Saslušavanje, zaštita i pružanje psihološke podrške žrtvama seksualnog nasilja
“Mnoge [od žrtava seksualnog nasilja] su rizikovale da budu izopštene iz svojih društvenih zajednica zbog toga što su došle da svedoče o strahotama koje su preživele.”
Međunarodni sud ne bi bio u stanju da izvede pred lice pravde i kazni počinioce seksualnog nasilja da nije uspeo da obezbedi svedočenje ključnih žrtava i svedoka. Žrtve i svedoci zločina čine dobar deo od preko 4.000 lica koja su do sada svedočila pred Međunarodinm sudom.
MKSJ je morao da obezbedi da oni budu u stanju da ispričaju svoju priču u atmosferi bezbednosti i sigurnosti oslobođenoj straha ili pretnji. Ovo je posebno bio slučaj sa žrtvama seksualnog nasilja od kojih su mnoge rizikovale da budu izopštene iz svojih društvenih zajednica zbog toga što su došle da svedoče o strahotama koje su preživele.
Zbog toga je uveden veći broj inovativnih procedura kako bi se odgovorilo na specifične potrebe žrtava seksualnog nasilja. Ove procedure su postale sastavni deo savremenog međunarodnog krivičnog pravosuđa, uz pripremu specijalnih smernica za izvođenje dokaza, zaštitne mere za ranjive svedoke i ukazivanje pomoći i psihološke podrške obučenih stručnjaka.
Specijalne procedure za izvođenje dokaza
Prva verzija Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog suda uključivala je pravilo koje je posebno formulisano zato da bi se izbegla trauma kroz koju žrtve seksualnog nasilja mogu proći kada se suoče s počiniocem i kada im se u sudnici postavljaju pitanja koja zadiru u privatnost.
Pravilo 96 predviđa da se u slučajevima seksualnog delikta neće tražiti dodatno potkrepljivanje svedočenja žrtve. Ovim pravilom se obezbeđuje da zločini seksualnog nasilja ne potpadnu pod stroge standarde dokazivanja koji se primenjuju za druge vrste zločina, čime je rešen problem s kojim se susreču neki nacionalni pravosudni sistemi. Ono odražava realno razumevanje specifične prirode zločina seksualnog nasilja koji se obično vrše bez prisustva svedoka ili samo u prisustvu svedoka koju deluju u saradnji s počiniocem.
“ Pravilo 96 predviđa da se u slučajevima seksualnog delikta ne traži dodatno potkrepljenje. ”
Ovim pravilom se takođe predviđa da se dokazi o prethodnom seksualnom ponašanju žrtve neće uvrštavati u spis. Pretresno veće u predmetu Mucić i drugi je objasnilo da je cilj ovog pravila da “na adekvatan način zaštiti žrtve od zlostavljanja, neugodnosti i poniženja”. Sudije su dodale da bi prihvatanje takvih dokaza “moglo dovesti do brkanja pitanja o kojima se raspravlja i time narušiti pravednost postupka”, i da bi se to svelo samo “na pokušaj da se dovede u pitanje reputacija žrtve” što bi izazvalo “daljnje uznemiravanje i nanošenje emocionalne štete svedocima”.
Osim toga, pravilo 96 definiše okolnosti pod kojima se dokazi o pristanku neće prihvatati. U predmetima Kunarac i drugi i Gacumbitsi, žalbena veća MKSJ, odnosno MKSR potvrdila su da je nepristajanje jedan od elemenata krivičnog dela silovanja koje tužilaštvo mora da dokaže. Pravilo 96 dalje određuje način na koji se nepristajanje može dokazati, naime “dokazivanjem postojanja okolnosti prisile pod kojima smislen pristanak nije moguć”, odnosno da je žrtva: a) bila izložena nasilju, prisili, lišavanju slobode ili psihičkom pritisku ili joj se istim pretilo, ili je imala razloga da se boji istog, ili b) razumno verovala da bi, ako se ona ne povinuje, neko drugi mogao biti tome izložen, ili bi mu se time moglo pretiti ili ga zastrašivati. Drugim rečima, kada do silovanja dođe u sklopu tekuće kampanje genocida ili zatočeništva žrtve, pretresno veće može zaključiti da pristanka nije bilo.
Ovo je bilo revolucionarno odstupanje od prakse mnogih nacionalnih pravosudnih sistema gde se može smatrati da su žrtve dale svoj pristanak čak i u okolnostima kada im je prećeno ili zbog toga što nisu aktivno pružale otpor. Gabrielle Kirk McDonald, bivša predsednica MKSJ, objasnila je suštinu ovog inovativnog pristupa Međunarodnog suda: “Jednostavno nije predvidivo da bi pristanak žrtve mogao biti odbrana kada se žena nalazi u jednoj takvoj prisilnoj i po život opasnoj situaciji kao što je rat”.
“ Jednostavno nije predvidivo da bi pristanak žrtve mogao biti odbrana kada se žena nalazi u jednoj takvoj prisilnoj i po život opasnoj situaciji kao što je rat. ”
Osim toga, da bi se očuvalo pravo optuženog da iznese svoju odbranu, ovo pravilo predviđa, da “pre nego što se prihvate dokazi o pristanku žrtve, optuženi mora uveriti pretresno veće in camera (na sednici zatvorenoj za javnost) da su ti dokazi relevantni i verodostojni”. Ovim je obezbeđena dodatna mera zaštite za žrtve, jer se o privatnim ili uznemirujućim pojedinostima ne govori na pretresu otvorenom za javnost i o njima se može raspravljati samo ukoliko odbrana ima valjanu osnovu za to, suprotno praksi koja je istorijski prihvatana u mnogim nacionalnim jurisdikcijama.
Zaštita svedoka i pružanje psihološke podrške
Često je preko potrebno zaštititi identitet žrtava i svedoka koji svedoče pred Međunarodnim sudom u predmetima vezanim za seksualno nasilje. Mnoge žrtve strahuju za svoju bezbednost kada odluče da svedoče. Kao drugo, stigmatizacija koja često prati žrtve seksualnog nasilja predstavlja stvarnu prepreku njihovim naporima da se resocijalizuju i da nastave sa svojim životima.
“ Pomoć i psihološka podrška svedocima, naročito u slučajevima silovanja i seksualnog delikta. ”
Jedna od prvih odluka novoosnovanog Međunarodnog suda bila je formiranje specijalizovane Službe za žrtve i svedoke. Bila je to prva specijalizovana služba u međunarodnom krivičnom pravosuđu koja je bila u potpunosti posvećena čuvanju bezbednosti i dostojanstva ranjivih svedoka. Na osnovu pravila 34 Pravilnika o postupku i dokazima MKSJ, kvalifikovani stručnjaci imaju zadatak da pružaju pomoć i psihološku podršku svedocima “naročito u slučajevima silovanja i seksualnog delikta”.
Služba za žrtve i svedoke je moćan zagovornik bezbednosti svedoka jer savetuje sudije u vezi sa zaštitnim merama koje su svedocima potrebne. Neki od mehanizama zaštite uključuju sledeće:
- neobelodanjivanje imena svedoka (i drugih informacija po kojima bi ga mogli identifikovati) u svim spisima dostupnim javnosti,
- neobelodanjivanje snimaka i javnih spisa celokupnog svedočenja ili nekih njegovih delova,
- postavljanje paravana za vreme svedočenja kako niko na javnoj galeriji sudnice ne bi video svedoka, ili dopuštanje svedoku da svedoči na pretresu potpuno zatvorenom za javnost,
- elektronsko izobličenje slike i glasa na video-snimku iz sudnice,
- mogućnost da svedok svedoči u drugoj prostoriji putem jednosmernog zatvorenog video-linka, tako da svedok ne mora da vidi optuženog,
- mogućnost da svedok svedoči u zemlji prebivališta putem video-linka ako bi odsustvo iz tog prebivališta moglo, na primer, ugroziti bezbednost,
- koordinacija sa vlastima u zemlji prebivališta svedoka kako bi se obezbedile zaštitne mere na terenu,
- relokacija u treće zemlje u sklučaju da postoji "odrediva, dokaziva i trajna opasnost po život svedoka".
Međunarodni sud zaštitu svedoka shvata ozbiljno. Svakome ko bude bude proglašen krivim za obelodanjivanje poverljivih informacija o svedoku ili ko zastrašuje ili na bilo koji način pokuša da utiče na svedočenje svedoka može biti suđeno za nepoštovanje suda. Maksimalna kazna je sedam godina zatvora ili 100.000 evra, ili oboje.
Zahvaljujući svom dugoročnom odnosu sa žrtvama, Međunarodni sud je postao svesniji emocionalnih posledica s kojima se žrtve sreću kada dođu da svedoče, posebno ukoliko moraju da se suoče s počiniocima u sudnici i provedu duge sate odgovarajući na pitanja o užasnim događajima iz prošlosti, daleko od doma i porodice.
Zbog toga, žrtve koje svedoče tokom njihovog boravka u Hagu dobijaju dvadesetčetvoročasovnu praktičnu i psiho-socijalnu podršku Službe za žrtve i svedoke. Kada je to potrebno, Služba za žrtve i svedoke pruža psihološku podršku sa ciljem da ublaži eventualnu traumu prouzrokovanu svedočenjem. Iskusno osoblje jača mehanizme svedoka da se nose sa tom situacijom i pokažu da u potpunosti kontrolišu svoj iskaz i ostvaruju svoja prava tokom sudskog postupka. Osim toga, osoblje Službe za žrtve i svedoke sve vreme prati držanje svedoka u sudnici i stara se da svedok ne bude izložen nepodnošljivom naporu. Nakon svedočenja, osoblje Službe za zaštitu svedoka pomaže svedoku da sagleda svoje iskustvo u sudnici i da na sve to stavi tačku. Wendy Lobwein, bivši saradnik za podršku svedocima, opisala je kako su na kraju svedočenja svedoci pokazivali “neki neverovatni osećaj olakšanja. Osećaj da su uradili nešto što su smatrali da zaista nisu u stanju da urade … Za neke, dobijala sam pisma… u kojima stoji da je to bila prekretnica u njihovom životu”.