Istrage

• Zločini
• Vrste odgovornosti
• Izvori dokaza
• Kategorije svedoka
• Odeljenje za istrage
• Strategija istrage
• Optužnica
• Predaja, hapšenje i prebacivanje optuženih

Istrage imaju ključnu ulogu na MKSJ jer čine osnovu za sva krivična gonjenja i suđenja. Na Međunarodnom sudu ne postoje istražne sudije – pravni postupak pokreće tužilac na osnovu informacija dobijenih ili sakupljenih iz različitih izvora, poput pojedinaca, vlada, međunarodnih, nevladinih ili međudržavnih organizacija ili organa Ujedinjenih nacija. Kada se tužilac uveri da postoje realne osnove za mišljenje da su počinjena krivična dela iz nadležnosti Međunarodnog suda, započinje se sa istragom.

Odeljenje za istrage Tužilaštva bilo je zaduženo za prikupljanje dokaza i informacija koje se kasnije koriste za podizanje optužnica protiv osumnjičenih počinilaca. Tužilac je poslednju optužnicu podigao krajem 2004. godine, a od tada, istrage su vršene samo kao potpora aktuelnim pretpretresnim ili pretresnim postupcima ili u potrazi za osumnjičenima koji su još u bekstvu.

Tužilac je ovlašćen da poziva i ispituje osumnjičene, žrtve i svedoke, prikuplja dokaze i vrši uviđaje mesta zločina, koji uključuju ekshumacije masovnih grobnica. Radeći na tome, tužilac može zatražiti pomoć relevantnih državnih organa. U skladu s rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Statutom Međunarodnog suda, države imaju obavezu da sarađuju u istragama i krivičnom gonjenju. U praksi, međutim, saradnja nije uvek bila odgovarajuća.

Ukoliko tužilac veruje da postoji dovoljno dokaza za krivično gonjenje, piše se nacrt optužnice koji sadrži precizne navode činjenica i zločina za koje se optuženi tereti i nakon toga ga predaje sudiji, zajedno sa propratnim dokaznim materijalom, na potvrđivanje. Sudija optužnicu može potvrditi ili odbiti, prihvatiti određene optužbe a druge odbaciti ili zahtevati od tužioca dodatni propratni materijal. Poslednje optužnice MKSJ su potvrđene u proleće 2005. godine.

Nakon što je optužnica potvrđena, sudija može, na zahtev tužioca, izdati nalog za hapšenje ili nalog za pritvaranje, predaju ili prebacivanje optuženog, kao i bilo koji drugi nalog neophodan za vođenje sudskog postupka. S obzirom da Međunarodni sud ne poseduje sopstvene policijske snage, on ne može hapsiti osumnjičene i u potpunosti zavisi od pomoći državnih vlasti i međunarodnih tela u hapšenju i prebacivanju optuženih.

Zločini

Tužilaštvo istražuje četiri kategorije zločina: teške povrede Ženevskih konvencija iz 1949. godine, kršenja zakona i običaja ratovanja, genocid i zločine protiv čovečnosti.

>> Statut Međunarodnog suda

Zločini koje istražuje Tužilaštvo se razlikuju od običnih zločina. To su često događaji velikog obima koji su se odvijali na velikom prostoru. Neki od njih su trajali mesecima i bili veoma organizovani. Uključivali su najgora zverstva počinjena u Evropi od Drugog svetskog rata – masovna ubistva, mučenje, deportacije, progone, porobljavanje, pljačku, bezobzirno uništavanje gradova i sela i hotimično uništavanje verskih objekata.

Neki od najgorih zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji odigrali su se na području Srebrenice, Prijedora, Foče, Sarajeva i Mostara u Bosni i Hercegovini, u Vukovaru u Hrvatskoj i na Kosovu u Srbiji. 

Vrste krivične odgovornosti

Tužilaštvo može teretiti optužene za dve vrste individualne krivične odgovornosti. Prva je za lično planiranje, podsticanje, nalaganje, izvršenje ili pomaganje i podržavanje zločina. Takva odgovornost obuhvata doktrinu udruženog zločinačkog poduhvata koja se često koristi da bi se opisale situacije u kojima se više lica sa zajedničkom namerom upuste u krivičnu aktivnost. Ko god doprinese činjenju zločina od strane grupe ili članova grupe u izvršenju zajedničke kažnjive namere, podleže krivičnoj odgovornosti.

Druga se tiče pozicije autoriteta i saznanja, kada je optuženi znao ili je bilo razloga da zna da se podređeni ili više njih sprema da počini takva dela ili da ih je već počinio, a on nije preduzeo mere da spreči takva dela ili kazni počinioce. Ovo je poznato kao odgovornost nadređenog.

Tužilac ne može teretiti države, organizacije ili etničke grupe.

Izvori dokaza

Prva faza u svakoj istrazi je otkriće da je zločin koji spada u nadležnost MKSJ počinjen i koliko je ozbiljan. Da bi se ovo utvrdilo, Tužilaštvo ispituje početne dokaze dobijene iz raznih izvora.

U početnoj fazi istraga Tužilaštva primarni izvor informacija je bio finalni izveštaj Komisije eksperata, tela za utvrđivanje činjenica koje je u oktobru 1992. godine osnovao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija da bi utvrdilo da li su počinjene teške povrede međunarodnog humanitarnog prava u bivšoj Jugoslaviji.

Svedoci su bili od presudne važnosti u prvim predmetima. Dok je rat još uvek trajao, pristup mestima zločina i svedocima u regionu je bio otežan, gotovo nemoguć. Istražitelji su započeli svoj rad u izbegličkim centrima raštrkanim po celom svetu, u kojima su stotine hiljada ljudi tražile utočište od sukoba. Njihova svedočanstva dala su dragocene dokaze o bazi zločina i povezala zločine i lica koja su neposredni izvršioci zločina, poput vojnika, zatvorskih čuvara i stražara.

Radeći sa žrtvama, izbeglicama i raseljenim licima, nekoliko humanitarnih organizacija i drugih institucija je bilo u stanju da prikupi iskaze iz prve ruke o događajima i druge informacije koje su prosleđene Tužilaštvu na pregled.

Kako se saradnja sa regionom poboljšavala, oblasti u kojima su zločini počinjeni, uključujući masovne grobnice i neki dokazi dokumentarne prirode su postali dostupniji i doprineli krivičnom gonjenju političkih i vojnih rukovodilaca višeg ranga na svim stranama u sukobu.

Kategorije svedoka

Tužilaštvo tokom istrage kontaktira sa različitim kategorijama svedoka, uključujući žrtve, preživele očevice, veštake, svedoke predstavnike međunarodne zajednice i takozvane svedoke insajdere.

Svedoci žrtve ili preživeli očevici predstavljaju ključni izvor dokaza jer su u mogućnosti da opišu šta se dogodilo i ko je sve u to bio umešan. Ovo je od presudne važnosti za pripremu optužnice i može dovesti do drugih izvora dokaza. Zapravo, pronalaženje prvih svedoka nekada može biti veoma teško. Istrage su često započete nekoliko godina nakon što su se događaji desili a svedoci preselili ili umrli. Na primer, u istrazi događaja u vezi sa Čelebićima istražitelji su prve svedoke pronašli u Čikagu.

Vremenska distanca i preseljenje daleko od mesta gde su se događaji desili mogu pomutiti pamćenje nekih svedoka. Često, dok izvedeni dokazi pokazuju ko je bio neposredno umešan, oni na koje se ukazuje su često osumnjičeni nižeg ranga a očevici ne mogu da identifikuju odakle su stigla naređenja ili ko su bili nadređeni oficiri. Konačno, neki svedok može odlučiti da ne svedoči jer želi da zaboravi događaje koji su se desili, ili nije u mogućnosti da svedoči iz psiholoških razloga. Isto tako, mogu se bojati zastrašivanja ili odmazde.

Veštaci su na neki način povezani sa istragom ali nisu direktno umešani u događaje. Oni, na primer, mogu uključivati vojne i političke analitičare pozvane da pruže informacije o pozadini onoga što se dešavalo širom zemlje ili da tumače zbirke dokumenata, ili naučne istraživače koji su doprineli pronalaženju dokaza poput masovnih grobnica ili analizirali ključne aspekte dokaza poput uzoraka DNK.

Svedoci predstavnici međunarodne zajednice uključuju diplomate ili međunarodne vojne predstavnike koji su bili aktivni na prostorima gde su se odvijali sukobi i često mogu Tužilaštvu pružiti dragocene informacije, naročito ukoliko su se susretali sa osumnjičenima ili nekim drugim rukovodećim civilnim ili vojnim zvaničnicima. Oni, na primer, mogu da dokažu da je osumnjičeni bio upoznat sa tim da su se neka zverstva dogodila ili o izvođenju vojnih operacija.

Svedoci "insajderi" mogu pružiti dragocene informacije povezujući optužene sa bazom zločina neposrednim ili posrednim dokazima. Svedoci "insajderi" su obično ili "krvavih ruku" ili su prisustvovali izdavanju naređenja.

>> Glas žrtava: njihove priče i svedočenja 

Odeljenje za istrage

Tužilaštvo je imalo svoje Odeljenje za istrage čiji je zadatak bio da prikupi i pregleda dokaze, pronađe i ispita svedoke i vrši uviđaje. Od januara 2008. godine, istražitelji, čije su znanje i iskustvo u tehnikama krivičnih istraga u nacionalnim sistemima povezani u jedinstveni sistem međunarodnog krivičnog gonjenja, su integrisani u timove za suđenja.

S obzirom na specifičnost ovih zločina, Tužilaštvo upošljava i Tim vojnih analitičara, čija većina članova ima vojno obrazovanje, kao i Tim za istrage o rukovodstvima sa osobljem različitih akademskih i lingvističkih kvalifikacija specijalizovanim za bivšu Jugoslaviju. Njihov posao je da analiziraju dokumente, presretnute razgovore i javno dostupne materijale, povezujući najodgovornija lica sa samim zločinima.

Sve istražne radnje vezane za suđenja izvode se pod nadzorom šefa Odeljenja za krivično gonjenje.

U slučajevima kada su dokazi upućivali na ozbiljna krivična dela obuhvaćena mandatom MKSJ, Tužilaštvo bi oformilo tim za istragu koji bi detaljnije istražio takve navode. Dok u većini nacionalnih sistema istražna uloga leži na policiji, na MKSJ Tužilaštvo formira multidisciplinarni istražni tim sastavljen od sopstvenog osoblja. Takav tim se obično sastoji od istražitelja, pravnika i analitičara ili istražnih analitičara. Tumači i prevodioci takođe igraju značajnu ulogu, ne samo za pisane prevode već i zbog toga što često moraju da tumače u osetljivim situacijama koje uključuju poverljive političke ili vojne informacije ili emocionalno potresna svedočenja poput onih žrtava silovanja ili mučenja.

Tim nadalje sprovodi detaljnu istragu koja uključuje analizu do tada prikupljenih dokaza, locira svedoke i sa njima vodi razgovore, analizira mesta zločina, i vodi forenzičku istragu i pregled. MKSJ nema sopstvenu policijsku jedinicu i u velikoj meri se oslanja na različita državna tela koja vrše analizu forenzičkih oblasti i dostavljaju rezultate.

Na primer, u istrazi događaja koji su usledili nakon genocida u Srebrenici, Holandski forenzički institut je vršio DNK analizu tekstila iz poveza preko očiju, Biro za alkohol, duvan i vatreno oružje Sjedinjenih Američkih Država je pregledao balističke dokaze, dok je stručnjak za analize tla iz Velike Britanije upoređivao uzorke tla. Otkriveno je da su masovne grobnice bile prekopavane i da su tela uklonjena u nastojanju da se prikrije obim zločina. Forenzičke analize sekundarnih grobnica urađene pregledom balističkih, DNK uzoraka, uzoraka tla i tekstila su dovele do utvrđivanja koje od sekundarnih su nastale od kojih primarnih grobnica i do identifikacije nekih od tela.

Strategija istrage

Kada se oformi tim za rad na nekoj istrazi vođa tima i pravni savetnici formulišu strategiju istrage i svakom od članova tima se dodeljuju razni zadaci. Tokom čitavog ovog procesa nastavlja se prikupljanje dokaza. Utvrđuje se vremenski okvir za istragu i planiraju misije na prostore na kojima su navodni zločini počinjeni.

Tokom početnih godina rada, istrage su vršene sa ograničenim resursima i pod opasnim okolnostima, dok je rat još trajao. Neke od vlasti u regionu su poricale legitimitet Međunarodnog suda i istražiteljima odbijale dozvolu pristupa mestima zločina i svedocima, a u nekim slučajevima odbijale da istražuju zločine počinjene protiv ljudi iz svoje sopstvene države koje bi trebalo da predstavljaju.

Kao posledica ovoga, Tužilaštvo je odlučilo da primeni nešto što se zove piramidalna strategija istraga, krećući sa dna. Drugim rečima, od dokaza baze zločina i osoba nižeg ranga koje su neposredno izvršile ili naredile zločine. Istrage su započete u izbegličkim centrima širom sveta, u kojima su žrtve i svedoci mogli da pruže dokaze koji ukazuju na identitet neposrednih počinilaca zločina, kao, na primer, osobe u logorima u kojima su bili zatočeni ili komandante logora.

Kako su se dokazi množili, istražitelji su započeli rad na piramidi do lica koja se mogu smatrati najodgovornijim za počinjene zločine. Tokom istražne faze "od vrha ka dnu", izazov je bio da se povežu incidenti iz baze zločina sa osobama koje nisu neposredno počinile zločine ali koje su moguće naredile, planirale, primenile ili omogućile ključne delove nekog zajedničkog plana, strategije ili zamisli. Kao i u svakoj drugoj istrazi organizovanog kriminala ili kršenja ljudskih prava, povezivanje osoba na višim položajima, u pravnom smislu, sa samim zločinima koji su počinjeni nije nimalo lako i za to je potrebno vremena. Dok rad na identifikaciji dokaza baze zločina traje, mnogi drugi uposlenici Tužilaštva su radili na sastavljanju profila potencijalnih osumnjičenih i identifikovanju i sakupljanju dokaza dokumentarne prirode, presretnutih razgovora i dokaze svedoka takozvanih insajdera. Ovo se ne može postići preko noći i zahteva nekoliko godina rada požrtvovanih sadašnjih i bivših uposlenika Tužilaštva.

Većina rada na istragama se vrši u Hagu gde se dokumenti i drugi prikupljeni dokazi analiziraju. Predmeti su birani na osnovu kriterijuma koje postavlja tužilac koji takođe određuje prioritete u skladu sa raspoloživim resursima.

Deo istraga se vrši na terenu i obično započinje razgovorom sa svedocima. Nakon što se prikupe iskazi uz pomoć tumača, istražitelji i kriminalistički tehničari odlaze do navodnog mesta zločina, proveravaju dobijene informacije i traže njihovu potvrdu. Mesto zločina se fotografiše, skicira, snima video kamerom i pretražuje u potrazi za fizičkim dokazima poput čaura, delova metaka ili projektila.

Ukoliko postoje naznake da se desilo masovno ubistvo, istražitelji traže pomoć forenzičkih timova. Nakon što je prikupljeno dovoljno dokaza koji ukazuju na postojanje masovne grobnice, započinje proces ekshumacije.

Tokom nekih istraga Tužilaštvo je uspelo da vodi razgovore sa samim osumnjičenim. U takvim situacijama, istražitelji moraju da upozore datu osobu da ima pravo na ćutanje, da eventualna izjava koju da može biti korišćena kao dokaz i da ima pravo na advokata. Ukoliko osumnjičeni nije upozoren na odgovarajući način to može dovesti do toga da dokazi dobijeni kroz razgovor ne budu validni. Neki od optuženih su pristali da Tužilaštvu pruže informacije nakon što su prebačeni u pritvor Međunarodnog suda.

Optužnica

Kada je tužilac uveren da postoji dovoljno dokaza potkrepe podizanje optužnice, sastavlja se nacrt optužnice koji identifikuje osumnjičenog i navodi krivična dela za koja se on ili ona tereti. Jedna optužnica može identifikovati više optuženih (takozvano spajanje predmeta protiv više optuženih) i gotovo sve optužnice sadrže više optužbi i obuhvataju dva ili više krivičnih dela.

Tužilaštvo sprovodi internu procenu da li prikupljeni dokazi potkrepljuju navode sadržane u optužnici i na koji način se dela optuženog uklapaju u strukturu zločina u okviru nadležnosti MKSJ.

Opšta praksa je bila da se u jednoj optužnici spoje predmeti protiv što više optuženih da bi se smanjilo ponavljanje činjenica i sprečilo umnožavanje rada Međunarodnog suda. Nedostatak ovakvog pristupa je kako omogućiti pojavljivanje svih optuženih na istom mestu u isto vreme da bi im se sudilo, i tu je saradnja država bila ključna ali često nedovoljna.

Kada je optužnica gotova, tužilac je prosleđuje, zajedno sa propratnim dokaznim materijalom sekretaru Suda. Sekretar Suda se konsultuje sa predsednikom Suda koji onda predmet prosleđuje Kolegijumu (koji se sastoji od predsednika, potpredsednika i predsedavajućih sudija pretresnih veća). Kada Kolegijum ustanovi da optužnica ispunjava potrebne kriterijume, predsednik Suda predmet prosleđuje određenom pretresnom veću na razmatranje.

Optužnicu mora potvrditi sudija pre nego bilo koji osumnjičeni bude optužen ili iko uhapšen. Postoje pravila koja regulišu proces potvrđivanja. Određeni sudija pregleda dokaze koje je podneo tužilac koji samo treba da zadovoljavaju prima faciae kriterijume i ne moraju da dostignu nivo van razumne sumnje koji se primenjuje kasnije u toku postupka.

Sudija koji potvrđuje optužnicu ima još mogućnosti osim samo da prihvati ili odbaci optužnicu. Sudija može prihvatiti određene optužbe a druge odbaciti. Može od tužioca zahtevati dodatni propratni materijal i dokaze za određene optužbe ili tražiti pojašnjenje nekog pravnog stanovišta. Sudija ne može davati sugestije za dodatne optužbe ali može predložiti da se neke optužbe povuku ako misli da nema razumne osnove za osuđujuću presudu.

Nakon potvrde optužnice, sudija može, na zahtev tužioca, da izda nalog za hapšenje ili odluku o hapšenju, pritvaranju, predaji ili prebacivanju optuženog.

Optužnica nije nepromenjiva. Zbog kompleksnosti predmeta na MKSJ, u mnogim predmetima istrage su još uvek bile u toku u momentu kada je optuženi doveden u pritvor Međunarodnog suda. Neke optužnice su izmenjene iz korena nakon što su novi dokazi izašli na videlo i događaji desili, naročito u vezi sa optuženima protiv kojih je optužnica bila podignuta davno. Na primer, prva optužnica protiv generala Mladića je podignuta 24. jula 1995. godine, a druga u novembru 1995. Druga optužnica je sadržala detalje optužbi protiv njega koje ga terete za učešće u događajima u vezi sa osvajanjem Srebrenice i sudbinom hiljada bosanskih Muslimana koje su zarobile snage bosanskih Srba. Ove dve odvojene optužnice su u julu 2002. godine spojene u jednu.

Optužnice mogu biti zapečaćene ili javno objavljene. Optužnice su bile zapečaćene kada je Međunarodni sud zaključio da je to u interesu pravde. Ovo je umanjivalo rizik da optuženi pobegnu ili da se sakriju pre hapšenja. Primer zapečaćene optužnice je hapšenje i prebacivanje u Hag pokojnog generala Momira Talića od strane austrijske policije. On je u avgustu 1999. godine putovao u Beč da bi učestvovao na konferenciji koju je organizovala Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

Iako kritikovane zbog ometanja visokih vladinih rukovodilaca u obavljanju svojih dužnosti, zapečaćene optužnice mogu biti neophodne u slučajevima kontinuiranog nedostatka saradnje. Louise Arbour koja je bila tužilac od 1996. do 1999. godine, branila je korišćenje zapečaćnih optužnica ukazujući na 20 neizvršenih naloga za hapšenje koje bosanski Srbi nisu ni pokušavali da ispune.

U slučajevima zapečaćenih optužnica, nakon što je optuženi uhapšen ili se dobrovoljno preda, sudija će naložiti da se optužnica javno obelodani. Do 2006. godine sve optužnice su javno obelodanjene i nijedna nije ostala zapečaćena.

Predaja, hapšenje i prebacivanje optuženog

Poslednja faza istrage je samo hapšenje optuženog i njegovo prebacivanje u Hag. S obzirom na to da je MKSJ osnovao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u skladu s Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, sve države su obavezne da ispunjavaju sve naloge Međunarodnog suda, uključujući i one za hapšenje i prebacivanje optuženih lica. Nažalost, ova saradnja često nije bila odgovarajuća.

Dok odgovornost da lociraju i uhapse optužene počiva na državama, Tužilaštvo je takođe oformilo "tim za praćenje" koji prikuplja informacije o kretanju i mestu boravka optuženih koji su u bekstvu. Takve informacije se kasnije pružaju lokalnim vlastima ili međunarodnim snagama koje treba da postupe po tim informacijama, pošto Tužilaštvo nema ni jurisdikciju niti opremu da samo hapsi optužene. Tim za praćenje, koji je sastavljen od obaveštajnih oficira iz raznih država, doprineo je hapšenju nekoliko optuženih. Pružanjem preciznih podataka nacionalnim vlastima o lokaciji na kojoj se nalazi neki optuženi može se zaobići pasivnost mnogih država u traganju za njima.

Do samog hapšenja može doći na načine od dobrovoljne predaje optuženog do policijske akcije. Ramuš Haradinaj se 2005. godine, kao premijer Kosova, dobrovoljno predao nakon što je optužnica protiv njega obelodanjena. On je odmah prebačen u Hag. Nasuprot tome, hrvatski general Ante Gotovina se zakleo da se nikada neće predati i bežao od pravde više od četiri godine. Njega je na Kanarskim ostrvima uhapsila španska policija pre nego što je prebačen u Hag.

Optuženi ima pravo da bude informisan o prirodi i razlozima optužbi protiv njega na vreme i na jeziku koji razume. Nakon prebacivanja u Pritvorsku jedinicu Ujedinjenih nacija u Hagu, optuženi se dovodi pred sudiju u svom prvom stupanju pred sud da bi se osiguralo da se prava optuženog poštuju.

Na kraju, neće svim osumnjičenim biti suđeno u Hagu. Po pravilu 11bis, MKSJ može prebaciti nekog optuženog da mu se sudi pred nekim nacionalnim sudom. Strategija Tužilaštva je bila da se prikupe podaci o bazi zločina i na osnovu toga podignu optužnice protiv rukovodilaca najvišeg ranga. Nakon što je prikupio podatke o bazi zločina, MKSJ je započeo prebacivanje optuženih nižeg ranga nazad u države regiona da bi im se sudilo pred nacionalnim sudovima. 

>> Saznajte više o prosleđivanju predmeta 

MKSJ radi uz najviše poštovanje vladavine prava i vodi brigu o pravima optuženih u skladu sa standardima međunarodnog humanitarnog prava. MKSJ veruje u princip u jednakosti sredstava, to jest, da i odbrana i Tužilaštvo treba da imaju iste resurse pomoću kojih bi "vodili borbu" u sudnici. Optuženi ima pravo na branioca, kojeg plaća Međunarodni sud, ukoliko optuženi ne može da ga priušti. Takođe postoji mogućnost da optuženi angažuje svog branioca na sopstveni trošak, ili da deli troškove sa MKSJ. Program pravne pomoći obuhvata oko 8% budžeta Međunarodnog suda. Optuženi takođe ima pravo da zastupa samog sebe.