|
Hag,
26. juli 2002.
JDH/P.I.S./690-t
U
nastavku sledi integralni tekst obraćanja predsednika Jorde Savetu
bezbednosti Ujedinjenih nacija od 23. jula 2002. godine, u New Yorku
OBRAĆANJE
NJEGOVE EKSELENCIJE, SUDIJE CLAUDEA JORDA, PREDSEDNIKA MEĐUNARODNOG
KIRVIČNOG SUDA ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU, SAVETU BEZBEDNOSTI UJEDINJENIH
NACIJA
Gospodine
predsedniče, ekselencije, dame i gospodo,
Veoma
sam svestan časti koje mi ukazujete dajući mi priliku da vam
izložim izveštaj Međunarodnog suda o njegovom pravosudnom statusu
i mogućnostima da se nadležnost nad pojedinim predmetima prepusti
nacionalnim sudovima, koji vam je Generalni sekretar podneo prošlog juna.
Za to sam vam naročito zahvalan.
Ovaj
izveštaj je proizvod promišljanja tužioca, gđe Carle Del Ponte, sekretara
Suda, g. Hansa Holthuisa i mene. To promišljanje je nastavak akcionog
programa o kojem smo vas tužilac i ja obavestili prošlog novembra, i čiji
je krajnji cilj da se Sudu omogući da obavi svoj zadatak u primerenom
roku. Taj cilj biće postignut samo ako uspemo da usredsredimo zadatke
Suda prvenstveno na krivično gonjenje i suđenje političkim,
vojnim, paravojnim i civilnim vođama najvišeg ranga i ustupanjem
nadležnosti nad pojedinim predmetima nacionalnim sudovima, počev
od sudova u Bosni i Hercegovini.
Smatramo
da je došao trenutak da čujemo vaše mišljenje o toj strategiji i
mehanizmu njene primene, tako da se što je pre moguće preduzmu mere
za njeno sprovođenje. Kao što vam je poznato, vaša podrška nam je
od suštinske važnosti za postizanje tog cilja.
1 Aktivnosti
preduzete u periodu od januara do jula 2002. godine
Već
smo sproveli nekoliko važnih mera. Početkom januara 2002. godine,
formirali smo radnu grupu za pripremu izveštaja o problemima koji će
se javiti ustupanjem nadležnosti nad pojedinim predmetima nacionalnim
sudovima, kao i o odgovarajućim rešenjima takvih problema. Na vanrednoj
plenarnoj sednici održanoj 23. aprila 2002. godine, izložili smo taj izveštaj
svim sudijama, koje su podržale glavne smernice ponuđene u njemu.
Dana 25. aprila 2002. godine sastali smo se sa grupom stručnjaka
koje je Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu ovlastio da izvrše početnu
procenu pravosudnog statusa te zemlje. Od 17. juna do 21. juna 2002. godine,
posetili smo Bosnu i Hercegovinu i sastali se sa političkim predstavnicima
države, Federacije i Republike Srpske, sa sudijama, tužiocima i Visokim
predstavnikom. Ta poseta nam je omogućila da bolje ocenimo poteškoće
sa kojima se suočavaju nacionalni sudovi prilikom suđenja za
ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Dana 27.
juna 2002. godine, pozvali smo diplomate na službi u Hagu na diplomatski
seminar kako bismo ih obavestili o opštoj situaciji u Međunarodnom
sudu i izgledima za ustupanje predmeta. Na plenarnoj sednici održanoj
11. i 12. jula 2002. godine, sudije su raspravljale o sudskim posledicama
tužiočeve krivične politike.
Nakon
ovog kratkog pregleda aktivnosti preduzetih od januara 2002. godine, hteo
bih sada da vam izložim glavne izazove u strategiji ustupanja nadležnosti.
2 Glavni
izazovi: sprovođenje pravde u razumnom vremenskom roku
Od primarnog
je značaja da dve glavne komponente naše strategije sprovedemo što
je pre moguće, a to su, ponavljam, da je prioritet Međunarodnog
suda krivično gonjenje osumnjičenih za zločine koji predstavljaju
najteže kršenje međunarodnog javnog reda, te da se nadležnosti nad
izvesnim predmetima od manjeg značaja ustupe nacionalnim sudovima.
U stvari, samo na taj način ćemo moći da ispoštujemo ono
na šta smo se pred vama obavezali prošlog novembra, a to je da istrage
zaključimo oko 2004. godine i okončamo prvostepena suđenja
oko 2008. godine. Naglašavam da moramo poštovati te rokove. Reč je
o pravu svakog optuženog da mu se sudi što je pre moguće i da ne
provede nerazumno mnogo vremena u pretpretresnom pritvoru. S tim u vezi,
podsećam vas da trenutno suđenja nekima od optuženih neće
početi još dve godine i da će se taj rok samo produžavati ako
se naša strategija ne sprovede brzo. Reč je i o pouzdanosti svedočenja,
koja vremenom postaje sve manja. Ne treba da izgubimo iz vida činjenicu
da je od vremena kada su neki od zločina počinjeni prošlo već
deset godina. Međutim, što je još važnije, u pitanje se dovodi kredibilitet
rada Suda: ukoliko ne reagujemo odmah, čuće se sve više glasova
za "pomirenje za datu priliku". Međutim, svi znamo da takva vrsta
pomirenja počiva na vrlo krhkim pa stoga i prolaznim temeljima. Samo
pravda može da garantuje duboko ukorenjen i trajni mir u bivšoj Jugoslaviji.
Štaviše, to je smisao mandata koji ste nam dali i koji je u skladu sa
VII glavom Povelje Ujedinjenih nacija.
3 Glavne
smernice: preusmeravanje akcija Međunarodnog suda i ustupanje nadležnosti
nad pojedinim predmetima
Kao
što sam maločas rekao, naša strategija se prvenstveno odnosi na krivičnu
politiku Međunarodnog suda. Ta politika spada u odgovornost gđe
Del Ponte. Međutim, predsednik i sudije ne mogu da ne iskažu interes
za njene pravosudne posledice. S tim u vezi, želeo bih nešto da kažem
u ime sudija koje su nedavno iskazale zabrinutost zbog tih posledica,
a naročito zbog činjenice da pretpretresni pritvor postaje sve
duži. Štaviše, kao što ste istakli u uvodu Rezolucije 1329 od 30. novembra
2000. godine, sudije su želele da podsete na to da je njihov zadatak da
sude "civilnim, vojnim i paravojnim vođama
pre nego
sitnijim počiniocima". To je tačno tim pre što ta lica, imajući
u vidu visoke položaje na kojima su bila i veoma teške zločine za
koje se terete, pre nego svi drugi destabilizuju međunarodni mir
i bezbednost za čije ste garante između ostalih postavili i
nas. Imajući to na umu, sudije bi vam bile zahvalne ako biste formalno
potvrdili da je njihov prioritet da sude počiniocima zločina
koji predstavljaju najteža kršenja međunarodnog javnog reda, a to
su najviše političke, vojne, paravojne i civilne vođe.
U takvoj
situaciji, gospođa tužilac, čija to uloga i jeste, izvršila
je pregled tekućih istraga da bi odlučila kom broju lica treba
da sudi Međunarodni sud, a kojima treba da se sudi na nacionalnom
nivou. Ona procenjuje da od stotinak optuženih, koliko će ih biti
do 2004. godine, u pedeset slučajeva može da se pokrene postupak
na sudovima u Bosni i Hercegovini. Tom broju treba dodati i izvestan broj
lica za koje je Međunarodni sud već podigao optužnicu, a čiji
predmeti mogu da se ustupe nacionalnim sudovima te zemlje. Gospođa
Del Ponte smatra da su to uglavnom optuženi srednjeg ranga, koji se hijerarhijski
nalaze između glavnih vođa, koje je optužio i kojima sudi Međunarodni
sud, i sitnijih počinilaca, koje su optužili i kojima sude nacionalni
sudovi. U tom pogledu, podsećam da Rimski sporazum od 18. februara
1996. godine uspostavlja proceduru po kojoj će sudovi u Bosni i Hercegovini
krivično goniti i suditi pojedincima, nakon što ih za to ovlasti
Međunarodni sud.
I, da
zaključim ovu temu, molim vas da upotrebite sav svoj uticaj na zemlje
članice, a naročito na one koje su nastale od bivše Jugoslavije,
da uhapse optužene na svojoj teritoriji, a posebno političke i vojne
vođe visokog ranga, i da ih prebace na Međunarodni sud zajedno
sa svim dokaznim materijalom koji poseduju. Samo na taj način moći
ćemo da ispunimo svoj zadatak u predviđenom roku.
4 Konkretne
mere koje treba preduzeti: izmena i dopuna Pravilnika i osnivanje Veća
u okviru Državnog suda Bosne i Hercegovine, u čijoj bi nadležnosti
bili ratni zločini
Pre
sprovođenja postupka ustupanja nadležnosti nad predmetima, moramo
biti sigurni da smo po Statutu zaista ovlašćeni da preduzmemo sve
mere koje ovaj cilj iziskuje. Na vanrednoj plenarnoj sednici održanoj
23. aprila 2002. godine, sudije su primetile da u Statutu ima izvesnih
nejasnoća vezanih za obim ovlašćenja Međunarodnog suda
da ustupa nadležnost nacionalnim sudovima.. U sadašnjem tekstu, nejasno
je da li je Međunarodni sud ovlašćen da izvrši postupak ustupanja
nadležnosti čiji obim premašuje onaj koji je trenutno predviđen
pravilom 11 bis iz Pravilnika o postupku i dokazima. Kao što ćete
pročitati u našem izveštaju, da bi proces bio zaista delotvoran,
Međunarodnom sudu mora se omogućiti da ustupa nadležnost nad
predmetima koji se tiču optuženih koje sud još nije uhapsio. Štaviše,
mora se omogućiti ustupanje predmeta sudovima država u kojima su
optuženi uhapšeni i u kojima su navodno počinili zločine. Međunarodni
sud bi trebao da bude ovlašćen da se postara da optuženi pred nacionalnim
sudovima odgovara za sve zločine za koje se tereti u tužiočevim
optužnicama, da žrtvama i svedocima bude pružena odgovarajuća zaštita,
i u širem smislu, da se sudski postupci u tim državama vode u skladu sa
međunarodnim normama vezanim za zaštitu ljudskih prava.
Imajući
to u vidu, hteli smo lično da se uverimo da sudovi u Bosni i Hercegovini
već imaju sredstva potrebna za preuzimanje suđenja ratnim zločincima,
a da pritom poštuju osnovne principe međunarodnog humanitarnog prava
i zaštite ljudskih prava.
Zbog
toga smo, kao što sam rekao na početku svog obraćanja, tužilac
i ja posetili Bosnu i Hercegovinu. Primetili smo da su, uprkos postepenom
ponovnom uspostavljanju demokratskih institucija, i vraćanja mira
u zemlju, lokalni sudovi još uvek suočeni sa značajnim strukturalnim
problemima. Oni se javljaju uglavnom zbog preteranog usitnjavanja pravosudnih
sistema Federacije i Republike Srpske, nedostatka saradnje između
ta dva entiteta, političkog uticaja koji se vrši na sudije i tužioce,
čestog "jednonacionalnog" sastava lokalnih sudova, problema pri pružanju
delotvorne zaštite žrtvama i svedocima, neobučenosti zaposlenih na
sudu, kao i gomilanje predmeta na sudovima. S tim u vezi, želeo bih da
vas podsetim da se u izveštaju Generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija
od 18. juna 2002. godine, sa kojim ste upoznati, došlo do istog ovog zaključka.
Mora
se priznati da je kancelarija Visokog predstavnika započela dalekosežne
reforme pravosudnog sistema. Međutim, za okončavanje ovog procesa
biće potrebno nekoliko godina, a Međunarodni sud će biti
u mogućnosti da nadležnost nad pojedinim predmetima prepusti već
2003. godine. Stoga mora da se nađe prelazno rešenje.
Rešenje
za koje smatramo da najbolje odgovara situaciji, a za koje se zalaže Visoki
predstavnik, sastoji se od osnivanja jednog sudskog veća u okviru
Državnog suda Bosne i Hercegovine, čija će specijalna nadležnost
biti suđenja za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava.
Osim što će Međunarodni sud time biti oslobođen dela predmeta,
to rešenje bi garantovalo da se međunarodno humanitarno pravo jednoobrazno
primenjuje na državnom nivou, i rešilo bi pitanje razdvojenosti pravosudnih
sistema dva entiteta. Time bi se takođe otklonila potreba osnivanja
još jednog suda u već izuzetno složenom pravosudnom sistemu Bosne
i Hercegovine, a u isto vreme podržao napor same države da se rekonstruiše.
Hteo
bih da podvučem da ovaj plan podržavaju članovi Predsedništva
Bosne i Hercegovine.
Ipak,
da ne bi bilo zabune, ne radi se o osnivanju "mini međunarodnog suda"
u Sarajevu! To ne bi imalo smisla, a predstavljalo bi ozbiljan finansijski
teret za međunarodnu zajednicu. To, po nama, zapravo znači korišćenje
postojećeg nacionalnog suda kome će privremeno biti
dat minimalni međunarodni karakter, kako bi se garantovala
njegova nepristrasnost i nezavisnost. Praktično, za međunarodne
sudije bio bi rezervisan ograničen broj ključnih funkcija na
određeno vreme. Time bismo izbegli zapošljavanje velikog broja međunarodnih
službenika, što je slučaj sa Međunarodnim sudom. Štaviše, budući
da je sedište suda u Sarajevu, izuzetno visoki troškovi putovanja svedoka
bili bi svedeni na minimum. Mislimo da bi se mogla primeniti procedura
koja je na snazi u Bosni i Hercegovini, a ne međunarodna procedura
koja bi, iako prilagođena specifičnom kontekstu kažnjavanja
međunarodnih zločina, bila složena, jer bi predstavljala mešavinu
tradicija anglosaksonskog i građanskog prava. Uz to, lokalnim sudijama
i tužiocima, većini zaposlenih, braniocima i optuženom biće
veoma lako da koriste "domaći" postupak, koji im je već poznat
i za koji im neće biti potrebna obuka. Suđenja licima optuženim
za ratne zločine bila bi više u skladu sa pravnom tradicijom Bosne
i Hercegovine i bila bi brže završena.
Jurisdikciju
Državnog suda trebalo bi ograničiti, da bi se sprečilo da sud
ubrzo bude preplavljen ogromnim brojem predmeta vezanih za ratne zločine
za koja će se suđenja tek pokrenuti. Datom broju optuženih srednjeg
ranga, za čije bi predmete Međunarodni sud mogao da ustupi nadležnost,
moramo dodati veoma veliki broj podređenih kojima će se suditi
u skladu sa Rimskim ugovorom. Zbog toga preporučujemo da se Državni
sud bavi samo predmetima koje mu ustupi Međunarodni sud i još nekima,
koji inače spadaju u nadležnost lokalnih sudova, ali čija delikatnost
zahteva suđenje na nivou države. Osim toga, obaveza Državnog suda
mogla bi biti da obezbedi da se tokom postupaka u lokalnim sudovima poštuju
najosnovnije garancije krivičnog postupka.
Osim
toga, neophodno je sarađivati sa postojećim organima i pravosudnim
ustanovama, makar samo pomagati ih, jer one čine osnovne orijentacione
tačke svih građana. Budući da je tako, naše je mišljenje
da lokalni sudovi treba i dalje da učestvuju u krivičnom gonjenju
i suđenju ratnim zločincima nižeg ranga, što trenutno i rade
u skladu sa Rimskim sporazumom. Uprkos tome, da bi se poboljšala efikasnost
Sporazuma, i da bi nepristrasnost lokalnih sudova bila garantovana, možda
bi trebalo ovlastiti međunarodne posmatrače iz organizacija
koje su tu na terenu da nadgledaju valjano vođenje postupaka pred
tim sudovima, ili, kao što predlaže Visoki predstavnik, da se oni reorganizuju
u manji broj "višenacionalnih" regionalnih sudova.
5 Nova
trostepena pravosudna konstrukcija
Predlažem
trostepenu pravosudnu konstrukciju. Prvi stepen, Međunarodni sud,
u suštini se bavi političkim, vojnim, paravojnim i civilnim vođama
visokog ranga. Naravno, taj prvi stepen je privremen, pošto mora da nestane
kada Međunarodni sud obavi svoj zadatak. Drugi stepen, Državni sud,
uglavnom se bavi optuženima srednjeg ranga, čije bi im predmete ustupio
Međunarodni sud. Sa naše tačke gledišta, taj sud je zamišljen
kao nacionalna institucija ograničenog i privremenog međunarodnog
karaktera da bi se garantovala njena nepristrasnost. Treći stepen,
lokalni sudovi, bave se optuženima nižeg ranga, kojima se sudi u skladu
sa Rimskim sporazumom. U okviru te strukture, Međunarodni sud bio
bi zadužen da nadgleda valjano vođenje suđenja u institucijama
u okviru drugog stepena, a Državni sud da nadgleda suđenja u institucijama
u okviru trećeg stepena.
Takva
konstrukcija sledi logičnu liniju koja bi, po mom uverenju, mogla
da usmeri akciju međunarodne zajednice. Ona se sastoji od postepenog
prilagođavanja konfiguracije pravosudnog sistema političkoj
situaciji u datoj zemlji i demokratskim promenama koje ona doživljava.
Ideja koja se zagovara jeste da pravda mora neprestano da se približava
narodu. Iz tog razloga, u slučaju Bosne i Hercegovine, moramo polako
napredovati od jedne međunarodne pravosudne strukture čije je
sedište u inostranstvu, preko centralizovanog Državnog suda sa sedištem
u Sarajevu i privremeno postavljenim međunarodnim sudijama, da bismo
stigli do klasičnih pravosudnih institucija kada se politička
stabilnost opet u potpunosti uspostavi.
Na kraju
bih vas zamolio da usvojite glavne smernice koje sam upravo izložio. Praktično,
predlažem da zvanično podsetite da je mandat Međunarodnog suda
da prvenstveno sudi političkim, vojnim, paravojnim i civilnim vođama
najvišeg ranga, a ne podređenima nižeg ranga. Takođe molim da
nas ovlastite da izvršimo neophodne promene svog Pravilnika, koje iziskuje
strategija ustupanja nadležnosti. Na kraju vas pozivam da nam pružite
aktivnu podršku u ostvarenju plana koji je formulisao Visoki predstavnik,
a to je da se što je ranije moguće u okviru Državnog suda Bosne i
Hercegovine formira sudsko veće u čijoj će nadležnosti
biti teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, i da mu se obezbede
svi resursi neophodni za rad.
Samo
držeći se ove strategije moći ćemo nacionalnim sudovima
efikasno da ustupimo nadležnost nad predmetima, da privedemo kraju svoj
rad u razumnom vremenskom roku i da nastavimo da doprinosimo pomirenju
naroda bivše Jugoslavije.
Zahvaljujem
vam na pažnji i u ime Međunarodnog suda izražavam zahvalnost na čvrstoj
podršci koju ste nam uvek pružali.
*****
Nakon obraćanja
predsednika Jorde Savetu bezbednosti, predsednik Saveta bezbednosti dao
je izjavu, u kojoj kaže:
"Savet
je, kao i u drugim prilikama (na primer u svojoj Rezoluciji 1329 (2000)
od 30. novembra 2000. godine), svestan činjenice da MKSJ treba svoj
rad da usredsredi na krivično gonjenje i suđenje civilnim, vojnim
i paravojnim vođama osumnjičenim za teška kršenja međunarodnog
humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991.
godine, pre nego sitnim počiniocima.
Savet
bezbednosti stoga podržava široku strategiju za ustupanje predmeta koji
se tiču optuženih srednjeg i nižeg nivoa nadležnim nacionalnim pravosudnim
institucijama, što je verovatno najbolji način da MKSJ u praksi ostvari
svoj trenutni cilj da sve prvostepene postupke okonča do 2008. godine."
|
