Izazovi svedočenja
“ Vrlo mi je teško da kažem kroz šta sam prošla … iako to moram sada reći, vrlo mi je teško. Nikad neću moći zaboraviti šta se desilo meni i mom djetetu, dok god sam živa, ali me boli da pričam o tome…”
“ Za mnoge od žrtava koje su došle da svedoče o silovanju i seksualnom nasilju to iskustvo bilo je zastrašujuće – dovelo je do ponovnog proživljavanja tih događaja i izazvalo veliki bol. ”
Svedokinja 51 svedočila je s zaštićenim identitetom u predmetu Kunarac i drugi o patnjama koje su pretrpele ona i njena ćerka dok su bile u seksualnom ropstvu u Foči. Ona je jedna od više od 60 žrtava seksualnog nasilja koje su došle da svedoče u sudnicama Međunarodnog suda.
Za mnoge od žrtava koje su došle da svedoče o silovanju i seksualnom nasilju to iskustvo bilo je zastrašujuće – dovelo je do ponovnog proživljavanja tih događaja i izazvalo veliki bol. Pa ipak, jedna za drugom, žrtve su odlučile da se suoče sa svojim silovateljima i progovore u sudnici.
”Kada se nešto desi bilo kome, to što se desilo meni, svako bi želio da kaže istinu i da kaže tačno tako kako se desilo” objasnila je Svedokinja 51 na suđenju u predmetu Kunarac i drugi.
Svedočenja žrtava su ključna za krivično gonjenje zločina seksualnog nasilja, jer forenzički dokazi obično nestanu do početka suđenja. Ukoliko takvi dokazi nisu obrađeni odmah nakon što je zločin počinjen, i ti nalazi dostavljeni sudovima, svedočenje je ključno za utvrđivanje činjenica o onome šta se desilo.
Žrtve seksualnog nasilja se suočavaju s raznim društvenim, psihološkim i ponekad fizičkim barijerama koje ih sprečavaju da svedoče. Neki od potencijalnih svedoka osećaju da bi njihova bezbednost bila dovedena u pitanje ukoliko dođu da svedoče. Osim toga, identifikovati se kao žrtva seksualnog nasilja može dovesti do stigmatizacije u sopstvenoj zajednici, što povratak normalnom životu čini još težim.
“ Niko nije htio da čuje moju priču jer su znali (...) Moj prvi muž nije htio da čuje da ja govorim o tome šta mi se desilo, jer je od prvog dana znao šta mi se desilo… ”
Mnogim svedocima, žrtvama seksualnog nasilja, koji su svedočili pred Međunarodnim sudom odobrene su određene zaštitne mere i njihov identitet nije bio dostupan javnosti. Međutim, male zajednice iz kojih žrtve dolaze često su svesne patnje koju su preživeli tokom rata čak i pre njihovog svedočenja. Teret prevazilaženja društvene stigme je i dalje na njihovim plećima, i pre, i nakon suđenja. Svojim svedočenjima, ovi svedoci su doprineli probijanju zida ćutanja koji često prati ove zločine.
Tokom suđenja u predmetu Kunarac i drugi, Svedokinja 48 je objasnila: “Niko nije htio da čuje moju priču jer su znali. Znali su šta se desilo. Znali su šta se dešava. Moj prvi muž nije htio da čuje da ja govorim o tome šta mi se desilo, jer je od prvog dana znao šta mi se desilo čim nas je srpska vojska preuzela…”
Svedočenje o mučnim događajima dovodi svedoke u stresnu situaciju i može izazvati ponovno traumatiziranje jer od žrtve se zahteva da se seti događaja, da o njemu govori pred nepoznatim ljudima i, na neki način, ponovo ga proživi. Ovo može izazvati različite emotivne i fizičke simptome. Svedoci su često opisivali vraćanje straha koji su osećali za vreme dok se zločin dešavao, osećaj gubitka kontrole nad sopstvenim životom, kao i fizičke reakcije poput bola, pre samog svedočenja. Služba za žrtve i svedoke ima važnu ulogu u pomaganju svedocima da prevaziđu ove reakcije i da im omogući da ponovo uspostave kontrolu nad sobom u stranoj sredini.
“ Služba za žrtve i svedoke je u okvirima međunarodnog prava razvila pionirski model za pružanje praktične i psihosocijalne pomoći svedocima pre, tokom i nakon svedočenja, dostupne dvadesetčetri časa na dan, sedam dana u nedelji. ”
Za savetnicu za podršku svedocima Helenu Vranov-Schoorl, “Služba za žrtve i svedoke je u okvirima međunarodnog prava razvila pionirski model za pružanje praktične i psihosocijalne pomoći svedocima pre, tokom i nakon svedočenja, dostupne dvadesetčetri časa na dan, sedam dana u nedelji”.
Iskustvo Službe za žrtve i svedoke govori da većina žrtava savlada svoj prvobitni strah i na kraju svedoči. Nakon godina tokom kojih su pokušavali da prebrode to što su preživeli, mogu se čak licem u lice suočiti s onim osobama koje su ih seksualno zlostavljale. Iako Pravilnik o postupku i dokazima ima odredbe po kojima svedoci mogu da svedoče iz susedne prostorije putem video-linka, ogromna većina svedoka je odlučila da se suoči sa svojim mučiteljima i identifikuje ih kao one koji su počinili zločin. Međutim, trauma od boravka u sudnici pod takvim okolnostima ne prevazilazi se tako lako.
“Mislim da sam još jednom u situaciji kada mi je teško da objašnjavam. Mislim da sam odlučila da pokušam da ostavim mnoge od tih stvari negdje za sobom, iako u meni, još uvijek nosim i uvijek ću nositi tragove svega onoga što mi se desilo. Mislim da ću cijelog života, do kraja života misliti o tome i osjećati bol koji sam osjećala i još uvijek osijećam. To nikada neće prestati” (Svedokinja 087, predmet Kunarac i drugi).
Uprkos traume i uprkos svih faktora koji doprinose njihovoj nelagodi, svedok za svedokom je iznosio svoje priče u sudnici. Za neke, potreba da ispričaju šta se desilo bila je dovoljno jaka da ih motiviše, i tokom rata, i nakon njega, kroz težak proces života sa psihološkim i fizičkim posledicama mučenja kojem su bili izloženi.
Svedokinja 087 iz predmeta Kunarac i drugi je izjavila: “Ja jednostavno ne mogu da razmišljam o ovim stvarima jer sam bila izložena tolikom mučenju. Ali ja sam ponosna što sam ovdje. Neka svijet zna šta su učinili".
“ Za neke sam dobijala pisma, čak i od njihovih lekara, u kojima stoji da je to ‘prekretnica u njihovom životu’ i da im se duševno i telesno zdravlje popravilo nakon svedočenja. ”
Svi svedoci su pod zakletvom tokom celog svedočenja i nemaju kontakta ni sa tužilaštvom, ni s odbranom. Jedini kontakt koji imaju tokom pauze između dva dana svedočenja jeste s osobljem Službe za žrtve i svedoke. Ovi kontakti su presudni kako bi se svedoku pomoglo da prebrodi strah i emocije koje on ili ona osećaju tokom svedočenja. Jedan od načina da se ovo postigne jeste da se pokuša da se svedok vrati u sadašnjost, da se situacija normalizuje, drugim rečima, da se prekine ciklus sećanja koji bi mogao izazvati sekundarnu traumu.
Nakon svedočenja, mnogi svedoci osećaju neverovatno olakšanje. Kako je objasnila Wendy Lobwein, bivša savetnica za podršku svedocima, “Postigli su nešto za šta su bili uvereni da nisu u stanju. A ono što smo mi bili u prilici da saznamo nakon što ih pratimo nakon svedočenja jeste da neki zadrže taj osećaj snage. Za neke sam dobijala pisma, čak i od njihovih lekara, u kojima stoji da je to ‘prekretnica u njihovom životu’ i da im se duševno i telesno zdravlje popravilo nakon svedočenja”.
Nažalost, za neke od žrtava svedočenje ne donosi olakšanje. Premda Međunarodni sud nema sredstava da pruži kontinuiranu podršku nakon svedočenja svim svedocima, njegova Služba za žrtve i svedoke je formirala mrežu medicinskih stručnjaka i terapeuta u državama bivše Jugoslavije koji su u stanju da postignu upravo to. Osim toga, Služba za žrtve i svedoke je angažovana u izgradnji kapaciteta i transferu znanja svojim kolegama u regionu u sklopu nastojanja da se nacionalna pravosuđa osnaže da u sudnicama stvore atmosferu prilagođenu svedocima, što je posebno važno za žrtve seksualnog nasilja.