|
|
“Ništa ne znam o sukobima te vrste. Znam da je bilo klanja, da sam ja pobegao sa svojom porodicom. I ja sam jednostavno nastojao da zaštitim moju porodicu…” Sadik Januzi, kosovski Albanac koji je preživeo masakr na Kosovu, odgovara na pitanja o sukobu na Kosovu. Svedočio je 24. aprila 2002.u predmetu protiv Slobodana Miloševića.
|
Sadik Januzi je celi svoj život proveo sa suprugom i sedmero dece u selu Broje/Burojë, u opštini Srbica/Skenderaj, na severozapadu Kosova. Kad su početkom marta 1998. srpske snage postavile policijski kontrolni punkt i ušle u njegovo selo, g. Januzi je imao 65 godina i bio je zemljoradnik.
Pet ili šest sedmica kasnije, tokom kojih je nastavio sa svojim uobičajenim poljoprivrednim poslovima, čuo je da je Oslobodilačka vojska Kosova (KLA), oružana grupa kosovskih Albanaca, ubile jednog srpskog policajaca. Od tog trenutka, “situacija je postala veoma napeta”, ispričao je g. Januzi, a srpske snage su počele da granatiraju njegovo selo i još jedno selo u njegovoj blizini.
Prema rečima g. Januzija, “bilo je sporadične pucnjave u ranim jutarnjim satima i uveče, tako da smo morali da napuštamo kuće u ranu zoru i vraćamo se uveče kako bi nešto pojeli i odmorili se.” Na kraju je cela porodica odlučila da napusti selo u strahu za vlastitu bezbednost. Gospodin Januzi je porodicu poslao kod svoje sestre u mesto Kladernica/Klladernicë, takođe u opštini Srbica/Skenderaj, a on se vratio u Broje/Burojë kako bi se pazio na svoju kuću. Ti dani su ostali u njegovom sećanju kao vreme kada “nije bilo nikakve bezbednosti”
Tokom leta 1998. srpske snage su povukle kontrolni punkt iz sela Broje/Burojë i g. Januzi je odlučio da vrati svoju porodicu. Međutim, tu su ostali samo nedelju dana jer su srpske snage pokrenule ofanzivu na njegovo selo i još 52 drugih sela u širem području Drenice/Drenicë. Broje/Burojë je neprekidno granatirano, zbog čega su on i njegova porodica bili prisiljeni da se stalno sele iz jednog mesta u drugo širom područja Drenice/Drenicë u periodu od četrnaest meseci. Prema rečima g. Januzija: “Ja sam samo pokušavao da pazim svoju porodicu”.
U martu 1999. srpske snage su ponovo granatirale Broje/Burojë i okolna sela. Gospodin Januzi je s porodicom potražio spas u mestu Izbica/Izbicë, takođe u opštini Srbica/Skenderaj, gde se već bilo okupilo oko 5.000 stanovnika iz šest drugih sela. Žene i deca su spavali u kućama, a muškarci na traktorskim prikolicama. Gospodin Januzi je tu proveo četiri noći.
Tri dana kasnije, 27. marta 1999, g. Januzi je vidio kako srpski vojnici pale kuće u Izbici/Izbicë. Sledećeg dana, oko 13:00 časova, srpske snage su opkolile izbeglice i oko 5.000 njih okupili na jednoj livadi udaljenoj oko 150 metara od samog sela. Gospodin Januzi je video tri srpska vojnika kako prilaze gomili i viču: “Ako nećete da zapalimo sve kuće, dajte nam novac!”. Mnogi ljudi su im predali novac.
Potom je g. Januzi čuo jednog od vojnika kako govori na srpskom: “Izvedite sve muškarce iz gomile”, i vojnici su zatim počeli da odvajaju muškarce. “Prisilili su nas da sednemo po dvojica duž puta.” Drugi vojnici su otišli do ostatka gomile i iz nje izveli 12 ili 13 mladića. Jedan stariji kosovski Albanac molio je vojnike na srpskom da te mladiće oslobode. To su učinili tek nakon što su vojnici dobili novac koji su tražili.
Muškarci su zatim podeljeni u grupe od po približno 70 ljudi. Jednoj grupi je naređeno da ide uzbrdo, a drugoj da krene niz potok. Grupa u kojoj se nalazio g. Januzi “počela je da se penje uz brdo oko 300 metara” u dva reda, u pratnji deset vojnika. Prema njegovim rečima: “vojnici su nas sve gurali svojim mitraljezima kako bi nas požurivali” Muškarci u njegovoj grupi bili su starosti između 40 i 96 godina.
Gospodin Januzi je opisao: “u jednom trenutku, jedan vojnik nam je naredio da stanemo, mi smo se okrenuli prema njima, a oni su nam naredili da im okrenemo leđa”. Čuo je da kažu “Pucaj” i nakon nekoliko sekundi, muškarci su počeli da padaju. Svi su pogođeni s leđa. Iako g. Januzi nije bio pogođen, on je “nastavio da pada”. Na njegova leđa su pala tri tela. Mogao je da čuje vojnike kako proveravaju da li je neko još živ, a onda su otišli uz reči: “Idemo, posao je završen”.
Gospodin Januzi je rekao da se toliko plašio da je pričekao samo oko minut, a onda otpuzao do obližnjeg grma, a odatle 150 metara dalje u šumu. Tamo je seo i ispušio dve cigarete. Tu su mu se pridružili drugi preživeli iz njegove grupe koja je naterana da ide uzbrdo. U šumi je ostao do ponoći, a onda je otišao u obližnje selo gde je proveo tri dana, nakon čega je otišao kod svoje sestre u Kladernicu/Klladernicë. Usput je sreo preživele muškarce iz druge grupe.
U Kladernici/Klladernicë je ostao oko nedelju dana, do 12. aprila 1999. kada su srpske snage počele da granatiraju selo pre zore. Svi mladići su pobegli u šumu, dok je g. Januzi otišao da proveri šta se dešava sa njegovom porodicom koja je bila u zgradi škole, gde se sklonila zajedno s mnogim drugim iz okolnih sela. U selu se već nalazilo između 10.000 i 12.000 izbeglica. Kasnije tog jutra, teško naoružane srpske vojne, paravojne i policijske snage opkolile su školu. Iz gomile su odvojili između 400 i 500 mladića, a ženama, deci i starcima su rekli da idu u Albaniju.
Grupa je krenula peške u pratnji srpskih snaga. Morali su da “putuju oko 80 kilometara bez ... hrane ili bilo čega drugog” u konvoju dugom četiri kilometra, s vojnicima koji su stajali s obe strane puta, sve do Jošanice/Jashanicë u opštini Klina/Klinë, na zapadu Kosova. Prema njegovim rečima, “svi su išli pešice, osim dva ili tri traktora u kojima su bili starci i invalidi”.
Na putu, g. Januzi je video prazna sela u plamenu, u kojima su bili samo “srpski vojnici sa svojim vozilima i tenkovima”. Kada je konvoj stigao u Đakovicu/Gjakovë, blizu granice s Albanijom, nakon što je proveo noć na livadi, g. Januzi je video “grad u plamenu; tamo je bilo mnogo policije i vojnika koji nam nisu dozvolili da se zaustavimo u gradu”.
Nastavili su da hodaju prema jugu sledećeg dana, nakon što su noć proveli u školi. Prema rečima g. Januzija, ljudi su bili veoma gladni. Blizu mosta koji se nalazio odmah izvan grada Đakovice/Gjakovë, supruga i svastika g. Januzija “otišle su u jednu katoličku kuću” da uzmu nešto hrane, jer tri dana nisu ništa jeli. Dok ih je čekao, jedan srpski vojnik mu je rekao: “Idite, jer bi NATO mogao da bombarduje”. Gospodin Januzi je sačekao da se vrate članovi njegove porodice, a onda su se svi pridružili ostatku konvoja. Rekao je da kada su otišli, “vidio sam avion NATO, čuo sam zvuk i vidio dim”. Most je bio bombardovan.
Konvoj je nastavio kretanje prema jugu i na kraju stigao u Prizren. “Rekli su nam da tu sačekamo, i da će nas autobusima odvesti do granice”, rekao je g. Januzi. Autobusi su dolazili svakih pola sata i g. Januzi je s porodicom uspeo da uđe u poslednji koji ih je odvezao pravo do granice. Čuo je da su “ljudi u drugim autobusima prebačeni samo do Žura/Zhur”, oko 10 kilometara pre granice s Albanijom, odakle su morali da produže peške. Međutim, autobus u kojem je bio g. Januzi “vozio je pravo do granice, jer smo kondukteru dali novac”.
Na granici srpski vojnici “su nam oduzeli isprave i bacili ih u korpu”. Konačno, 15. aprila 1999. prešli su u Albaniju kao izbeglice.
U svojoj izjavi Tužilštvu, g. Januzi je potvrdio: “Napustio sam Kosovo jer su me Srbi isterali iz mog sela, naredili su nam da idemo u Albaniju[.] Nisam otišao zbog bombardovanja NATO”.
Sadik Januzi je svedočio 24. aprila 2002. u predmetu protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića. U ovom predmetu, izjave mnogih svjedoka predočene su u pismenoj formi kao dokazni predmet, a svedoci su se pojavili pred Sudom kako bi odgovorili na pitanja optuženog ili sudija. Sadik Januzi je ove događaje ispričao istražiocu Tužilaštva MKSJ-a u Tirani, Albanija. Slobodan Milošević, koji se teretio, između ostalog, za zločine počinjene u Srbici/Skenderaj, na Kosovu, umro je u pritvoru Međunarodnog suda 11. marta 2006. i postupak protiv njega je okončan.
>> Pročitajte celokupno svedočenje Sadika Januzija i njegovu izjavu (na engleskom)