“ Više od sedamdeset osoba je optuženo za zločine seksualnog nasilja, uključujući seksualno zlostavljanje i silovanje, a do početka 2011. godine gotovo trideset ih je osuđeno. ”
Od samog osnivanja, MKSJ je pokrenuo opsežne istrage i krivično gonio za seksualno nasilje kojim su se bavile brojne optužnice za seksualno nasilje počinjeno u Bosni i Hercegovini podignute već od 1995. godine.
Od tada, optužnice su podignute protiv više od sedamdeset lica, a skoro trideset lica je osuđeno za zločine koji uključuju seksualno zlostavljanje i silovanje. Do početka 2011. godine gotovo trideset ih je osuđeno.
U više presuda koje su predstavljale prekretnicu, Međunarodni sud je unapredio razvoj međunarodne pravde na polju rodnih zločina tako što je omogućio krivično gonjenje seksualnog nasilja kao ratni zločin, zločin protiv čovečnosti i genocid.
Konačno, silovanje je prestalo da bude shvatano kao neobuzdano seksualno ponašanje pojedinaca i priznato kao moćno oruđe rata, koje se koristi kako bi se protivnik zastrašio, progonio i terorisao. U prilogu se nalazi pregled odabranih predmeta i relevantnih presuda.
Duško Tadić: prvo suđenje ikada za seksualno nasilje nad muškarcima
Suđenje bivšem predsedniku lokalnog odbora bosanske Srpske Demokratske Stranke Kozarca u severozapadnoj Bosni i Hercegovini ušlo je u istoriju na više načina. To je bilo prvo međunarodno suđenje za ratne zločine posle Nirnberga i Tokija.
Jednako važno, bilo je to prvo međunarodno suđenje za ratne zločine koje je uključivalo optužbe za seksualno nasilje Suđenje je svetu dokazalo je da sistem međunarodne krivične pravde koji je bio u povoju, u stanju da okonča nekažnjivost za seksualne delikte i da je kažnjavanje počinilaca izvodljivo.
Pretresno veće je zaključilo da su nakon preuzimanja kontrole nad područjem Prijedora u severozapadnoj BiH, srpske snage u logorima zatočile na hiljade Muslimana i Hrvata. Tokom jednog stravičnog incidenta u logoru Omarska, jedan od zatočenika je bio primoran da drugome odgrize testise. Muškarci u uniformama, uključujući i optuženog Duška Tadića, stajali su okolo i vikali da jače zagrize. Pretresno veće je u maju 1997. godine Tadića proglasilo krivim za okrutno postupanje (kršenje zakona i običaja ratovanja) i nečovečna dela (zločin protiv čovečnosti) za ulogu koju je imao u ovom i drugim incidentima.
Dve godine kasnije, u žalbenom postupku, dodatno je osuđen za teške povrede Ženevskih konvencija: nečovečno postupanje i hotimično nanošenje velike patnje ili teških povreda tela ili zdravlja. “Svojim prisustvom, Duško Tadić je pomagao i podržavao grupu muškaraca koji su aktivno učestvovali u napadu. Ovde je od posebne važnosti okrutnost i poniženje naneseno žrtvi i drugim zatočenicima,” zaključile su sudije. U januaru 2000. godine Tadić je osuđen na dvadeset godina zatvora.
Incidenti seksualnog nasilja nad muškracima su razmatrani i u drugim predmetima pred Međunarodnim sudom, uključujući, između ostalih, predmete Češić, Mucić i drugi, Todorović i Simić.
Mucić i drugi: silovanje kao mučenje
Suđenje četvorici bivših članova bosanskih oružanih snaga predstavljalo je prekretnicu u međunarodnoj pravdi time što je ustanovilo silovanje kao oblik mučenja, za koji se teretilo kao za tešku povredu Ženevskih konvencija i kršenje zakona i običaja ratovanja.
Trojica od četvorice optuženih su optužena za seksualno nasilje nad civilima bosanskim Srbima koji su držani u zatočeničkom logoru u Čelebićima u centralnoj BiH. Jedan od njih, Zejnil Delalić, oslobođen je svih optužbi zbog nedostatka dokaza.
Pretresno veće je tokom suđenja u obzir uzelo veći broj optužbi za seksualno nasilje. Esad Landžo, stražar u logoru, primorao je dvojicu braće da vrše fellatio jedan na drugim pred drugim zatočenicima i oko genitalija im obmotao zapaljeni štapin. Takođe je oko genitalija jednog drugog zatočenika obmotao zapaljeni štapin i primorao ga da trči između redova zatočenika. Značajno je što je MKSJ Landža smatrao odgovornim kao nadređenog za ova dela. Zdravko Mucić, komandant logora proglašen je krivim za ove i druge zločine koje su počinili njegovi podređeni (teške povrede Ženevskih konvencija i kršenja zakona i običaja ratovanja).
Pravni presedan je načinjen u zaključku o optužbama za silovanje koje je počinio zamenik komandanta, Hazim Delić. Silovanje je okvalifikovano kao vrsta mučenja – prva takva presuda koju je doneo neki međunarodni krivični sud.
Delić je silovao dve žene zatočene u logoru, Grozdanu Ćećez i Milojku Antić tokom isleđivanja. Sudije su zaključile da je svrha ovih silovanja bila da se pribave informacije, žene kazne zbog toga što nisu bile u stanju da pruže informacije i da se zastraše i prisile. Pretresno veće je takođe zaključilo da je nasilje kojem su bile izložene ove dve žene imalo diskriminatornu svrhu: bile su mu izložene zato što su bile žene.
Sudije su izričući ovu presudu 1998. godine napomenule da Pretresno veće “smatra silovanje bilo koje osobe činom dostojnim prezrenja, kojim se vređa sama suština ljudskog dostojanstva i fizičkog integriteta”. Sudije su utvrdile da silovanje može smatrati mučenjem prema običajnom međunarodnom pravu.
Sudije su izričući ovu presudu 1998. godine napomenule: “Neosporno da se delo silovanja može smatrati mučenjem prema običajnom međunarodnom pravu (…) Pretresno veće smatra silovanje bilo koje osobe činom dostojnim prezrenja, kojim se vređa sama suština ljudskog dostojanstva i fizičkog integriteta”.
Žalbeno veće MKSJ potvrdilo je zaključke Pretresnog veća i osudilo Hazima Delića na 18, Zdravka Mucića na devet i Esada Landžu na 15 godina zatvora.
Furundžija: fokus na seksualnom nasilju
Predmet protiv Ante Furundžije je bio prvi predmet pred MKSJ koji se u potpunosti skoncentrisao na optužbe za seksualno nasilje. Suđenje se fokusiralo na višestruka silovanja bosanskih Muslimanki koja su počinjena tokom isleđivanja koja je vodio Furundžija, koji je u to vreme bio komandant Džokera, specijalne jedinice Hrvatskog vijeća obrane (HVO) u BiH. Furundžija nije lično silovao ženu pred nasmejanom publikom drugih vojnika, već njegov podređeni. Pa ipak, kao zapovednik jedinice, Furundžija je proglašen krivim kao saizvršilac i pomagač i podstrekač. Osuđujuća presuda je potvrđena u žalbenom postupku i Furundžija je osuđen na kaznu od 10 godina zatvora.
Predstavljajući pravno obrazloženje u presudi, Pretresno veće je donelo važne zaključke o kvalifikaciji silovanja u kontekstu međunarodnih zločina. U Statutu Međunarodnog suda silovanje je jedino eksplicitno navedeno kao jedan od zločina koji predstavljaju zločine protiv čovečnosti. Pretresno veće je proširilo taj okvir i zaključilo da se za silovanje može krivično goniti kao za povredu Ženevskih konvencija i kršenje zakona i običaja ratovanja.
Ono što je takođe važno je da su sudije Međunarodnog suda potvrdile mogućnost da se silovanje koristi kao oruđe genocida. “Ako su ispunjeni traženi elementi, silovanje može takođe predstavljati čin genocida (…) i biti krivično gonjeno kao takvo”. Presedan koji je predstavljao prekretnicu dogodio 1998. godine kada je sestrinski sud MKSJ, MKSR doneo presudu u predmetu Akayesu gde je zaključeno da silovanje predstavlja čin genocida. Iako je u teoriji MKSJ prihvatio da silovanje može predstavljati čin genocida, do sada nije izrekao nijednu presudu u tom smislu. Ova optužba se trenutno razmatra u predmetu Karadžić.
Kunarac i drugi: seksualno porobljavanje i silovanje kao zločin protiv čovečnosti
Drugo suđenje pred MKSJ koje se bavilo isključivo optužbama za seksualno nasilje dalo je značajan doprinos međunarodnom krivičnom pravu jer je proširilo okvir dela koja predstavljaju porobljavanje kao zločin protiv čovečnosti kako bi uključilo seksualno porobljavanje i utvrdilo odnos rodnih zločina i običajnog prava.
Trojica optuženih oficira vojske bosanskih Srba, Dragoljub Kunarac, Zoran Vuković i Radomir Kovač su imali istaknutu ulogu u organizovanju i održavanju sistema zloglasnog silovanja u istočnobosanskom gradu Foči.
Kampanja seksualnog zlostavljanja počela je nakon što su bosanski Srbi u proleće 1992. godine preuzeli kontrolu nad Fočom. Bosanski Srbi su Muslimanke zatvorili u zatočeničkim objektima po gradu gde su ih silovali srpski vojnici. Mnoge žene su odvođene u stanove i hotele koji su vođeni kao javne kuće za srpske vojnika. Sudije su čule svedočenja više od 20 žena u vezi s kontinuiranim silovanjima, grupnim silovanjima i drugim vrstama seksualnog zlostavljanja i zastrašivanja. Svedočenje ovih žena je pokazalo da su korišćene da obavljaju svakodnevne poslove u kući, da su morale da ispunjavaju sve zahteve ljudi koji su ih držali u zatočeništvu, nisu mogle da odu odatle i da su prodavane kao roba. Ukratko: živele su u uslovima ropstva.
Sudije su se nesumnjivo uverile da je ropstvo bilo po prirodi seksualno. Ovo je bila značajna odluka, jer je međunarodno pravo prethodno porobljavanje dovodilo u vezu sa prisilnim radom i potčinjavanjem. Definicija ovog dela je time proširena kako bi uključila i seksualno potčinjavanje.
Sva trojica optuženih su proglašeni krivim za silovanje kao zločin protiv čovečnosti, što je prva takva osuđujuća presuda u istoriji MKSJ, koja u stopu prati istorijski presedan postavljen u presudi MKSR u predmetu Akayesu 1998. godine.
U široko rasprostranjenom i sistematskom napadu na civile, silovanje je korišćeno u strategiji “proterivanja putem terora” s ciljem da se Muslimani proteraju s područja Foče. Silovanja su postala način na koji su “Srbi potvrdili svoju nadmoæ i pobedu nad Muslimanima”. “Dok je silovao FWS-183, optuženi Dragoljub Kunarac joj je rekao da treba da uživa u tome ‘da je jebe Srbin’. Nakon što su on i još jedan vojnik bili gotovi, smejao joj se rekao da æe sada nositi srpsko dete …”
Osuđujuće presude je potvrdilo Žalbeno veća u junu 2002. godine i Kunarac, Kovač i Vuković su osuđeni na 28, 20, odnosno 12 godina zatvora.
Krstić: veza između silovanja i etničkog čišćenja
Dok je u presudi u predmetu Kunarac i drugi jasno naznačeno da je silovanje oruđe rata, predmet protiv Radislava Krstića je pokazao vezu između silovanja i etničkog čišćenja, koje je u kontekstu zločina u Srebrenici u julu 1995, bilo blisko povezano s genocidom.
Krstić je bio general-major vojske bosanskih Srba i komandant Drinskog korpusa tokom operacije koja je rezultirala pogubljenjem više od sedan hiljada dečaka i muškaraca bosanskih Muslimana iz Srebrenice u julu 1995. godine.
Nakon što je Srebrenica pala pod kontrolu vojske bosanskih Srba, približno 20-30.000 stanovnika muslimanske nacionalnosti, uglavnom žena, dece i starijih osoba potražilo je utočište u obližnjem selu Potočarima. Nekoliko hiljada njih je potražilo zaštitu u vojnoj bazi Ujedinjenih nacija. Srpski vojnici su ušli u bazu, pomešali se sa gomilom, pretili premlaćivali i ubijali ljude. U ovom vrtlogu nasilja, srpski vojnici su takođe počinili i mnoga silovanja.
Pretresno veće je Krstića proglasilo krivim za zločine počinjene u Potočarima, uključujući i silovanja, koja su smatrana “prirodnom i predvidljivom posledicom kampanje etničkog čišćenja”. Sudije MKSJ su napomenule da iako “etničko čišćenje” nije pravni termin, korišćen je ranije u raznim pravnim analizama. Pretresno veće je zaključilo da postoje “očigledne sličnosti između genocidne politike i politike obično zvane ''etničkim čišćenjem”. Međutim, silovanja u Potočarima nisu deo osuđujuće presude Krstiću za pomaganje i podržavanje genocida, jer su događaji u Potočarima bili uvod u naknadno počinjeni genocid.
Žalbeno veće je 2004. godine potvrdilo osuđujuću presudu za seksualno nasilje. Krstić je osuđen na kaznu od 35 godina zatvora.