svestan toga da može
da odabere da podnese prvobitni sporazum o
izjašnjavanju o krivici na razmatranje Pretresnom
veću i da Pretresno veće nije prisililo
strane da sklope novi sporazum o izjašnjavanju
o krivici. Same strane su odlučile da
podnesu novi sporazum o krivici u kojem se
žalilac izjasnio krivim. Kad je izrazilo sumnje
u odnosu na pravnu kvalifikaciju žaliočeve
odgovornosti, Pretresno veće je delovalo
u okviru parametara pravila 62bis Pravilnika
o postupku i dokazima kako bi procenilo činjeničnu
osnovu za potvrdnu izjavu o krivici. Ono je
proglasilo optuženog krivim 28. januara 2004.
jer se uverilo da je njegova potvrdna izjava
o krivici data dobrovoljno, upućeno, nedvosmisleno
i da je potkrepljena činjeničnom
osnovom. Kada je reč o žaliočevom
drugom navodu, Žalbeno veće primećuje
da, kako je na to ispravno ukazalo Tužilaštvo,
pred ovim Međunarodnim sudom nema presedana
za takvu "otvorenu nagodbu" i teško je sagledati
kako bi Pretresno veće moglo da prihvati
"otvorenu nagodbu" u skladu s pravilom 62bis Pravilnika.
Žalilac nije pokazao da, zbog toga što je njegov
zahtev da podnese "otvorenu nagodbu" odbijen,
njegova potvrdna izjava o krivici nije bila
dobrovoljna ili nije bila valjana. On se u
sporazumu o izjašnjavanju o krivici konkretno
saglasio da se izjasni krivim u odnosu na tačku
1, a Pretresno veće je izvršilo svoju
obavezu da se uveri da je sporazum o izašnjavanju
o krivici sklopljen po sopstvenoj odluci i
dobrovoljno. Shodno tome, prvi žaliočev
osnov za žalbu se odbacuje.
U drugom osnovu za žalbu,
žalilac tvrdi da je Pretresno veće pogrešilo
u primeni prava i utvrđivanju činjenica
time što je propustilo da izda obrazloženo
mišljenje, te ukazuje na dve navodne greške.
Prvo, žalilac tvrdi da se
u celoj presudi o kazni Pretresno veće
poziva na "navode", "izjave", "tvrdnje" i "pitanja"
oko kojih su se saglasili i žalilac i Tužilaštvo,
a da je pri tome propustilo da konstatuje da
li prihvata ili ne prihvata te činjenice
kao istinite. Žalbeno veće konstatuje
da Pretresno veće ne mora da eksplicitno
navede svoje nalaze u vezi sa dogovorenim ili
neospornim činjenicama; već i samo
pozivanje na ove činjenice govori o tome
da ih je Veće prihvatilo kao istinite.
U ovom slučaju, na te neosporne činjenice
se poziva u presudi o kazni i u njoj nema nagoveštaja
da je Pretresno veće dovelo u pitanje
njihovu istinitost.
Drugo, žalilac tvrdi da u
presudi o kazni nije obrazloženo zašto bi kazna
od trinaest godina bila pravedna, dok ona koja
bi odgovarala preporuci Tužilaštva, od najviše
jedanaest godina, ne bi bila pravedna. On zatim
upoređuje svoj predmet s predmetom Biljane
Plavšić.
Kad je reč o tome da
li je Pretresno veće pogrešilo neobrazloživši
zašto kazna koju su preporučile strane
nije primerena, Žalbeno veće podseća
na to da pretresno veće ne obavezuje nijedan
od sporazuma strana ali da, bez obzira na to,
u konkretnom kontekstu izricanja kazne na osnovu
sporazuma o izjašnjavanju o krivici, Pretresno
veće uzima u obzir preporuke strana i,
ako kazna suštinski odstupa od tih preporuka,
navodi razloge za to odstupanje. U ovom predmetu,
Pretresno veće je utvrdilo da, citiram:
"kazna od najviše 11 godina zatvora, koju je
preporučilo Tužilaštvo, ne bi doprinela
ostvarivanju pravde ako se imaju u vidu merodavna
načela odmeravanja kazne i težina Babićevog
zločina, uzevši u obzir date otežavajuće
i olakšavajuće okolnosti." Ovo pokazuje
da je Pretresno veće uzelo u obzir preporuke
Tužilaštva i da je objasnilo zašto ne može
da ih sledi.
Kad je reč o tome da
li je Pretresno veće pogrešilo ne izrekavši
kaznu sličnu onoj koja je izrečena
Biljani Plavšić, Žalbeno veće podseća
da je upotreba presedana u odnosu na prethodne
kazne izrečene pred Međunarodnim
krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju i
Međunarodnim krivičnim sudom za Ruandu
ne samo vrlo ograničena već takođe
ne mora da predstavlja pravi put za pobijanje
zaključaka Pretresnog veća koje ima
diskreciono pravo izricanja kazne. Upoređivanje
s drugim predmetima u pokušaju da se ubedi
Žalbeno veće da bilo poveća ili smanji
kaznu od ograničene je pomoći jer
su razlike često veće nego sličnosti
a olakšavajući i otežavajući faktori
određuju različite ishode. U ovom
slučaju, čak i pod pretpostavkom
da su ova dva predmeta toliko slična da
bi imalo smisla da se upoređuju, kazna
izrečena žaliocu nije toliko nesrazmerna
kazni izrečenoj Biljani Plavšić da
bi se sugerisala hirovitost ili preteranost.
Žalbeno veće stoga neće da se bavi
upoređivanjem ova dva predmeta. Žaliočev
drugi osnov za žalbu se odbacuje.
U trećem osnovu za žalbu,
žalilac tvrdi da je Pretresno veće pogrešilo
u primeni prava i utvrđivanju činjenica
i da je zloupotrebilo svoje diskreciono pravo
time što je propustilo da adekvatno razmotri
i prida odgovarajuću težinu dokazima o
njegovom navodno ograničenom učešću
u krivičnom delu progona u odnosu na koji
se izjasnio krivim, te da mu shodno tome kaznu
treba smanjiti. Žalbeno veće konstatuje
da je Pretresno veće imalo pravo da smatra
da uloga žalioca u pružanju podrške udruženom
zločinačkom poduhvatu nije bila tako
ograničena kao što su to strane tvrdile
i stoga se odbacuje žaliočev treći
osnov za žalbu.
Žalbeno veće će
se sada osvrnuti na žaliočev četvrti,
peti, šesti i deseti osnov za žalbu, koji se
tiču procene Pretresnog veća u odnosu
na olakšavajuće okolnosti.
U četvrtom osnovu za
žalbu, žalilac tvrdi da je Pretresno veće,
bez obzira što je prihvatilo da je on, pristavši
na značajnu saradnju s Tužilaštvom, izložio
znatnom riziku svoju bezbednost i bezbednost
svojih najbližih, pogrešilo u primeni prava
i utvrđivanju činjenica i zloupotrebilo
svoje diskreciono pravo utvrdivši da je to
samo "olakšavajuća okolnost" a ne i "značajna
olakšavajuća okolnost." Žalbeno veće
konstatuje da je ovaj argument bez merituma,
pošto je Pretresno veće izričito
izjavilo da je pridalo "značajnu težinu
ovom olakšavajućem faktoru". Kao posledica
toga, žaliočev četvrti osnov za žalbu
se odbacuje.
U petom osnovu za žalbu,
žalilac tvrdi da je Pretresno veće pogrešilo
u primeni prava i utvrđivanju činjenica
i da je zloupotrebilo svoje diskreciono pravo
zaključivši da, u odsustvu izuzetnih okolnosti,
raniji dobar karakter osobe sam po sebi ne
predstavlja olakšavajuću okolnost. Žalbeno
veće primećuje da, mada je tačno
da je dobar karakter prihvaćen kao olakšavajuća
okolnost u većini predmeta, to nije konstantna
praksa već varira prema okolnostima svakog
predmeta. Čak i kad su se lični faktori
ili prilike - uključujući i raniji
dobar karakter - smatrali olakšavajućim
okolnostima, pridavana im je mala težina kao
olakšavajućim faktorima. Žalilac u ovom
predmetu nije pokazao u čemu se sastoji
zloupotreba diskrecionog prava i Žalbeno veće
konstatuje da je Pretresno veće imalo
savršeno pravo da ne prida nikakvu težinu ranijem
dobrom karakteru žalioca kao olakšavajućem
faktoru. Stoga se odbacuje žaliočev peti
osnov za žalbu.
U svom šestom žalbenom osnovu,
žalilac ističe da je Pretresno veće
pogrešilo u primeni prava i utvrđivanju činjenica,
te zloupotrebilo svoje diskreciono pravo ne
prihvativši kao olakašavajuću okolnost
njegovo ponašanje nakon počinjenja krivičnog
dela. Žalilac iznosi da se u Diskusiji osuđujuće
presude, gde se govori o njegovom ponašanju
nakon počinjenja krivičnog dela za
koji je osuđen, ne spominje da je on,
zajedno sa Piterom Golbrajtom, ambasadorom
SAD u Hrvatskoj, u okviru mirovnog plana Z-4,
pokušao da posreduje u naporima da se okončaju
neprijateljstva, te da je nastojao da ublaži
probleme u zatvorima time što je zaposlio profesionalno
osoblje.
Žalbeno veće smatra da
je Pretresno veće pogrešno protumačilo
ocenu Pretresnog veća u predmetu Plavšić o
ponašanju Biljane Plavšić posle sukoba,
te da je pogrešilo kada je zaključilo
da se ponašanje žalioca posle počinjenog
progona ne može smatrati olakšavajućim
faktorom samo zbog toga što nije obuhvatilo
i ublažavanje patnji žrtava. Osim toga, Pretresno
veće je imalo na raspolaganju dokaze o
ponašanju žalioca posle počinjenja krivičnog
dela, koji su bili relevantni za njegov doprinos
unapređenju mira. Žalbeno veće se
uverilo da je žalilac pokušao da podstiče
mir nakon što je počinio krivično
delo progona i konstatuje da je Pretresno veće
pogrešilo u primeni prava kada je kategorički
odbilo da ove napore, usmerene ka unapređenju
mira, uzme u obzir kao olakšavajuću okolnost
samo zato što ti napori nisu direktno ublažili
patnje žrtvi. Pa ipak, po mišljenju Žalbenog
veća, takva greška ne vodi automatski
do smanjenja kazne, te u svetlu težine krivičnog
dela za koje je žalilac osuđen i okolnosti
ovog predmeta, Žalbeno veće je većinom
glasova odlučilo da ne treba pridati značajnu
težinu nastojanjima žalioca da radi na unapređenju
mira.
U odnosu na žaliočev
argument da je Pretresno veće trebalo
da uzme u obzir to da je on tokom predmetnog
perioda pokušao da ublaži probleme u zatvorima
time što je zaposlio profesionalno zatvorsko
osoblje, Žalbeno veće konstatuje da je
ova tvrdnja prvi put izneta u žalbenom postupku,
što je priznao i sam žalilac u toku žalbene
rasprave. Stoga, Pretresno veće nije pogrešilo
kada ovaj faktor nije uzelo u razmatranje odlučujući
o olakšavajućim okolnostima. Ne postoji
nikakav dokazni materijal na osnovu kojeg bi
Žalbeno veće moglo uzeti ovu tvrdnju u
razmatranje. Pored toga, Žalbeno veće
podseća da žalilac ne može očekivati
od Žalbenog veća da u žalbenom postupku
razmatra dokaze o olakšavajućim okolnostima
koji su postojali u toku prvostepenog postupka,
ali nisu bili uvršteni.
U svom desetom žalbenom osnovu,
žalilac navodi da je Pretresno veće pogrešilo
u primeni prava i utvrđivanju činjeničnog
stanja, te zloupotrebilo svoje diskreciono
pravo ne pridavši adekvatnu težinu zbiru onih
olakšavajućih okolnosti za koje je zaključilo
da zaista postoje, i to: priznanje krivice,
žaliočeva značajna saradnja, njegovo
izražavanje kajanja, dobrovoljna predaja, kao
i lične i porodične prilike. Žalbeno
veće se nije bavilo pitanjem koje je pokrenuo
žalilac u vezi toga da li su ovi ukupni olakšavajući
faktori koje je on pomenuo pravilno ocenjeni
od strane Pretresnog veća. Zato žalilac
može uspešno osporavati odluku Pretresnog veća
o težini koja se pridaje olakšavajućim
okolnostima samo ako pokaže da je Pretresno
veće napravilo uočljivu grešku u
vezi nekog konkretnog faktora. Umesto toga,
Žalbeno veće je razmotrilo navodne greške
koje su počinjene u odnosu na svaku od
ovih olakšavajućih okolnosti zasebno,
i ustanovilo da žalilac nije dokazao da je
Pretresno veće napravilo uočljivu
grešku koristeći svoje diskreciono pravo
u odlučivanju o tim konkretnim olakšavajućim
okolnostima.
U okviru sedmog žalbenog osnova,
žalilac tvrdi kako je Pretresno veće pogrešilo
u primeni prava i utvrđivanju činjeničnog
stanja, te zloupotrebilo svoje diskreciono
pravo kada je ustanovilo da je on imao jedan
od rukovodećih položaja u udruženom zločinačkom
poduhvatu, i uzelo to za otežavajuću okolnost,
te stoga izreklo strožu kaznu. Žalbeno veće
smatra da, suprotno onome što tvrdi žalilac,
Pretresno veće nije zaključilo da
je njegov rukovodeći položaj u udruženom
zločinačkom poduhvatu bio otežavajući
faktor kao takav, već je smatralo da se,
citiram, "činjenica da je Babić imao
i ostao na visokim političkim položajima
računa otežavajućom okolnošću".
Pretresno veće je detaljno razmotrilo
ponašanje žalioca kao regionalnog političkog
vođe i naglasilo da je smatralo njegov
visoki položaj otežavajućom okolnošću
zato što je on upotrebio svoja ovlašćenja
da bi se resursi Srpske Autonomne Oblasti Krajina
angažovali na unapređenju udruženog zločinačkog
poduhvata, držao huškačke govore na javnim
manifestacijama i u medijima što je pripremalo
sprsko stanovništvo na prihvatanje teze da
se njihovi ciljevi mogu ostvariti putem progona,
te uvećao posledice kampanje progona time
što joj je omogućio da se nastavi. Pretresno
veće nije uzelo u obzir samo poziciju
vlasti žalioca, već je razmatralo poziciju
zajedno sa načinom na koji je vlast korišćena.
Žaliočev sedmi žalbeni osnov se odbacuje.
U svom osmom žalbenom osnovu,
žalilac je u najavi žalbe izneo da je Pretresno
veće napravilo pravnu i činjeničnu
grešku, te zloupotrebilo svoje diskreciono
pravo kada je krajnje netačno ocenilo
obim njegove uloge i učešća u udruženom
zločinačkom poduhvatu. Pa ipak, u
svom žalbenom podnesku, žalilac samo ponavlja
argumente koje je naveo u trećem i sedmom
žalbenom osnovu. Jedini različiti argument,
na koji se Žalbeno veće osvrnulo da bi
dalo pojašnjenje, jeste postojanje navodne "politike" u
ovom Međunarodnom sudu koja čini
sporazum o krivici besmislenim jer omogućava
pretresnim većima da, između ostalog,
zanemare preporuku o visini kazne koju daje
Tužilaštvo ne pružajući pri tom nikakve
razloge za odstupanje, kao i da zanemare činjenice
iznete u izjavi o činjenicama ne dajući
nikakvo obrazloženje u pogledu toga zašto se
odbacuju.
Ideja da takva navodna "politika" postoji
u ovom Međunarodnom sudu je neosnovana
i žalilac ne potkrepljuje nijedan od njenih
navodnih elemanata. Kada se radi o sporazumu
o krivici, u skladu sa pravilom 62bis(iv),
pretresna veća moraju da utvrde da "postoje
dovoljne činjenične osnove za postojanje
krivičnog dela i učestvovanje optuženog
u istom, bilo na osnovu nezavisnih indicija
ili toga što ne postoji nikakvo bitno neslaganje
između strana u pogledu predmetnih činjenica".
Kada je reč o sporazumu o krivici, Pretresno
veće utvrđuje krivicu optuženog na
osnovu činjenica o kojima su se strane
sporazumele, a koje su navedene u optužnici
i izjavi o činjenicama. Stoga se ne može
reći da u fazi izricanja kazne Pretresno
veće može jednostavno da zanemari te iste činjenice
koje predstavljaju osnov za donošenje odluke
o tome da je optuženi kriv. Štaviše, iako Pretresno
veće ima diskreciono pravo da izrekne
kaznu koja je veća od kazne koje su predložile
strane u skladu sa Pravilom 62ter(B)
Pravilnika, gde izričito stoji da Pretresno
veće nije vezano bilo kakvim dogovorom
strana, Veće je takođe dužno da uzme
u obzir "konkretni kontekst" sporazuma o krivici
- u kome optuženi priznaje krivicu - i da pažljivo
razmotri preporuku koju su dale strane. Pretresno
veće ne može jednostavno, kao što to tvrdi
žalilac, da ignoriše tu preporuku i bez obrazloženja
od nje odstupi.
U ovom slučaju je, pak,
pažljivo razmotreno priznanje krivice žalioca
i, kao što je Žalbeno veće već ustanovilo
razmatrajući drugi žalbeni osnov, Pretresno
veće nije ignorisalo činjenice navedene
u izjavi o činjenicama, te je dalo obrazloženje
za svoje odstupanje od preporuke koje su strane
dale o visine kazne. Stoga, žaliočevi
argumenti o ovom navodnom "pitanju politike" nisu
osnovani, te se njegov osmi žalbeni osnov odbacuje.
U svom devetom osnovu za žalbu,
žalilac tvrdi da je Pretresno veće pogrešilo
u primeni prava i utvrđivanju činjenica,
te zloupotrebilo svoje diskreciono pravo time
što je svoju odluku zasnovalo na događajima
i činjenicama koje su se dogodile i nastale
izvan vremenskog okvira koji obuhvata prva
tačka optužnice. On navodi da je Pretresno
veće pogrešno protumačilo njegovu
ulogu zaključivši da je on bio odgovoran
za progone na jednoj trećini teritorije
Hrvatske. Žalbeno veće zaključuje
da su vremenski okvir zločina i svrha
udruženog zločinačkog poduhvata ispravno
pomenuti od strane Pretresnog veća, te
da se argumenti žalioca baziraju na pogrešnom
shvaćanju zaključaka Pretresnog veća.
Pretresno veće nije nikad sugerisalo,
kao što to tvrdi žalilac, da je teritorija
Srpske Autonomne Oblasti Krajina obuhvatala
jednu trećinu Republike Hrvatske. Stoga,
Žalbeno veće konstatuje da argumenti žalioca
u ovom pogledu ne stoje, te se deveti žalbeni
osnov žalioca odbacuje.
U svom jedanaestom žalbenom
osnovu, žalilac uglavnom tvrdi da je Pretresno
veće pogrešilo kada je njegovu kaznu jednim
delom zasnovalo na zaključku da on nije
sve vreme bio svestan značaja svoje uloge
u odnosu na oružni sukob u Krajini 1991-1992.
On iznosi da je Pretresno veće pogrešilo
u primeni prava i utvrđivanju činjenica,
te zloupotrebilo svoje diskreciono pravo kada
mu je nametnulo nedopustivi i nedefinisani
teret dokazivanja obavezavši ga da, citiram, "uveri
Veće da je "sve vreme u potpunosti bio
svestan značaja uloge koju je imao u Hrvatskoj
u tom periodu".
Žalbeno veće se ne slaže
s tim da je Pretresno veće nametnulo žaliocu
nedopustivi i nedefinisani teret dokazivanja,
niti da je pogrešilo što je njegov neuspeh
da uveri Veće smatralo razlogom za izricanje
kazne. Da je Pretresno veće nameravalo
da donese zaključak o tome da žalilac
nije u potpunosti svestan da je zaista bio
saizvršilac u udruženom zločinačkom
poduhvatu za koji je optužen, ono ne bi moglo
da prihvati priznanje krivice u skladu sa pravilom
62bis Pravilnika. Po mišljenju Žalbenog
veća, ta izjava se odnosi na argumente
strana o tome da je, usled sporedne prirode
uloge žalioca u udruženom zločinačkom
poduhvatu, njegovo učešće u krivičnom
delu bilo ograničeno. U okviru ovog žalbenog
osnova, žalilac se zapravo poziva na argumente
koje je već izneo u prilog teze da je
imao ograničeniju ulogu nego što je to
zaključilo Pretresno veće. Kako je
Žalbeno veće već konstatovalo da
žalilac nije pokazao da je Pretresno veće
napravilo uočljivu grešku u svojoj proceni
njegovog ograničenog učešća
u krivičnom delu za koji se izjasnio krivim,
nema potrebe dalje razmatrati ovaj aspekat
jedanaestog osnova žalbe. Žalilac ne iznosi
nikakve nove argumente koje bi Žalbeno veće
trebalo da razmotri. Jedanaesti žalbeni osnov
žalioca se odbacuje.
Ja ću sada pročitati
operativni deo presude Žalbenog veća.
Gospodine Babiću, molim Vas ustanite.
Usled gore navedenih razloga,
u skladu sa čl. 25 Statuta i pravilima
117 i 118 Pravilnika; uzevši u obzir pismene
podneske strana i usmene argumente iznete na
raspravi 25. aprila 2005. na otvorenoj sednici,
Žalbeno veće
USVAJA delimično šesti
žalbeni osnov žalioca, konstatujući da
je: (1) Pretresno veće pogrešilo zaključivši
da se ponašanje žalioca posle počinjenja
krivičnog dela progona ne može smatrati
olakšavajućom okolnošću samo zato
što nije obuhvatilo i ublažavanje patnji žrtava;
i (2) da je Pretresno veće pogrešilo u
primeni prava kada nije uzelo u obzir kao olakšavajuću
okolnost napore žalioca da se unapredi mir.
No, bez obzira na to, Žalbeno veće je
odlučilo odlukom većine, uz suprotno
mišljenje sudije Mumba, da ukupno uzevši, ta
greška nema uticaja na kaznu;
ODBACUJE jednoglasno svaki
od preostalih žalbenih osnova koje je izneo
žalilac;
POTVRĐUJE odlukom većine,
uz suprotno mišljenje sudije Mumba, kaznu od
13 godina zatvora koju je izreklo Pretresno
veće;
NALAŽE, u skladu sa pravilima
103(c) i 107 Pravilnika, da žalilac ostane
u pritvoru Međunarodnog suda dok se ne
finalizira organizovanje njegovog transfera
u državu gde će izdržavati kaznu.
Molim Sekretara da dostavi
primerke presude svim stranama.
Gospodine Babiću, izvolite
sesti. Žalbeno veće završava raspravu.
******
Kompletan tekst Odluke
možete na zahtev dobiti od Kancelarije
za medije i naći na Internet stranici
Međunarodnog suda: www.un.org/icty.
Postupke pred Međunarodnim
sudom takođe možete pratiti na Internet
stranici Međunarodnog suda.
|
